Sreten Ugričić: Jedan od (ne)znanih „junaka“

Povod za pominjanje dotičnog proizlazi iz dođem-ti-dođeš-mi kombinacija koje su kao zatalambasale našu uspavanu javnost. Sreten Ugričić (iza ovog linka se krije neažurirana biografija i to je namerno, jer se tu vidi razvojni put tj. od Soroševog ađutanta do direktora Narodne biblioteke Srbije), 2001. godine imenovani direktor Narodne biblioteke Srbije je podržao izvesnog Andreja Nikolaidisa, senzacionalističkog mudosera koji je neki vajni savetnik predsedniku Skupštine Crne Gore Ranku Krivokapiću, a koji se u svom nespretnom i logike lišenom eseju obratio kroz nesrećnog Božidara Stanišljevića (tepajući mu Bole) srpskoj vrhuški i pozivu na smaknuće istih. A onda je nastupio čika policajac Dačić i isprašio Sretenov tur, pa se Ugričić „pokajao“ zbog zaljuljane mu fotelje i sada bradati nakaznik tj. resorni ministar Predrag Marković mora da donese tu sudbonosno tešku, skoro pa Šekspirovsku odluku, biti ili ne biti Ugričiću – pitanje je sad tj. danas. Realno, i Kafka bi im pozavideo na ovakvom „procesu“.

Da smo se ikada išta pitali, a ne pitamo se, Ugričić nikada nije ni smeo da dođe na mesto direktora Narodne biblioteke Srbije. No, tako je kako je. Ako ništa drugo, najjednostavnije je bilo pomeriti ga sa te pozicije kada su milion puta bili probijeni svi rokovi koji se tiču rekonstrukcije Narodne biblioteke Srbije, a čime je biblioteka bila zatvorena četiri godine za korisnike.

Zbog predstojeće rekonstrukcije i adaptacije enterijera, Narodna biblioteka Srbije biće zatvorena za publiku od 23. septembra ove do 1. jula 2008. godine, saopštio je upravnik NBS Sreten Ugričić na jučerašnjoj konferenciji za novinare. (Dnevni list „Danas“, 20.09.2007.)

Uprkos ranijim najavama, Narodna biblioteka Srbije najverovatnije neće biti otvorena za posetioce ni u februaru naredne godine, jer radovi na rekonstrukciji zdanja u Skerlićevoj 1 uveliko kasne, saznaje „Blic nedelje“ (od 29.08.2008.)

Zgradu Narodne biblioteke Srbije na kojoj su završene dve trećine planiranih radova, koji se finansiraju iz Nacionalnog investicionog plana, obišli su juče član Gradskog veća Miroslav Čučković i predsednik opštine Vračar Branimir Kuzmanović. Kako je rečeno, kompletna rekonstrukcija zgrade trebalo bi da bude završena za oko šest meseci. (Dnevni list „Danas“ od 02.09.2009.)

Iako su radovi završeni, Narodna biblioteka Srbije neće otvoriti svoja vrata za posetioce sve do jeseni jer je potrebno dobiti i upotrebne dozvole, kojima se uprava i drugi zaposleni u toj ustanovi kulture nadaju na jesen. (B92, 24.05.2011.)

Obnovljena Narodna biblioteka Srbije otvorena je jutros za korisnike. Posle četiri godine rekonstrukcije, korisnike su dočekali novi enterijer i oprema. (Večernje novosti, 12.09.2011.)

Taj četvorogodišnji period, pa to je čitava jedna generacija studenata koja nije imala pristup bibliotečkoj građi. A šta se tamo dešavalo za to vreme dok je biblioteka bila zatvorena za javnost, to osim dragog boga sigurno znaju i oni koji su tamo zaposleni.

Sreten Ugričić je samo jedan od mnogih sa Soroševe liste plaćenika, a nema oblasti gde Soroš nije umešao svoje prste preko Fonda za otvoreno društvo. Nekada se zvao Soroš fond Jugoslavija. Na internetu postoji kompletan i vrlo detaljan finansijski izveštaj o „radu“ Soroš fonda Jugoslavija iz 1994. godine, te je preporuka da se detaljno isprate pojedinačna imena tj. nazivi raznih organizacija, te za šta su sve dodeljivani novci.

