О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Izdvojeno

Станимир Трифуновић, који носи !Светлост!

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

…Две године касније, ствари не стоје боље, напротив. Имам потребу и дужност да нас све подсетим… …ЧЛАНАК

via О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

 Деца…

У прилог расправи о телесном кажњавању деце

Триптих о изопачењу вредносног амбијента и европској духовној индолентности

Advertisements

Crtice #60

Osmejkom je pokušavao da rastavi čvrsto stisnute usnice, ali su se one sjedinile u ravnu liniju, kao da ih je nepomične držao tek istisnut brzospajajući lepak.

Leptirova krila su treperila u poluotvorenim šakama i namesto da ih je raširio i pustio ga da odleti, neprisutno, kao u magnovenju, snovideo je kako boje njegovih krila blede i gube sjaj i mekoću, dok se prah rasipao po njegovim zapešćima.

Dlanovi, priljubljeni uz obraze, su isprva skrivali i zadržavali tihi izvor tečnosti, da bi se potom izdašno slivala ka laktovima i u mlazevima curila na zemlju, koju je istovremeno i kiša natapala, i ispirala slanoću.

Štikla je svikla

Žensko čeljade trebalo je da donese baki obrok. Od sopstvenog džeparca. Od samostalno stečene ušteđevine.

Dobro neupućen čitalac i svega i ničega mnogoupućen komentator bi ovoga trena mogao da doživi moralno ushićenje i izrekne društveno uobičajen komentar: „Tja, još uvek ima omladine koja samostalno zarađuje i odvaja od svojih usta za svoje osiromašene pretke.“

Nekome bi u glavi zavitlali srp i čekić, nekome bi se oko vrata iznova stegla i zavijorila pionirska marama boje krvi, nekome bi udarnička značka damarala u pleksusu, nekome bi iz 1 u 2 upao X. Tropa. Bilo bi i onih koji ni sami sebi ne veruju, tako da bi i drugima preostalo isto – ništa.

„Ha, ko još danas može da zaradi i da uštedi od svog rada?! Šta te klinke uopšte i znaju da rade?! U moje vreme…“

* * *

„Ćero, baka se malo ukočila, pa te molim da odeš do radnje i kupiš nam nešto konkretno da pojedemo“, bile su reči koje gotovo uvek privole i nevoljnu omladinku da prepešači kojih 200-300 metara u oba smera.

„Da, bako, nikakva frka nije, brate, samo da se malo namunjim, pa idem.“

* * *

Vreme je prolazilo svojim uobičajenim tokom, ni brže, ni sporije, ali se činilo da se rasteglo poput jezika mnogogovorljivih žena koje malo šta umeju da kažu.

Na haj definišn kanalu sa nacionalnom frekvencijom i saraund sistemu zvučnika 5.1 najrealističnije moguće odzvanjali su zvuci sedmog ili osmog snošaja, što nije ni malo, ni mnogo, uzevši u obzir mlade godine učesnika i novčanu potporu od četiri nule.

„Profuknjača jedna, namerno od sabajle nabada štiklama, da probudi pošten svet. Ima da joj pokažem, nećemo to da trpimo“, pustila je visoki ce sanjiva baka.

„De, ćero, pojačaj malo ovu finu emisiju, gle samo kako oni skiče, vrište, skviče, ropću i urlaju; da ih u obor staviš ne bi ih čovek razlikovao od svinja. Ko da ih kolju a ne da ih… Ma, oni nas sve redom u zdrav mozak. To oni rade. Nego, ćero, jesi mi se sredila za pazar“, umilno će baka.

„E, bako, ne mogu sad, moram da otpratim akciju na TV-u a i polomio mi se gelirani nokat, pa moram prvo do manikirke da mi ga sredi, pa onda…“

„Sine, šegačiš li se ti to sa starijom nemoćnom ženom?! Kakav nokat, kakvi bakrači?! Ko će nokat da ti gleda?! Gola da izađeš na ulicu, nokat niko ne bi ni primetio“, mudro je zaključila baka.

Može se primetiti da poslednja izjava nije daleko od istine.

„Dobro, bako, kad si navalila ko mutava. Da znaš – stvarno me smaraš! I da znaš da ni za šta na svetu ne izlazim iz kuće dok nisam u fulu“, pomalo će ljutito devojka.

Devojka je obmotala šareni hanzaplast sa pirsingom oko polomljenog nokta, na nago i jedro telo navukla crni čipkasti bodi, nazula čizmice preko kolena sa tananom i dugačkom štiklom.

„Kad hoću, mogu i očas posla da se namontiram“, takoreći pobedonosno je uskliknula.

„Ćero, sine, šta je ovo?! U moje vreme ovo se zvalo negliže“, začuđeno će baka.

„Tvoje vreme je praistorija, bako. U ovo moje vreme – ovo je jedna od najful kombinacija“, namignula je malena i izletela poput gazele koju čopor zveri goni.

Baka je pokušala da joj prebaci svoju pelerinu preko ramena, ali ona je skliznula i prostrla se na podu zajedno s bakom koja je izgubila ravnotežu.

„Sunce joj poljubim, pa ova mala uopšte nije tako mala“ i mumlajući sebi u bradu doda: „de da detetu pospremim sobu dok se ne vrati“, te je sebi ulila snagu da se podigne s poda.

