Kaveh L. Afrasiabi: Zakonsko pravo Irana da napadne Izrael

Izvorni naziv članka: Iran’s legal right to attack Israel
[objavljen 14. marta 2012.]
© Asia Times Online (Holdings), Ltd.

Autor teksta: Kaveh L. Afrasiabi, doktor nauka, je autor knjige Posle Homeinija: Novi pravci u iranskoj spoljnoj politici (Westview Press). Za njegove podatke na Vikipediji, kliknite ovde. Autor je Čitanja o iranskoj spoljnoj politici posle 11. septembra (BookSurge Publishing, 23. oktobar 2008.) i U potrazi za pravima na Harvardu. Njegova najnovija knjiga je Reforma Ujedinjenih nacija: odabrani članci i intervjui o Ujedinjenim nacijama (CreateSpace,12. novembar 2011.)

Palo Alto, Kalifornija – Nakon godina življenja u senci izraelskog vojnog udara, Iran sada otvoreno razmatra ideju preventivnog udara, u svetlu izraelske spremnosti za trenutni napad na iranska nuklearna postrojenja. Pozivajući se na pravo prevremene samoodbrane, obrazloženje Irana je da mesto čekanja svog cionističkog neprijatelja da načini korak, Iran treba da pređe u ofanzivu i onemogući sposobnost Izraela da ispuni svoje pretnje napadom. Plan Irana da pokrene preventivni udar na Izrael je potpuno zakonit u smislu običajnog međunarodnog prava, kako kažu nekoliko teheranskih političkih analitičara specijalizovanih za spoljne poslove Irana. „Prema povelji Ujedinjenih nacija (UN), Iran ima inherentno (prim. prev. ugrađeno, neotuđivo, prirodno) pravo na samoodbranu koje se u ovom slučaju prevodi u pravo odgovora na jasnu i prisutnu opasnost od neposrednog napada izraelske države u jasnom kršenju međunarodnog prava“, kaže politički naučnik sa Teheranskog univerziteta koji je razgovarao sa autorom, pod uslovom da ostane anoniman.

Ukratko, pravni argument Teherana u odbrani u smislu preventivnog udara na Izrael oslanja se na nekoliko međusobno povezanih osnova.

Prvo, prema članu 51. Povelje UN[1] Iran ima pravo da napadne Izrael zato što je Izrael već upleten u otvorene neprijateljske aktivnosti, uključujući ubistva iranskih nuklearnih naučnika, sabotaže i opasno virtuelno ratovanje, da ne spominjemo otvorene izjave izraelskih političkih i vojnih vođa o nameri da napadnu Iran u neposrednoj budućnosti.

Drugo, ove nezakonite aktivnosti spojene sa izjavama o nameri predstavljaju neposrednu pretnju po nacionalnu bezbednost Irana, određene običajnim međunarodnim pravom u smislu „spoljnih neprijateljskih aktivnosti“ jedne države protiv druge.

Treće, Iran je već iscrpeo sva diplomatska sredstva za odvraćanje od izraelskog napada, kao što se više puta žalio Savetu bezbednosti UN, ali bezuspešno, jer se Savet bezbednost UN pravio da to ne vidi.

Četvrto, iskazana namera Izraela da napadne Iran krši međunardno pravo iz brojnih drugih razloga:

  • Iran nikada nije pretio da će koristiti svoje nuklearne sposobnosti da napadne Izrael.
  • Postoji pravni osnov protiv bilo kog napada na iranska civilna nuklearna postrojenja, u smislu Rezolucije 533 Međunarodne agencije za nuklearnu energiju [engl. International Atomic Energy Agency (IAEA)], koja zabranjuje sve takve napade i to smatra kršenjem međunarodnog prava.
  • Iran je potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja [Non-Proliferation Treaty (NPT)]; njeno rukovodstvo se formalno odreklo nuklearnog oružja; postoji odsustvo bilo kog sporazuma o zabrani ograničenja da Iran ima u svom posedu ciklus nuklearnog goriva; IAEA nikada nije otkrila bilo koju diverziju nuklearnog materijala u vojne svrhe.
  • Dokazi, uključujući izveštaje u Vašington Postu prenose mišljenje američkog sekretara odbrane Leona Panete, sugerišući da je Izrael daleko ispred „pripremnih faza“ napada na Iran i priprema se da sprovede ovaj plan u narednih nekoliko meseci.

