О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Izdvojeno

Станимир Трифуновић, који носи !Светлост!

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

…Две године касније, ствари не стоје боље, напротив. Имам потребу и дужност да нас све подсетим… …ЧЛАНАК

via О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

 Деца…

У прилог расправи о телесном кажњавању деце

Триптих о изопачењу вредносног амбијента и европској духовној индолентности

Kompliment

„Očuvano izgleda za svoje godine“, izustio je muškarac muškarcu dok su gustirali rakijicu ispred podruma pića.

Žena koja je stajala u neposrednoj blizini osvrtala se oko sebe. Videla je vozila koja jure i ljude koji prolaze. Izvadila je iz futrole naočare za daljinu, i radi svake sigurnosti stavila ih, jer iako je sigurna da vidi šta joj je pred nosom, moguće je da u obrisima daleke izmaglice ne uočava detalje.

U daljini, osim horizonta, raskrsnice i dece koja se igraju nije bilo ničeg što bi moglo da bude očuvano ili neočuvano.

Raširenih očiju obratila se nepoznatom muškarcu: „Mislili ste na mene?“

Obrisao je nadlanicom usta vlažna od rakije, prosuo nekoliko kapi na zemlju i prekrstio se:
„Gospođo, ali vi niste polovan kauč iz oglasa koji sam malopre išao da pogledam.“

Žena se žurno udaljavala i za sebe procedila kroz zube: „Vraga, kauč, nisam ja od juče; ‘za svoje godine…'“

Dvojica drugara po flaši su se cerili: „Primila se, bato moj. Kažem ti ja, uvek se prime. Tako se odvajaju ribe…“

Prostranstva duše

Duša je poput okeana, nesagledivih je boja i dubina.

Može biti zrnce ili vaseljena.

U svom bezobličju uvek će da zauzme prostora koliko joj ti daješ.

U nju možeš da uliješ, prospeš, izliješ… sebe… drugoga…

Možeš da je oplemeniš ili da je naružiš.

Osetljiva je i podjednako jednostavno je i obradovati je i rastužiti je.

Ona podrhtava u tvom stomaku kad se zacenjuješ od smeha.

Kad roniš suze ona ih upija i plače s tobom.

Ona viri kao miš iz rupe kad je bojažljiva i pazi da ne bude uhvaćena u naoštrene kandže.

Voli da miluje i da je milovana i tada sija najsnažnjije, zaslepljujuće.

U njoj se igraju svetlost i tama. Ponekad je to prljavi ples, nekad stiskavac a zna i da sklizne u čaroliju isprepletanih krajnosti, igru senki.

Krhka je i lomna poput mladice ili mladunca a ipak otporna na udare i prijemčiva na dragost.

Ume da bude uprljana i razderana i tada ili ujeda ili se povlači.

Svaka duša ume da peva i ume da izabere muziku veselu ili muziku tugaljivu.

Kada boli, boli kao da joj je zemljotres zatresao svaku strunu.

U jednoj su duši sve duše i sve su duše jedna duša.

Duša je vrt raznobojnog cveća, i samoniklog i gajenog, jer ona je i divlja i pitoma.

Kada voli, voli bez izuzetka i ne govori, tu je, postoji, daruje, i svoja je sa svojim.

Odaziva se imenom svojim na dobrotu, lepotu, milost i nežnost, i radosna je kad je negovana, mažena i pažena.

Grč

Čija me teskoba
Gravira na svečanom tanjiru
Dobijenom za nečiju godišnjicu
Nečega što je bilo nekad.

Nervira me glazura
Na cvetnoj vazi
Za koju ne znam čija je,
Ni da li je kupljena kao suvenir.

Plaše me rešetke i katanci
Na poslovnim prostorijama
Gde se nekad samoupravljalo
A sad duhovi vezu goblene.

Ne volim naprsle tanjire i čaše
Ni do pola napunjene duše
Rasparene escajge i
Noževe sa savitljivom oštricom.

Bojim se da ću pasti na ledu
Isto tako neslučajno
I da neću slomiti zube
Nego vrat.

Zagrcnuta sam od uvreda
Koje (ni)su upućene meni
Zgađena sam nad svetom
Kome ništa nije sveto.

