Intervju od 14. februara 2012. u kome Noam Čomski govori o pitanjima navedenim u naslovu je titlovan na engleski jezik. Ispod video zapisa je prevod na našem jeziku. U ovom članak je obrađen prvi deo intrevjua, a prevod drugog dela u kome Čomski govori o Siriji, Bahreinu, Turskoj, Savetu bezbednosti i obrazovanju možete pogledati i pročitati OVDE.
[00:36] Da li će SAD ili Izrael napasti Iran?
[00:40] Čomski: Mi već napadamo Iran. Izrael otvoreno stoji iza ubistava i sabotaža. Oni ne kažu baš tako, ali tamo je otvoren pristup. U stvari, jedan visoki američki zvaničnik je nedavno izjavio da izraelski Mosad, što je njihova CIA, koristi iranske terorističke grupe, koje su delegirale američke terorističke grupe, da izvršavaju ubistva u Iranu. Jedino pitanje je: da li će doći do direktnog vojnog napada? Pa, Izrael se veoma trudi da SAD napadne Iran. To je očigledno ono što bi oni više voleli. Za sada SAD se povlače. Izgleda kao da američka vojno-bezbednosna služba ne želi da bude uvučena u bombardovanje Irana. To bi imalo sve vrste… nije u pitanju naša ljubav prema iranskom narodu, već to što se plaše posledica. Izrael može to učiniti sam, ne mogu reći. Ako dobiju jasno naređenje iz SAD da to ne urade, onda neće uraditi. Ali ako je ono što se ponekad zove žuto svetlo (prim. prev. kao na semaforu) tj. ne kažemo – da, ne kažemo – ne, onda bi mogli. I zapravo, to može biti u narednih nekoliko meseci. Njihova poruka je „ako čekamo još nekoliko meseci Iran će moći da napravi nuklearno obogaćene kapacitete neosvojivim“. Nemam predstavu da li je to istina ili nije i nije me briga, ali to je poruka koju koriste. Što je zanimljivo i što treba pažljivo da razmotrimo je da je ovde (prim. prev. u SAD) opšta prepostavka da je samo pitanje koji bi troškovi bili. Drugim rečima, ako bi to mogli da uradimo a da nas ništa ne košta, to bi bila prava stvar. To je takoreći ceo spektar; možda je preskupo.
[03:02] Koji su bili učinci sankcija koju SAD vode protiv Irana?
[03:09] Čomski: U osnovi, sankcije su vid rata. U stvari, skoro je bila grupa NATO generala, pre oko godinu dve, koja je objavila dugačku izjavu o tome šta bi sačinjavalo „ratna dejstva“ što bi SAD dalo pravo da korisiti nuklearno oružje. I jedno od njih je manipulacija finansijskim sistemom. Pa, ono što mi radimo je da isključujemo Iran iz globalnog finansijskog sistema. I mi to radimo tako što vršimo pritisak na druge zemlje. Tako je najskorije važno da Belgija, koja upravlja međunarodnim telekomunikacionim sistemima za banke, suštinski isključi Iran. To je u osnovi čin rata. Sankcije imaju predviđene efekte; one štete stanovništvu. Možete da pročitate članke u Nju Jork Tajmsu koji objašnjavaju, vrsta „optimističkih“ članaka, govoreći da sankcije funkcionišu: ljudi nemaju hleb, umiru od gladi, ne mogu da unesu hranu u zemlju i to je sjajno. To je ono što sankcije rade. Sankcije u Iraku su bile iste. Dvoje međunarodnih diplomata, poštovanih međunarodnih diplomata, koji su upravljali programom „Nafta za hranu“, koji je trebalo da bude velikodušni deo sankcija, podneli su ostavke otpužujući da je program genocidan. I u suštini su bili isključeni iz američkih medija i nisu mogli da komentarišu. Ali to je ono što sankcije čine. Imali smo 50 godina embargo protiv Kube. To ozbiljno ugrožava populaciju, u tome je suština. U suštini, ako se osvrnete na poreklo sankcija, u godinama vladavine Kenedija, visoki zvaničnici su upravo rekli, direktno, da ako mi možemo da učinimo da populacija pati, da će možda oni srušiti svoju vladu.
[05:23] Zašto je Iran takva pretnja? Da li bi Iran stvarno mogao da napadne SAD?
[05:31] Čomski: Šta čini Iran pretnjom? Pokušajte i nađite rasprave o tome. U stvari, postoji rasprava. Ima čak i autoritativan odgovor, ali on nije prenešen i o njemu se ne govori. On dolazi iz Pentagona i američkih obaveštajnih službi u godišnjim izlaganjima Kongresu o globalnom bezbednosnom sistemu. Oni, naravno, govore o Iranu. I oni razmatraju pretnje Irana i uzimaju veomo ozbiljno. Ali možemo da naučimo puno o nama samima posmatrajući šta je pretnja. Pretnja je, u osnovi, zastrašivanje. Oni mogu odvratiti američke aktivnosti i to je nepodnošljivo ako posedujete svet i morate biti slobodni da uradite šta god želite bilo gde u svetu. Oni ne misle da Iran ima kapacitet da primeni silu; oni kažu „ne, naravno da nema“. A ja ne mislim da bilo koji strateški analitičar pri zdravoj pameti to misli, čak iako bi Iran imao nuklearno naoružanje da bi ga koristio za početni udarac (napad). Zemlja bi isparila.
[06:40] Da li postoji predsednički kandidat (prim prev. SAD 2012. g.) za koga mislite da bi mogao biti dobar svetski vođa? Ili je to politika kao i obično?