Obratimo pažnju na imena koja se nalaze u Upravnom odboru te 1994. godine i gde su oni sada, a to su:

• Sonja Liht (tada predsednik Upravnog odbora Soroševe fondacije, sve do 2003. godine, a sada je prepoznajemo kao predsednicu Fonda za političku izuzetnost, predsednicu Spoljnopolitičkog saveta Minstarstva spoljnih poslova i predsednicu Upravnog odbora „Politike“);
• Radoslav Anđus (dva metra ispod zemlje);
• Milena Dragićević-Šešić (redovni je profesor Menadžmenta u kulturi i Teorije masovnih medija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu . Šef UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu. Član Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj (2006 – 2010). Član Senata Univerziteta umetnosti u Beogradu. Rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu (2000 – 2004));
• Branko Kovačević (ako je to isti čovek onda govorimo o rektoru Beogradskog univerziteta);
• Shkelzen Maliqi (NVO muljator)
• Veran Matić (vrsni medijski manipulator i veliki „humanitarac“ – čovek za sve postavke);
• Ljubiša Stanković (ako je to taj onda je bio ili još uvek jeste rektor Crnogorskog univerziteta; inače beše politički vrlo aktivan, a 1996. g. postaje vanredni član Crnogorske akademije nauka i umetnosti (kada je imao samo 36 godina), da bi 2003. postao redovni član));
• Vojislav Stanovćić (redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, može da se pročita i da važi za antisrpski orijentisanog; taj čiča od preko 80 godina je od proleća prošle godine i član Upravnog odbora RTS-a);
• Tibor Varadi (isto redovni član Srpske akademija nauka i umetnosti od 2003.; „zastupao“ zemlju Srbiju pred Međunarodnim „sudom pravde“ u Hagu od 2001. do 2008.)

Uglavnom, da pomenemo još neka imena koja prepoznajemo, a to je npr. u to vreme izvršni direktor Soroševog fonda – Slobodan Nakarada, bio direktor TV B92, sada izvršni direktor Muzeja savremene umetnosti, koji je odavno zatvoren za oči javnosti, kao što je zatvoren i Narodni muzej. Ništa nije slučajno, je li?!

Sreten Ugričić je u to vreme bio programski koordinator u Soroševoj ispostavi u Prištini, pa je nakon višegodišnjeg staža kod Soroša uskočio na mesto direktora Narodne biblioteke Srbije.

Takođe, u Soroševoj ispostavi u Novom Sadu, u to vreme administrativni pomoćnik bila je Tatjana Medić koja je blogerskoj javnosti poznata kao Tatjana Vehovec (mooshema.com) i jedna je od uzgajivačica „nezavisne“ blogerske scene Srbije, te prigodnih događaja za minglovanje.

Kako slede podaci iz priloga, postoji još puno imena koja mogu da se analiziraju, a time mogu da se pozabave i drugi koji su zainteresovani.

Eto, pa ako hoćete da uspete u životu, znajte da ste dobrano zakasnili, jer su karte odavno podeljene. Mada, za entuzijaste koji imaju „štofa“ i dalje nije kasno da se priključe NVO (špijunskim satelitima i trovačima) koje su u debelom procvatu u našoj zemlji. Prodajte i sebe i svoju decu, a za cenu ne pitajte. Ionako vrednost ne određuje cena već istorija.

Dodatak za čitanje: Džordž Soroš – veliki mešetar sviju hulja

Nema fiskalnog računa, nema plaćanja PDV-a

Naslov dovoljno govori, ali ipak da objasnimo na šta mislimo.

Naime, u poslednje vreme, a što je bar šest meseci unazad, primećujemo pojavu da kada sednete u beogradske kafiće da popijete piće koje popijete i nakon toga zatražite račun, vi dobijete nešto što samo iz aviona liči na fiskalni račun. Ali, to je zapravo mešavina odštampane narudžbine koja je osim po artiklima i količini – i cenovno iskazana.