Ne varim (gandžu) likove
Koji jedni drugima danas kevu i širu a
Sutra sviraju liru i tandrču:
„Divno nam je, dok je nama nam.“

Pljuni me, pa me poliži,
Sagni se, budi bulji bliži.
Sad je oliži, i ja tebi lupim liz,
Sve je super i dan manje za sranje.

Znam da se ne rezonujemo
I da su zalud potrošene reči:
„(Ne) čini drugome što (ne) želiš
Da drugi čine tebi.“

Žao mi je što onom ko iska
Ne mogu da dam više.
Uvek pomislim: „To sutra možeš biti ti, bilo ko,
Ne okreći glavu na drugu stranu.“

Želim prolaznicima da otmem
Pametne telefone iz ruku,
Jer svet prolazi, jer drvo šapuće,
A oni nisu prisutni.

Ne slušam šta ljudi govore,
Već šta poručuju.
Znam da žele da se kažu i
Znam da to nema veze s rečima.

Kulturni egzil

Osim premale dečje stolice na kojoj mi je utrnula pozamašna zadnjica a koju mi autor knjige – grande onanista sopstvenog lika i dela – neće izmasirati, primećujem uz ne baš blagu vrtoglavicu, isto tako prežednela nakon dvosatnog ceđenja i ošamućena usled nedostatka vazduha jer su neispravne ručkice za prozore, da su sokovi bili razvodnjeni. Sve tri vrste. Rakija nije bila meka, štipala je grlo. Brlja najobičnija. Vino je bilo prekiselo. Kao vinsko sirće. Gde nađoše onol’ke naprstke da sipaju alkohol, kao da su svi gradski krojači prineli žrtvu. Za osveženje i nekako. Posluženje? Žu-žu ispečen otprilike prošlog proleća. Posle dva sata slušanja besomučnog tupljenja mesto pečenja, roštilja… kakvo kapitalno razočaranje. Kome je danas do kulture kad te drže satima i žednog i gladnog, dok neprestano drve o svojim literarnim postignućima. Majku mu, predstavljaš knjigu o kulinarskim čarolijama a stis’o si se ko sintetičke gaće nakon iskuvavanja da priložiš dokaze svog vrhunskog umeća.

Na prezentacijama za dušeke, jastuke i kojekakva pomagala za diskus herniju i sl, jeste se trpelo i slušale su se arhi budalaštine, ali i smejalo kad uguravaju debelu babu u tri broja manji magnetni pojas, aliiii dobiješ na kraju tročasovnog cirkusa ručak ili pola ručka, pa znaš da nisi zabadava trošio vreme. I neki poklončić. Simboličan.

Naredne nedelje pozvali su me na predstavljanje knjige poezije. Jedva sam izbegla da pišem recenziju. Ne mogu, zaista ne mogu da čitam svaštarije umišljenih pesnika.

„Grli lastavica pečenoga jarca,
Ljubomorno pogledava i u komarca.
Muva sleće i uzjahuje šarca,
Eto uvoda za dva, tri žmarca.“

Želim na vreme da skrenem pažnju uvaženom autoru. „Ljudi su gladni! Neće ih nahraniti tvoje reči. Od metafizičke punoće dupe cvokoće, da se izrazim u rimi. Spremi ti prijatelju da se pojede i popije, pa čitajte koliko vam drago. Ukoliko je ponovo uz muzičku pratnju, pozovite klavirštimera kad već koristite muzejske eksponate.“

Nadam se da će konačno i onaj kosmati deda, čija perut mi se uvek prospe po kapuljači somotnog kaputića, da zabavi kvrgave prste sa izgrickanim noktima i nečim drugim osim ljuski od suncokreta koje baca uvis sa sve noktima, ko konfete, i tapše: „Umetniče, daj nam ‘leba, dosta je igara!“ Dajte čoveku meko mlado mesište, dobro pečeno, pošto nije baš u srazmeri sa zubima u gornjoj i donjoj vilici a ako hoće koske može i da ostavi. Pre ili kasnije.

Za gospodina 5.000 dinara

O, ludog li čiče usred zime ciče,
Baš je naš’o kad će da viče.

„Ponovo mi je svega dosta“,
reče čika Kosta i skoči s mosta.

Srbija ti nema ledolomca,
Za ostarelog srcelomca.