[06:49] Čomski: Pa, nije politika kao što je i obično. Ovi tipovi su van spektra. Ako izađete iz SAD, ljudi to gledaju sa čuđenjem. To je kao da je to šou nakaza ili duševna bolnica. Tako da uopšte nije politka kao i obično. Ne mogu da se setim vremena kada je bio bilo ko, ko je čak u stvarnom svetu. Verovatno bi to bio Romni (prim. prev. Mitt Romney, predsednički kandidat), da nije morao da traži podršku u republikanskoj bazi. Ali ono što se dogodilo tokom godina, šta god ovi tipovi mogu misliti u svojim glavama, godinama unazad Republikanska partija je u osnovi odustala od pretvaranja da je normalna politička partija. Oni su samo posvećeni, strastveno, da pružaju usluge veoma bogatima i korporacijskom sektoru, tačka. I oni imaju vrstu katihizisa (prim. prev. fig.) koji morate da ponavljate. Tako se čini da stara Komunistička partija izgleda kao slobodna institucija. I svako to mora da ponavlja. Pa ne možete na taj način da dobijete glasove. Tako, ako želite glasove, primorani ste da se okrenete sektoru stanovništva koji je uvek bio tamo, ali nikada nije bio mobilisan kao politička snaga. Za jednu stvar, to je neverovatno religiozna država. Prema međunarodnim standardima, to je ekstremistički religiozna država. Tako da taj segment populacije može biti mobilisan. Postoji urođen osnov, uvek je bio, vođen strahom, znate, sve, možda UN dolaze ili… vanzemaljci ili šta god da je. To je sada poduprto činjenicom da bela radnička klasa stvarno izdržava poraz 30 ili 40 godina. Demokrate su ih prilično napustile. Oni ne obraćaju nikakvu pažnju na belu radničku klasu. I oni su ogorčeni. Oni takođe osećaju, tačno, da gube svoju državu. Ne samo da gube svoje poslove, i svoje živote, već to neće biti zemlja belaca za 50 godina, možda i manje. I oni su kranje ogorčeni i mogu biti mobilisani. Rasističke grupe mogu biti mobilisane. Neka vrsta plaćenih buržuja, znate, prodavci osiguranja, prodavci kola itd. Ovi ljudi ne vole državne propise; smetaju im. Sećam se, pre mnogo godina, kad su pokušavali da zabrane olovne boje. Proizvođači boja su bili vrlo uznemireni. Rekli su, to je jedina boja koja radi i to će da uništi naš posao. I ljudi bi pitali o učincima i oni bi govorili „o, pa to je sve nauka… ti naučnici i sve što njih zanima“. Tako, imate te oblasti. I ako hoćete da im se obratite, morate biti prilično ludi. Tako ako posmatrate – iskreno, ne gledam rasprave, ne podnosim ih, ali čitam o njima – i ako vidite šta se dešava, najviše zastrašujuće gledište toga je, mislim, odgovor publike. Najodvratnije izjave dobijaju ogroman pljesak. I ako iko slučajno kaže nešto što je čak poluljudski, moraju da se povuku, da se izvine za to i njihova omiljenost u narodu opada. Tako, nije politika kao i obično i tamo nema nikoga. Barem ne na način na koji se predstavljaju. Ne znam gde su oni, negde drugde, ali način na koji se predstavljaju; to je propast za svet ako oni dođu.
[10:41] Koje je vaše gledište na napade Anonimnih na vladu i kompanijske veb stranice i osoblje?
[10:49] Čomski: Pojedine stvari koje su uradili, mislio sam da su bile prilično dobre. Na primer, kada je vlada pokušala da spreči bilo kakvo finansiranje Vikipedije, Anonimni su pohrlili na velike sajtove, poput Amazona, Gugla i u izvesnom smislu su ih zatvorili. Mislio sam, dobar potez. I bile su druge stvari za koje sam mislio da su dobre. Praćenje elektronske pošte, ne sviđa mi se naročito. Ali to su nekako kao pitanja koja su sve vreme iskrsavala tokom pokreta otpora 1960-ih godina. Bio sam veoma uključen u to. Morate da odlučite šta ima smisla, šta nema smisla, šta je zakonito, šta nije, koje su posledice itd.
[11:36] Da li mislite da je internet pomogao „poravnanje terena“ između moćnih i nemoćnih?
[11:44] Čomski: Jeste u određenom obimu. Zbog toga autoritativne vlade pokušavaju da ga zadrže zatvorenim, znate, Egipat i Kina itd. Sigurno, to je glavni način gde se organizovanje i aktivizam pokreću. To je takođe veština marginalizacije i kontrole. To je kao bilo koja vrsta tehnologije; možete da je koristite za oslobađanje ili možete da je koristite za ugušivanje. Kao trutovi koje ste spominjali. U načelu, možete da ga koristite da pomognete vatrogascima ili da ga koristite za nadzor. U zavisnosti od ustrojstva moći, biće jedno ili drugo.
[12:22] Da li je internet, gde svako može biti izdavač, kao suprotstavljen samo nekolicini raspoređivača informacija pre interneta, promenio propagandni model o kome ste pisali u Proizvodnji saglasnosti? (prim. prev. Manufacturing Consent je knjiga Čomskog po kojoj je snimljen istoimeni film)
[12:38] Čomski: Ne baš. Mislim, sigurno je drukčiji sistem, ali ako se vratite 50 godina unazad svako je mogao da odštampa stvari u svojoj dnevnoj sobi i da ih plasira na ulici, takođe. Mislim, na ovaj način se doseže do više ljudi, ali… pitanje je koliko to znači. Mislim, ako znate šta tražite, internet je izuzetno koristan. Ako ne znate šta tražite, podjednako je koristan kao da ušetate u Biblioteku Kongresa i kažete: „Hoću da budem fizičar“. To je samo puno besmislenih podataka.
Aleksandra Perić 