О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Izdvojeno

Станимир Трифуновић, који носи !Светлост!

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

…Две године касније, ствари не стоје боље, напротив. Имам потребу и дужност да нас све подсетим… …ЧЛАНАК

via О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

 Деца…

У прилог расправи о телесном кажњавању деце

Триптих о изопачењу вредносног амбијента и европској духовној индолентности

Ceđenje

Telesnosti se istaču
Kao voda kroz prste,
Ledna, igličasto bode,
Kroz ušice se provlači,
Zariva mikronske stakliće
U meka brdašca jagodica.
Niz bradu cure sokovi,
Žućkasto-zelenkasti, čemernoga ukusa.
Voćku slatku omirisali nisu.

Koža je ulepljena od znoja,
Dlaka masna, smrdljiva,
Pod pazuhom ućebane kovrdže
Zaudaraju na vepra u teranju.

Kako je živeti slatko
Kad svestan si da smrt te uhodi.
Kako ti ništa nije jasno
Dok nisi neizlečivo bolestan.
Kako je čovek glup i nezahvalan,
Neprisutan i s glavom bez glave.

Kako se ne seti drugoga
Osim kad mu nešto treba.
Kako vreba iz prikrajka i
Puca u leđa.
Lakše je bez susreta.
Ionako je sve bezlično.

„Srećan ti rođendan!“
Nadam se da ćeš uskoro da skapaš
Ali ti ne govorim šta mislim.
Smešim ti se u lice, pritvorno milo.
Dok te veličam u stogodišnjake,
Eksere u kovčegu ti zakivam.

Bespovratno

Kada tiho odemo u nepovratnu noć..

Vladaće mrak, nasilje i strah.
Sećaćemo se zadnjeg koji je imao
Snage, hrabrosti i časti,
No nije mogao da preduzme ništa,
Jer ništa je postalo odrednica
Pojedinaca i miliona,
Skučenih u istim paralelnim svetovima,
Zgusnutih u očajanju pridržaja za od goreg lošije.

Kradu vreme dragocenog života za banalnost, glupost i prostakluk.
Nasladljivost tajnama drugog je omiljena igračka niskih strasti,
Vrteška od koje zubi cvokoću.
Zubi se keze
U kući strave iskaču demoni,
Neiskrivljena ogledala nutrine,
Prikazuju ono što jesmo…
Čuju se urlici, vrištanje i zapomaganje.

Čeznutljivo ćemo jecati nad senima
Umrlih, nerođenih i pobačenih…
Nikoga ostati neće sa svetlom u srcu
Kada tiho odemo u nepovratnu noć…

Kao da već otišli nismo?!

Razarači

Priviđa mi se i – previše…
Ne znam koliko nas/vas/ih ima
Koji se u crvotočinama
Ispranomoždanih lavirinata
Slade sladunjavim porugama
Sisaju nektar čistih i
Pretvaraju ga u tamandoziran otrov
Od koga se umire
Izvesno, lagano i bolno,
Neprimetno, a i nevidljivo.
Sijaju dubinskim mrakom
Guše se pod maskama
Preko maske preko maske
Služe se istinitim neistinama
I „kad ti ja kažem on/a je…“
Poštapaju se slabostima drugoga
I iz poverenja rađaju ucene i uvrede.
Razonode radi:
Zbijaju šale koji ni sami ne bi izjeli.
Kljuju i žderu meso svoga i drugoga
Da bi kljuvali i ždrali,
Potom ispljunili…
Gladni a siti i presiti,
Punokrvni sisači i preveslači
Čuče na rubovima razuma i
Busaju se u prazne grude
Ljubavlju nazivajući
„Ovo je za tvoje dobro i istina po svaku cenu.“
„Ja ovo činim iz najboljih namera.“
„Ja sam ta/j koji ti je pomogao/la.“
„Ja nisam takav čovek… ti to ne razumeš…“
„…“

Vakuum

Nadutost ovozemaljskog nesvesnog
Nadima poslednje odbrane
Pred rasprskavanje zida ili glave
Dok udovi se mahnito koprcaju.

U vodi se čuje – pljas,
Telo tone u zimzelen dubina,
Alge se u plesu prepliću i
Obmotavaju omču oko vrata.

Zelen ogrlice šibaju lice
Mehurovi iz usta šaraju oči
Iz tela telo bi da iskoči
Sve je vlažno, trulo, stalo.

Hteo si da budeš u pravu i
Da ti je kriv i/il’ bog i/il’ đavo.
Zamućen um u mozgu koprca
Da se mre nije, da se živi je muka.