Uzevši sve u obzir, ovi dokazi čine snažan pravni slučaj za upozoravajući napad Irana na Izrael, bez obzira da li ili ne Iran ide ka tome ili ima stvarnu sposobnost za uspešan preventivan napad kako bi onesposobio svog vatrenog neprijatelja. Prema iranskim medijskim izveštajima, Iran ima oko 11.000 projektila sposobnih da pogode ciljeve širom Izraela. Ako stavimo po strani pitanje vojne sposobnosti, unutar iranskog pravnog izlaganja, nezakonitost izraelske neprijateljske namere i zakonitost prava Irana da prvi napadne Izrael su u osnovi dve strane istog novčića. Čak i sankcije UN protiv Irana, a kamoli SAD i/ili izraelskog rata protiv Irana, treba da budu posmatrane kao nezakonite po međunarodnom pravu.

Prema nacrtima članaka Komisije međunarodnog prava [engl. International Law Commission (ILC)], namerno pogrešan akt jedne države sastoji se iz dva elementa (Član 3.): objektivni element sastoji se u aktivnosti ili propustu, suprotno međunarodnim obavezama, i subjektivni element ima da učini prema namerama jedne države. Nijedan element ne može biti pronađen u odnosu na iranski nuklearni program.

Odsustvo bilo kakvih dokaza diverzije nuklearnog materijala u vojne svrhe, zasnovano na proširenom pregledu iranskih postrojenja koje je obavila IAEA, zajedno sa izričitim odricanjem od nuklearnog naoružanja na političkim, moralnim i religijskim osnovama od strane iranskog rukovodstva,  predstavlja prepreku za primenu sankcija, kao i pretnji ratom Iranu [prim. prev. pogledati članak na engl.: Savet bezbednosti i „zakonska prava“ Irana, odgovor]. Ovo je podsetnik za brojne međunarodne posmatrače koji su pozdravili nedavne kritike američkog predsednika Baraka Obame o „neodgovornom udaranju u doboš o ratu sa Iranom“, previđajući da Obamina izričita pretnja o zadržavaju „vojnih opcija“ ustanovljuje kršenje Povelje UN, koja zabranjuje takve pretnje državama članicama UN.

Činjenica je da Obama, nekadašnji profesor ustavnog prava, nastavlja u odnosu na Iran da tumači pogrešno, insistirajući da su odjednom svi diplomatski kanali iscrpljeni, tako da SAD mogu da pribegnu krajnjoj opciji napada na iranska nuklearna postrojenja. Ima mentalno zdravih američkih stručnjaka, kao što je profesor sa Jejla Brus Akerman, u svom nedavnom mišljenju izneo u Los Anđeles Tajmsu, jasno naglasiviši, svaki takav napad bio bi protivzakonit iz ugla međunarodnog prava.

Da dodam Akermanovom argumentu, proizraelski stručnjaci koji ozakonjuju napad Izraela na Iran su namerno iskrivili značenje i delokrug prava na samoodbranu, stavljajući u prvi plan sumnjivo razumevanje koje podseća na zlurad pokušaj administracije Džordža V. Buša da proširi značenje „prevremena samoodbrana“, koja je srećom poražena u UN [prim. prev. iz knjige autora članka Reforma Ujedinjenih nacija na engleskom jeziku].

Istorijsko već viđeno, sadašnji proizraelski razgovori o napadu na Iran su upadljivo slični onima koji su se čuli pre američkog „proksi rata“ na Irak pre devet godina, koje je potpuno racionalizovala čitava izraelska propagandna vojska o čemu su brujali zapadni mediji. Značajno pitanje je da li je ili nije međunarodna zajednica naučila bilo koju lekciju iz fijaska sa Irakom i, još važnije, da li glasovi razuma mogu da prevladaju glasove koji su žedni još jednog poraznog sukoba na Bliskom istoku? Prema svim pokazateljima, narednih nekoliko meseci pružiće odgovor na ovo kritično pitanje.

