Stevan V. Popović: O nekim manama u domaćem vaspitanju


Stevan V. Popović

Lovich, Budapest

Stevan V. Popović zauzima značajno mesto u srpskoj kulturi druge polovine 19. veka. Kao pitomac Tekelijinog zavoda završio je prava u Pešti, ali je svoj život i rad posvetio prosvećivanju srpskog naroda. Bavio se književnim radom, pisao je pripovetke i objavljivao ih u Javoru, Orlu, Letopisu Matice srpske i Srpskim ilustrovanim novinama. Pisao je i biografije o ličnostima značajnim za srpski narod. Bavio se i književnom kritikom. Izdao je prvu antologiju pesama za decu Venac pesama. Uređivao je i izdavao mešovite zbirke za decu. Izdavao je Orao, veliki ilustrovani kalendar, koji je postao uzor kalendarima tog vremena. Uređivao je Srpske ilustrovane novine, izdavao pedagoški list Srpska narodna škola i dečiji list Radovan. Stevan V. Popović bavio se pedagoškim, prosvetiteljskim i književnim radom, a njegovo delo u srpskoj književnosti za decu daje mu jedno od prioritetnih mesta u srpskoj literaturi ovoga tipa. [izvor]

O NEKIM MANAMA U DOMAĆEM VASPITANJU

Priroda je već tako uredila, da čovek čoveka vaspita i obrazuje, i kako je ko vaspitan onakav posle obično i ostaje. Zato, od kako je sveta i veka, uvek beše ljudima najsvetija dužnost, da se postaraju za svoj potonji naraštaj, jer i poslovica kaže: „Na mlađima svet ostaje“. Potomci su nam sva nada i uzdanica; oni su nam najlepši spomenik, oni će nas blagosiljati, ako se duševno i telesno razviju kako valja; ali će nas i proklinjati, ako se naše nehatosti i nemara budu bolešljivi mekušci ili nevaljali ljudi. Odraniti dakle zdravu, valjanu i čestitu omladinu, to je zadaća svakog čestitog roditelja.

Ima mnogo koječega, što može da smeta dobrome vaspitanju; stvari koje po sebi izgledaju neznatne i sa svim nevine, ali ako se tako neprestano dalje teraju, postanu mane i od velike su štete. S toga ćemo reći koju o nekim manama, koje svaki dan opažamo u domaćem životu ali na koje se obično ne pazi, baš zato, što su obične.

Jedna od najobičnijih mana je maženje, tepanje i hvalenje. Šta puta ćemo čuti, gde matere i dadilje deci u oči govore: „Oh, lepoto, dobroto, krasoto moja! Ta ti se najbolje i najlepše dete na svetu!“ itd. Pa onda kad devojče još obuku onda ćeš čuti: „Gle, kako izgleda kao princeza! Niko nije tako lep kao naša mala Milica!“ itd. Istina, da je izvor tome ljubav i nežnost ali pored svega toga se otud mnoga zla rađaju. Jer dete još ne poznaje svet i ljude, pa uzima sve za gotov novac, što god mu se kaže, ono ne ume da presudi, da li mu se laska ili ne. Zato treba da na to osobito paze oni, koji uživaju dečije poverenje, i čije su reči deci svete. Razmaženo dete čini najposle svoju dužnost samo zato, da ga maze i da ga hvale, a čim ga prestaneš maziti i tepati mu, nećeš ništa uraditi. Mazna deca paze na slatke reči, i ne mare za one, koje ih ne maze, pa najposle ištu upornim i dosadnim načinom da ih maze i da ih hvale. Kad se dete na to navikne, teško ga je posle odučiti. Pa je li onda čudo, kad se u njemu ukoreni sujeta, oholost i uobraženost?! Kakvo je to zlo, to će najbolje znati roditelji i učitelji. Neka se samo ko god usudi, da takvo dete ukori, pa će se odma’ uveriti, kako se naša „maza“ sneveseli, kako se onda srdi i duri. Ima dece, kod koje najmanji ukor sve pokvari, tako da skoro nema izgleda, da bi se popravila. Osobito greše matere, koje misle, da detetu treba sve dati i dopustiti, što god ono zaželi. Takove su matere upravo zaljubljene u svoje dete, pa u zanosu sa svojim „ljubimčetom“ sasvim previde one rđave strane, koje se u detetu sve većma i većma razvijaju, dok jednom sasvim ne ovladaju. Istina da su ženske nežnije i mekša srca od muških, to je tako u prirodi. No time se nikako ne mogu opravdati pogreške u vaspitanju. Matere, koje svojoj deci svaku želju ispunjuju, deci svojoj jako škode.