Đavo nikad ne spava

„Da li si pročitao poruku?“
„Koju poruku?“
„Koju?! Ovu…“ i utrpavam mu ceduljicu u ruku.
„Šališ se?“
„Ne, ozbiljno…“

[duža dramska pauza]

„U 5 ujutru si išla u šetnju?“
„Da. Kad da idem po vrućini a da ne idem po mračnom mraku?!“
„Nije ti to pametno.“
„Zašto?!?!?!“
„Nije bezbedno.“
„Osećam se bezbedno.“
„Ma, pusti ti to. A suzavac?“
„Nisam nosila. Šta sad, treba mi i telohranitelj?!“
„Nisi ti svesna šta se sve dešava napolju…“
„Hm, možda je najbolje da ne izlazim iz kuće?!“
„Je l’ ti znaš da su D. usred bela dana Cigani strgli s vrata zlato?“
„Ali ja nemam zlato i idem ko klošarka…“
„A torbica?“
„E jebi ga. Država me tera da nosim ličnu kartu. Uostalom, i ti si mi rekao da ne idem bez dokumenata…“
„Moraš da nosiš ličnu kartu sa sobom, to je po zakonu…!“
„Ma daj, mani me zakona, molim te… Nego, sećaš li se O. koju sam upoznala na pijaci pre 2 meseca…,“
„Da, tad sam ti rekao da ona traži publiku (čitaj: aplauze) za svoja preseravanja…“
„Znam, znam… sećaš li se kad je u razgovoru povukla ručnu, onokad sam se naknadno izmigoljila i nisam uletela u njen „gust raspored“… (čitaj: ostala sam da visim na čiviluku)…“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Možda je trebalo oberučke da prihvatim njenu ponudu?!“
„?#@!?“
Citiram: „Trebalo bi DA BUDEMO SREĆNE ako ja mogu da odvojim vremena za tebe jednom mesečno. JEDNO SAT VREMENA.“
„Da l’ si normalna?“
„Zašto me to pitaš kad znaš da je odgovor odrečan?! Važno je reći NE!“

Prijateljska

Kad mahovine sveta požute i
Kad sever postane jug
Naći ćemo se u Atlantidi,
Pokloniti se kao drugu drug.

Jedno od nas izustiće nešto,
Besmislenu reč ili muk
Saplešće se jezik o svoj zvuk,
Prostrće se ko gujin zvek.

Eho čegrtaljki puniće uši,
Iz usta slatki otrovi naviraće,
Puste reči kolo zaigraće
I u njemu ko jedno zaplesaćemo.

Ko kome podmetne nogu
Taj ima sa čime živeti
Od oaze pustinju napraviti,
Magarčiti, njištati i roptati.

Ah, zar nismo samo ljudi,
Ljudi koji poznavaše se,
I neputovaše ka susretu
Već uzeše sebe ko merilo.

Stalno pretežu tasovi,
Dodaj ovamo i oduzmi tamo,
Nema drugih do nas samih
Što ukorovljeni ostaše.

Bol

U zaletu vetra, u zanosu vatre,
Drhtaj tmine kapak kad prekrije,
Očima liješ lavu što vrije,
Kožom prosipaš da meso se satre.

Do gole koske – veliš,
Ko iz ognja da puši se i dimi.
Otkinuti skakutaće ko po žimi,
Dok ne ogoliš i ne zaceliš.

Ruke će te pojesti i
Glavu će ti otkinuti
I zubati i bezubi
Keziće ti se i pljuvaće te.

Prelij tu poslednju najveću kap.
Pokreni bujicu, do potopa,
Da svagda prazne glave i
Šuplja usta zapušiš.

I ti nećeš više plakati,
Jer tvojim su suzama
Odavno ispunjena mora i okeani.
Ti kad daješ, vazda traješ.

Crtice #60

Osmejkom je pokušavao da rastavi čvrsto stisnute usnice, ali su se one sjedinile u ravnu liniju, kao da ih je nepomične držao tek istisnut brzospajajući lepak.

Leptirova krila su treperila u poluotvorenim šakama i namesto da ih je raširio i pustio ga da odleti, neprisutno, kao u magnovenju, snovideo je kako boje njegovih krila blede i gube sjaj i mekoću, dok se prah rasipao po njegovim zapešćima.

Dlanovi, priljubljeni uz obraze, su isprva skrivali i zadržavali tihi izvor tečnosti, da bi se potom izdašno slivala ka laktovima i u mlazevima curila na zemlju, koju je istovremeno i kiša natapala, i ispirala slanoću.

Štikla je svikla

Žensko čeljade trebalo je da donese baki obrok. Od sopstvenog džeparca. Od samostalno stečene ušteđevine.

Dobro neupućen čitalac i svega i ničega mnogoupućen komentator bi ovoga trena mogao da doživi moralno ushićenje i izrekne društveno uobičajen komentar: „Tja, još uvek ima omladine koja samostalno zarađuje i odvaja od svojih usta za svoje osiromašene pretke.“

Nekome bi u glavi zavitlali srp i čekić, nekome bi se oko vrata iznova stegla i zavijorila pionirska marama boje krvi, nekome bi udarnička značka damarala u pleksusu, nekome bi iz 1 u 2 upao X. Tropa. Bilo bi i onih koji ni sami sebi ne veruju, tako da bi i drugima preostalo isto – ništa.

„Ha, ko još danas može da zaradi i da uštedi od svog rada?! Šta te klinke uopšte i znaju da rade?! U moje vreme…“

* * *

„Ćero, baka se malo ukočila, pa te molim da odeš do radnje i kupiš nam nešto konkretno da pojedemo“, bile su reči koje gotovo uvek privole i nevoljnu omladinku da prepešači kojih 200-300 metara u oba smera.