Što skrhanoga uz druga vinjaka
Pravi od sebe nevidljivog junaka.

Je l neprikosnoveni rek’o
Gde i kad je mesto zborno?!

A ti čiča od vojske upamtio – voljno.
Ne se mre kad te ćeif roljn’o.

„Spašavamo te po koji put, matora budalo,
U kontigent polumrtvih sve je stalo“.

Oj, živote, čudna boljko,
Umal’ te pregazih voljko.

„Da l’ apstinirate, čika Kosta?“
„Od života često i nikada dosta“

„Da l’ absintujte, čika Kosta?“
„Za 5 glava, ja se iznova bacam s mosta“.

„Da vas zbrinemo, sve nam krcato,
U prihvatilištu za odrasle odrane,
Leži po pet šes’ njih uzduž i popreko u krevetu,
Bubaruse gamižu u kolonijama…“

„‘Ajd’ ti Kosta ponovo s mosta…
I da ne laješ da 5 somića ni za kera lutalicu nije dosta“.

Dragi gledaoci, kao što imate priliku i uživo da vidite, naš vremešni sugrađanin, pravovremenom brigom nadležnih organa uspešno je spašen sigurne smrti. Valja se i našaliti u sumornim trenucima, stoga zapratite i ispratite na lajvu kako je vrhovni poglavica izvojevao još jednu pobedu – danas u 20 časova na balkonu Starog dvora.

Pre(o)stalo

Zubić vremena grickao je i
Žvaćkao neprobirljive namernosti i
Usudom izazvane slučajnosti.
Ostavljao je tragove,
Rupe malene za gnezda moljaca i
rupčage dovoljne da se zaglibiš.
Apetit nakon dobrog predjela raste i
Sa njim očvrsne želja bez potrebe
Te je zubić odrastao u pravi zub i
Grizao je veće komade, trgao i kidao.
Neke bi ispljunuo a neke vario
Toliko dugo da bi se istopili i nestali.
Ako iznova sastaviš umoljčeni tepih u
Fino vlakno, nalik gajtan travi
I ako izvadiš iz šešira i poslednju larvu
Ipak nećeš znati jesi li sastavio i
Nastavio nit i prekinuo razmnožavanje.
Kako sastaviti rastrgane delove,
Razbacane kojekud i zašto
Kad ne znaš da li su oni nova celina,
Od koje te deli neprepoznavanje,
Jer ti je nepoznata jedina poznanica.
I sad grize, i ne možeš ga sprečiti
Ne možeš preokrenuti tok,
Jer voda teče od izvora,
A ti si svoje izvore zaboravio,
Usput po njima pljuvao i trovao.
I gde ćeš se sada napiti čistine?
I kome ćeš sada glumiti čestitost?
Istorija čezne za svojim grobovima,
Sadašnjost kali svoje robove,
Budućnost je ono što je istorija.
Preostalo je vreme tvog robovanja.
Ili vreme tvoje slobode?!

Bez gaćica

Prethodna noć je nebrojena u nizu onih kad sam iskočio iz kreveta i tresnuo glavom o noćni stočić, te nanovo kao zakucan pao u krevet.

Toplina se razlivala podamnom, slankasta žućkasta tečnost koju bešika nije zadržala. U poluosvetljenoj sobi bljesnula je nagost prepona. Sasvim sam zaboravio da spavam bez donjeg veša po preporuci lekara.

Uvideo sam da nisam odistinski hodao ulicama delom nag, do pola, u žutoj majci, i da nisam presvisao od stida obraćajući se nepoznatoj devojci narandžaste kose s pegicama na obrazima, šakama prekrivajuću međunožje koje bi odalo testosteronske nalete.

Žuta majca iz sna je ista kakvu nosi moja komšinica. Straga pokriva, a spreda otkriva. I obrnuto.

Sramota me je i ćutim kad sretnem čistačicu koja dolazi jednom nedeljno i uvek me pita: „Zaboga, šta je ovo ovoliko lepljivo na podu da ni s hardkor hemijom ne mogu da operem?!“

Ne znam kako komšinicu nije sramota. Ni da se zarumeni od stida. Bestidnica jedna. Od tolikih muških bala do sad je mogla da napravi bazen, ali ne, ona izgleda „puca“ na okean.

