О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Izdvojeno

Станимир Трифуновић, који носи !Светлост!

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

…Две године касније, ствари не стоје боље, напротив. Имам потребу и дужност да нас све подсетим… …ЧЛАНАК

via О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

 Деца…

У прилог расправи о телесном кажњавању деце

Триптих о изопачењу вредносног амбијента и европској духовној индолентности

Podrška gospođi Ani Pejić

Koliko Nekome znači istina koju sazna, a za kojom godinama traga, a ništa ne može da uradi da bi vratio vreme unazad i promenio tok događaja?

Postoji neoprostivo. Ne zavaravajte se da je drukčije. Postoji nezaborav.

Postoji Jedna Istina. Molim Boga da svako dođe do Jedne Istine za kojom traga, a u toj Jednoj Istini jedino su važna deca koja su ubijena ili ukradena i preprodana.

Zločini su počinjeni i počinioci su nekažnjeni.

Pomozi, dragi Bože, da Jedina Istina ugleda svetlo dana.

Sudi, Bože, svakome prema zasluzi, molim Ti se najpokornije.

Podrška svim roditeljima čija su deca nastradala i postradala.

Koliko košta ljudski život? Koliko košta ćutanje kad se ćutati ne sme? Koliko košta??? Dokle neljudi???

Pogrešno vaspitanje ženskinja

Po novosagrađenim betonjerkama iz prošloga veka, nafilovanim i u doba gradnje zarđalom armaturom, širio se miris lepka za tapete i smrad sintetike sivih itisona, dok su u stanovima plakale mnogobrojne prave i veštačke bebe.

To su bile bebe lutke, najčešće kupljene u Trstu. Imale su svoje benkice i pelenice. Kad ih prodrmusaš ili pritisneš dugmence (proradi im baterija), plaču, vrište, stalno trepću svojim staklenim plavim okama i ti im stavljaš cucle u usta ili malene plastične flaše s cuculjkom, da ih umiriš, nahraniš i napojiš. Ponekad ih i presvučeš jer su se upiškile i ukakile.

Tada se oko tebe sjati sve ženskoga pola i/ili roda od porodice, do zgrade i ulice u kojoj živiš, i pokazuju ti kako da držiš bebu, kako se beba uspavljuje, kako beba siki bez da stvarno siki i kako da je namestiš da podrigne.

Desi se i taj tren nemara – ispustiš bebu, jer ne znaš kako da je držiš, pošto je sve žene čereče kako najbolje umeju – da ti najbolje pokažu. Bebino telo plače, otkotrljala joj se glava ispod regala. Ti vrištiš od užasa, jer su ti rekli da je to tvoja beba i da moraš da bdiš nad njom.

Žene se domunđavaju, prave grimase, odmahuju glavom. Tvoja majka ustaje, portvišom se posluži da dokotrlja bebinu glavu ispred tvojih stopala, savija se, uzima bebinu glavu u ruke, spušta ti je u krilo i urla: „Pogledaj šta si uradila! Ubila si bebu!“ Komšinice znalački učvršćuju glavu i razdrmusane udove i teše majku kao što su njihove majke tešile njih: „Ne brini, dešava se, biće ona dobra majka jednog (lepog) dana, samo da se navežba još nekoliko puta.“

Ti urlaš od straha, od bola, od osećaja nametnute krivice, roniš krokodilske suze, osećaš istinsku tugu i niko, ama baš niko te ne zarezuje, a umele su da ti kažu da je to tvoja beba. Nisi ni tražila bebu a dobila si bebu.

Tad prvi put pomisliš da si loša majka. Deteubica. Usadi se u tebe crv sumnje. Nisi dobra. Ne valjaš. Ne valjaš. Ne valjaš. Upadneš u spremljenu zamku od mnogih zamki koje te čekaju – kad porastem biću dobra majka i neću da budem kao moja majka. Radiću sve suprotno.

Kad porasteš i postaneš lutka lepa, u stvari si postala ono što je društveni normativ – telo bez glave.

via novac-popust.cam

CaCO3

„Koje granulaže?“, upitao me je kao neko ko zna znanje i materiju.

Vreme se mora kupiti odnosno odgovor odložiti.

[gugla pojam – granulaža]

„Nisam te pitala ni za kakve muljaže, pu, pu, daleko bilo.“ (jer nisam vična)

[Pronašla je. Hvala Guglu da ima vuglu].

„Voleo bih da se vidimo. Šta misliš? Da uključimo kamere?“

[nije naodmet biti glupa]

„Neki drugi put, nešto mi nije u redu s kamerom, krupna mi je granulaža.“

„Nije to srećo granulaža, to su pikseli.“

Piksel? Da, odnekud se znam s tim čovekom! Poznajem jednog Piksela.“

„To nije ime. Npr. imaš Piksija i to je nadimak. Čula si za njega. On je bio naš poznati fudbaler. Sad je trener.“

[pegla joj se i od fudbala i od fudbalera i 5000 sportskih kanala na kablovskoj]

„Znam ja Piksela, nemoj ti meni sad da ubacuješ Piksija i fudbal i sve te tamo, ma zna se čemu to služi i kome oni služe!!!“

Na to će on ko predsednik Fudbalskog saveza Srbije, podigutim glasom: „Čemu, ‘ajde reci čemu, kad ti sve znaš?“

[nije naodmet ne biti u vinklu]

Tu sam se drznula: „Šta ti meni čemu?! Mora da si ti jedan od njihovih. Kajmakoskupljač. Belomrsista.“

White Suprematist Cross
 by Kazimir Malevich

Zadržao je dah i p. m. u sebi te mi se nežno obratio: „Ne poznaješ materiju, ljubavi, i bezveze me optužuješ. Radim po pozivu, nisam deo tima. Naprosto snabdevam ljude. Na kredu.“

[nije naodmet biti bukvalista]

Proderem se: „Tako znači, ti si diler! Znala sam! Za koga radiš? Za državu, znam!“

Posipa li se posipa pepelom nepreuzetih urni s Novog groblja. „Ne spominji reči koje počinju slovom D. Odma’ se aktiviraju snimači razgovora. Samo pomažem da se posao neometano i neprimetno obavlja“, bile su njegove poslednje reči.

Jaoj, grešna mi ○uša i pogana jezičina. Sve je ○ebelo belo oko mene. Jebeš ○ržavu u kojoj se ovakvi (kao ja) rađaju, a jebeš i (sav) narod koji ima vlast kakvu zaslužuje. Je l’ tako ○ušane Silni?


○eco, otvorite sveske i zaoštrite olovke na rezače. Istovremeno, vi u sveske a ja na tabli, tu i-spid, tj. tu ispod uzeću kredu i zajedno ćemo da ispisujemo i pevamo čika Jovine stihove. Danas učimo slovo D:

„Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet,
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno Sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.“

J. J. Zmaj

Jonsko more

Ničim-nečim-ko-zna-čim izazvan izvestan čovek sa iskrivljenom desnom stranom lica zamrznutog poluosmeha, prolazivši kraj me, ispali ko projektil: „Vodio bih te na more da imam para.“

Da sam pametna ko što nisam, produžila bih dalje, ali ne da mi đavo mira da ne lajem. Usput nabacim: „Ako si i ovako, a i kreditno sposoban, ne vidim u čemu je problem“, i smeškam se čedno, sve tobož’ nećkajuć’ se.

Milo je njemu, vidim ja. Grč desne strane lica mu popušta, a utiska sam da mu nažalost i srce popušta. Razmišlja on o svojoj sposobnosti. „Na koje more bi ti volela da ideš?“ Jaoj, na koje more?! S geografijom nisam dobro stajala ni u osnovnoj školi, a to je bilo dovoljno davno da se ničeg i ne sećam. Ko i da nisam išla u školu.

Međutim, setila sam se da tu i tamo pogledam Slagalicu i Poteru, i pokušavam da se setim gde je Jamajka. To je u nekom okeanu. Okeani nisu more. Hoću nešto na kraju sveta da bude, daleko, što dalje odavde. Tamo su sve okeani s cunamijima, uraganima, orkanima, tajkunima i tajfunima. Tajland sam odmah otpisala. Tamo idu evropski pedofili, a ja ne volim pedofile. Štaviše – mrzim ih. Ja bih njima otfikarila, baš kao i prečasnim katoličkim i pravoslavnim bogoslužiteljima. I svim pedofilima bih otfikarila, vernicima i nevernicima. Diljem planete.

„Vodi me na Aljasku!“ Nešto me čudno gleda. „Kkkkako Aljaska? Tamo je ledeno, zimudža, polarni medvedi, ma skroz bezveze. A ti voliš zimu?“ Mislim u sebi, ma koja crna zima, čoveče. Zeznula sam se. Ne znam ni zašto sam to rekla. Nešto mi se vrzmalo da bih do Damaska, jer to je Put svile, i onda se setim da je to u Siriji i da je to sad poprište sile. Tamo je građanski rat koji će se završiti do kraja ovog stoleća. U svakoj drugoj državi je neki rat, a to se u medijima zove kriza. Kriza je kad si zavisnik od raznih droga i poroka pa kriziraš. Rat je rat. U ratu je sveopšte zlo i nema boljih i gorih. Svi su ubice i mučitelji i silovatelji. Ko poludi u ratu, taj je istinski – Čovek!

(…)Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ljudi zli.(…)
Dobrica Ćosić – Koreni

Najednom mi sine: „Prešla sam se. Mislila sam da je obala albanska, tj. balkanska, tj. jadranska.“ On se ozario ko kad je, čini mi se, polagao zakletvu u JNA u Bolu na bračnom odnosno Braču. Divno je to bilo. Ne ponovilo se. „Srećo moja, pa ti hoćeš na naše more?“ Gledam ga, i gledam ga i zurim, baš zurim. Pita: „Što me tako gledaš, ko da sam sa uma siš’o?!“

Ovaj čovek jeste negde ostavio um. To je sigurno. Sad da l’ je to Opatija, Jelsa, Split, Tučepi, Premudi, Bol, Oštro, Brioni, Rab, Zverinac, Goli otok, Sveti Andrija, ko da je bitno.

Zavapim koliko mi knedla u grlu dopušta: „Mi nemamo more već 31 godinu.“ Gleda me ko da sam i ja s uma sišla i pita: „Gde je nestalo more? Kako ja to ne znam?!“ Vidim da je lud a ja još luđa što išta govorim. Trebalo je da nastavim dalje a ne da se zevzečim. Nikom ne piše na čelu da l’ je lud ili nije. Ni meni.

Ne znam da li je pametno da kažem onako kako je. Istina često ume da bude bolna. „Prijatelju, država SFRJ ne postoji 31 godinu.“

On izvadi iz džepa crvenu pionirsku maramu (Titovu krv), titovku (plavu radničku kapu) i mete na maramče onu u zlatnu boju ofarbanu značku s dva pionira i otpočne grcavim glasom: „Danas kada postajem pionir“, te se zagrcnuo, jer nije Koregom zalepio veštačku vilicu za nepca, „dajem časnu pionirsku reč…“

Mnogo se ljudi okupilo, ko na sletu 25. maja, zaplakalo, jecalo, ridalo, urlalo. Užasno divno je bilo.

Posle zakletve Titu svi smo pevali Hej Sloveni. Mediji, naročito grčki, su pisali da se orilo sve do Olimpa i samog Zevsa. Crnogorci i Albanci su potvrdili da je eho urlika odzvanjao na Prokletijama. Gospodin s Krsta, isti Dragan Gaga Nikolić, poput Bekima Fehmiua, odrecitovao je Plavu grobnicu, kao što je onomad gospodin Fehmiu dušom prolomio Čovek peva posle rata.