„Da, bako, nikakva frka nije, brate, samo da se malo namunjim, pa idem.“

* * *

Vreme je prolazilo svojim uobičajenim tokom, ni brže, ni sporije, ali se činilo da se rasteglo poput jezika mnogogovorljivih žena koje malo šta umeju da kažu.

Na haj definišn kanalu sa nacionalnom frekvencijom i saraund sistemu zvučnika 5.1 najrealističnije moguće odzvanjali su zvuci sedmog ili osmog snošaja, što nije ni malo, ni mnogo, uzevši u obzir mlade godine učesnika i novčanu potporu od četiri nule.

„Profuknjača jedna, namerno od sabajle nabada štiklama, da probudi pošten svet. Ima da joj pokažem, nećemo to da trpimo“, pustila je visoki ce sanjiva baka.

„De, ćero, pojačaj malo ovu finu emisiju, gle samo kako oni skiče, vrište, skviče, ropću i urlaju; da ih u obor staviš ne bi ih čovek razlikovao od svinja. Ko da ih kolju a ne da ih… Ma, oni nas sve redom u zdrav mozak. To oni rade. Nego, ćero, jesi mi se sredila za pazar“, umilno će baka.

„E, bako, ne mogu sad, moram da otpratim akciju na TV-u a i polomio mi se gelirani nokat, pa moram prvo do manikirke da mi ga sredi, pa onda…“

„Sine, šegačiš li se ti to sa starijom nemoćnom ženom?! Kakav nokat, kakvi bakrači?! Ko će nokat da ti gleda?! Gola da izađeš na ulicu, nokat niko ne bi ni primetio“, mudro je zaključila baka.

Može se primetiti da poslednja izjava nije daleko od istine.

„Dobro, bako, kad si navalila ko mutava. Da znaš – stvarno me smaraš! I da znaš da ni za šta na svetu ne izlazim iz kuće dok nisam u fulu“, pomalo će ljutito devojka.

Devojka je obmotala šareni hanzaplast sa pirsingom oko polomljenog nokta, na nago i jedro telo navukla crni čipkasti bodi, nazula čizmice preko kolena sa tananom i dugačkom štiklom.

„Kad hoću, mogu i očas posla da se namontiram“, takoreći pobedonosno je uskliknula.

„Ćero, sine, šta je ovo?! U moje vreme ovo se zvalo negliže“, začuđeno će baka.

„Tvoje vreme je praistorija, bako. U ovo moje vreme – ovo je jedna od najful kombinacija“, namignula je malena i izletela poput gazele koju čopor zveri goni.

Baka je pokušala da joj prebaci svoju pelerinu preko ramena, ali ona je skliznula i prostrla se na podu zajedno s bakom koja je izgubila ravnotežu.

„Sunce joj poljubim, pa ova mala uopšte nije tako mala“ i mumlajući sebi u bradu doda: „de da detetu pospremim sobu dok se ne vrati“, te je sebi ulila snagu da se podigne s poda.

Ni za mlađu ženu, a negmoli stariju nije mali posao pospremiti razbacan donji veš, gde se pomešao i onaj pokidan i onaj, doduše retki, koji je preživeo nalete iznemoglih strasti čestite zrele gospode. Umeci za kosu su ponovo našli svoja mesta na zidu, poređani po bojama i nijansama. Raznorazni i raznorodni rekviziti su se grupisali u ugao.

Vrag će ga sam znati kako se u omalenoj polumračnoj sobi tako brzo oslobodio krug oko šipke.

 

Bratu

Zaslepljuje me belina papira nad kojom iskolačujem oči i u koju zurim isplaženog jezika i oborenih vilica.

Pokušavam da ti napišem pismo, no nije li sve rečeno, i ono iskazano i ono prećutano?!

Od tvojih reči postao sam proizvođač knedli u grlu koje me guše ko polen.

Od tvojih uvreda nanizao sam niske i niske suza koje se nikad nisu pretvorile u bisere, a mislio sam da pred tebe iznosim najfinije bisere.

Možda si ti samo svinja a ja tek sentimentalna budala, iako je sasvim moguće da sam i ja svinja koja je prelazeći prag tvoje kuće iznova i iznova išla na dobrovoljno klanje. A ti si, brate moj, budala sa neprovidnim povezom na očima.

Nije govor dat čoveku da jezikom ko mačem palaca, jer uvek bira, da li će da pomiluje ili giljotinira.

I ja nemam više ni suza, ni reči, jer nije bilo tvog srca da me voli, tvojih očiju da me vide, tvojih ušiju da me čuju i tvojih ruku da me grle.

Jedna ulica u kojoj ti živiš ispod ulice u kojoj ja živim je hladna i udaljena poput Severnog pola ili udaljena kao nepoznata galaksija.

Zašto, brate moj – Tebi – nisam značio ništa, a Ti si meni bio sve?!

Volim Te!