Jer otud se rađaju razna zla u deci. Mati ne mogaše bolesnom sinčiću uskratiti, da ne okusi od poslastica i slatkiša, pa se sinčić još većma razboleo; ne mogaše mu uskratiti da se ne igra po snegu sa saonicama, a on propustio školu i svoje školske poslove; sinak zaželio najveći grumen šećera i najveći komad kolača, mati ne može a da mu ne da, i on postade proždrljivac; sinčić neće da radi, voli da šalabaza, mati kao mati, pušta mu na volju, a on postao lenština i bitanga, itd.

Ima oceva i matera, koji iz preterane ljubavi, što je već prešla u slabost, puštaju da im deca, što no vele, na glavi igraju, a oni tek onda uživaju. Ali ma kako roditeljima milo bilo, što su im deca čila i nestašna, ipak ne smeju dopustiti da nestašluk i samovolja pređe svaku granicu.

Roditelji će mnogo bolje i pametnije uraditi ako još za vremena shodnim načinom skuče detinju samovolju; jer kad se u deci jednom razvije nepokornost, prkos, srdžba i osveta, onda je teško njima vladati. Pozovu lekara N. k jednom mladom devojčetu od godine dana, što je dan i noć bez prestanka plakalo. Otac i mati sve su upotrebili, samo da detetu ispune želju i da ga utišaju. Sve badava. Mora da mu nešto fali. Lekar istražuje ceo sat, ne može ništa da nađe. Najposle smisli da pokuša „Sirahov lek“, tj. prut, i gle čuda! dete se umiri i ozdravi.

Maženje, popuštanje to je pravi otrov, ali sladak otrov, koji nevina deca, kad se na njega naviknu tim radije usisaju. Ona traže samo one, koji im laskaju i koji ih hvale, pa laskanje i hvala postanu posle jedini pokretači njihove volje. A kad odrastu i kad treba da stupe u život, kakvu žalosnu ulogu igraju onda u svetu! U porodici, u zvanju, u opštini srcem i dušom su odani onima, koji im ugađaju i laskaju, a time upropašćuju i sebe i druge, te tako postaju žrtva rđavog i lažnog vaspitanja.

„Dakle nije slobodno detetu reći ni jedne lepe reči, niti ga pohvaliti, niti ga malo promaziti?“ reći će kakva dobra, nježna mati. To ne mislimo, ali samo treba paziti i ne treba preterivati. Osobito pak treba paziti kod mladih devojčica, jer ženski je pol od muškoga mnogo osetljiviji prema pomenutim stvarima, to s toga, što je ženskinju urođena umiljatost i ljupkost, što kod muških nije. Otud posle biva, da ženske postanu sujetne, i samo na to glede, da im se muški udvaraju, laskaju, ne težeći za tim, da su spolja lepe i ugledne, sasvim zaborave na obrazovanje srca i uma i na svoj plemeniti budući poziv – kao matere; zaljube se u sebe same te ih onda spopadne zavist i rvenje prema svima onim ženama, koje su umiljatije i ljubaznije od njih.