_______________
vrati se na tekst [1] Ništa u postojećoj Povelji ne narušava neotuđivo prirodno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv članice Organizacije Ujedinjenih nacija, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za održanje međunarodnog mira i bezbednosti. Mere koje preduzimaju Članice u vršenju ovog prava na samoodbranu biće odmah saopštene Savetu bezbednosti i neće ni na koji način dovoditi u pitanje ovlašćenja i odgovornost Saveta bezbednosti po ovoj Povelji da preduzme u svako doba takve aktivnosti koje bi smatrao potrebnim radi održanja ili uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti.
Advertisements

Noam Čomski o Iranu, predsedničkim kandidatima u SAD 2012., Anonimnima i internetu

Intervju od 14. februara 2012. u kome Noam Čomski govori o pitanjima navedenim u naslovu je titlovan na engleski jezik. Ispod video zapisa je prevod na našem jeziku. U ovom članak je obrađen prvi deo intrevjua, a prevod drugog dela u kome Čomski govori o Siriji, Bahreinu, Turskoj, Savetu bezbednosti i obrazovanju možete pogledati i pročitati OVDE.

[00:36] Da li će SAD ili Izrael napasti Iran?

[00:40] Čomski: Mi već napadamo Iran. Izrael otvoreno stoji iza ubistava i sabotaža. Oni ne kažu baš tako, ali tamo je otvoren pristup. U stvari, jedan visoki američki zvaničnik je nedavno izjavio da izraelski Mosad, što je njihova CIA, koristi iranske terorističke grupe, koje su delegirale američke terorističke grupe, da izvršavaju ubistva u Iranu. Jedino pitanje je: da li će doći do direktnog vojnog napada? Pa, Izrael se veoma trudi da SAD napadne Iran. To je očigledno ono što bi oni više voleli. Za sada SAD se povlače. Izgleda kao da američka vojno-bezbednosna služba ne želi da bude uvučena u bombardovanje Irana. To bi imalo sve vrste… nije u pitanju naša ljubav prema iranskom narodu, već to što se plaše posledica. Izrael može to učiniti sam, ne mogu reći. Ako dobiju jasno naređenje iz SAD da to ne urade, onda neće uraditi. Ali ako je ono što se ponekad zove žuto svetlo (prim. prev. kao na semaforu) tj. ne kažemo – da, ne kažemo – ne, onda bi mogli. I zapravo, to može biti u narednih nekoliko meseci. Njihova poruka je „ako čekamo još nekoliko meseci Iran će moći da napravi nuklearno obogaćene kapacitete neosvojivim“. Nemam predstavu da li je to istina ili nije i nije me briga, ali to je poruka koju koriste. Što je zanimljivo i što treba pažljivo da razmotrimo je da je ovde (prim. prev. u SAD) opšta prepostavka da je samo pitanje koji bi troškovi bili. Drugim rečima, ako bi to mogli da uradimo a da nas ništa ne košta, to bi bila prava stvar. To je takoreći ceo spektar; možda je preskupo.

[03:02] Koji su bili učinci sankcija koju SAD vode protiv Irana?

