THE VERSATILE BLOGGER AWARD

versatilebloggernominations

Zahvaljujem se dragoj talentovanoj Jeleni na nominaciji i udarničkoj značci. A još više što uopšte čita svašta nešto što pišem (a da iskoristim priliku, a valja se) i svima vama koji odvajate svoje dragoceno (ne)vreme i svraćate u ovu moju prćiju. A sad i jasno i glasno da kažem: Jelena Cvetković mnogo dobro piše!!! Ona je nedavno objavila svoj književni prvenac koji se zove „Priče sa prašnjave police“. Uzevši u obzir pretpostavku da je reč o mladoj ženi, tek ćemo da čitamo i čitamo sve što se njoj vrzma i roji po glavi a i u duši. Reći ću, sa velikim zadovoljstvom.

Nešto više o The Versatile Blogger Award pravilima nominacije:

* Zahvalite se osobi koja vas je nominovala
* Nominujte do 15 blogera / autora sa WordPress-a (može manji broj, ali ne više od 15) i obavestite ih
* Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
* Objavite sliku nagrade u svom tekstu i pravila

Apelujem, bez obzira da li ste fizikalci ili intelektualci, da me podržite bar dok ne ispišem naredne redove koji treba da obuhvate 7 činjenica o meni, naročito zbog toga što nikako ovih dana da ustanem na desnu nogu ili pak da se dočekam na obe ili sve četiri.

  1. Moram da vam priznam da ne volim nagrade i lovorike, ali hajde da ne budem uvek crna ovca, iako one lepše bleje, i da ne prekidam ovaj lanac sreće, jer pitanje je da li će biti sledeće prilike.
  2. Iz prethodno navedenog možda proizlazi da volim kritike. Naravno, konstruktivne i one koje vode dijalogu (ovo sam baš politički korektno sročila). Ipak, često zazirem od upućivanja istih, jer cenim da ako te neko ne pita za mišljenje onda možeš i da ga zadržiš za sebe. Sem toga, većinom nisam kompetentna.
  3. Čitavog svog ovog ovozemaljskog života imam kućnog ljubimca i svaka životinja me je izabrala. Trenutno a to trenutno traje više od desetleća sam sluškinja jednoj sijamskoj mački. Ono što bi babe rekle: „Da tebe nemam, ne znam s kim bih pričala“.
  4. U detinjstvu me je prvo izabrala jedna kanarinka. Doletela je i ostala godinama. Ono što tada nisam iskoristila kao mogućnost je da od nje naučim da pevam. Iako volim da pevam.
  5. Prva pesma koju sam napisala davnih dana (a krivo mi je što me slabo šta nadahnjuje poslednjih godina da pišem pesme) je bila vulgarna.
  6. Užasavam se društvenog (a protivprirodnog) poretka, a naročito toga da su žene slabiji pol. Jer nisu. Jači su. I ne pričam o fizičkoj snazi. Ujedno, muški da me izvine, jer jesam seksista s brdovitog Balkana.
  7. U svojoj glavi i u srcu i dalje gajim rajske prizore idealnog utopijskog sveta i skoro pa savršenih međuljudskih odnosa, pa u zbilji ima dana kada se zapitam da l’ da se umijem il’ da se ubijem. I onda se umijem, jer me iz krajnje perverznih razloga zanima kuda ide i gde će da stigne ovaj i ovakav svet.

I sada stižemo do za mene najtežeg dela koji bih mogla da nazovem favorizovanjem pojedinaca, a što baš ne volim. Ono što ću da uradim je da ću da nominujem (nominacija=nagrada) one za koje sam primetila (ako sam dobro uočila) da nisu nominovani, što znači da su mnogi čije radove gledam i čitam već nominovani. Ako navedem nekoga ko je već nominovan sada ili pre, onda je to tako, pa neka se ne zamara odgovorima. Dovoljno je samo da primi (još jednu) udarničku značku. Inače, redosled ljudi koje navodim je random. Ako neko ne želi da učestvuje, to je okej. Sve ovo je samo igra. Uzdravlje svima!

[28.03.2017. u 23.59] ] Ljudi, propado’ od pisanja vam obaveštenja (a tek sam na pola puta) da pokupite svoje nagrade, i još se kozim da ne budu cirkulari. 🙂 Valjda će sve to nečemu da koristi. 🙂

[29.03.2017.] Hvala Zevsovoj ćeri na nominaciji!

G(l)umica

Skrivena u tami sobe gvirnem iza poluprozirne zavese kroz prozor i ugledam čoveka koji visi sa bandere. Ma nije valjda da je dotle došlo. Baš kao nekada. Tradicija je čudo. Kad pre ponovo? Još ni predsednički izbori nisu održani. Nekako mi to ima smisla da bude nakon a ne pre. Šta ako je ovaj koji visi neki politički neistomišljenik. Nije li to onda pokazna vežba?! Mislim, svašta čoveku prođe kroz glavu, retko kad smisleno a češće suludo. Doteturam se do komode kraj kreveta i izvučem iz prve ladice flajku-pomagajku. Prekrstim se na eks jednom po jednom po jednom radžom.