Dalje opažamo u tome manu, što mnogi ‘oće od dece da načine neke „star-male“, da ih pre vremena „prosvete“. Uživaju u tome kad mogu reći, kako su im deca „mudra“ i „lukava“, kako ni u što ne veruju, kako se porugljivo smeju, čim se spomene crkva, bog, nebo, anđeli, itd. i tek onda im je srce na meri, kad dete sa ozbiljnim filozofskim licem rekne, „nema boga“, „nema anđela“; kad po primeru drugih zbunjenih i zabludelih glava ismevaju one lepe gatke i pripovetčice u knjigama, što su od iskusnih poznavalaca dečije duše i prirode baš za njih udešene i napisane; kad i oni već razbiraju za tajne odnošaje u životu, što nije za njih. Ako ikada, a ono se osobito sad u nas greši u tome pogledu, gde je malo naišla s neke strane struja zanesenjaštva i fanatizma, lažnog znanja i obrazovanja, tj. neznanja i neobrazovanja, a ovoga više ima u svetu nego obrazovanja i znanja. Roditelji i učitelji koji tim putem pođu, pokazuju da sami nisu obrazovani, da ne poznaju prirodnih zakona u čovečijem razvitku, već čitajući i slušajući o takovim stvarima nisu ih razumeli te tako tumarajući navode i nevinu decu na stranputice, sa kojih ih više nisu kadri na pravi put izvesti. Takova deca izgledaju kao ono mlada drvca u proleće, kad ih oštri severni vetar liši njihovih pupoljaka i cvetića. Ta baš onaj sanjalački dečiji život, ona duša puna nade i detinjskog verovanja, one idealne slike, što ih dete viđa, ta to je dečiji svet, to je njihovo mlađansko nebo. Oduzmite im to i vi ste im onu detinjsku zoru zastrli gustom, ‘ladnom maglom, u kojoj će im se i onako dosta rano život u svoj svojoj ozbiljnosti pokazati. Zato pustimo decu nek budu deca, neka detinjski misle i osećaju!

Nejednako postupanje s decom, što se zove nedoslednost inkonzekvencija, takođe spada među mane domaćeg vaspitanja, i jako se rasprostrlo. Žalosni su plodovi takvog nedoslednog postupanja, i koji god tako rade, jako greše prema detinjoj prirodi. Ako si dosledan u kažnjenju, onda pređe u tiraniju; a ne kazniš li samo jedan put kakovu pogrešku, koja je kažnjiva, onda dete misli, da je samo slučajno kažnjeno, ono ne mari, i kazna se mora pooštriti. Pri obučavanju i navikavanju u raznim stvarima nedoslednost ubija karakter. Ko svome detetu danas zapovedi jedno, a sutra opet sasvim što drugo; ko mu danas kaže: „Pusti dete neka ga, pa to su malenkosti, dok bude stariji, biće bolji“; ko se danas smeje kakvoj pogrešci, a sutra je kori, u toga dete nikad neće biti čovek od karaktera. Postaće igračka ćudi i slučaja. To isto važi i za igre i zabave. Svakako treba da se dečije igre i zabave menjaju, ali ne odviše i često, jer najposle se tako na to naviknu, da im čovek posle teško može ugoditi, te deca postanu durljiva, rasejana i duševno omlitave, a da onda i moralna strana pati, po sebi se razume. – Između duševnih zabava, koje čuvaju dete od moralne mlitavosti, stoje na prvom mestu takove knjige, u kojima se na lak i prost način opisuje velika i slavna dela, borbe i plemenite crte iz života slavnih muževa, – amo spadaju poglavito biblijske pripovetke – ili knjige što mu donose krasne slike iz prirode, kojima se mora diviti. To je snažna duševna rana, koja mlađani i živi duh krepi i snaži.

U svome ponašanju dakle treba da su roditelji dosledni, njihova ljubav prema deci treba da je uvek jednaka, ne treba ćud i strast da nad njom vlada. Jer kad su roditelji danas prema deci odveć dobri, a sutra opori i tiranski, onda deca gube onu toplu detinjsku ljubav prema njima. Ljubav roditeljska treba da je svakad i prema svoj deci bez razlike jednaka, tako da ona uživaju sva prava na roditeljsko srce; zabave i radosti treba podjednako podeliti među njima, a tako isto treba raditi, kad se kazni. Ali na žalost se može opaziti vrlo često, gde baš protivno biva, gde se uvek nađe i „materina maza“ ili „mezimče“, koje u kući gospodari; pa se otud posle i rađa među decom potajna ogorčenost, zavist mržnja i osveta, a prema samim roditeljima preziranje i nezahvalnost, izvori raznih zala. Šta onda moraju da pate učitelji, kad im se takova deca pošalju u školu, o tome oni najviše znaju pripovedati.

Najposle imamo da spomenemo još jednu grdnu manu u vaspitanju, a to je, kad se pušta, da deca pre vreman postanu „matori ljudi“. To je što najgrđe i po cele naraštaje najškodljivije. Čućemo vrlo često, gde kažu: „Danas više nema dece“. I jest doista. Ne mislimo da na račun novijeg doba hvalimo prošlost, ali svakako mora se priznati, da je pređe to sasvim drukčije bilo; pređe su deca bila doista deca, i bolje su se razlikovala po svojim godinama, nego li sada. Dete bilo je pravo dete u svemu, i u naravi, u igri, u zabavi; pa tako isto i mladić. A kako danas stojimo? Baš obratno. Sad počinju deca odma’ bivati „ljudi“, ali onako i postaju posle „deca“, kad treba da su „ljudi“. Nećemo poricati, da se u novije doba nije unapred koraknulo, ali samo ne treba da se varamo! Nije sve dobro i korisno, što donosi novo doba, ili, kao što se veli, nov „duh vremena“. Pored dobroga i korisnoga uvuče se mnogo zlo i štetno. Kao god što se pojedini čovek može da izopači i pokvari, tako može i celo društvo i ceo jedan naraštaj. A to je doba na žalost baš sada nastupilo u najvećem jeku. Evo šta veli jedan Englez o mladom naraštaju engleskom: „Deca naših bogatih porodica dobro izgledaju u nekom pogledu. Imaju lepa glatka lica, ali o onoj muškoj razvijenoj snazi nema ni traga. Ona su tanka, nježna i mlitava, i izgledaju, kao da su se izlapila još kad su se rodila. A kako i ne bi? Kad iz kolevke odma’ izmile u dvoranu za igranje, a od dojilje učitelju za igranje; tek što su bacila čegrtaljku, već se mašaju bilijarskog štapa…“

I tako je na žalost. No veći i napredniji narodi opet su manjoj opasnosti izloženi, jer imaju dosta sredstava, kojima se opšta zaraza može unekoliko da oslabi. Ali je od grdne štete, kad ta zaraza zahvati koji mali i manje napredan narod, kao što je naš. To ćemo veoma lako opaziti, osobito po našim većim mestima, gde se vrlo brzo odomađe sve rđave strane novijeg doba i kulture, koje naš narod ne samo moralno i materijalno, već i fizično tamane. Badava nam je sav naš „ustavni i parlamentarni“ život, kad nam ona zla fizični život podgrizaju. Zlo stoji s budućim naraštajem, gde deca od 10-11 godina puše, i gde se bolje razumu u kartama nego li u školskim knjigama; zlo i naopako stoji sa budućnošću našeg naroda, kad nam mladići po školama u najvažnijim svojim godinama pre vremena ‘oće da se ponašaju kao „matori ljudi“, a pod tim se razume to, što i oni već „osećaju potrebu“ da puše, piju, da se kartaju itd.; kad i oni već razbiraju za velika svetska pitanja, koja ne razumu, a ovamo se u najnužnijem i najkorisnijem znanju zabataljuju i zaostaju, tako svakoga poštenogu Srbina, koji dalje misli i vidi, tuga i briga spopada, kakav nam umno i moralno kržljavi naraštaj dolazi. Sve to je demoralizacija, pokvarenost, koja će u našem narodu rđavim plodom uroditi, i koja će se tim strašnije osvetiti, što apsolutno nemamo, kao što rekoh, onih sredstava kojima bi se tom zlu moglo doskočiti. Takova sredstva jesu izobražavanje raznih umetnosti, kao: crtanje, sviranje, pevanje, gimnastikovanje, literarne pouke, naučne ekskurzije itd. Svega toga nema u nas. Ali zato su otela maha ona gore navedena ubitačna i štetna uživanja, pojavi, koji društvenom životu jednoga naroda služe na veliku sramotu i na propast.

[Izvor: Orao, veliki ilustrovani kalendar, 1875., Novi Sad, str. 129-134]

Advertisements

Šapiro i Jankovski: Siledžije, tirani i daveži

Čovek se neretko upita kako da izađe na kraj sa raznim (manje prijatnim) tipovima ljudi koje susreće svakodnevno a da ne bude iživciran zbog toga. Istina, većina nas bi volela da to uvek budu oni sa kojima je razmena misli uživanje i opuštanje i gde je lepa reč i ljudsko ponašanje preovlađujuće. Ali to često nije tako.

Knjiga Siledžije, tirani i daveži (Bullies, Tyrants, and Impossible People) autora Ronalda M. Šapira (Ronald M. Shapiro) i Marka Jankovskog (Mark A. Jankowski) donosi kroz iskustvene primere praktične savete kako se odbraniti i izaći na kraj sa različitim teškim tipovima ljudima a ne valjati se po blatu sa njima. Kada se pojavila na američkom tržištu ubrzo je postala bestseler. Ne treba potcenjivati tu činjenicu, ali ni precenjivati, jer i među knjigama koje postignu prodaju velikog obima može da se nađe poneka dobra.

Pravo je uživanje čitati ovu knjigu i ponešto iz nje pribeležiti kako bi se čovek podsetio i kako bi pročitano bilo ponovljeno i upamćeno te i primenjeno u praksi.

Ovu knjigu kod nas je izdala Moć knjige, 2005. g. i može se reći da nije baš dostupna u smislu da može da se kupi, osim ako neko ne misli da izdvaja basnoslovne novce kupujući je kao „antikvarnu“ knjigu, što ova knjiga svakako nije. Pod prevedenim naslovom (koji se razlikuje od originalnog) Teški ljudi ovu knjigu je izdao i Stylos 2008. g., i to njihovo izdanje je moguće naći u prodaji.

Radi ilustracije šta ova knjiga donosi prenosimo vam uvodni deo u celini.

BILI JEDNOM JEDNI PREGOVORI
(Sumorna bajka sa srećnim krajem)

Bio jednom jedan ozloglašeni napadač na korporacije – nazovimo ga Z. V. – koji je kidisao na kompanije čiji su proizvodi bili dobri a rukovodstvo slabo. Bio je poznat kao siledžija koji bi naprosto oduvao sve i svakog ko bi mu se našao na putu. I pominjanje da će on biti umešan u neki sporazum bio je često dovoljna pretnja da se rukovodstvo povuče bez borbe. Z. V. bi preuzeo firmu, otpustio osoblje, uništio kvalitet proizvoda i ubirao profit sve do potpunog uništenja kompanije, a onda bi prešao na sledeću žrtvu.

Jedna od njegovih prvih žrtava bila je firma koja je koristila slamenu smesu za izgradnju jeftinih (ne mnogo trajnih) stanova. Z. V. je upotrebio svoje uobičajene pretnje i ubeđivanja i zaista, direktor, P. P., je podigao belu zastavicu pre nego što je bitka i počela. Z. V. je smanjio režijske troškove, razbucao kontrolu kvaliteta, i ubrao bogat (mada kratkotrajan) profit.

Osiljen uspehom, Z. V. se još strašnije nameračio na agenciju koja se bavila rustičnim drvenim kućama. Maltretirao ih je dok se rukovodstvo firme, na čelu sa preduzetnikom D. P., nije uspaničilo i predalo. Po svom običaju, Z. V. je uleteo, sasekao poslovanje do srži i istisnuo kratkoročnu dobit.

Osećajući da za njega nema prepreka, Z. V. se uskoro ustremio na ozbiljniju metu, na kompaniju koja je gradila kuće od cigala. Osnivač kompanije, T. P., bio je prekaljeni biznismen koji je proučavao dotadašnje okrutne taktike Z. V.-a, ne uzimajući ga zdravo za gotovo. Postavljao je pitanja, procenio sopstvene snage i snage Z. V.-a, razmotrio razne scenarije, i za svaki osmislio rešenje. Nakon podrobnog premišljanja, T. P. je učtivo odbio ponudu Z. V.-a, a ovaj je na to udvostručio svoje neprijateljske napore. Vršio je pritisak na druge investitore, preteći sudskim sporovima i vrbujući članove upravnog odbora. Na kraju je insistirao da se odbor razjasni o njegovoj ponudi za preuzimanje. T. P. je izneo svoj stav – da bi kompanija bila oguljena do koske, potpuno izmužena za profit a potom odbačena, što je poznati modus operandi Z. V.-a. Odbor je glaso za očuvanje nezavisnosti.

Bez novog plena konglomerat Z. V.-a je počeo da propada sve dok se nije našao na rasprodaji. A kupac? Kompanija T. P.-a, koja je „prožderane“ firme povratila u život.

Da zaključimo: stil Z. V.-a bio je, siledžijski, ali uvek delotvoran. To jest, dok se nije sreo sa protivnikom koji je shvatio zbog čega i kako su delovale taktike Z. V.-a i koji je smislio kako sa njima da izađe na kraj.

Možda vam ova priča zvuči poznato. To je bajka o „Tri praseta“. Kao što se verovatno sećate, zli vuk (Z. V.) je duvao i vatru sipao dok nije srušio slamnatu kuću prvog praseta (P. P.), isto to uradio je sa drvenom kućom drugog praseta (D. P.), ali je naleteo na zid od cigala, da tako kažemo. kad je stigao do kuće trećeg praseta (T. P.). Stradao je pokušavši neprijateljski upad kroz dimnjak. Treće prase je shvatalo kako treba postupati sa zlim vukovima. Upravo tome nameravamo i vas da naučimo – kako da od teških ljudi dobijete ono što želite, a da pri tom ne postanete jedan od njih.

U ovoj knjizi ćemo vam pokazati kako da upregnete moć onoga što smo nazvali FINO, da biste nadjačali, nadmudrili, nadigrali, nadživeli, nadglasali umno i logički i konačno savladali siledžije, tirane i nemoguće ljude u svojim životima – a da ne postanete jedan od njih. Pokazaćemo vam kako se to radi bez gubljenja živaca (sem u slučaju kada nameravate to da upotrebite kao taktiku da dobijete ono što želite). Pokazaćemo vam kako se to radi bez predaje, žrtvovanja, odustajanja i popuštanja. I pokazaćemo vam kako se to radi u poslovnom, društvenom i porodičnom životu.

Prvo, naučićemo vas kako da dobijete ono što želite – u sklopljenom poslu, pregovorima, transakciji, ugovoru, prodaji, susretu ili razgovoru – bez obzira na to koliko je teška osoba s druge strane stola, kancelarije, telefona, kompjutera ili ograde u dvorištu, i naučićemo vas kako to da uradite bez mahanja belom zastavicom, bežanja i pre nego što i sami postanete nemogući.

Drugo, naučićemo vas sistematskom pristupu dobijanju onoga što želite zasnovanom na skraćenici FINO:

Fokusirano neutralisanje emocija
Identifikovanje tipa
Nadmoć tokom susreta
Osmišljavanje opcija

Treće, naoružaćemo vas alatima i vežbama uz pomoć kojih ćete lakše proceniti sopstvene snage i slabosti u ophođenju sa teškim ljudima.

Na kraju, učićemo vas anegdotama, to jest, oživećemo lekcije istinitim događajima. Ponudićemo priče iz stvarnog života – o kupovini i prodaji, rukovođenju osobljem, negovanju talenata, vrbovanju kadrova, plasiranju proizvoda i usluga, motivisanju zaposlenih, dobijanju povišica, sticanju prijatelja, udvaranju voljenima, i slaganju sa supružnikovom familijom – od poslovnih pregovora (u velikim kompanijama ali i porodičnim firmama), upravljanja radnom snagom, sportskih ugovora, i štrajkova do nadmudrivanja „ko će prvi da trepne“ sa zvezdama, agentima, producentima i vlasnicima studija. Ove priče o sklopljenim poslovima i propalim pregovorima ilustrovaće i pokazati kako radi sistem FINO i kako ga možete primeniti na sopstvene teške situacije.

Prvo poglavlje knjige je objavila USA Today na svojim stranicama, pa ga možete pročitati ovde.

Noam Čomski o Siriji, Bahreinu, Turskoj, Savetu bezbednosti i obrazovanju

Naslov odgovara drugom delu intervjua koji je Noam Čomski dao 14.02.2012. Prvi deo intervjua preveden na srpski gde Čomski govori o Iranu, predsedničkim kandidatima u SAD 2012., Anonimnima i internetu možete da pogledate i pročitate OVDE.

[00:03] Danas je u Bahreinu jednogodišnjica surovog sprečavanja mirnih protestanata od strane i Bahreina i Saudijske Arabije. Da li ikada vidite da se uspešni demokratski ustanci odvijaju u bilo kojoj od ove dve zemlje?