[03:09] Čomski: U osnovi, sankcije su vid rata. U stvari, skoro je bila grupa NATO generala, pre oko godinu dve, koja je objavila dugačku izjavu o tome šta bi sačinjavalo „ratna dejstva“ što bi SAD dalo pravo da korisiti nuklearno oružje. I jedno od njih je manipulacija finansijskim sistemom. Pa, ono što mi radimo je da isključujemo Iran iz globalnog finansijskog sistema. I mi to radimo tako što vršimo pritisak na druge zemlje. Tako je najskorije važno da Belgija, koja upravlja međunarodnim telekomunikacionim sistemima za banke, suštinski isključi Iran. To je u osnovi čin rata. Sankcije imaju predviđene efekte; one štete stanovništvu. Možete da pročitate članke u Nju Jork Tajmsu koji objašnjavaju, vrsta „optimističkih“ članaka, govoreći da sankcije funkcionišu: ljudi nemaju hleb, umiru od gladi, ne mogu da unesu hranu u zemlju i to je sjajno. To je ono što sankcije rade. Sankcije u Iraku su bile iste. Dvoje međunarodnih diplomata, poštovanih međunarodnih diplomata, koji su upravljali programom „Nafta za hranu“, koji je trebalo da bude velikodušni deo sankcija, podneli su ostavke otpužujući da je program genocidan. I u suštini su bili isključeni iz američkih medija i nisu mogli da komentarišu. Ali to je ono što sankcije čine. Imali smo 50 godina embargo protiv Kube. To ozbiljno ugrožava populaciju, u tome je suština. U suštini, ako se osvrnete na poreklo sankcija, u godinama vladavine Kenedija, visoki zvaničnici su upravo rekli, direktno, da ako mi možemo da učinimo da populacija pati, da će možda oni srušiti svoju vladu.

[05:23] Zašto je Iran takva pretnja? Da li bi Iran stvarno mogao da napadne SAD?

[05:31] Čomski: Šta čini Iran pretnjom? Pokušajte i nađite rasprave o tome. U stvari, postoji rasprava. Ima čak i autoritativan odgovor, ali on nije prenešen i o njemu se ne govori. On dolazi iz Pentagona i američkih obaveštajnih službi u godišnjim izlaganjima Kongresu o globalnom bezbednosnom sistemu. Oni, naravno, govore o Iranu. I oni razmatraju pretnje Irana i uzimaju veomo ozbiljno. Ali možemo da naučimo puno o nama samima posmatrajući šta je pretnja. Pretnja je, u osnovi, zastrašivanje. Oni mogu odvratiti američke aktivnosti i to je nepodnošljivo ako posedujete svet i morate biti slobodni da uradite šta god želite bilo gde u svetu. Oni ne misle da Iran ima kapacitet da primeni silu; oni kažu „ne, naravno da nema“. A ja ne mislim da bilo koji strateški analitičar pri zdravoj pameti to misli, čak iako bi Iran imao nuklearno naoružanje da bi ga koristio za početni udarac (napad). Zemlja bi isparila.

[06:40] Da li postoji predsednički kandidat (prim prev. SAD 2012. g.) za koga mislite da bi mogao biti dobar svetski vođa? Ili je to politika kao i obično?