Protrljam oči, došunjam se do prozora, ponovo zvirnem kroz onu zavesetinu, kad ono stvarno, najstvarnije – visi čovek, za’eftan za sigurnosni pojas. A pojas sasvim pouzdano lebdi naokolo i šiba betonski stub. I postavlja ono EDB sanduče (sandučinu), budži kablove… Ta spoljna sandokara je da mogu da očitaju stanje struje a da ti ne preskaču ogradu kad je kapija zaključana. Auuuuu, tu se ispresecam, drmnem još koju (šta ja znam – pe’šes’). Radi me crv sumnje. Da ga ne nameštaju možda meni?!# Možda? A šta ako nije možda? Proradila mi je nečista savest. Jer, kako da vam kažem, što se struje tiče, znate, snalazim se, ovako i onako, ako me razumete, tu i tamo, i tako.

Da l’ da izađem il’ da ne izađem iz kuće? A crkavam od radoznalosti. I krenem da se kuražim. Trebalo mi je jedno pola čuke vremena, čelendž u vidu kofe ‘ladne vode za vrat, ispiranje usta vodicom sa mentolom (ta neću valjda da izgmižem smrdljive usne duplje). Dok sam izabrala toaletu, isto toliko čuke. Računam, ako ga meni budže, moram da izgledam zavodljivo i krhko, pa da zaigram na te karte. Po potrebi: malo guza mrd-mrd, malo suza cmizd-cmizd.

Nije mi bilo svejedno kad sam videla da i posle čuke vremena čovek i dalje budži budžu. Ozbiljan je bre to posao. No, ja sam spremna, sva crvena i mirisna, izlazim onako lagano i opušteno, naoružana nevinim izrazom lica i ključem od sandučeta (kao da proverim poštu). Prilazim, naravno, kao potpuno nezainteresovana, nasmešim se umilno i pomalo promuklim glasom, takoreći prošapućem: „Dobar dan, majstore, al’ si mi vredan. Pa kako pos’o?!“ On orošen ko majska ruža u svitanje: „Ma, evo, crkavam po vrućini.“ Taman, pomislim, sa’ će posluženje i donesem čoveku sok od jabuke. „A je l’ majstore, a šta to stavljaš, jeR to neki merač potrošnje svetla na banderi?“ Mislim se, valjda je ovo školski primer nedotupavnog pitanja pa će da me poduči. I tu se on upeca. I krene u odbranu doktorata. Uf, uspela sam! Ipak sam žensko. Ipak. Ama nije lako biti žensko. Hoćeš li konačno da ispljuneš pitanje, pitam samu sebe, po ko zna koji put: „A majstore, a za koga postavljaš sanduče?“ On ko iz topa: „Za komšiju preko puta.“ Auuuuuuuuuu, tu me je dokusurio. Nokaut. Ali stojički i stojećki sam se držala za onaj pojas za spasavanje koji je mlatio po meni. Mahnula sam mu za pozdrav ko labuđim krilcem. Onda sam ušla u kuću i zalupila za sobom vratima. Zarežala sam i zaređala sam sebi sve po spisku. Pa zar ja da se štrecam, nerviram i opijam od rane zore zbog jebene struje?! Pa bre ljudi an gro diluju drogu, švercuju crnce i mudžahedine, upravljaju državom i njInim organima, iz oka bi ti bre uzeli. Jak si mi ti lopov. E da je više ovakvih kao što sam ja, pa ovo bi bio raj, a ne (da je bar) kraj.

[Da mi se posrećio bolji scenario, tj. da su stvarno meni budžili, bila bih glavna glumica latino serije. U hiljadu i jednoj epizodi. Ejjjjjjjj. Ali, samo pod jednim uslovom. Da je glavni glumac Antonio Banderas (mi corazón, mi destino, mi amor, te quiero mucho…) , dva’es“ godina mlađi i bar deset santima viši.]

Očaj

Dok si koračao ulicama i uličicama u tebe su bili uprti pogledi sa izbornih plakata. Svi su bili jedri i rumeni i sveže umivenih lica. Bili su uredno izbrijani i blaženo nasmešeni; opeglani pod konac i u šav, i šepurili su se u skupim odelima. Sve je na njima naizgled bilo potaman. Pričao si mi da si nekima docrtavao brčiće i rokčiće, jer su im priličili. Tu i tamo giljotinirao si mnoge likove sa plakata, posred glave ili preko vrata. To je bilo u tami kada si se pribijao uz senke otkrivajućih narandžastih svetiljki. Prirodno je što si se plašio da te ne nazubi kakva neprilika po danu. Desilo bi ti se i da zapališ pokoji plakat, ali nenamerno, jer si uvek palio cigarete naslonjen leđima o zidove zgrada. Isto tako bi slučajno otisnuo po plakatima blatnjave šare đonova patika, dok si se odupirao o zid desnom nogom savijenom u kolenu. Ruž, rumenilo i ajlajner iz moje satenske torbice su, dakle, krasili obraze, usnice i kapke predsedničkih kandidata. Oko izbora za najlepše iscrtane kapke se još i premišljam, ali nisam u nedoumici za mistera napućenih usta. Ali to što si mi ukrao veštačke svilene trepavice, to ti zameram. Zar „moje“ trepavice da završe na groblju predsedničkih kandidata?!  Da li si ti normalan? I svastika Mira se opasno naljutila što si joj ukrao ideju. Ako je ona već naša svastika i tvoja tetka onda je trebalo samo da čuvaš stražu i da joj dopustiš da debelim crnim flomasterom ucrtava svastike na grudi kandidata.