Šta se najćešće dešava u trenutku naplate?

1. Pošto većina ljudi ne zagleda mnogo račune, izvadi i plati, i to je to.

2. Oni koji gledaju u to odštampano parče papira se prvo zapitaju šta je to što su dobili (a nije račun), a onda da se ne bi zamerali i glumili drkadžije (jer to nije društveno prihvatljivo) izvade novac (ili karticu) i plate.

3. U ovoj grupi ljudi smo mi, a to znači da nemamo nameru da platimo porez koji će ionako biti utajen. A sada sledi objašnjenje.

Naime, nama nije namera da glumimo kontrolni državni organ, tj. da drukamo kafedžije i njima slične i da ih „učimo“ pameti da li treba ili ne treba da plaćaju PDV, jer nas to ne zanima. A ne zanima nas, jer nas niko ne plaća za to i živo nam se jebe za efikasnost države i njenih organa, jer sistem ionako „gladi“ one koji gaze preko mrtvih, a što je i sam sistem. Ali, ono što nas zanima je da nemamo nameru da platimo PDV (tj. da poklonimo vlastite novce) koji će kafedžija da utaji. I šta onda radimo?

Prvo pitamo da li imaju fiskalnu kasu i da li ćemo dobiti fiskalni račun. Tu se javljaju dve situacije. Prva i najčešća je da kreće „guslanje“ na temu toga kako su baš sad „zatvorili“ kasu (presek stanja i te priče), truć-truć… Onda mi tražimo gotovinski račun, tj. malo zezamo, da bi na kraju prihvatili „igru“ i rekli kako je to sve u redu, ali kako mi nećemo platiti iznos uračunatog (a na porudžbini neiskazanog) PDV-a. I onda se oni, verovali ili ne, slože sa tim predlogom. Druga, ređa situacija je da se „sete“ da imaju fiskalnu kasu i da vam izdaju fiskalni račun.

Dakle, kada nastane prva situacija – kako odbiti PDV od ukupno iskazane sume na svemu što je nalik fiskalnom računu, a to nije? Kako je iznos opšte stope PDV-a 18% koji se i zaračunava za pružene usluge, u obrnutom smeru to je iznos od 1/1,18=0,8475 (1-0,8475=0,1525 → 0,1525*100%=15,25%). Dakle, množimo iskazanu sumu sa 0,8475 i dobijamo iznos koji treba da platimo, što očas posla može da se izvede na kalkulatoru mobilnog telefona.

Primer: Ako je ukupni iznos 1.000,00 dinara, to znači da je od tih hiljadu dinara pružena usluga tj. poreska osnovica 847,5 dinara, a PDV je 152,5 dinara. Na fiskalnom računu, međutim, nikada nemate posebno iskazanu poresku osnovicu, ali zato imate ukupan iznos za plaćanje, a iznad njega iskazan PDV (1.000,00-(1.000,00*0.8457)=152,5 dinara ili jednostavnije 1.000,00*0,1525 =152,5 dinara.

Dakle, kada dobijete ono nešto što samo liči na fiskalni račun, ako hoćete da izračunate koliko treba da platite bez PDV-a sumu množite sa 0,8475, a ako hoćete da izračunate koliko zapravo kafedžija sebi stavlja u džep za PDV koji će da utaji, onda sumu množite sa 0,1525. Što veći račun, to više para trpate u džep kafedžiji za utajeni porez, naravno, ako pristanete to da platite.

Svakako, niko vas ne sprečava da pravite čapras divan kafedžiji, ali to je već vaš izbor. Naš izbor je da ne plaćamo PDV kada ne dobijemo fiskalni račun. I, voleli bi kada bi se još ljudi tako ponašalo. Jer, znate, cene pića po kafićima su ionako bezobrazno skupe, pa kada se već odlučite da to platite, ne morate dodatno da „finansirate“ kafedžiju. Da ne pričamo o tome, što se na to obično doda i napojnica. Onda vam ostaje samo da stavite magareće uši i da šetate sa njima na glavi.