[06:49] Čomski: Pa, nije politika kao što je i obično. Ovi tipovi su van spektra. Ako izađete iz SAD, ljudi to gledaju sa čuđenjem. To je kao da je to šou nakaza ili duševna bolnica. Tako da uopšte nije politka kao i obično. Ne mogu da se setim vremena kada je bio bilo ko, ko je čak u stvarnom svetu. Verovatno bi to bio Romni (prim. prev. Mitt Romney, predsednički kandidat), da nije morao da traži podršku u republikanskoj bazi. Ali ono što se dogodilo tokom godina, šta god ovi tipovi mogu misliti u svojim glavama, godinama unazad Republikanska partija je u osnovi odustala od pretvaranja da je normalna politička partija. Oni su samo posvećeni, strastveno, da pružaju usluge veoma bogatima i korporacijskom sektoru, tačka. I oni imaju vrstu katihizisa (prim. prev. fig.) koji morate da ponavljate. Tako se čini da stara Komunistička partija izgleda kao slobodna institucija. I svako to mora da ponavlja. Pa ne možete na taj način da dobijete glasove. Tako, ako želite glasove, primorani ste da se okrenete sektoru stanovništva koji je uvek bio tamo, ali nikada nije bio mobilisan kao politička snaga. Za jednu stvar, to je neverovatno religiozna država. Prema međunarodnim standardima, to je ekstremistički religiozna država. Tako da taj segment populacije može biti mobilisan. Postoji urođen osnov, uvek je bio, vođen strahom, znate, sve, možda UN dolaze ili… vanzemaljci ili šta god da je. To je sada poduprto činjenicom da bela radnička klasa stvarno izdržava poraz 30 ili 40 godina. Demokrate su ih prilično napustile. Oni ne obraćaju nikakvu pažnju na belu radničku klasu. I oni su ogorčeni. Oni takođe osećaju, tačno, da gube svoju državu. Ne samo da gube svoje poslove, i svoje živote, već to neće biti zemlja belaca za 50 godina, možda i manje. I oni su kranje ogorčeni i mogu biti mobilisani. Rasističke grupe mogu biti mobilisane. Neka vrsta plaćenih buržuja, znate, prodavci osiguranja, prodavci kola itd. Ovi ljudi ne vole državne propise; smetaju im. Sećam se, pre mnogo godina, kad su pokušavali da zabrane olovne boje. Proizvođači boja su bili vrlo uznemireni. Rekli su, to je jedina boja koja radi i to će da uništi naš posao. I ljudi bi pitali o učincima i oni bi govorili „o, pa to je sve nauka… ti naučnici i sve što njih zanima“. Tako, imate te oblasti. I ako hoćete da im se obratite, morate biti prilično ludi. Tako ako posmatrate – iskreno, ne gledam rasprave, ne podnosim ih, ali čitam o njima – i ako vidite šta se dešava, najviše zastrašujuće gledište toga je, mislim, odgovor publike. Najodvratnije izjave dobijaju ogroman pljesak. I ako iko slučajno kaže nešto što je čak poluljudski, moraju da se povuku, da se izvine za to i njihova omiljenost u narodu opada. Tako, nije politika kao i obično i tamo nema nikoga. Barem ne na način na koji se predstavljaju. Ne znam gde su oni, negde drugde, ali način na koji se predstavljaju; to je propast za svet ako oni dođu.

[10:41] Koje je vaše gledište na napade Anonimnih na vladu i kompanijske veb stranice i osoblje?

[10:49] Čomski: Pojedine stvari koje su uradili, mislio sam da su bile prilično dobre. Na primer, kada je vlada pokušala da spreči bilo kakvo finansiranje Vikipedije, Anonimni su pohrlili na velike sajtove, poput Amazona, Gugla i u izvesnom smislu su ih zatvorili. Mislio sam, dobar potez. I bile su druge stvari za koje sam mislio da su dobre. Praćenje elektronske pošte, ne sviđa mi se naročito. Ali to su nekako kao pitanja koja su sve vreme iskrsavala tokom pokreta otpora 1960-ih godina. Bio sam veoma uključen u to. Morate da odlučite šta ima smisla, šta nema smisla, šta je zakonito, šta nije, koje su posledice itd.

[11:36] Da li mislite da je internet pomogao „poravnanje terena“ između moćnih i nemoćnih?

[11:44] Čomski: Jeste u određenom obimu. Zbog toga autoritativne vlade pokušavaju da ga zadrže zatvorenim, znate, Egipat i Kina itd. Sigurno, to je glavni način gde se organizovanje i aktivizam pokreću. To je takođe veština marginalizacije i kontrole. To je kao bilo koja vrsta tehnologije; možete da je koristite za oslobađanje ili možete da je koristite za ugušivanje. Kao trutovi koje ste spominjali. U načelu, možete da ga koristite da pomognete vatrogascima ili da ga koristite za nadzor. U zavisnosti od ustrojstva moći, biće jedno ili drugo.

[12:22] Da li je internet, gde svako može biti izdavač, kao suprotstavljen samo nekolicini raspoređivača informacija pre interneta, promenio propagandni model o kome ste pisali u Proizvodnji saglasnosti? (prim. prev. Manufacturing Consent je knjiga Čomskog po kojoj je snimljen istoimeni film)

[12:38] Čomski: Ne baš. Mislim, sigurno je drukčiji sistem, ali ako se vratite 50 godina unazad svako je mogao da odštampa stvari u svojoj dnevnoj sobi i da ih plasira na ulici, takođe. Mislim, na ovaj način se doseže do više ljudi, ali… pitanje je koliko to znači. Mislim, ako znate šta tražite, internet je izuzetno koristan. Ako ne znate šta tražite, podjednako je koristan kao da ušetate u Biblioteku Kongresa i kažete: „Hoću da budem fizičar“. To je samo puno besmislenih podataka.

Ne arčite svoje vreme i đonove

Sinoć smo malo otvarali virtuelne novinske stranice razne. Inače, ta noćna avantura je potekla od viška mira i manjka dnevne doze horora na koju su mnogi odavno priviknuti. Oko pet minuta je plafon vremena nakon kojih shvatamo da je veoma dobra odluka ne udubljivati se u novinske napise, jer sami naslovi su dovoljni da se isprati današnje novinarstvo čije se kvaziinformisanje svodi na hijerarhiju od zlog ka gorem do najgoreg.

Sada znamo da će ono nešto što se misli da su izbori biti održani na Đurđevdan ili najveću cigansku slavu. Primetili smo na sajtu Pressa anketu koja ni na kakvom validnom statističkom uzorku ispituje mišljenje posetilaca o tome čija obećanja (prim. aut. ludom radovanja) od ponuđenih partija i koalicija im zvuči najrealnije. Pitanje je imbecilno do bola. Mudar čovek ima stvarne šanse da veruje u Božić Batu pre nego u bilo koju političku opciju, osim ako nije agitovan u pleme sitnih šićardžija koji će makar i tri dlake od brka da omaste na Đurđevdan.

Trenutni rezultati ankete su ovakvi:

Čija predizborna obećanja vam zvuče najrealnije?
  1. Dveri  4138                         (1.80%)
  2. URS  39161                      (17.07%)
  3. SRS  7599                          (3.31%)
  4. Preokret  99759                (43.50%)
  5. DSS  4148                          (1.81%)
  6. SPS-JS-PUPS  16548        (7.22%)
  7. SNS  18007                         (7.86%)
  8. DS  28123                         (12.26%)
  9. Neko drugi  377                   (0.16%)
  10. Ne verujem nikome  11474 (5.00%)

Ukupno glasova: 229334

Odnosi glasova od sinoć su se dosta promenili i menjaće se već pitaj boga kako, a što nije ni bitno, jer zavisi čiji u kom trenutku navale na anketu, sve dok anketa stoji na sajtu.

Ono što je zanimljivo je poslednja stavka, dakle odgovor ne verujem nikome koja je i za nas jedino stvarno „verovanje“. Lepo je što je taj procenat od sinoć sa skoro zanemarljivih 0,69% danas otišao na 5%, ali i to je sve sviranje balade polnom organu.

Ko god i dalje veruje da će rezultati ovih ili bilo kojih drugih izbora da promene nešto u njegovom/njenom životu taj ili je lud ili još uvek ništa ne shvata. Bez obzira da li ste deo sistema, u smislu da ste crvić koji svojim (ne)legalnim radom puni budžet kroz akcize, poreze i doprinose, isto vam je, nećete bolje živeti. Sve dok… i sami ne postanete deo političke oligarhije ili pušači njihovih polnih organa, čime ćete prodati čast, ali ćete materijalnu sferu svog života „obogatiti“ dok oni misle da imaju koristi od vas. Sve to, ako imate želudac koji vari i govna. Sve dok razmišljate sistemski vi ste sjebani. Sistem postoji zbog sebe a ne zbog vas. Šta ostaje? Funkcionisati uz nadljudske napore i volju, sa minimalnim sredstvima, što više izvan sistema i izvan stereotipa. To je jedini izbor. Vaš glas ne vredi ništa. Ništa. Do tada gledajte grandomanske predizborne poduhvate moćnika na televiziji i zabavljajte se uz masmedijsku produkciju.

Sapienti sat! (Plaut, 254-184 g. p. n. e.)

