Naslov će pokušati da opravda tekst koji se tek piše. Polazno pitanje je zašto više skoro da uopšte nema dobrih vesti? Hajde da pokušamo da opišemo pridev dobro u ovom kontekstu. Dobro, u smislu da je vest ona koja će da vam „napuni“ srce, da se posle nje osećate „puno“, da vam ona bude primer i podsticaj, da vam koristi za dobro i na dobro i tome sl. Tu svakako ne ubrajamo mesta koja se bave tračarenjima i petparačkim pričama.
Na internetu, pretraživanjem na engleskom putem ključnih reči „good news“, mi nailazimo na razne sajtove koje sadrže već u nazivu svog domena ove dve reči. Isto tako, brzim pregledom možemo da napravimo razliku, da postoje sajtovi koji prenose različite neverske sadržaje, ali i da je većina obojena verskim sadržajima, i to od različitih verskih zajednica.
Pojam dobrih vesti, često se poistovećuje i sa lepim vestima, srećnim vestima itd. E, sad, suštinska razlika je u tome što ono što je lepo, srećno je ipak samo lični doživljaj, a ono što je u opštem smislu, bez pokušaja manipulacije – dobro, u većini je dobro za svakoga. Ako nije dobro za svakoga, onda nije dobro. Dobro može da bude i korisno, a ta korisnost može da se ogleda i u nematerijalnim oblicima, ali i u materijalnim. Ono što je bitno je da dobro ne može da bude beskorisno. A ono što nije dobro ni u jednom slučaju ne može biti korisno za čoveka.
Digresija: moderna ekonomska misao definiše pojam korisnosti u rigidnom i svedenom smislu i usko je povezana sa tržištem, tj. ponašanjem učesnika na tržištu i stimulisanjem njihovog ponašanja u cilju postizanja, s jedne strane, zadovoljstva (što je primarni psihološki motiv) kupca-potrošača-konzumenta (veštački proizvedenom željom, a svaka želja je veštačka, za razliku od stvarnih potreba) i, s druge strane, ostvarenim prihodom pružaoca usluge tj. prodavca proizvoda. Sve to je suštinska okosnica društva gde i sam čovek na kraju postaje proizvod – tj. pričamo o kapitalizmu, uređenju koje ne poznaje ništa drugo do maksimiziranja profita, po svaku cenu. Pojednostavljeno rečeno, kupac kupuje isprojektovanu želju gde kroz uslugu koju dobija ili proizvod koji koristi razvija osete koji se lagano pretvaraju u zavisnički odnos prema tim uslugama i proizvodima i tako puni džepove prodavcu. Zato se svaka kompanija trudi da radi na lojalnosti kupca, jer od toga zavisi prihod. Kompaniju ne zanima suštinska doborobit kupca, da se razumemo. Oni su tu zbog bogaćenja. Primer: da li bi iko pri čistoj pameti pio koka-kolu, da istoimena kompanija nema tako dobar marketing. Čisto sumnjamo. Da li koka-kola u sebi ima ijedan sastojak koji čini dobro ljudskom organizmu. Nema. Sa njom može da se čisti kamenac, a i komad mesa se vrlo brzo istopi u tom karameliziranom otrovu.
Pretragom smo naišli na portal dobrevesti.net i primećujemo da je on već nekoliko meseci neaktivan, da na njemu ima veoma malo članaka, a i da je sadržaj članaka copy/paste agencijski prenesenih vesti. Dakle, ništa od autorskog upliva. Čini se da je ovo nedorađen pokušaj, s obzirom da je ova lokacija povezana sa dve druge lokacije gde se ipak forsira neka druga vrsta sadržaja koja predstavlja samo trend vremena – odnosno lajkovanje koje je usko povezano sa Fejsbukom i lokaciju koja se bavi mobilnim tehnologijama. Jasno je da kod čitalaca postoji daleko veće interesovanje za te teme.