Dobre vesti

Naslov će pokušati da opravda tekst koji se tek piše. Polazno pitanje je zašto više skoro da uopšte nema dobrih vesti? Hajde da pokušamo da opišemo pridev dobro u ovom kontekstu. Dobro, u smislu da je vest ona koja će da vam „napuni“ srce, da se posle nje osećate „puno“, da vam ona bude primer i podsticaj, da vam koristi za dobro i na dobro i tome sl. Tu svakako ne ubrajamo mesta koja se bave tračarenjima i petparačkim pričama.

Na internetu, pretraživanjem na engleskom putem ključnih reči „good news“, mi nailazimo na razne sajtove koje sadrže već u nazivu svog domena ove dve reči. Isto tako, brzim pregledom možemo da napravimo razliku, da postoje sajtovi koji prenose različite neverske sadržaje, ali i da je većina obojena verskim sadržajima, i to od različitih verskih zajednica.

Pojam dobrih vesti, često se poistovećuje i sa lepim vestima, srećnim vestima itd. E, sad, suštinska razlika je u tome što ono što je lepo, srećno je ipak samo lični doživljaj, a ono što je u opštem smislu, bez pokušaja manipulacije – dobro, u većini je dobro za svakoga. Ako nije dobro za svakoga, onda nije dobro. Dobro može da bude i korisno, a ta korisnost može da se ogleda i u nematerijalnim oblicima, ali i u materijalnim. Ono što je bitno je da dobro ne može da bude beskorisno. A ono što nije dobro ni u jednom slučaju ne može biti korisno za čoveka.

Digresija: moderna ekonomska misao definiše pojam korisnosti u rigidnom i svedenom smislu i usko je povezana sa tržištem, tj. ponašanjem učesnika na tržištu i stimulisanjem njihovog ponašanja u cilju postizanja, s jedne strane, zadovoljstva (što je primarni psihološki motiv) kupca-potrošača-konzumenta (veštački proizvedenom željom, a svaka želja je veštačka, za razliku od stvarnih potreba) i, s druge strane, ostvarenim prihodom pružaoca usluge tj. prodavca proizvoda. Sve to je suštinska okosnica društva gde i sam čovek na kraju postaje proizvod – tj. pričamo o kapitalizmu, uređenju koje ne poznaje ništa drugo do maksimiziranja profita, po svaku cenu. Pojednostavljeno rečeno, kupac kupuje isprojektovanu želju gde kroz uslugu koju dobija ili proizvod koji koristi razvija osete koji se lagano pretvaraju u zavisnički odnos prema tim uslugama i proizvodima i tako puni džepove prodavcu. Zato se svaka kompanija trudi da radi na lojalnosti kupca, jer od toga zavisi prihod. Kompaniju ne zanima suštinska doborobit kupca, da se razumemo. Oni su tu zbog bogaćenja. Primer: da li bi iko pri čistoj pameti pio koka-kolu, da istoimena kompanija nema tako dobar marketing. Čisto sumnjamo. Da li koka-kola u sebi ima ijedan sastojak koji čini dobro ljudskom organizmu. Nema. Sa njom može da se čisti kamenac, a i komad mesa se vrlo brzo istopi u tom karameliziranom otrovu.

Pretragom smo naišli na portal dobrevesti.net i primećujemo da je on već nekoliko meseci neaktivan, da na njemu ima veoma malo članaka, a i da je sadržaj članaka copy/paste agencijski prenesenih vesti. Dakle, ništa od autorskog upliva. Čini se da je ovo nedorađen pokušaj, s obzirom da je ova lokacija povezana sa dve druge lokacije gde se ipak forsira neka druga vrsta sadržaja koja predstavlja samo trend vremena – odnosno lajkovanje koje je usko povezano sa Fejsbukom i lokaciju koja se bavi mobilnim tehnologijama. Jasno je da kod čitalaca postoji daleko veće interesovanje za te teme.

