Naslov dovoljno govori, ali ipak da objasnimo na šta mislimo.
Naime, u poslednje vreme, a što je bar šest meseci unazad, primećujemo pojavu da kada sednete u beogradske kafiće da popijete piće koje popijete i nakon toga zatražite račun, vi dobijete nešto što samo iz aviona liči na fiskalni račun. Ali, to je zapravo mešavina odštampane narudžbine koja je osim po artiklima i količini – i cenovno iskazana.
Šta se najćešće dešava u trenutku naplate?
1. Pošto većina ljudi ne zagleda mnogo račune, izvadi i plati, i to je to.
2. Oni koji gledaju u to odštampano parče papira se prvo zapitaju šta je to što su dobili (a nije račun), a onda da se ne bi zamerali i glumili drkadžije (jer to nije društveno prihvatljivo) izvade novac (ili karticu) i plate.
3. U ovoj grupi ljudi smo mi, a to znači da nemamo nameru da platimo porez koji će ionako biti utajen. A sada sledi objašnjenje.
Naime, nama nije namera da glumimo kontrolni državni organ, tj. da drukamo kafedžije i njima slične i da ih „učimo“ pameti da li treba ili ne treba da plaćaju PDV, jer nas to ne zanima. A ne zanima nas, jer nas niko ne plaća za to i živo nam se jebe za efikasnost države i njenih organa, jer sistem ionako „gladi“ one koji gaze preko mrtvih, a što je i sam sistem. Ali, ono što nas zanima je da nemamo nameru da platimo PDV (tj. da poklonimo vlastite novce) koji će kafedžija da utaji. I šta onda radimo?
Prvo pitamo da li imaju fiskalnu kasu i da li ćemo dobiti fiskalni račun. Tu se javljaju dve situacije. Prva i najčešća je da kreće „guslanje“ na temu toga kako su baš sad „zatvorili“ kasu (presek stanja i te priče), truć-truć… Onda mi tražimo gotovinski račun, tj. malo zezamo, da bi na kraju prihvatili „igru“ i rekli kako je to sve u redu, ali kako mi nećemo platiti iznos uračunatog (a na porudžbini neiskazanog) PDV-a. I onda se oni, verovali ili ne, slože sa tim predlogom. Druga, ređa situacija je da se „sete“ da imaju fiskalnu kasu i da vam izdaju fiskalni račun.
Dakle, kada nastane prva situacija – kako odbiti PDV od ukupno iskazane sume na svemu što je nalik fiskalnom računu, a to nije? Kako je iznos opšte stope PDV-a 18% koji se i zaračunava za pružene usluge, u obrnutom smeru to je iznos od 1/1,18=0,8475 (1-0,8475=0,1525 → 0,1525*100%=15,25%). Dakle, množimo iskazanu sumu sa 0,8475 i dobijamo iznos koji treba da platimo, što očas posla može da se izvede na kalkulatoru mobilnog telefona.
Primer: Ako je ukupni iznos 1.000,00 dinara, to znači da je od tih hiljadu dinara pružena usluga tj. poreska osnovica 847,5 dinara, a PDV je 152,5 dinara. Na fiskalnom računu, međutim, nikada nemate posebno iskazanu poresku osnovicu, ali zato imate ukupan iznos za plaćanje, a iznad njega iskazan PDV (1.000,00-(1.000,00*0.8457)=152,5 dinara ili jednostavnije 1.000,00*0,1525 =152,5 dinara.
Dakle, kada dobijete ono nešto što samo liči na fiskalni račun, ako hoćete da izračunate koliko treba da platite bez PDV-a sumu množite sa 0,8475, a ako hoćete da izračunate koliko zapravo kafedžija sebi stavlja u džep za PDV koji će da utaji, onda sumu množite sa 0,1525. Što veći račun, to više para trpate u džep kafedžiji za utajeni porez, naravno, ako pristanete to da platite.
Svakako, niko vas ne sprečava da pravite čapras divan kafedžiji, ali to je već vaš izbor. Naš izbor je da ne plaćamo PDV kada ne dobijemo fiskalni račun. I, voleli bi kada bi se još ljudi tako ponašalo. Jer, znate, cene pića po kafićima su ionako bezobrazno skupe, pa kada se već odlučite da to platite, ne morate dodatno da „finansirate“ kafedžiju. Da ne pričamo o tome, što se na to obično doda i napojnica. Onda vam ostaje samo da stavite magareće uši i da šetate sa njima na glavi.
Aleksandra Perić 