Sine moj, nije hrabrost i bunt u spajanju tačaka koje ti je diktator naznačio kao putanju kretanja po lavirintu, sve i da si zagrizao mamac da beli skakač-konj matira usamljenog crnog kralja u drugom potezu.

Niko tu nije na svom mestu, i prividne mogućnosti će da potonu u reciklažu zaborava isto toliko brzo ko što će objektivom uhvaćene lažne osmejke da zameni prljavština neumitne svakodnevice i mulj duhovne oskudice. Okolnosti su pažljivo osmišljene, višedecenijski prisutne i izuzetno je teško iščupati se iz kobnog kovitlaca. Ikada.

Smarač

Krenuo je prema meni,

Jurio je za mnom.

Nasrnuo je na mene

Držeći u rukama

Lepezu od čestitki

Za doprinos

Nezbrinutoj deci.

[Ne znam jednorečenični zahvat za odjeb]

 

Rekao je da može da proda šta god hoće,

Jer ima pristup,

Ima nastup.

Ima šta?

Počeo je da me propituje,

Da me ispituje

Od generalija do genitalija.

[Ne znam jednorečenični zahvat za odjeb]

 

Kaže da hoće da vidi da li se zbunjujem,

Koliko sam sigurna u sebe.

„Svaki dan sam u drugom mestu.“

Tako je to naglašeno rekao.

„Hoću da idem ’preko’!“

Ako stigneš, ako stigneš.

Samo tebe čeka(ju).

[Ne znam jednorečenični zahvat za odjeb]

Pružio mi je primer.

Baš i nije neki primer.

„Ja mogu da vodim ljubav tri sata.“

Fascinantan je to podatak za životopis.

Čovek po zadatku, zagrcnuh se od smeha.

„Aha, starija si od mene.

Nema veze, napravićemo dete.“

A je l’ sada, baš ovde, baš sada?

[M’rš u pičku materinu!]

 

Kaže da mu se smučilo TO,

A TO je neobavezan seks.

I baš ga je juče zvala jedna žena

Da mu dođe k gajbi,

Ali on je rekao NE!

„To je postalo tako učestalo i prazno!“

Ooooo, ringišpil mi je u glavi,

On se predstavlja da je pokajnički pravi.

Da, naravno da ću da ti dam broj telefona!

Samo se ti javi, kad god želiš.

[M’rš u pičku materinu!]

Čil aut #1

0-02-05-68ce93a23172bf047c445e467ce4ac0cc284b61e4b389573c87f5d76bf1339d6_full

Neofašizam u Srbiji

(…)U savremenoj Srbiji fašizam je rasprostranjena i politički prihvatljiva i u srpskom društvu etablirana pojava koja se ispoljava u formi ekstremnog oblika nacionalizma podcrtanog despotizmom i prijemčivim fanatizmom koji se u Srbiji, kao multietničkoj sredini, manifestuje kroz etničku, rasnu, versku, a u poslednje vreme sve više i kroz političku i seksualnu netoleranciju. U tu svrhu, veliki broj društvenih činilaca, neretko i sama država, sistematski i metodično nastoje da relativizuju kako srpski fašizam kroz istoriju, tako i egzistirajuće modernizovane i preobučene nove političke i parapolitičke pokrete i grupe koji se na osnovu svojih reči i (ne)dela mogu svrstati u fašističke.(…)
[Izvor]

Jozef Gebels: Sada, narode, ustani, i neka oluja krene! (odlomak)

[Tekst govora na nemačkom jeziku i tekst govora na engleskom jeziku sa koga je priređen prevod]

Pozadina: Ovaj dugačak govor u Sportpalastu se smatra najčuvenijim Gebelsovim govorom. Održan je 18. februara 1943. pred ogromnom, ali pažljivo odabranom publikom u Berlinu. Staljingradska bitka je privedena kraju, i stvarna ozbiljnost rata je bila očigledna svima. Gebels je želeo da govorom stvori popularno oduševljenje za ratom, kao i da ubedi Hitlera da mu da veća ovlašćenja u vođenju ratne ekonomije.

***

Da bi istina bila jasna, međutim, moji nemački drugovi, želim da vam postavim niz pitanja. Želim da odgovorite na njih kako najbolje umete, prema svojoj savesti. Kad je moja publika navijala 30. januara, engleske novine su sledećeg dana objavile da je sve to propagandna predstava koja ne predstavlja stvarno mišljenje nemačkog naroda (Spontani uzvici „Fuj!“ „Laži!“ „Neka dođu ovde! Naučiće nešto drugo!“). Pozvao sam na današnji sastanak odabran nemački narod, u najboljem smislu te reči. (Ministrove reči bile su propraćene gromoglasnim pljeskom koji se pojačao kada je prišao prisutnim predstavnicima vojske.). Predamnom su redovi nemačkih vojnika ranjenih na istočnom frontu, bez nogu i ruku, ranjenih tela, oslepljeni, oni koji su pristigli sa medinskim sestrama, muškarci u cvetu mladosti koji stoje na štakama. Među njima su pedesetorica koji nose Viteški krst sa hrastovim lišćem, svetli primeri naše borbe. Iza njih su radnici naoružanja iz berlinskih fabrika oklopnih vozila. Iza njih su partijski zvaničnici, vojnici sa prve borbene linije, doktori, naučnici, umetnici, inženjeri i arhitekte, učitelji, službenici i zaposleni iz kancelarija, ponosni predstavnici svake oblasti intelektualnog života koji čak i usred rata stvaraju čuda ljudske genijalnosti. U sportskoj dvorani (Sportpalast) vidim na hiljade nemačkih žena. Omladina je prisutna, kao i stariji. Nijedan stalež, nijedno zanimanje, niti uzrast nisu nepozvani. S pravom mogu da kažem da je ispred mene okupljen reprezentativan uzorak nemačkog stanovništva, i iz domovine i sa bojišta. Da li je to istina? Jeste ili nije? (Sportska dvorana doživljava nešto što je retko viđeno čak i na ovom starom borbenom okupljalištu nacionalsocijalizma. Mase skaču na noge. Uragan hiljada glasova povikuje – da. Učesnici doživljavaju doborovoljan narodni referendum i izražavanje volje.) Vi, moji slušaoci, u ovom trenutku predstavljate čitav narod. Želim da vam postavim deset pitanja na koja ćete da odgovorite za nemački narod širom sveta, a posebno neprijateljima, koji nas slušaju na radiju. (Samo uz poteškoće ministar može da se čuje. Gomila je na vrhuncu uzbuđenja. Pojedinačna pitanja su oštra poput žileta. Svaki pojedinac oseća kao da se njemu lično obraća. S punim učešćem i oduševljenjem, gomila odgovara na svako pitanje. Sportska dvorana odzvanja jednoglasnim povikom saglasnosti.)

Englezi tvrde da je nemački narod izgubio veru u pobedu.

Pitam vas: Da li verujete u Firera i nas u završnoj ukupnoj pobedi nemačkog naroda?

Pitam vas: Da li ste odlučili da sledite Firera kroz sito i rešeto do pobede, i da li ste spremni da prihvatite najteža lična opterećenja?

Drugo, Englezi kažu da je nemački narod umoran od borbe.

Pitam vas: Da li ste spremni da sledite Firera kao falangu domovine, koji stoji iza borbene vojske i da ratujete s divljim određenjem kroz sve sudbinske preokrete dok pobeda ne bude naša?

Treće: Englezi smatraju da nemački narod više nema želju da prihvati vladine rastuće zahteve za ratnim poslom.

Pitam vas: Da li ste vi i nemački narod spremni da radite, ako Hitler naredi, 10, 12 i ako je potrebno 14 sati dnevno i da date sve za pobedu?

Četvrto: Englezi tvrde da se nemački narod opire vladinim sveratnim merama. Ne želi ukupan rat, već predaju! (Uzvikuje: Nikad! Nikad! Nikad!)

Pitam vas: Da li želite sveukupni rat? Ukoliko je potrebno, želite li sveukupniji i potpuniji rat od bilo čega što do danas možemo da zamislimo?

Peto: Englezi smatraju da je nemački narod izgubio veru u Firera.

Pitam vas: Da li je vaše poverenje u Firera veće, odanije i nepokolebljivije nego ikada pre? Jeste li bezuslovno i potpuno spremni da ga sledite gde god ide i da uradite sve što je neophodno da bi ratovali do pobedonosnog kraja? (Gomila ustaje kao jedan čovek. Pokazuje jedinstveno oduševljenje. Hiljade glasova uglas viču: “Firer komanduje, mi sledimo!” Talasi povika živeo (Heil) prolamaju se dvoranom. Kao po zapovesti, zastave i barjaci su podignuti kao najviši izraz svetog trenutka u kome gomila odaje počast Fireru.)

Šesto, pitam vas: Jeste li od sada spremni da pružite svoju punu snagu na istočnom frontu sa potrebnim ljudstvom i naoružanjem kako bi smrtonosno oduvali boljševizam?

Sedmo, pitam vas: Primate li unapred svetu zakletvu da domovina čvrsto stoji iza njih, i da ćete da im pružite sve što im je potrebno da bi izvojevali pobedu?

Osmo, pitam vas: Da li, posebno vi žene, želite da vlada učini sve što može da podstakne nemačke žene da ulože sve svoje snage na poslu da bi podržale ratne napore, i da pustite muškarce u bitku kad god je to moguće, tako što će pomagati muškarcima u borbama?

Deveto, pitam vas: Odobravate li, ako je neophodno, najradikalnije mere protiv grupica besposličara i mešetara koji se pretvaraju da je usred rata mir i koriste potrebe naroda za svoje sebične namere? Slažete li se da oni koji ugroze ratne napore treba da ostanu bez glava na ramenima?

Deseto i poslednje, pitam vas: Slažete li se iznad svega da u ratu, prema polaznoj tački Nacionalsocijalističke partije, ista prava i obaveze treba da se primenjuju na svakoga, da domovina treba da snosi teško ratno breme zajedno, i da napori treba da se podele podjednako svuda i između bogatih i siromašnih?

Pitao sam vas; dali ste mi odgovore. Vi ste deo naroda, i vaši odgovori su odgovori nemačkog naroda. Rekli ste našim neprijateljima šta treba da čuju tako da neće imati nikakvih zabluda ili pogrešnih ideja.

Sada, isto kao i u prvim satima vladavine i tokom narednih deset godina, u čvrstoj vezi smo sa nemačkim narodom. Najmoćniji saveznik na zemlji, sam narod, stoji iza nas i rešen je da sledi Firera, gde god to vodilo. Prihvatiće najteže napore do pobede. Koja to sila na zemlji može da nas spreči u ostvarivanju cilja. Sada moramo da uspemo i uspećemo! Stojim pred vama ne samo kao vladin govornik, već i kao govornik naroda. Moji stari partijski prijatelji su oko mene, zagrnuti visokim narodnim i vladinim funkcijama. Partijski drug Šper (Speer) sedi kraj mene. Firer mu je poverio veliki zadatak da pokrene nemačku industriju naoružanja i da snabdeva bojište sa svim potrebnim oružjem. Partijski drug, dr Laj (Ley) sedi pored mene. Firer ga je zadužio da upravlja nemačkom radnom snagom, obrazujući ih i obučavajući ih za neumoran rad koji rat iziskuje. Osećamo duboku obavezu prema partijskom drugu Zaukelu (Sauckel), koga je Firer zadužio da dovodi stotine i hiljade radnika u Rajh (Reich) kako bi podržali nacionalnu ekonomiju, nešto što neprijatelj ne može da uradi. Sve vođe partije, vojske, i vlade, takođe nam se pridružuju.

Svi mi smo deca našeg naroda, skovani zajedno u ovom najkritičnijem času naše nacionalne istorije. Obećavamo vam, obećavamo vam ratište, obećavamo Fireru da ćemo zajedno da oblikujemo domovinu u snagu na koju Firer i njegovi ratnici mogu potpuno i slepo da se oslone.

Obavezujemo se da za pobedu učinimo sve što je potrebno u životu i poslu. Ispunićemo srca političkom strašću, sa stalnogorećom vatrom koja je plamtela tokom velikih partijskih i državnih bitki. Nikada u ovom ratu nećemo postati plen lažnog i licemernog objektivizma koji je je tokom istorije doneo nemačkom narodu toliko nesreća.

Kada je rat počeo, uprli smo poglede u sam narod. Ono što služi samoj borbi za život je dobro i mora biti podstaknuto. Ono što šteti borbi za život je loše i mora biti uklonjeno i izbačeno. Sa usplamtelim srcima i hladnih glava prevazići ćemo glavne probleme u ovoj ratnoj fazi. Mi smo na putu ka konačnoj pobedi. Ta pobeda počiva na našoj veri u Firera.

Ove večeri još jednom podsećam sav narod na obaveze. Firer očekuje od nas da uradimo ono što će baciti u zaborav sve što smo učinili u prošlosti. Ne želimo da ga izneverimo. Kao što smo ponosni na njega, i on treba da je ponosan na nas.

Veliki poremećaji i previranja narodnog života pokazuju ko su pravi muškarci i žene. Više nemamo pravo da govorimo o slabijem polu, jer oba pola pokazuju istu odlučnost i duhovnu snagu. Narod je spreman na bilo šta. Firer je naredio, i sledićemo ga. U času narodnog odraza i promatranja, čvrsto i nepokolebljivo smo uvereni u pobedu. Vidimo to ispred sebe, samo to treba da dostignemo. Moramo da odlučimo da sve podredimo tome. To je trenutna obaveza. Neka krilatica bude:

Sada, narode, ustani, i neka oluja krene!

(Poslednje reči ministra izgubile su se u beskrajnom gromoglasnom pljesku)

Žak Elil: Propaganda (vertikalna i horizontalna propaganda)

VERTIKALNA I HORIZONTALNA PROPAGANDA

[prevod odlomka iz knjige na engleskom (Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes), str. 79-84]

Klasična propaganda, kako je pojedinac zamišlja, je vertikalna propaganda – u smislu da ju je stvorio vođa, tehničko lice, politički ili verski starešina koji nastupa sa nadmoćne pozicije svog autoriteta i teži da utiče na podčinjene gomile. Takva propaganda dolazi s vrha. Smišljena je u skrivenim dubinama političkih enklava; služi se svim tehničkim postupcima centralizovane masovne komunikacije; obuhvata brojne pojedince, ali oni koji je sprovode su izvan. Podsetimo se razlike, koju je prethodno pomenuo Lasvel (Laswell), između direktne i efektne propagande, mada su obe oblici vertikalne propagande.

Jedna osobina vertikalne propagande je da onaj koji je izložen propagandi ostaje usamljen čak i kada je deo gomile. Povici oduševljenja ili mržnje, iako delovi povika gomile, ne vode ga u komunikaciju sa drugima; njegovi uzvici su samo odgovor vođi. Konačno, ovakva vrsta propagande zahteva posmatrački stav onih kojima je upućena. Oni su zgrabljeni, izmanipulisani, posvećeni; oni doživljavaju ono što se od njih traži da dožive; stvarno se pretvaraju u objekte. Razmotrimo, primera radi, kvazi-hipnotičko stanje onih koji su na sastancima izloženi propagandi. Tamo je pojedinac depersonalizovan; njegove odluke više nisu njegove već one koje predlaže vođa, nametnute stečenim automatizmom. Kada govorimo da je to posmatrački stav, ne smatramo da ne učestvuje onaj koji je izložen propagandi; naprotiv, on postupa energično i strasno. Međutim, kako ćemo da zapazimo, njegovi postupci nisu njegovi, iako veruje da jesu. Naročito, osmišljeno je i ustanovljeno mimo njega, propagator deluje kroz njega, što ga smanjuje do nivoa pasivnog oruđa. On je mehanizovan, nadvladan, dakle – pasivan. Ovo je utoliko više jer je često uronjen u masu izloženih propagandi u kojima gubi svoju individualnost i postaje jedan element među ostalima, neodvojiv od gomile i nezamisliv bez nje.

U svakom slučaju, vertikalna propaganda je daleko najraširenija – da li Hitlerova ili Staljinova, ili francuske vlade od 1950. godine, odnosno SAD-a. To je u nekom smislu najlakše napraviti, ali njeno neposredno delovanje je izuzetno prolazno i mora da se obnavlja stalno. To je pre svega korisno za agitacionu propagandu.

Horizontalna propaganda je mnogo novijeg datuma. Poznata nam je u dva oblika: kineska propaganda i grupna dinamika u međuljudskim odnosima. Prvopomenuta je politička propaganda; druga je društvena propaganda; obe su propagande integracije. Njihove osobenosti su iste, iako je to začuđujuće kada uzmemo u obzir njihovo potpuno različito poreklo – u smislu, istraživačkim načinima, i uglovima posmatranja.

Ova perspektiva može da se nazove horizontalnom, jer je stvorena unutar grupe (ne sa vrha), gde su, u osnovi, svi pojedinci jednaki i gde nema vođe. Pojedinac ostvaruje kontakte sa drugima sa kojima je na istom nivou, a ne sa vođom, stoga takva propaganda uvek zahteva „svesnu odanost“. Njen sadržaj je predstavljen u poučnom maniru i upućen inteligenciji. Vođa, propagator, je tu kao neka vrsta animatora ili vođe rasprave; ponekad su njegovo prisustvo i identitet nepoznanica – npr. „pisac iz senke“ u pojedinim američkim grupama, ili „policijska uhoda“ u kineskim grupama. Lična privrženost njegovoj grupi je „svesna“ zato što je svestan toga i prepoznaje to, ali konačno i prisilna, jer je uhvaćen u dijalektiku, a u grupi ga to nepogrešivo vodi ovakvoj privrženosti. Takođe, njegova odanost je „intelektualna“, jer svoja uverenja može da izrazi jasno i razumno, ali to nije iskreno, jer informacije, podaci, rasuđivanje koje ga je navelo da se prikloni grupi, su namerno falsifikovani kako bi ga tamo odveli.

Najupečatljivije obeležje horizontalne propagande je mala grupa. Pojedinac aktivno učestvuje u životu ove grupe, u iskrenom i živom dijalogu. U Kini se pomno vodi računa da svaki član govori, da se izrazi, da iznese svoje mišljenje. Samo kada govori pojedinac postepeno otkriva svoja uverenja (koja odgovaraju uverenjima grupe), postaje neopozivo uključen, i pomaže drugima da uobličavaju svoja mišljenja (koja su istovetna). Svaki pojedinac pomaže da se obrazuje grupno mišljenje, ali grupa pomaže svakom pojedincu da pronađe ispravan pravac. Jer, čudno, to je uvek ispravan pravac, očekivano rešenje, „odgovarajuća“ uverenja, koja su najzad otkrivena. Svi učesnici su smešteni na jednakoj osnovi, sastanci su prisni, rasprava je nezvanična, i vođa ne predsedava. Napredak je usporen; mora da bude mnogo sastanaka, na svakom se pretresaju događaji sa prethodnog sastanka, kako bi moglo da se razmeni zajedničko iskustvo. Da se proizvede „dobrovoljna“ a ne mehanička odanost, da se stvori rešenje koje je pojedinac „pronašao“ a ne da je nametnuto odozgo, zaista je veoma napredan postupak, daleko više uspešan i obavezujuć u odnosu na mehaničke radnje vertikalne propagande. Kad je pojedinac mehanizovan, njime se može lako upravljati. Međutim, kada se pojedinac nalazi na položaju gde ima očiglednu slobodu izbora a ipak se dobija od njega ono što se očekuje, lukavije je i opasnije.

Vertikalnoj propagandi su potrebna ogromna oruđa medija masovne komunikacije; horizontalnoj propagandi je potrebna ogromna organizacija ljudi. Svaki pojedinac mora da bude ubačen u grupu, ukoliko je moguće u nekoliko grupa približnih delovanja. Grupe moraju da budu istovrsne, specijalizovane, i male: petnaest do dvadeset je najpovoljnija brojka da bi se dozvolilo aktivno učestvovanje po svakoj osobi. Grupa mora da obuhvati pojedince istog pola, obrazovanja, uzrasta i iz istog okruženja. Tada i najveći razdor među pojedincima može da se sredi i da se uklone svi činioci koji mogu da odvuku pažnju, rascepe motivaciju i spreče uspostavljanje pravilnog pravca.

Stoga, potrebno je mnogo grupa (ima ih na milione u Kini), kao i mnogo vođa grupe. To je glavni zadatak. Jer ako, prema Maovom obrascu, „svako mora da bude propagator za sve“, podjednako je tačno da moraju da postoje posrednici između vlasti i svake grupe. Takvi ljudi moraju da budu nepokolebljivi, sjedinjeni sa grupom, i moraju da vrše ustaljen i trajan uticaj. Moraju da budu članovi integrisanog političkog tela, u ovom slučaju Komunističke partije.

Ovoj vrsti propagande potrebna su dva uslova: pre svega, nedostatak kontakta između grupa. Član male grupe ne sme da pripada drugim grupama, gde bi bio izložen drugim uticajima; što bi mu omogućilo da se ponovo pronađe, i s tim, snagu da se odupre. Zbog toga su kineski komunisti navaljivali da razbiju tradicionalne grupe, kao što je porodica. Lična i raznovrsna grupa (različitog uzrasta, pola i zanimanja), porodica je ogromna prepreka takvoj propagandi. U Kini, gde je porodica i dalje bila veoma snažna, morala je da bude razbijena. Problem je veoma različit u Sjedinjenim državama i u zapadnim društvima; tamo su društvene strukture prilično rastegljive i uništene, kako ne bi bilo prepreka. Nije neophodo da se rasturi porodica da bi grupa bila pokretljiva i potpuno delotvorna; porodica je ionako rasturena. Više nema moć da razvije pojedinca; više nije mesto gde se pojedinac izgrađuje i ima svoje korene. Prostor je čist za uticaj malih grupa.

Drugi uslov za horizontalnu propagandu je istovetnost između propagande i obrazovanja. Mala grupa je središte celokupnog običajnog, intelektualnog, psihološkog i građanskog obrazovanja (informacija, dokumentacija, katehizacija), ali je najpre politička grupa, i sve što radi je povezano s politikom. Tamo obrazovanje nema smisla osim u odnosu sa politikom. Ovo je podjednako tačno za američke grupe, iako izgleda suprotno. Ovde pojam politike mora da se uzme u svom najširem smislu. Maovo političko obrazovanje je na stepenu katehizma koje je najdelotvornije u malim grupama. Pojedinci se podučavaju kako je to biti član komunističkog društva; i iako je bukvalan činilac (pravila koja se uče, koja su osnovna načela marksističkog komunizma) važan, propagator nastoji pre svega da navikne članove grupe na naročito novo ponašanje, da usadi verovanje u ljudsku vrstu koju propagator želi da stvori, da stavi svoje članove u dodir sa stvarnošću putem grupnog iskustva. U ovom smislu obrazovanje je veoma celovito, sa potpunim izjednačavanjem između onoga što je naučeno „intelektualno“ i šta se „proživelo“ iskustveno.

Očito, nijedno političko „uputstvo“ nije moguće u američkim grupama. Svim Amerikancima su poznata velika načela i demokratske ustanove. A ipak ove grupe jesu političke: njihovo obrazovanje je posebno demokratsko – da tako kažemo, pojedinci su naučeni kako da budu preduzimljivi i kako da se ponašaju kao članovi demokratije. To je zaista građansko obrazovanje, temeljno obrazovanje upućeno celom čoveku.

Te grupe su sredstva obrazovanja, ali takvo obrazovanje je samo jedan od činilaca propagande usmereno na sticanje privrženosti društvu, njegovim načelima, njegovom ideologijom, i njegovim mitovima – i ponašanju koje vlasti zahtevaju. Male grupe su odabrano mesto za ovo preduzmljivo ponašanje i državno ustrojstvo koje upražnjava horizontalnu propagandu ne može da dozvoli nijedan drugi način ili obrazac poučavanja i obrazovanja sem ovog. Već smo opazili da važnost ovih malih grupa zahteva uništavanje drugih grupa, kao što je porodica. Sada moramo da shvatimo da obrazovanje pruženo u malim političkim grupama zahteva ili nestanak visokoškolskog obrazovanja ili njegovo utapanje u sistem.

U Čoveku organizacije (The Organization Man), Vilijam Ejč Vajt (William H. Whyte) jasno prikazuje način na koji američke škole postaju sve više i više prost mehanizam za prilagođavanje mladih američkom društvu. Što se tiče kineske škole, to je samo sistem propagande koji se tereti za katehizovanje dece dok ih opismenjava.

Prema tome, veoma je zahtevno stvoriti horizontalnu propagandu (posebno što traži toliko učitelja), ali je izuzetno delotvorno kroz svoje pedantno opkoljavanje svih, putem plodonosnog učešća prisutnih i putem njihovih javnih izjava o odanosti. To je, naročito, sistem koji izgleda kao da se savršeno podudara sa društvima jednakosti tvrdeći da se zasniva na volji naroda i sebe naziva demokratskim: svaka grupa je sastavljena od ljudi koji su slični, a jedinka čak može da uobliči volje takve grupe. Ali sve ovo je na kraju mnogo strožije i celokupnije od eksplozivne propagande. Zahvaljujući sistemu, Mao je uspeo u prelaženju od subverzivne propagande do integracione propagande.

#50 Crtice

Dok vozim kola dešava mi se da nisam uvek sigurna koje je značenje pojedinih saobraćajnih znakova. Ko će svega da se seti, davno sam to učila. Tako sam nedavno naletela na znak u obliku romboida koji je bele boje a unutra je žut. Rasplitala sam po glavi da li je to, hm, kako beše, prvenstvo prolaza(?!). Takva razmišljanja mi odvlače pažnju od nužne prisutnosti u vožnji. Kao da to nije dovoljno odnosno previše; primećujem da ima puno hrišćansko-nacionalističko-fundamentalistički nastrojenih lakrdijaša koji su (a to sam zapazila na nekoliko mesta), na opisanom znaku, iscrtali sprejom krst i docrtali (čuvena usudna) četiri slova S. Da nije možda: Sela Snaša Sred Salaša? Sem toga, nepažljiv vozač sada i figurativno i bukvalno može da bude nabijen na krst zahvaljujući „velikim vernicima“.

* * *

Verujem da svako od nas ima svog dvojnika (ne znam, možda i trojnika) na ovoj planeti. Nisam imala prilike da ulazim u razmatranje osobenosti odnosno sličnosti dvojnika. To sam površno zaključivala na osnovu fizičkog izgleda. Pre nekoliko dana sam videla čoveka koji neverovatno liči na nekog koga sam poznavala. Na isti način govori. Ima i istu mimiku lica. Isto žvaće žvaku. I što bi rekli fenseri, ima isti stajling. Pre mnogo godina sam u gradskom prevozu videla svog dvojnika u muškom obliku. Nisam to doživela kao naročito prijatno iskustvo. Kao ni prethodno navedeno.

* * *

Koji je maksimalan broj poruka koje ste dobili na Viberu ili kakvoj drugoj aplikaciji koja pošiljaocu pruža nesagledive mogućnosti slanja, jer koristi plaćen ili neplaćen WiFi?! Od jednog pošiljaoca, u jednom danu? Razumem da ljudi imaju problema sa nespavanjem, ali to ne znači da je uputno da čitave noći kucaju i šalju poruke. 52 poruke (bez džokera). To je taj dosadašnji najveći skor o kome vam pričam. Doduše, sada klizimo u oblast poremećenosti uma, jer nije u pitanju samo ukupna cifra, već i sadržaj poruka. Ne mogu da kažem da kao iskusan amater nemam dovoljno takvih slučajeva u „praksi“. Međutim, priznajem da je i pored solidne (iako poluprofesionalne) dijagnostike koja mi omogućava da sagledam o kakvoj vrsti pacijenta se radi, to bilo vrlo, vrlo neprijatno i uznemirujuće iskustvo.

* * *

Ima nešto u šta sam 100% sigurna (iako ni u šta nisam sigurna) na samom početku ove godine. Nisam dobila nijednu nagradu u iznosu od 10.000 dinara učestvujući u Maxi nagradnoj igri. Utešno je da sam izvukla tzv. instant srećku koja mi je donela poklončić – istanjenu Milka čokoladu nepromenjene dužine i širine od 80 grama. Do konačnih rezultata, tri glavne nagrade od milion dinara, proteći će još određen broj dana do objavljivanja. Očekujem ništa.

* * *

Samo jedan put je pravi za svakog od nas. Onaj kojim idemo svesno i svesni da je naše prvenstvo prolaza! Idemo!