Pre izvesnog vremena smo imali prilike da pročitamo članak, za koji ne možemo da pružimo izvor, jer ne možemo da ga pronađemo, da su nekada postojale štampane novine koje su se bavile samo dobrim vestima. Međutim, ako nas sećanje ne vara, njihov životni vek je bio samo 15 meseci. Vrlo kratko.

Vreme je da postavimo pitanje zašto se skoro svaki medij danas prosto utrkuje ko će pre da objavi neku grozomornu vest? Dakle, bilo da se radi o ubistvima, saobraćajnim nesrećama, katastrofalnim ekonomskim podacima, poremećenim društvenim vrednostima, itd. Mislimo da je pozadina toga, osim da se ljudi drže u konstantnom strahu (koji može da bude i na nesvesnom nivou) i neizvesnosti, i to da se do kraja desenzibilišu i otupe za sve ono što bi pod normalnim okolnostima morali da reaguju kao zrela i savesna ljudska bića. Sve se svelo na gomilu užasnih naslova i tekstova i što je još grđe skoro iste takve komentare. Zašto postoje komentari na portalima za vesti? Mislimo da imaju višestruke uloge. Jedna od uloga je da svako može da iznese svoje mišljenje (lažni adut lažne slobode govora) i tako se malo „olakša“, „ispuca“, „isprazni“. Dakle, stvara se privid da svako slobodno iskazuje ono što misli. A u stvari, to je najjednostavniji i najjeftiniji način da se „ispita“ javno mnenje po bilo kom pitanju. Komentarisanje služi kao lakmus papir stanja nacije. Zamislite da niko ne komentariše ništa o čemu se piše? A 21. je vek. Setimo se srpskog kneza Miloša Obrenovića i njegovog načina vladanja koji se (između ostalog) zasnivao na tome da je slao svoje špijune međ’ narod i dok god se narod bunio, oni su stezali kaiš, a kada se narod ućuti, vlast je popuštala kaiš. Komentarisanje je zapravo jeftino „bojno polje“ gde nema mrtvih, ali nema ni živih. I svako u udobnosti sopstvene fotelje iznosi svoje mišljenje. A mišljenje je kao zadnjica, ima ga svako. I? Da li to koristi nečemu? Da li je to dobro? Svi metkići se ispucaju i „idemo dalje“. Nove grozne vesti, senzacionalizam, sve traje tri dana i pada u zaborav. Dakle, rezimirano rečeno, komentarisanje daje mogućnost svakome da iznese svoj stav, da se tu ispuca, da ima privid da to ima neku važnost, ali istina je da je to samo gubljenje vremena i davanje legitimiteta gomili đubreta. Zamislite da vas neko stalno zatrpava govnima i pitajte se koji je to trenutak kada su vam usta puna tih govana i kako će te onda da ih ispljunete iz sebe?!

Zato, dragi ljudi, mislimo da su skoro jedine korisne informacije u medijima koje su potrebne te da znate kakva je vremenska prognoza, čisto da se ne biste prešli u izboru garderobe kada krenete od kuće, da ste upoznati sa time da li ima saobraćajnih zastoja, eventualnih „dešavanja“ (tipa utakmica, poseta kojekakvih belosvetskih) koja mogu da vam se nađu na putu kada krenete negde, da se ne biste živcirali zbog gužvi na koje nalećete i tome sl.

Sve što pratite, čitate, zapamtite, mora da ima vremensku distancu da bi se potvrdilo ili odbacilo da to što se plasira ima ili nema epilog, a i istinitost i verodostojnost prenesenog je veliko pitanje. Jer, inače, onako kako je najčešće, mi danas imamo na sceni samo senzacionalizam, i to ne samo u žutoj i ostaloj štampi, već i u ostalim sferama života.

Eto, i to je dovoljno dobar razlog da čitate knjige, a ne novinske informacije. Da odete na izložbu, predavanje, koncert, pozorišnu predstavu, u šetnju… činite sve ono što vašoj duši prija. Svet nije ono što piše u novinama, što se prikazuje na televiziji i što se čita po portalima. Jer, da je tako, sve bi bilo samo crno ili samo belo.