Politička retorika i o njoj

Vreme je predizbornih gladijatorskih borbi koje su uistinu uvek predizborne tj. i između „carevanja“ dve pozicije, dve opozicije, te malo pozicije, malo opozicije, nezvanično… ali zvanično će postati zvanične od trenutka raspisivanja skupštinskih i verovatno predsedničkih izbora u Srbiji, što je za koji dan. Zapravo, politika tj. političari su kurve koji se neprimereno nude svima, ali zapravo rade samo za sebe i svoje. Tu su i makroi i oni su siva eminencija, pa džaba menjanja istrošenih „lutkica“ kada ne znamo (a i nećemo znati) ko ispreda i povlači niti.

Zbog toga vam prenosimo delove „nadahnutog“ političkog govora sa zapaljujućom retorikom, kakvoj ćete snažno i nemilosrdno biti izloženi naredna dva meseca tj. do početka izborne tišine.

„Stotinama godina je svega nekoliko naroda, na čelu sa Englezima, u svetu izazivalo ratove i silom pljačkalo sve do čega je moglo doći, podjarmilo velike milionske narode, koji su bačeni u bedu i na taj način sagradilo svoja tazkozvana svetska carstva na krvi i suzama. Tako su oni stvorili onaj svetski poredak, koji se, po njihovim sopstvenim, hladnim i podrugljivim izjavama sastoji iz imućnih i bednika. I pored toga što su sami sada stvarno u posedu ogromnih blaga zemlje u svetu, oni nisu uspeli da savladaju bedu u svome sopstvenom narodu. U državama u kojima na kvadratnom kilometru treba da se ishrani jedva 10 ljudi, koji raspolažu svim sirovinama sveta ima 10-12 miliona nezaposlenih tj. ljudi odbačenih od ljudske sreće, i to sve zbog toga što profiterstvo, lenjost, pa i glupost vladajućih u ovim plutokratskim demokratijama odbacuju sve mere i metode koje bi mogle da sputavaju bezgranični egoizam pojedinaca u korist celine. Ti elementi, koji su u demokratskim zemljama vodeće demokratske ličnosti a ujedno i akcionari industrije naoružanja verovali su osim toga, a veruju i danas, da rat pruža najveće mogućnosti za poslove, a pre svega jedan drugi rat. U njihovom je kapitalističkom interesu da mogu što duže iskoristiti investicije svog novca.

Foto: Under Pressure // freedigitalphotos.net

vi poznajete istoriju naše unutarnje borbe. I tu su morali biti prvo uklonjeni izvesni slojevi da bi se mogla ostvariti stvarna saradnja ljudi u našoj zemlji. Prema spoljnom svetu, nažalost, isto je tako. Demokratski ratni interesenti koji već decenijama uznemiravaju svet i koji stalno bacaju u krize narode, moraju se uništiti. Naša je neumoljiva odluka da se ovaj sud izvrši da bi Evropa najzad opet našla svoj unutrašnji mir.

Ali jedno neka zapamte: U ovome ratu neće da pobedi sreća, već najzad jedno pravo, a pravo je na strani onih naroda koji se bore za svoju ugroženu egzistenciju. Ova borba daće tim narodima podstreka za najveća dela u istoriji. Ako je u demokratskim zemljama glavna snaga podstrek za proizvodnju profita koji imaju pojedini industrijalci, bankari i podmićeni političari u… najveći podstrek daje saznanje miliona onih koji rade da se u svome ratu vodi borba protiv radnog sveta i da će demokratija ako ikada pobede iskaliti na njih svoj bes svom kapitalističkom nemilosrdnošću za koju su sposobni pošto je njihov jedini Bog, „Bog zlato“. Tim kapitalistima nije poznat nikakav drugi čovečanski osećaj osim želje za dobiti i oni su spremni da svome nagonu potčine svaku plemenitiju misao.

Jedan američki političar stvorio je duhoviti pojam da je u osnovi baš pokušaj onih koji nemaju ništa da nešto dobiju.  Nama može biti pravo. Dok se ostali svet priprema da siromasima oduzme i ono malo što imaju, mi se spremamo da bednicima pribavimo opšta čovečanska prava i da im obezbedimo onaj udeo u životu na koji imaju pravo.  Ova borba nije napad na prava drugih naroda, već je samo napad na grazmzivost kapitalističkih gornjih slojeva koji neće da uvide da je prošlo vreme u kome je zlato vladalo svetom, već da, naprotiv, nastupa budućnost u kojoj će ljudi biti odlučujuća snaga u životu naroda.

Boreći sa za ovu sreću naroda verujemo da najpre zaslužujemo blagoslov Proviđenja.

….

Ako verno i hrabro izvršavamo svoju dužnost,  on (Bog) nas i ubuduće neće napustiti.  S tom verom stupamo u 1941. godinu.“

[za ime i prezime (5,6) autora političkog govora rešite sledeći anagram:
lord te hfali]

Nadamo se da ste ime i prezime uspešno razotkrili uz pomoć anagrama, ako ne i pre toga. Preporuka je i da pogledate film Talas (na YT).

Mi ne možemo da vam kažemo kome da poklonite svoje poverenje tj. svoj mali nečujan glas na predstojećim izborima, jer duboko verujemo da su svi političari i njihovi sateliti pogrešan izbor. Kada običan i, nadamo se, razuman čovek nema ZA šta da se bori, sigurno je da treba da odustane od toga da se bori PROTIV. I da gleda svoj život i živote svojih bližnjih. Jer od toga se živi.

Psssssssstttt… slušaj najglasnije!!!

Počela akcija „Glasaj za bebe“

Veliki broj ljudi još uvek misli (odnosno nada se, a nada je najizeksploatisanija manipulacija odgajena u sili vlasti naspram snage naroda) da nešto zavisi od volje naroda. Nažalost, to je samo iluzija. Jer, da nije, ovde bi državni udar bio svako malo. 😉

Scena: porodilište
Učesnici: (lekar, 4 kamermana, na galeriji iza stakla Vlada i Skupština) trudnica i političar.

Žena leži na ginekološkom stolu, za ruku desnicu je drži političar, bodri je, viče sa njom uf, uf, uf, broji kontrakcije, kuraži je i tako to (muža nema, jer šta će joj, ona je „osvešćena“), dok u živom TV prenosu na TV Bastilji vrsni montažer preklapa sve četiri kamere da nam dočara pun doživljaj (u kafićima se gledaju i 3D televizori)…

– Jaoj, boliiiiiiiiiii… – dere se trudnica.

– ‘Ajde, ‘ajde, napni se, pička ti materina, nisi ti ni prva ni poslednja koja se porađaš – odbrusi joj doktor, te pokorno uvuče glavu u ramena pred kamerama i reče:

– Ju, ju, ja zaboravio da se sve snima. Izvin’te, gosn gradonačelniče, pardon, predsedniče…

Vreme prolazi, svi nervozni, a političar blazirano briska oznojeno čelo trudnici magičnom krpom, ne ispuštajući njenu ruku, kad odjednom povika doktor:

– Sad, sad, tu je, drž’ ga, izvlači…

U tom političar prilete ženinom međunožju, obuče hirurške rukavice, te dočeka novorođenče u svoje krvave ruke.

– Muško, muško! Prvo, pa muško! Biće dobra (izborna) godina! Malecki, bori se, bori se. Boris naš lepi, pu, pu, da ga ne ureknem…

Zatim, glavni kamerman zumira iskeženo lice političara koji u svojim šapama drži tek rođenu bebu, a ujedno koristi priliku da se obrati plebsu:

– Kad se hoće sve se može. Divno je biti majka. Sad i sam to znam. Poštovani glasači, nije dovoljno da samo jedna godina bude godina beba, ako hoćete da svaka bude takva, glasajte za nas. Jer glas za nas je vaš spas. (Vaš DS)

Kada su se kamere ugasile:

– Sklanjaj se bre, pička ti materina i vadi pare koje si obećao… – reče izmučena majka političaru.

– ‘Aj’ ne seri, dobila si kintu da glumataš težak porođaj, a nisi ni bila trudna.

– Ono što jes’, jes’ i posle svega je najbolji SPS. A kad bolje razmislim i sve druge političke partije su baš strava, sve dok ovo ne radim za badava.