Eto zašto neke žene imaju i izvode u šetnju džukce koji balave. Sve mogu da svale na njih. A komšije se uvek izvuku i popadalih vilica međusobno došaptavaju: „Ova riba samo izaziva i traži… Uostalom, o čemu bih s njom mogao da razgovaram?!“

via giphy.com

Đubre vs. čovek: pros and cons

O đubretu se vodi računa i ono se reciklira. O čoveku se retko kad vodi računa, jer ljudi su zamenljivi. Upotrebiš čoveka, (od)baciš ga i kažeš: „Sledeći!“ Ko bi svu tu đubrad reciklirao?!

Đubre se pakuje u npr. kese ili ne pakuje, pa onda organske materije trule i smrde. Baca se u kontejner, ali leti i kroz prozore, naročito u višespratnicama u centru grada, a to je da se pokaže komšijama velesila lepog vaspitanja i elementarne pristojnosti.

Čovek, slično tome, pakuje svoje telo u krpe koje se zovu odevni predmeti. Slabo ko ide nag ulicom, jer bi ga momentalno poslali u ludnicu na višenedeljni boravak o trošku države. Golotinja se smatra skarednom iako smo svi goli došli na ovaj svet. Čovekove izlučevine, dakle đubre koje njegov organizam pravi, u vidu urina i izmeta mogu se naći na raznim mestima.

Čovek ne leti. Sve ređe i metafizički leti, jer je nemoguće leteti s potkresanim krilima.

Ukoliko se ljudsko telo nađe u kesi za đubre ili u kontejneru to obično ukazuje na krivična dela od kojih je za neka (mala) kazna doživotna robija.

Đubre se odlaže na legalne deponije i mi to plaćamo zanimljivom matematikom. Kad Gradska čistoća kupuje đubre od nas računa ga po metru kvadratnom nekretnine. Kad ga prodaje deponijama to čini zapreminski, tj. cena se računa po kubnom metru.

Divlje deponije su zgodna mesta kraj puteva u njivama gde pojedini bacaju šta im se hoće. Njima upravljaju vremenske prilike, te se sastojci raznose putem vetra, Sunce ih prži, padavine spiraju a zemlja ih upija i nosi u podzemne vodotokove itd.

Zemni ostaci čoveka u lošem ishodu odnosno u slučaju neprirodne smrti u celosti ili u delovima takođe završavaju na smetlištima. Zakonski određeno, ljudi se spaljuju, pepeo se lageruje ili prosipa gde država odredi ili se sahranjuju na mestima koje je država odredila da moraju tamo da završe i koja se zovu groblja. Smrt je biznis, jedan od profitabilnijih. Kao i upravljanje otpadom.

Čovek može da bude đubre ali đubre ne može da bude čovek. I to je prednost čoveka spram đubreta kao nepotrebnih stvari mada je tu i znak jednakosti, jer uključuje slobodnu volju, a ponekad i zdrav razum. Dakle, čovek bira da li je đubre ili nije odnosno da li ga odlikuje đubretarsko ponašanje ili se rukovodi nekim drugim humanijim pristupom i ponašanjem.

Čovek se ne stidi ako je đubre, jer u vremenima u kojima živimo, a to je zapravo od kad je sveta i veka, važi lako savladivo i usvojivo pravilo – ako si đubre, bolje te tretiraju i bolje prolaziš kroz život.

Mogućnost izbora je podsećanje da ćemo pre ili posle, osim onih koji već jesu, postati otpad, višak. Mnogima je retorika jaka kao kad se zaklinju u mrtvu ili živu kevu, koje se prevrću u grobu ili pak štucaju, ali ne zaboravimo da se jezik lako zaplete o sopstvena činjenja i nečinjenja.

Linija većeg otpora je uvek bila naporna i data je kao mogućnost za upotrebu samo onima koji mogu da istrpe i izdrže nedaće kojima ih obasipaju životne i druge okolnosti.

Biti ili ne biti đubre od čoveka, nije pitanje, već ishodište ka kojem putujemo svi, a izazovi i prepreke će da kažu i pokažu ko smo, kada, kako i zašto.

Stay tuned i razmišljajte pozitivno.

Osuđujem!!!

UVOD: Maketa propagandno-tržišne sile ili nema tu Cile-Mile

Stara kajlo, Marakano, Marakano
Al’ je ko’ te (na)dr(u)kano.
Momci mladi, momci mladi,
Šta vam DB i ucena radi?

(tu se razvuče ‘armonika na belaj)

Da navijač Petokrake bejah,
I da mladost na stadionu preblejah,
Sad bih vas se odrekla, ovoga mi opanka i
Sa osmejkom bih se sećala rastanka.

Crvena, oj, Zvezdo, Zvezdo,
Što si idiotima porodično gnezdo
Da se zapuca, sledeći je korak,
Koji će junak da zaprimi ćorak?

* * *

Da li su fudbaleri Crvene Zvezde mentalno poremećeni?

Da li se pobeda, kako su već nerešen rezultat proglasili pobedom na sinoćnoj utakmici u Beogradu, slavi tako što su se fudbaleri popeli u oklopni transporter, nabili šlemove na glave i „počasno“ vozikali, dok su se „vijorile“ zapaljene baklje uz svekoliko urlanje tzv. navijača? Navijača? Likovi koji su na platnom spisku kluba? Koje su njihove uloge? Likovi koji nisu služili vojsku! Likovi koji ne znaju šta je rat, jer su se rodili nakon završetka građanskog rata sledstveno rasturu SFRJ.

Poreski obveznici plaćaju cehove bahanalija poremećenog šovinističkog polusveta – degenerika – koji se lože na suze, krv i znoj.

Koji će krasni tenk postavljen ispred stadiona Crvene zvezde uoči utakmice sa ekipom Young Boys? Ko ga je postavio? Odakle mu? Nije to igračka. Ne, nije! U bukvalnom smislu nije igračka da može u džep da se stavi i neprimetno (is)pusti. Dakle, čini se da je pripremljeno i organizovano. Namerno i ciljano. I još na njemu piše Vukovar. Pa, majku li vam jebem srpsku, jeste li toliko maloumni i krvožedni da hoćete svi (u) rat ponovo?!@?! Vi, takvi Srbi, sa svojim jedenjem govana, palite li se na stradanje, raspad, uništavanje, zlo, nesreću? Rashodovan tenk, je li? Odakle? Da se to ne kupuje na vojnom otpadu, možda? Maketa tenka? Kako da ne!

I Hrvati koji su kao odgovor ispred stadiona Dinama u Zagrebu postavili krš od traktora. Na sličnim traktorima je srpski narod bežao iz Hrvatske. Akcija „Oluja“.

Tenkovi i oklopni transporteri su oružje. Oružjem se ubija. Prema tome?!

Ko upravlja čitavom ovom ratnohuškačkom politikom i po čijim naredbama su fudbaleri Crvene Zvezde ušli u oklopni transporter?

Da među Zvezdinim timom postoji jedan častan čovek, taj ne bi pristao. Ni po koju cenu. Ni pod pretnjom smrću ne bi ušao u oklopni transporter. Da ne govorim o finansijskim banalnostima kao npr. „Sa’ će’ ti da vidiš svoju buduću market value ako ne uđeš u oklopni transporter – ‘dobrovoljno’.“

Profesionalni fudbal u Srbiji treba da prestane da postoji. I uopšte svaki značajniji ekipni profesionalni sport koji se koristi za raspirivanje mržnje, nasilja i zla treba da prestane da postoji. Profesionalni sportovi koji služe za glorifikaciju šovinizma i služe u političke svrhe i za ispiranje mozga pod parolom „jačanja nacionalne svesti“ Ustavom treba zabraniti.

I političari, kao profesionalne marionete, treba da prestanu da postoje. Zabraniti. Ustavom.

Ako već moramo da trpimo bezmozgarije, jer fakat većinu ljudi živo zabole za „proslave“ nakon dobijenih utakmica, plafon može da bude vozikanje sportista u autobusu sa otvorenim krovom po Beogradu nakon utakmice. Zašto je ovog puta takav autobus zamenjen oklopnim transporterom? Verovatno jer su onomad i autobus spalili, ahahaha, pa sad mora nešto „o(t)porno“.

Osuđujem!!!

P. S. Ne navijam ni za koga, ne podržavam nikoju opciju, nisam član ni biblioteke, a ne čega grđeg.