Očistimo Srbiju

Toliko ima tema o kojima možemo da pišemo da to odavno prevazilazi bilo čije mogućnosti. Te neprebrojne informacije koje se „gomilaju uvis“, a o čemu je veoma korisno štivo – Tiranija trenutka koju je napisao T. H. Eriksen, dovode kako do osećaja zatrpanosti, tako i do zatomljavanja nekih bitnih informacija.

Cilj onoga što ćete pročitati nije da vas onespokoji i produbi sumnje u vaše lične sposobnosti, već da prihvatite, a ne isključujemo mogućnost da to već jeste uradili da u veštačkom ustrojstvu na planeti, što je suprotno prirodnom poretku, ne pobeđuju i ne vladaju oni koji su najsposobniji i ništa ne funkcioniše po principu meritokratije, već upravljaju oni koji su karakterne ljige i kojima je moneta jedini bog kome se klanjaju (plutokratija); dakle, oni koji su postavljeni od onih koji ih plaćaju. Među plaćenicima nalazimo „vlasnike“ prvog „demokratskog“ kruga prvobitne akumulacije kapitala što je inače poznato pod politički korektnim nazivom – tranzicija i privatizacija.

Ono što bi bilo sjajno jednog dana za ovu zemlju je da se utvrdi da su dugovi koje su nam napravile neodgovorne Vlade i Skupštine (a sve su takve do sada) i nikakva opozicija, u stvari – neligitimni dugovi i da će dobar deo tih dugova morati da bude otpisan. Da, zvuči kao naučna fantastika, ali je izvodljivo.

Ne mislimo da je subjekt današnje teme posebno značajan kao slučaj, već ćemo da ga iskoristimo kao „svetli“ primer rada jednog lika i jednog Ministarstva. U stvari, mi mislimo da je to matrica po kojoj funkcioniše sve u našoj zemlji.

Naime, od kada se pojavio na političkoj sceni, nama je beskrajno antipatičan Oliver Dulić. Ne sviđa nam se njegova njuška bulterijera. Ekspresija lica mu je vrlo agresivna. Ni to nam se ne sviđa. E, sad da se osvrnemo na to da je dotični po profesiji ortoped, da mu je nadimak na Tviteru @cistacica (em je polupismen, em se pravi naivan i dodvorava svetini), a mi mislimo da on izgleda kao kostolomac. Smešno, ovaj ortoped, dugogodišnji član DS-a, je trenutno na poziciji ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja. Sasvim neprirodna uloga za ortopeda, i sasvim sumanuta fuzija nadležnosti jednog ministarstva. No, to tako biva kada se izvode kozmetički zahvati tzv. smanjenja broja ministarstava. Elem, zvanična biografija je ovde.

Ono što Dulićeva nafrizirana biografija više ne sadrži to je podatak o njegovom preduzeću „Dg comp. računari“ d.o.o., koje posluje sa više od 70 budžetskih institucija. Ma, ‘aj’te, sukob interesa?!? Samo vam se čini.

Takođe, poznato je da je reklamiranje Dulićeve megalomanske ideje „Očistimo Srbiju“ na Serbia (L)openu koštalo pola miliona evra poreske obveznike Srbije. U članku se kao ugovorna strana pominje firma NEWS-WALL d.o.o. Ako obratimo pažnju, suma inkasirana od ovog posla štetnog za poreske obveznike, zapravo predstavlja 75% poslovnih prihoda NEWS-WALL-a za 2010. godinu. „Pravda“ navodi podatak da je ukupan prihod preduzeća „NEWS-WALL“ u 2009. godini iznosio 28.969.000 dinara, a da je Dulićevo ministarstvo na njihov račun uplatilo 23.600.000 dinara. Naša ispravka je da to nije ukupan prihod, već samo poslovni prihod. Nisu bez razloga tzv. finansijski izveštaji na sajtu Agencije za privredne registre skrnavi, jer se tamo ne vidi ni struktura prihoda, ni rashoda, a kamoli tok novca.

Inače, sama izrada istoimenog sajta ocistimosrbiju.rs, u realizaciji firme Logik Internet d.o.o. (logik.rs) – u postupku likvidacije, prema Ugovoru koštala je poreske obveznike u martu 2010. 2.561.013 dinara, odnosno preko 25.000 evra, što je polovina njihovih poslovnih prihoda za 2010. godinu.

Zatim, ovaj samo po diplomi lekar što se odmetnuo u političarske vode još u ranoj mladosti nema problem sa tim što se angažovao kao „velestručnjak“ putem dopunskog rada u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika „Železnica Srbije“.

I, da pomenemo do sada najsumanutiji megalomanski „poduhvat“, a to je otimačina lokacije od Vojske tj. zemljišta (što je u nadležnosti istog ministarstva) na kome se nekada nalazila Kasarna vojvoda Stepa Stepanović i njegova prenamena u građevinsko zemljište za potrebe građenja „jeftinih“ stanova po ceni od oko 1.300 evra/kvm. Za ovaj „časan“ posao je Skupština Srbije izglasala Zakon da ukoliko investitor, a to je Građevinska direkcija Srbije, ne bude imao da vraća novce Komercijalnoj banci (državnom bankarskom servisu za razne mutljavine, među kojima je najpoznatija držanje droge u sefu banke), to će učiniti Država Srbija, tj. poreski obveznici.

Ono što je zanimljivo za dalje istraživanje i ukrštanje podataka su firme koje dobijaju tendere (ko stoji iza njih, koja pravna lica su sve povezana, za koga rade itd.), kako u Dulićevom ministarstvu, tako i u ostalim javnim službama.

Konačno, nije nama ključni problem što je Dulić (kao slučaj za posmatranje) takav kakav je i što radi sve što radi (a što ne bi mogao da radi samo po svojoj volji), već što mi imamo previše „Dulića“ u Srbiji.

A to „čisti“ samo govnjiva motka. Do tada, proteći će i „novi“ izbori u „demokratskom“ ruhu i sjašiće Kurta, a uzjahaće Murta. Nenumerisani glasački listići imaju validnost WC papira, izborni zakon je takav da ne zavisi ni od kakvog minimalnog cenzusa birača, jer teoretski samo jedan glas može da odluči, a sem toga kompletna politička scena nam je za bacanje.

Pogled sa pilona

Babeidede ovih dana u opštoj prazničnoj euforiji prate predizbornu kampanju gradonačelnika tzv. metropole koja se odvija po n-ti put pomoću više puta „otvaranog“ mosta preko Ade koji je još uvek bez izgrađenih pristupnih saobraćajnica. Tako, u zavisnosti od pravca duvanja ruže vetrova, na različitim televizijama imamo mišljenja posetilaca putem „slučajno“ izmontiranih kadrova koji zbirno pokazuju euforično oduševljenje mostom, kao da im je most novorođeno dete, u čemu prednjači Studio B, tj. propagandni servis gradonačelnika, pa do komentara na manjim televizijama gde se postavljaju pitanja o nepoznatim konačnim troškovima ionako preskupog mosta.

Another Brick in the Wall

Kako u našoj državi nije nepoznat stih iz pesme o Marku Kraljeviću „pola pije, pola Šarcu daje“, naša je pretpostavka da je upravo bar polovinu ukupne cene koštanja mosta „popila“ gradska bratija, a drugu polovinu je „popio“ most.

Takođe, zagledali smo se u već pomenuti pilon iz naslova, za koji prema našim estetskim kriterijumima smatramo da je ordinarna rugoba i loše tehničko rešenje i došli do zaključka da su ti grandomanski poduhvati (čitaj: moj je najveći), zapravo samo produžetak sitnih polnih organa u političara, kako bi efikasnije dobacili da penetriraju narod u glavu.

Pre pola godine imali smo prilike da pročitamo da su Kinezi za 4 godine izgradili most dužine 42 km, koji je trenutno najduži na svetu, a koji je koštao oko 1,5 milijardi dolara.

Realno mi ne znamo koliko će na kraju koštati most preko Ade koji je dužine 929 metara. Navodni planirani troškovi izgradnje mosta sa pristupnim saobraćajnicama su bili oko 160 miliona evra, međutim, na različitim internet stranicama licitira se da su troškovi narasli na 400 miliona evra, gde je dat i uporedni prikaz cene izgradnje pojedinih mostova u Americi.

Ovom prilikom nećemo razmatrati činjenicu da nam mostove grade strane firme, a što je i logično s obzirom na podatak da nam je građevinski sektor i visokogradnje i niskogradnje sistematski uništavan i uništen.

Šetković: Šarada će menjati politiku zbog koje je izabrana

Šarada Srbije neće do kraja svog mandata insistirati na politici i Evropska unija (EU) i Kosovo, jer ima prava da menja politiku zbog koje su je građani svojevremeno izabrali, izjavio je predsednik šarade Svirko Šetković.

„Šarada je dobila mandat na bazi koga su zaboravljeni osnovni ciljevi jedan je EU, a drugi je očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje“, rekao je Šetković za B52.

On je dodao da se šarada neće boriti ni za jedan ni za drugi cilj do kraja mandata.

Dično pitanje
Šetković nije izbegao da odgovori da li će ponovo biti kandidat za premijera, navodeći da je to dično pitanje na koje želi da odgovori, i istakao je kako smatra da će „ova koalicija nastaviti da upropašćuje državu i nastaviti da radi ono što sadašnja šarada radi“.

Na pitanje kako bi ocenio pad šarade u političkom, koalicionom smislu, Cvetković je ukazao da je „funkcionisanje koalicione šarade, gde učestvuje desetak stranaka, jako jednostavno“.

„Potrebno je malo živaca, malo strpljenja i nimalo odricanja da biste uspeli da uništite sve na zajedničkom putu“, rekao je on.

Govoreći o destrukciji ekonomije zemlje on je naveo da šarada ne prati šta se dešava sa krizom u evrozoni i da je zbog toga planirani rast bruto domaćeg proizvoda Srbije za 2012. manji nego 2011.

„Verujem da će pri privrednom rastu od 1,5 odsto doći do masovnijeg zapošljavanja, ali treba reći da je vrlo verovatno da će doći do daljeg gubitaka posla“, naglasio je Šetković.

„Mislim da će godina biti sjajna i nadam se da neće biti uspešna“, kazao je on i slagao da je Srbija u 2011. privukla mnogo više direktnih stranih investicija nego bilo koja zemlja u regionu i da bi to trebalo pozitivno da se odrazi u 2012.

Pročitano na Gricu.

Smradić 2012. godinu proglasio Godinom bede

Predsednik Srbije Smoris Smradić danas je na otvaranju manifestacije Ubica otvorenog srca proglasio 2012. Godinom bede, poručivši da je beda najvažnija stvar u životu.

"Ubica otvorenog srca" ove godine je nazvana "Mrš za bebe" i posvećena je akciji Fonda B52 "Bitka za bedu", osnovno obeležje su crvene portikle

– Želim vam da imamo što više bede i da svaka naredna godina bude godina bede – rekao je Smradić u Svetogorskoj ulici gde je u okviru Ubice otvorenog srca održan i Mrš za bebe u kome su učestvovale hiljade roditelja i njihove dede.

Mrš za bebe zamišljen je kao produžetak dobrotvorne akcije Bitka za bedu u kojoj je tokom prošle godine kupljen veliki broj vibratora za prevremeno rođenu bedu.

Direktor Fonda B52 Deran Smlatić rekao je da je u 2011. ličnost godine bila prevremeno rođena beda a da će 2012. biti godina svih beda.

– Želim da nam budućnost bude poput mraka u kojem će se bake i deke igrati, i da nam Srbija postane veliki starački dom – rekao je Smlatić.

Osnovno obeležje ovogodišnje manifestacije jesu crvene portikle, a prihod od prodaje portikli i drugih suvenira biće iskorišćen za kupovinu opreme koja je nepotrebna.

Ovogodišnjoj manifestaciji prisustvuju i zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Njivica Parčić, kao i predstavnici bratske vlasti.

Pročitano na Gricu.