Ni za mlađu ženu, a negmoli stariju nije mali posao pospremiti razbacan donji veš, gde se pomešao i onaj pokidan i onaj, doduše retki, koji je preživeo nalete iznemoglih strasti čestite zrele gospode. Umeci za kosu su ponovo našli svoja mesta na zidu, poređani po bojama i nijansama. Raznorazni i raznorodni rekviziti su se grupisali u ugao.

Vrag će ga sam znati kako se u omalenoj polumračnoj sobi tako brzo oslobodio krug oko šipke.

 

Bratu

Zaslepljuje me belina papira nad kojom iskolačujem oči i u koju zurim isplaženog jezika i oborenih vilica.

Pokušavam da ti napišem pismo, no nije li sve rečeno, i ono iskazano i ono prećutano?!

Od tvojih reči postao sam proizvođač knedli u grlu koje me guše ko polen.

Od tvojih uvreda nanizao sam niske i niske suza koje se nikad nisu pretvorile u bisere, a mislio sam da pred tebe iznosim najfinije bisere.

Možda si ti samo svinja a ja tek sentimentalna budala, iako je sasvim moguće da sam i ja svinja koja je prelazeći prag tvoje kuće iznova i iznova išla na dobrovoljno klanje. A ti si, brate moj, budala sa neprovidnim povezom na očima.

Nije govor dat čoveku da jezikom ko mačem palaca, jer uvek bira, da li će da pomiluje ili giljotinira.

I ja nemam više ni suza, ni reči, jer nije bilo tvog srca da me voli, tvojih očiju da me vide, tvojih ušiju da me čuju i tvojih ruku da me grle.

Jedna ulica u kojoj ti živiš ispod ulice u kojoj ja živim je hladna i udaljena poput Severnog pola ili udaljena kao nepoznata galaksija.

Zašto, brate moj – Tebi – nisam značio ništa, a Ti si meni bio sve?!

Volim Te!

Bomba

Uvek znam
Da kad iz nekog razloga
Ne mogu da obavim
Ono što sam htela
Na nivou svakodnevice
Da me vraćanje
Vraća ne neki trenutak
Za koji treba da skontam
Zašto mi je prijatan
Ili nervirajuć.
U pošti je bio neki čiča
Koji je bio gladan krvi
I ždranja pažnje
Drugog
Na kanibalski način.
Kad je čiča raspalio
Jezičinom
Gde je on silni bombaš
U najavi
Ne, nije bio problem u tome
U tome što je izrekao
Mada, strogo uzevši
Lako je glumiti narodnog heroja
Sa jednom i po nogom u grobu.
Problem je bio u tome
Što su svi navijali
Kao da sada
Kao da ovde
Pravo rešenje predstavlja
Nasilje.
„On će da ode i da baci bombu!“
Sve smo iscrpili, je li?!
Kao da su svi
Disali u tom trenutku
Iste udahe.
I izdisali bojne otrove.
Svima je bilo smešno.
Mene je ponovo steglo u grudima.
Izašla sam što sam pre mogla iz te pošte.
Vratila sam se da bi me iznova proželo
Potvrdilo isto (o)sećanje:
Mi smo ono što mislimo!
Mi smo taj svet koji činimo!
I sad zamislite taj oblak informacija
Koji puni kolektivno nesvesno…
I kad se nakačimo na njega nesvesno
Šta crpimo odande?

Suze

Samo plači, ljubavi moja
Suze će isprati gnojne rane
Suze će istopiti knedle u grlu
Suze će te ponovo roditi.

Suze će ti okupati biće svetlošću.
Dok suza suzu stiže
Prepusti se, pusti se
Suze vole tvoje biće.

Nema tolikih voda
Koliko ima suza isplakanih
I nema tih suša
Koliko ima suza neisplakanih.

Budi tu, budi u sebi
Nemoj da bežiš od sebe
Iz bola se porađa
Iz bola se raste.

Kada osetiš da se daviš
U suzama, u osećanjima
Znaj da je taj potop nužan.
Diši duboko, pusti grč.

Najlepši cvet raste iz tebe
Onda kada očistiš smeće
Onda kada počupaš korove
Onda kada zavoliš sebe.

Kontraudar

Šta imaš od svoje destrukcije?
Radi te da se osećaš – dobro?
Radi te da se ne osećaš – dobro?
Radi te da ližeš svoje rane?
Radi te da dogorčuješ ogorčenu krv?
Radi te jer misliš da je to nešto posebno?
Misliš da si nešto posebno?
A ne,
Varaš se.
Zamisli,
7 milijardi ljudi ima na planeti.
Da li misliš da je svako nešto posebno?
Nije.
Nisi ni ti.
Samo sebi – možda.
Catch je da ne uzimaš sebe za ozbiljno.
Ozbiljnost je ozbiljno oboljenje duha.
Kad crkne smisao za humor u tebi – tad si mrtav.
Bez umrlice izdate od mrtvozornika.
Kad crkne želja za igrom u tebi – tad si mrtav.
Bez umrlice izdate od mrtvozornika.
Kad crkne odjek na jek drugoga – tad si mrtav.
Bez umrlice izdate od mrtvozornika.
Smej se (sebi u brk), igraj se, prepoznaj odjeke drugih u sebi…
I sećaj se smrti!