Kaveh L. Afrasiabi: Zakonsko pravo Irana da napadne Izrael

Izvorni naziv članka: Iran’s legal right to attack Israel
[objavljen 14. marta 2012.]
© Asia Times Online (Holdings), Ltd.

Autor teksta: Kaveh L. Afrasiabi, doktor nauka, je autor knjige Posle Homeinija: Novi pravci u iranskoj spoljnoj politici (Westview Press). Za njegove podatke na Vikipediji, kliknite ovde. Autor je Čitanja o iranskoj spoljnoj politici posle 11. septembra (BookSurge Publishing, 23. oktobar 2008.) i U potrazi za pravima na Harvardu. Njegova najnovija knjiga je Reforma Ujedinjenih nacija: odabrani članci i intervjui o Ujedinjenim nacijama (CreateSpace,12. novembar 2011.)

Palo Alto, Kalifornija – Nakon godina življenja u senci izraelskog vojnog udara, Iran sada otvoreno razmatra ideju preventivnog udara, u svetlu izraelske spremnosti za trenutni napad na iranska nuklearna postrojenja. Pozivajući se na pravo prevremene samoodbrane, obrazloženje Irana je da mesto čekanja svog cionističkog neprijatelja da načini korak, Iran treba da pređe u ofanzivu i onemogući sposobnost Izraela da ispuni svoje pretnje napadom. Plan Irana da pokrene preventivni udar na Izrael je potpuno zakonit u smislu običajnog međunarodnog prava, kako kažu nekoliko teheranskih političkih analitičara specijalizovanih za spoljne poslove Irana. „Prema povelji Ujedinjenih nacija (UN), Iran ima inherentno (prim. prev. ugrađeno, neotuđivo, prirodno) pravo na samoodbranu koje se u ovom slučaju prevodi u pravo odgovora na jasnu i prisutnu opasnost od neposrednog napada izraelske države u jasnom kršenju međunarodnog prava“, kaže politički naučnik sa Teheranskog univerziteta koji je razgovarao sa autorom, pod uslovom da ostane anoniman.

Ukratko, pravni argument Teherana u odbrani u smislu preventivnog udara na Izrael oslanja se na nekoliko međusobno povezanih osnova.

Prvo, prema članu 51. Povelje UN^[1] Iran ima pravo da napadne Izrael zato što je Izrael već upleten u otvorene neprijateljske aktivnosti, uključujući ubistva iranskih nuklearnih naučnika, sabotaže i opasno virtuelno ratovanje, da ne spominjemo otvorene izjave izraelskih političkih i vojnih vođa o nameri da napadnu Iran u neposrednoj budućnosti.

Drugo, ove nezakonite aktivnosti spojene sa izjavama o nameri predstavljaju neposrednu pretnju po nacionalnu bezbednost Irana, određene običajnim međunarodnim pravom u smislu „spoljnih neprijateljskih aktivnosti“ jedne države protiv druge.

Treće, Iran je već iscrpeo sva diplomatska sredstva za odvraćanje od izraelskog napada, kao što se više puta žalio Savetu bezbednosti UN, ali bezuspešno, jer se Savet bezbednost UN pravio da to ne vidi.

Četvrto, iskazana namera Izraela da napadne Iran krši međunardno pravo iz brojnih drugih razloga:

• Iran nikada nije pretio da će koristiti svoje nuklearne sposobnosti da napadne Izrael.
• Postoji pravni osnov protiv bilo kog napada na iranska civilna nuklearna postrojenja, u smislu Rezolucije 533 Međunarodne agencije za nuklearnu energiju [engl. International Atomic Energy Agency (IAEA)], koja zabranjuje sve takve napade i to smatra kršenjem međunarodnog prava.
• Iran je potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja [Non-Proliferation Treaty (NPT)]; njeno rukovodstvo se formalno odreklo nuklearnog oružja; postoji odsustvo bilo kog sporazuma o zabrani ograničenja da Iran ima u svom posedu ciklus nuklearnog goriva; IAEA nikada nije otkrila bilo koju diverziju nuklearnog materijala u vojne svrhe.
• Dokazi, uključujući izveštaje u Vašington Postu prenose mišljenje američkog sekretara odbrane Leona Panete, sugerišući da je Izrael daleko ispred „pripremnih faza“ napada na Iran i priprema se da sprovede ovaj plan u narednih nekoliko meseci.

