Babeidede ovih dana u opštoj prazničnoj euforiji prate predizbornu kampanju gradonačelnika tzv. metropole koja se odvija po n-ti put pomoću više puta „otvaranog“ mosta preko Ade koji je još uvek bez izgrađenih pristupnih saobraćajnica. Tako, u zavisnosti od pravca duvanja ruže vetrova, na različitim televizijama imamo mišljenja posetilaca putem „slučajno“ izmontiranih kadrova koji zbirno pokazuju euforično oduševljenje mostom, kao da im je most novorođeno dete, u čemu prednjači Studio B, tj. propagandni servis gradonačelnika, pa do komentara na manjim televizijama gde se postavljaju pitanja o nepoznatim konačnim troškovima ionako preskupog mosta.
Another Brick in the Wall
Kako u našoj državi nije nepoznat stih iz pesme o Marku Kraljeviću „pola pije, pola Šarcu daje“, naša je pretpostavka da je upravo bar polovinu ukupne cene koštanja mosta „popila“ gradska bratija, a drugu polovinu je „popio“ most.
Takođe, zagledali smo se u već pomenuti pilon iz naslova, za koji prema našim estetskim kriterijumima smatramo da je ordinarna rugoba i loše tehničko rešenje i došli do zaključka da su ti grandomanski poduhvati (čitaj: moj je najveći), zapravo samo produžetak sitnih polnih organa u političara, kako bi efikasnije dobacili da penetriraju narod u glavu.
Pre pola godine imali smo prilike da pročitamo da su Kinezi za 4 godine izgradili most dužine 42 km, koji je trenutno najduži na svetu, a koji je koštao oko 1,5 milijardi dolara.
Realno mi ne znamo koliko će na kraju koštati most preko Ade koji je dužine 929 metara. Navodni planirani troškovi izgradnje mosta sa pristupnim saobraćajnicama su bili oko 160 miliona evra, međutim, na različitim internet stranicama licitira se da su troškovi narasli na 400 miliona evra, gde je dat i uporedni prikaz cene izgradnje pojedinih mostova u Americi.
Ovom prilikom nećemo razmatrati činjenicu da nam mostove grade strane firme, a što je i logično s obzirom na podatak da nam je građevinski sektor i visokogradnje i niskogradnje sistematski uništavan i uništen.
Aleksandra Perić 