Pre izvesnog vremena smo imali prilike da pročitamo članak, za koji ne možemo da pružimo izvor, jer ne možemo da ga pronađemo, da su nekada postojale štampane novine koje su se bavile samo dobrim vestima. Međutim, ako nas sećanje ne vara, njihov životni vek je bio samo 15 meseci. Vrlo kratko.
Vreme je da postavimo pitanje zašto se skoro svaki medij danas prosto utrkuje ko će pre da objavi neku grozomornu vest? Dakle, bilo da se radi o ubistvima, saobraćajnim nesrećama, katastrofalnim ekonomskim podacima, poremećenim društvenim vrednostima, itd. Mislimo da je pozadina toga, osim da se ljudi drže u konstantnom strahu (koji može da bude i na nesvesnom nivou) i neizvesnosti, i to da se do kraja desenzibilišu i otupe za sve ono što bi pod normalnim okolnostima morali da reaguju kao zrela i savesna ljudska bića. Sve se svelo na gomilu užasnih naslova i tekstova i što je još grđe skoro iste takve komentare. Zašto postoje komentari na portalima za vesti? Mislimo da imaju višestruke uloge. Jedna od uloga je da svako može da iznese svoje mišljenje (lažni adut lažne slobode govora) i tako se malo „olakša“, „ispuca“, „isprazni“. Dakle, stvara se privid da svako slobodno iskazuje ono što misli. A u stvari, to je najjednostavniji i najjeftiniji način da se „ispita“ javno mnenje po bilo kom pitanju. Komentarisanje služi kao lakmus papir stanja nacije. Zamislite da niko ne komentariše ništa o čemu se piše? A 21. je vek. Setimo se srpskog kneza Miloša Obrenovića i njegovog načina vladanja koji se (između ostalog) zasnivao na tome da je slao svoje špijune međ’ narod i dok god se narod bunio, oni su stezali kaiš, a kada se narod ućuti, vlast je popuštala kaiš. Komentarisanje je zapravo jeftino „bojno polje“ gde nema mrtvih, ali nema ni živih. I svako u udobnosti sopstvene fotelje iznosi svoje mišljenje. A mišljenje je kao zadnjica, ima ga svako. I? Da li to koristi nečemu? Da li je to dobro? Svi metkići se ispucaju i „idemo dalje“. Nove grozne vesti, senzacionalizam, sve traje tri dana i pada u zaborav. Dakle, rezimirano rečeno, komentarisanje daje mogućnost svakome da iznese svoj stav, da se tu ispuca, da ima privid da to ima neku važnost, ali istina je da je to samo gubljenje vremena i davanje legitimiteta gomili đubreta. Zamislite da vas neko stalno zatrpava govnima i pitajte se koji je to trenutak kada su vam usta puna tih govana i kako će te onda da ih ispljunete iz sebe?!
Zato, dragi ljudi, mislimo da su skoro jedine korisne informacije u medijima koje su potrebne te da znate kakva je vremenska prognoza, čisto da se ne biste prešli u izboru garderobe kada krenete od kuće, da ste upoznati sa time da li ima saobraćajnih zastoja, eventualnih „dešavanja“ (tipa utakmica, poseta kojekakvih belosvetskih) koja mogu da vam se nađu na putu kada krenete negde, da se ne biste živcirali zbog gužvi na koje nalećete i tome sl.
Sve što pratite, čitate, zapamtite, mora da ima vremensku distancu da bi se potvrdilo ili odbacilo da to što se plasira ima ili nema epilog, a i istinitost i verodostojnost prenesenog je veliko pitanje. Jer, inače, onako kako je najčešće, mi danas imamo na sceni samo senzacionalizam, i to ne samo u žutoj i ostaloj štampi, već i u ostalim sferama života.
Eto, i to je dovoljno dobar razlog da čitate knjige, a ne novinske informacije. Da odete na izložbu, predavanje, koncert, pozorišnu predstavu, u šetnju… činite sve ono što vašoj duši prija. Svet nije ono što piše u novinama, što se prikazuje na televiziji i što se čita po portalima. Jer, da je tako, sve bi bilo samo crno ili samo belo.
Aleksandra Perić 