Uzevši sve u obzir, ovi dokazi čine snažan pravni slučaj za upozoravajući napad Irana na Izrael, bez obzira da li ili ne Iran ide ka tome ili ima stvarnu sposobnost za uspešan preventivan napad kako bi onesposobio svog vatrenog neprijatelja. Prema iranskim medijskim izveštajima, Iran ima oko 11.000 projektila sposobnih da pogode ciljeve širom Izraela. Ako stavimo po strani pitanje vojne sposobnosti, unutar iranskog pravnog izlaganja, nezakonitost izraelske neprijateljske namere i zakonitost prava Irana da prvi napadne Izrael su u osnovi dve strane istog novčića. Čak i sankcije UN protiv Irana, a kamoli SAD i/ili izraelskog rata protiv Irana, treba da budu posmatrane kao nezakonite po međunarodnom pravu.

Prema nacrtima članaka Komisije međunarodnog prava [engl. International Law Commission (ILC)], namerno pogrešan akt jedne države sastoji se iz dva elementa (Član 3.): objektivni element sastoji se u aktivnosti ili propustu, suprotno međunarodnim obavezama, i subjektivni element ima da učini prema namerama jedne države. Nijedan element ne može biti pronađen u odnosu na iranski nuklearni program.

Odsustvo bilo kakvih dokaza diverzije nuklearnog materijala u vojne svrhe, zasnovano na proširenom pregledu iranskih postrojenja koje je obavila IAEA, zajedno sa izričitim odricanjem od nuklearnog naoružanja na političkim, moralnim i religijskim osnovama od strane iranskog rukovodstva,  predstavlja prepreku za primenu sankcija, kao i pretnji ratom Iranu [prim. prev. pogledati članak na engl.: Savet bezbednosti i „zakonska prava“ Irana, odgovor]. Ovo je podsetnik za brojne međunarodne posmatrače koji su pozdravili nedavne kritike američkog predsednika Baraka Obame o „neodgovornom udaranju u doboš o ratu sa Iranom“, previđajući da Obamina izričita pretnja o zadržavaju „vojnih opcija“ ustanovljuje kršenje Povelje UN, koja zabranjuje takve pretnje državama članicama UN.

Činjenica je da Obama, nekadašnji profesor ustavnog prava, nastavlja u odnosu na Iran da tumači pogrešno, insistirajući da su odjednom svi diplomatski kanali iscrpljeni, tako da SAD mogu da pribegnu krajnjoj opciji napada na iranska nuklearna postrojenja. Ima mentalno zdravih američkih stručnjaka, kao što je profesor sa Jejla Brus Akerman, u svom nedavnom mišljenju izneo u Los Anđeles Tajmsu, jasno naglasiviši, svaki takav napad bio bi protivzakonit iz ugla međunarodnog prava.

Da dodam Akermanovom argumentu, proizraelski stručnjaci koji ozakonjuju napad Izraela na Iran su namerno iskrivili značenje i delokrug prava na samoodbranu, stavljajući u prvi plan sumnjivo razumevanje koje podseća na zlurad pokušaj administracije Džordža V. Buša da proširi značenje „prevremena samoodbrana“, koja je srećom poražena u UN [prim. prev. iz knjige autora članka Reforma Ujedinjenih nacija na engleskom jeziku].

Istorijsko već viđeno, sadašnji proizraelski razgovori o napadu na Iran su upadljivo slični onima koji su se čuli pre američkog „proksi rata“ na Irak pre devet godina, koje je potpuno racionalizovala čitava izraelska propagandna vojska o čemu su brujali zapadni mediji. Značajno pitanje je da li je ili nije međunarodna zajednica naučila bilo koju lekciju iz fijaska sa Irakom i, još važnije, da li glasovi razuma mogu da prevladaju glasove koji su žedni još jednog poraznog sukoba na Bliskom istoku? Prema svim pokazateljima, narednih nekoliko meseci pružiće odgovor na ovo kritično pitanje.

_______________

vrati se na tekst ^[1] Ništa u postojećoj Povelji ne narušava neotuđivo prirodno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv članice Organizacije Ujedinjenih nacija, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za održanje međunarodnog mira i bezbednosti. Mere koje preduzimaju Članice u vršenju ovog prava na samoodbranu biće odmah saopštene Savetu bezbednosti i neće ni na koji način dovoditi u pitanje ovlašćenja i odgovornost Saveta bezbednosti po ovoj Povelji da preduzme u svako doba takve aktivnosti koje bi smatrao potrebnim radi održanja ili uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti.