О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

Izdvojeno

Станимир Трифуновић, који носи !Светлост!

На слици: Сцена из филма: Повратак, Андреја Звјагинцева из 2003.
Фотографија: http://www.tvorac-grada.com

…Две године касније, ствари не стоје боље, напротив. Имам потребу и дужност да нас све подсетим… …ЧЛАНАК

via О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда — ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

О кобним импликацијама некритичког усвајања туђих васпитно-образовних модела и стандарда

 Деца…

У прилог расправи о телесном кажњавању деце

Триптих о изопачењу вредносног амбијента и европској духовној индолентности

Požuda

Pogledom sam parao
Šavove tvojih najlonki
Iscrtavao neprekidne osmice
Po tvojim skočnim zglobovima.
Mekoća jagodica prstiju i tvoje kože
Stapale su se u nežan dodir.

Šake su mi klizale uzvodno
Ko ruže penjačice
Po glatkim udolinama belina
Nagosti telesnosti.
Ko bršljan sam se obmotavao
Oko sočnog mladog stabla.

Sokovi su izvirali ko gejziri,
Što izbijali su iz vreline dubina.
S jezika ti je tekao med.
Sladio sam se nektarom i
Ko ma’niti drvoseča iznova
Ubadao u divlje rojeve.

Na tvom bregu ljuljuškale su se
Biserne kapi. Orošene livade
Plodne i vlažne, zalivao sam
Revnosno. Putovanje u beskraj
Bića i dostizanje večnosti
Ostavljali su me bez daha.

#2: namerne reči i slučajne rečenice

 

muškarci • doprinos •
izlečenje • pohodi • procvat • odrasli • trijumf • olakšati • žene • želeti • dati • baviti

~~~

[I] Želeti, dati i baviti se je bio doprinos žena ka izlečenju i procvatu odraslih muškaraca, kako bi im olakšale pohode ka novim trijumfima.

[II] Žene su te koje žele i daju i zauzvrat očekuju da se odrasli muškarci bave njima. Međutim, ono što je njihov doprinos su pohodi ka trijumfu koji ne mora nužno značiti procvat, dok je olakšati izlečenje ređi put.

[III] Nismo odrasli ukoliko samo želimo i isto važi i za muškarce i za žene. Istinski doprinosi a ne trijumfi su kada dajemo i bavimo se nekim. Olakšati drugome, doprineti nečijem izlečenju ili pak procvatu su pravi pohodi.

Suplement

Razmaknute daščice parketa škripale su pod njenim štiklicama a uzdasi koji su mi se otimali popunjavali su svaku šupljinu po kojoj je poput gazele koračala idući mi u susret.

Sve pritoke Amazona tekle su mi telom i nadirale kroz pore koje su odavale prividno pribran izraz lica, smiren pogled i staloženo držanje. Izgledalo mi je da se smanjujem do nanočestice, da ću iščeznuti u rupice parketa ali vrludavo tlo je i dalje stajalo pod mokrim đonovima cipela. U glavi sam prebrojavao milijarde zvezda, tlo mešao sa tavanicom, prevrtao se kao u veš mašini, komešalo mi se svetlo i tama. Spasla me je višegodišnja samačka navika zauzimanja mesta za šankom. Obgrlio sam cvetni duborez pulta kao najmilije biće i zadržao dostojanstvo. Da nije bilo krupnih latica ruža s kojima su mi se ruke stopile, uveliko bih zauzeo svečano mesto na podu.

Košuta, porcelanskog tena i gracilne figure prozborila je mekim i toplim glasom: „Čula sam da ste najbolji lekar u kraju. Znate, moj Leo je poslednjih dana posustao. Uz svu negu i pažnju više nije živahan kao pre.“

„Gospođo ili gospođice“, izustio sam u nadi da će otkriti svoj bračni status, „radije bih pogledao pacijenta pre bilo kakvih davanja saveta“, no prekinula me je.

„Molim vas, zovite me Marina“, insistirala je, „ta on je već prilično star, praktično je proživeo svoj vek, ali mislim da bi mu neki vitaminčići dobrodošli.“

„Marina, recite mi da li je u pitanju pas ili mačor kako bih bio siguran da ću vam ponuditi najbolje što imam“, ljubazno i profesionalno sam se držao.

„Šalite se, gospodine“, nasmejala se i prikazala savršenu nisku bisera.

„Naprotiv, moram znati o vrsti a onda i o rasi.“

„Odistinski ste šaljivdžija, no dobro. On je više mačor a manje pas, a što se rase tiče sasvim je običan, domaći, ni o kakvoj posebnoj rasi se ne radi.“

„Ne dajete mi dovoljno podataka, no ipak pogledajte ovaj preparat. Svi multivitamini i minerali su zastupljeni u optimalnoj meri, a mogu ga uzimati i psi i mačke.“

„Vi ste očigledno veliki ljubitelj životinja, stalno ih spominjete, no ipak bih nešto što je za ljudsku upotrebu.“

U sebi sam se vajkao da bih i ja. „U tom slučaju mogu vas uputiti kod dr Kostića, tri ulice niže, on je izvrstan lekar opšte prakse.“

„A vi, vi niste doktor?“, zaista je izgledala ljupko tako zbunjena.

„Zapravo, jesam, i to doktor za životinje“, procedio sam kroz zube, nosa pomalo obešenog.

„Oprostite, u svoj svojoj pometnji nisam primetila da sam ušla u veterinarsku ambulantu.“

Zahvalila mi se na predusretljivosti, rekla je da će sigurno ponovo doći ukoliko se odluči da uzme mačora, na trenutak me je zaslepela bleskom osmeha, mahnula tananim ručicama u znak pozdrava i istim onim štiklicama dokusurila glavnu konstrukciju u mojoj uveliko pometenoj glavi.

Putovanja

Zamisli, sad smo u Luvru,
Mona Liza je uživo još manja.
Kako si je ti zamišljala?
Staklena piramida svetluca
Odbleske očiju zagledanih
U sebe.
Milioni očiju se nisu videli.

U rimskom koloseumu
Igraju se nove ratne igre.
Kladila si se na najzgodnijeg
Gladijatora, roba kojeg ćeš
Osloboditi
Od života ili mu
Život slobodan darovati.

U Sent Andreji pojela bi
Ne skulpturu, već sav
Muzej marcipana.
Uzela si par trešnji.
Sećaju na proleća
Mirisna, a prohujala
Koja radosno ćemo dočekati.

Na Paliću bi plivala
Iz vode ne bi izlazila
Da nije mutna, prljava
Zagađena
Poput svih obećanja
Da će joj život udahnuti
Smrt odagnati.

U Vršcu, na kuli
Košava ti je pročistila
Svaku nečistoću
Patoloških ćelija
Vetar je šaputao
Jezikom koji poznaješ ko sebe:
„Amour, ce n’est pas le moment de mourir“.

U Beogradu, gradu koga nema
Žive mrtve stvari i ljudi daleki.
Kad se vraćaš, odlaziš.
Zato kada odeš
Kada odeš
Odeš.
Uvek ćeš biti tu.

Prirodno

by unsplash.com/@willianjusten

U pomrčini svici svetle
Naziru obode kozjih staza
Korenja izgruvalog iznad zemlje
Kopriva šara i žari gola stopala.

Limun-roze plišano nebo
Progutalo je svetlost i prosipalo
Kiše boje sangrije
Ukusa teških metala.

U blatu zabodene su štikle
Finih skupih lakovanih cipela.
Unutrašnjošću pliva odrana koža
Krvavi otisci razlili su se vodom.

Histerični povici odjekivali su
Odbijali se kameno jedni o druge.
Divovske laveže utopljenika
Upijala je zemlja žedna i survana.

Kad plavog svoda nestalo je
Plavilo je, nadiralo odasvud.
Udovi nagi pomodreli su
Vratovi beli poplaveli su.

Vidar vitla krampom korenje
Melje u zubima lekovite delove
Mravi nose zalihe u mravinjake
Cvrčak u pepito odelu svira u travku mirisavku.

#5 Uhvaćena razmišljanja

Verujem da damari krhkog mira ne mogu da uravnoteže tinjajuće oluje.

Ne želim da se ponašam praktično i da uvrede koje dobijam postanu poslastice kojima sladim gorčinu koja ističe iz mojih očiju.

Biram da ne posvećujem svoje vreme ljudima kojima ne značim ništa odnosno ljudima koji su me zaboravili a iznenadno setili samo kad im nešto treba.

Nisam spremna da „progutam“ za šačicu lažne sigurnosti ili makar one koja mi obezbeđuje puku egzistenciju u materiji, verujući da ću ovozemaljskim bitisanjem ipak ostaviti tragove. Privremeno. U pesku.

Bilo ko i svako za koga datost i celina drugoga treba samo “malo” da se prerade, dorade, prešteluju – i onda bi “to bilo to” – nisu vredni jer ne vrednuju drugoga. Prihvatam da ne budem ni shvaćena ni prihvaćena.

Nije inat prema drugom kad si svoj/a. Tačno je, ne želim da udovoljavam besmislenim, posesivnim ili tražnjama koje su zasnovane na monolitnim zacrtanim uverenjima pojedinaca i/ili većine. Niko nije merilo drugom, već sebi.

Frustriranost pojedinca da želi da ukoliko neki anonimusi ne mogu da izbegnu da ga pominju tj. rekreativno praznoslove o onima koje ne poznaju i na koje projektuju sopstvene nedostatke, da ga npr. ne olajavaju – je kompleks neutemeljenog i labavog identiteta.

Sećanje

U kući trošnoj nakrivljenog dimnjaka,
Kvaka na ulaznim vratima škripala je,
Okna na povetarcu drhtala su,
Od orkana strahovala su snažno.
Stakla u vratima lupkala su,
Drveni razgaženi podovi pucketali su,
Ko cepanice što u vatri ciče i cvrče.

Stari nameštaj je stenjao,
Unutar njega krckalo je i ječalo,
Pomeralo se, kao da je živuće,
Kao da hoće da razvali vrata,
Izleti napolje i vrisne
Glasom koji se čuje mislima i
Nečujnim vriskom neotvorenih usta.

„Uspomena tvoja sam davna,
Zaboravljena u dnu ormara,
Prekrivena debelom prašinom i nebrigom,
Ostavljena u vremenu prošlom,
Da tiskam se među nebrojenim sećanjima,
Koja na grudima mi ko kamen leže,
Vazduh oduzimaju i grlo stežu.“

Trošna sirkova metla ugostila je
Mreže i mreže paukova
Što sapleli su je u neprovidni gustiš.
Izdaleka plovio je oblak tamnosivi,
Sa sobom vukao je crno nebo
Prekrio je dan tamom i vetar podigao.
U kovitlacu zbrisao je sve pred sobom.

Ego

Ako ga hvališ, raste ko kvasac umešen za šašavo testo. Iznova pohvaljen, preliva se iz prostora koji je ispunio i raste i raste… bezgranično. Ponekad se toliko proširi da ne zna da je napustio i mesto, i grad, i državu, i kontinent, i čitavu planetu. Katkad napusti i vremensku dimenziju. Nastavlja da se šašavi po svemiru i tamo naiđe na kojekakve šašavce. Oni, iako vrlo slični, međusobno se zagledaju i odmeravaju, jer svaki bi da bude najpametniji i najbolji, iako ne zna ni zašto ni čemu. Mora uvek da bude u pravu. Obožava da nastupa i traži publiku za svoje monologe. Crkava za svaki aplauz ili klap.

Kada ga kudiš, ume da se naduje ko žaba, da pusti bodlje ko jež, da reži ko pobesneo, da pušta smradove ko tvor u samoodbrani; čak i da se baci i prevrće po podu kao malo dete kad pokušava da naređuje roditeljima. Dešava se i da podigne zid. Skoro uvek od vrlo čvrstog materijala. Tu se nađu zidići, pa sve viši i duži zidovi, do nesagledivih po svojoj impozantnosti, nalik Kineskom zidu.

Priča se da su neki kao oštri bodeži i bodljikava žica i paraju sve(t) oko sebe. Raspore, ili melju; seckaju na tanušne rezance. Hrane se smećem, lažima, spletkarenjima i manipulacijama. Ljudi koji imaju naduvan ego a nedostatni su u duhu su opasni, epidemični i razornih delovanja sa katastrofalnim posledicama na svim poljima, i ličnim, i porodičnim, i društvenim. Svuda se mogu naći, te ih je teško izbeći. Što su gluplji, to su glasniji. Njihova mora da odjekuje i da bude poslednja. To je kao kada se komarac pogleda u ogledalo i umisli da je lav. Komarac koji riče i lav koji zujucka su izmišljeni likovi, ali oni to ne uviđaju.

Kompliment

„Očuvano izgleda za svoje godine“, izustio je muškarac muškarcu dok su gustirali rakijicu ispred podruma pića.

Žena koja je stajala u neposrednoj blizini osvrtala se oko sebe. Videla je vozila koja jure i ljude koji prolaze. Izvadila je iz futrole naočare za daljinu, i radi svake sigurnosti stavila ih, jer iako je sigurna da vidi šta joj je pred nosom, moguće je da u obrisima daleke izmaglice ne uočava detalje.

U daljini, osim horizonta, raskrsnice i dece koja se igraju nije bilo ničeg što bi moglo da bude očuvano ili neočuvano.

Raširenih očiju obratila se nepoznatom muškarcu: „Mislili ste na mene?“

Obrisao je nadlanicom usta vlažna od rakije, prosuo nekoliko kapi na zemlju i prekrstio se:
„Gospođo, ali vi niste polovan kauč iz oglasa koji sam malopre išao da pogledam.“

Žena se žurno udaljavala i za sebe procedila kroz zube: „Vraga, kauč, nisam ja od juče; ‘za svoje godine…'“

Dvojica drugara po flaši su se cerili: „Primila se, bato moj. Kažem ti ja, uvek se prime. Tako se odvajaju ribe…“