Najednom uronismo u plavetne morske dubine što zapljuskuju obale Krfa, sve pusto nadajuć’ se da susrešćemo ponovo svoje pretke, i kosti im oglodane izljubiti, te se s njima stopismo, ko da nas nikad i bilo nije.

Vido, naše Vido, što ni Gospod ne požele ni da je vid’o, al’ je vid’o i od zlog gore. I juče. I danas. Ne vid’o Bog da tako je sutra! Pomozi Bože i budi s nami!

Crtice #62

Jura Stublić je bacio radio kroz prozor a ja ću telefon. Pametni. Pametno. I ne samo telefon.

„Molim te budi razumna“, reče mi jedan čovek.

Poslušala sam ga. Al’ za malo. Baš to malo je nedostajalo.

Otvoreno sam agresivna. Ne krijem to. Potrudim se da razvalim premudre prevaspitače koji me prihvataju, uz ALI. Ali, Muhameda Alija poslušajte.

Budite otvoreni kao i ja i kad dobijete niske udarce uzvratite nokdaunom. To je najdelotvornije. Nisam imuna. Nasuprot. Alergična sam na zloupotrebu poverenja i reagujem baš tako lepo kao što sam napisala. Jednostavno, ima ljudi koji ne znaju gde im je mesto i ti im fino pokažeš. Onda se oni ljute. To je u redu. Međutim, kad se mora prsa u prsa, onda se kukavice povlače, jer oni zadaju udarce ali ne znaju da ih prime.

Povraća mi se od komplimenata. Suvišnih. Tendencioznih. Gete je u svojoj poemi Blažena čežnja pisao o tome. To je živa istina.

Volim da budem pametna glupača. To savetujem i drugim ženama. U redu je da je žena pametna za sebe. Spram drugih, zavisi. Izvagati bitnost i korisnost prikazivanja mentalnog arsenala. Ne objašnjavati. Korisno je uraditi neočekivano. Šah-mat je dobar ishod. Zaista to volim. Važno je pobediti. Učešće se podrazumeva.

Baba na pijaci, pre neki dan, pozvala me je naredbodavno, nakon što sam potvrdno odgovorila da poznajem „sveto pismo“, da dođem sad u subotu u kafanu, da l’ je rekla da se zove Raj, Pakao, Krug, Duša, tako nešto, u Boleču. Tamo oni hvale Isusa i čekaju ga da ponovo dođe. Verujem sto nasto da bih videla i Isusa i sve apostole i serafime i anđele, odmah pošto zakucam dno od litre flajke šljive. To mu nekako ide ruku pod ruku, tj. iz ruke u ruku, u ruci sa rukom, ovaj mukom. Muk.

Kažu da je doručak najvažniji. Verovatno. Ne znam. Mojoj babi ništa nije falilo što nije doručkovala. Često sam sita svega, pa preskočim pokoji obrok, pa i dan, mislim dane, ako mi je ćeif.

Znam da mi je bila pusta želja. Kao u pustinji u kojoj nema oaze. Uskoro ću da ućutim. Kad bi se zezali. Možda postanem razumna, šta znam, i to je moguće. I nije moguće.

Ne znam koje začine tj. priloge ljudi koriste kad prave sendviče, a vidim da ih dobro rade i da su se navikli. Dakle, još uvek im je dobro. Nije im dovoljno loše. Zlo mi je zbog toga.

Da li volite na kašiku ili čekate svoj red za na lopatu?

Autor: Dg F43.2 Disordines accomodationis

3. april 2022.

Proleće tek je pristiglo… proleće je kad se priroda budi… cveće snažno miriše… a ljudi?

Smrad se oseća snažnije, jače. Nosnice mi uranjaju u snežno bele latice i prašnike. Nisam alergična na polen… nego…

Za obične smrtnike promena na bolje nema!

Svejedno. Ne odustajemo! Idemo dalje!!! Ustajemo! Koračamo! Svetlost dolazi! Spremite se za teške godine! Sve će sutra biti juče! Neka bude volja Božja!

Foto: Aleksandra Perić
[na dan 24. marta, 23 godine od početka bombardovanja 1999. godine]

In Memoriam: Princu poezije

Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961)

Branko Miljković

Mirisao bi na poljsko cveće
Da polja je preteklo
Tek toliko da vlati trave
Pomiluju ti stopala u blatu.
Uguravši te u reku podzemlja
Soli su izjele očinji vid u
Crne kristale praznih jama
Mrtav, blistav i sjajan
Goreo si svojim rečima
Predskazanim
Slutio si da neće te ojačati
Da ubiće te – svet
Kome si darovao najtananije
Rajeve i paklove duše.
Nekad je izreći previše
Jednako odlasku bez pozdrava.
Tanušne grane prekrivene injem
Teško bi opstale i pod jatom ptica.
Ne veruj onima koji još dišu a
Istinu skrivaju desetlećima.
Svet ne zaslužuje pohvale
I onaj onda, i ovaj sada
Jedino što promenio je – ruho.
Uho je ostalo gluvo
Na očima su povezi
Na usnama je muk.
Što čujem je ništa,
Što vidim je laž.
Što izgovorim vetar odnese.
Nadam se – tamo – da postoji
Svet koji sudi prema zasluzi.
Pričaj mi o tome
Kad studen iščili, ako iščili i
Kad prvi pupoljak iz krvi iznikne.
Sećaš li se mirisa poljskog cveća?

Narode, glasajte u nedelju – PROTIV!

U nedelju,16. januara 2022. godine, iscimajte se i izađite na Referendum. Glasajte PROTIV PROMENE USTAVA. Zaokružite – NE.

Promena Ustava bi dala legitimitet korumpiranoj sudskoj vlasti da maltene svak’ svakog može da (nam) smešta i namešta kako mu se hoće; rođački, za keš, za dođeš-mi-dođem-ti.

Dakle, da, u Srbiji ništa novo, ali da to postane legitimno slovo zakona – NE! Da li smo stvarno toliko glupi da to dopustimo? Mislite na sve koji dolaze za nama. Ne na sebe i svoj uzak krug porodice i prijatelja. Razmišljajte da li ćemo kao narod postojati za 50 do 100 godina.

Magarčeni, namagarčeni ili ne, mi, narod, koji imamo snagu i moć a poklekli smo, jer nas dinstaju decenijama i ispiraju nam mozgove, IZAĐIMO NA CRTU plaćenicima i nameštenicima što nas za šaku sveopšteg jada, bede i nastupajuće gladi (kako se kojoj garnituri fukara naredi da deluju suprotno interesima naciona) preprodaju u roblje.

Iako svaki ishod glasanja može da se namontira, HAJDEMO, SVI ZAJEDNO, IDEMO U NEDELJU NA BIRAČKA MESTA I SVOJIM PLAVIM HEMIJSKIM OLOVKAMA ZAOKRUŽUJEMO – NE. Makar ispali i naivni. Moramo da se borimo za svoja prava. Bez izuzetka.

Sada kada su ukinuli cenzus i kada za održavanje referenduma i ishoda validnosti istog bukvalno može da odluči JEDAN GLAS, a gde je do skoro važilo da dve trećine upisanih u birački spisak mora da izađe da bi se referendum uopšte održao i smatrao validnim, BUDIMO SVI MI GLAS PO GLAS PO GLAS. !!!NE, NE I NE!!! Zaokružimo – NE!!!

Nije problem u Rio Tintu i ekologiji. To je dimna zavesa. Rio Tinto ordinira i rovari po Srbiji 20 godina unazad a što se tiče stanja vazduha, vode i zemlje… prvo i osnovno je da svako svoje smeće čisti za sobom i propisno odlaže, jer u suprotnom smo govna koja plivaju u sopstvenim govnima. Zar nije odavno – DOSTA?!?!

Vlastodršci nas perfidno navlače da izađemo i glasamo ZA promenu Ustava, ali ne govore nam ni zbog čega ni za šta zapravo glasamo.

Za sopstveno dobro odlučujemo SVI MI. ZAJEDNO! NEDELJA! ZAOKRUŽITE NE ili se izjasnite PROTIV PROMENE USTAVA, u zavisnosti od toga kako je formirano pitanje na glasačkom listiću. Obratite pažnju na to da način na koji je pitanje formirano isto može da vas navede da meljete na vodenicu vlastodržaca.

SVAKO DOBRO SVIMA OD BOGA!!!

P. S. Niti član, niti simpatizer kurvarluka i kurvarskih igara ikada bila, niti ću. Mrzim propagandu, protivim se lažima i poluistinama i borim se u svoj svojoj nemoći da nam životi ne prođu uludo.

Brojanica

Tvoje uzavrele i tegobne reči prosule su lavu iz vulkana za koji sam mislila da je ugašen, prožimajući svaki delić moga bića koji se davio u pepelu.

Disanje je bilo neravnomerno a ti si gađao svaki moj isprekidani uzdah otrovnim strelama.

Nisam bila spremna na to. Zar od tebe? Zar i ti?

Osetila sam lom svoje duše istrgnute tek tako, nemarno i nehajno.

U meni i oko mene su se razasule krhotine. Ne, nisam klečala na njima. Nisam ti ničim lošim uzvratila.

Previla sam i privila uza se deliće duše svoje raznesene i nanizala ih u milošte.

Sebe, sebi, sebe – darujem, volim i poštujem!

Levijatan

U dvorište mesnog hrama danima su na narodnim rukama pristizale krupnije i sitnije grane odrezanog bagrenjaka koji je darovao najimućniji čovek u selu. Postilo se i tada, ali ljudi su govorili: „Jebeš ti sveca koji ne voli da omasti brk, a i pečenju će se radovati deca“. Tako je darovatelj zaklao i kozu i pet njenih sisančića i priložio uz krupniju prasad, da imaju ljudi, da se počaste.

Po savetu popa ljudi su posložili grane, do visine prvog prozora hrama i napravili ogromnu lomaču. U pomrčini je izgledalo kao da jezičine plamena ližu nebo i greju kotlove za božju čorbu. Suvkasto drvo pucketalo je i sevalo varnice i činilo da se čovek može da se oseća spokojnim i ušuškanim, kao nekad dok je stasavao na majčinim nadošlim grudima.

Ludi Milojko, kako su od milošte zvali spadalo, koji je podojen rakijom, jer je materi namesto sise iz grudnjaka ispala pljoska, je trčkarao oko lomače i onako krezub balavio: „Kurve da spalimo, srca da razgalimo!“

Niko nije obraćao posebnu pažnju na seosku budalu dok jedna žena nije uzviknula: „Kurva ti majka iz čije si pičke ispao, kopilanu.“

Tu su se oni međusobno ispočašćavali i pre nego što je pečenje skinuto s ražnja.

Milojko je lelekao: „Hoću kurvu grliti, vršnjakom je obljubiti i ženom pravom načiniti.“

Žene su prilazile, okružile ga, uhvatile se za ruke, cerile mu se u podbulo lice i prozivale: „Grli majku, jadniče, pa možda je i sveticom načiniš“.

„Sve ste vi kurve, i matore i mlade, širite noge pred svakim koji će da vam požare gasi. Sve ću redom da vas…“, pa zapoja:

„Pope naš ovozemaljski
U ime tvoje i na bogaćenje tvoje
Da sve je kako ti išteš
Ništa po nebesima, samo na zemlji
Daj nam da žderemo i ločemo
O dugovima da ne razmišljamo
Nek o tome misle oni koji ih nemaju.
U iskušenjima da obitavamo
Da se zlu priklanjamo
Taman, aman!“

pexels.com/@pixabay