[00:17] Čomski: I Sjedinjenih Država. Bio je pokušaj u Saudijskoj Arabiji da se održe demonstracije petkom ali prisustvo bezbednjaka je bilo tako snažno da su se ljudi plašili da izađu na ulice. U Bahreinu, prilično su ih snažno slomile dolazeće snage predvođene Saudijskom Arabijom. SAD sve to podržavaju, tako da se o tome ćuti. Glavni interes SAD i njihovih saveznika su zemlje koje proizvode naftu. Bahrein nije vodeći proizvođač nafte, ali je deo sistema proizvodnje nafte, tako da oni ne žele tamo nikakve probleme. U Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Bahreinu, Emiratima, sve je pod kontrolom, tako da nema arapskog proleća. Može li se išta ikad tamo dogoditi? Pa, prilično je teško videti. Zapamtite, Saudijska Arabija je veoma grubo mesto. Pre svega, to je najekstremnija islamska fundamentalistička država na svetu. SAD i Britanija su uvek to podržavale. One su tradicionalno podržavale i podsticale radikalni islam kao oružje protiv sekularnog nacionalizma. I takođe, ovo su momci sa naftom, tako da, naravno, Zapad će da ih podrži. I sa tako grupisanim snagama nije jednostavno videti kako bi ustanak mogao da se odvija, ali nikada ne znate.

[01:53] Skoro ste rekli da Turska treba da bude ponosna zbog svoje građanske neposlušnosti. Ali, trenutno je više od 400 univerzitetskih studenata u zatvoru. Pokazuje li to da građanska poslušnost ne funkcioniše? Izgleda da vlada postaje više totalitarna, ne manje.
– Sebati Ladikli, student političkih nauka na Univerzitetu u Ankari

[02:12] Čomski: Pa, to je upravo ono o čemu sam govorio. Na primer, govorio sam uglavnom o poznatim piscima, akademicima, profesionalcima i izdavačima koji su stalno angažovani u građanskoj neposlušnosti i mislim da Turska treba da bude ponosna što ima takvu intelektualnu klasu. Ali oni odlaze u zatvor i izlaze iz zatvora. U stvari, prvi put kada sam otišao u Tursku, bilo je suštinski da učestvujem kao ko-branilac u procesu protiv izdavača. Bilo je puno međunarodnog publiciteta, tako da su oni nešto… suđenja su totalna prevara, tako da oni rade šta hoće… tako da odlože to sa nekim izgovorom i kasnije ga nađu. Ali, da nisam bio tamo siguran sam da bi on proveo godine u zatvoru. I sada je veoma represivan period. U stvari, postoji pozadina. Pre 10 godina, što je bilo kada sam bio tamo, bilo je vrlo represivno.Tek su izlazili iz opasnog perioda mera vlade protiv pobunjenika i gerilaca u jugoistočnoj Turskoj, što je ubilo desetine hiljada ljudi, uništilo hiljade gradova i sela, stvorilo svaku vrstu mučenja i horora koju možete da zamislite, i milione izbeglica. Sve uz podršku SAD, slučajno. SAD su zasipale u vojnoj pomoći, čak i kada su se strahote povećale. Ali u proteklih 10 godina ovo je olakšano. Došlo je do značajnog napretka, ništa kao ono što treba da bude, ali prilično mnogo. I sada je to mnogo slobodnija zemlja. Ali, tamo je, sada, vrsta rastuće represije koju ste opisali.

[03:59] Da li mislite da SAD, Britanija ili Francuska treba da vojno intervenišu u Siriji?

[04:06] Čomski: Ne znam nikoga, ko je uopšte upoznat sa Sirijom, da misli da bi vojna intervencija imala ikakvog smisla. Mislim, postoje ljudi koji poznaju region u Siriji. Najvažniji je Patrik Sil, jedan od glavnih istoričara Sirije ili Džonaton Stil, koji je britanski dopisnik, Čarls Gles, koji je američki dopisnik. U stvari, bilo ko, koga znam, ko imalo mari za Siriju, ne samo u smislu vičućeg samoveličanja, misli da će vojna intervencija samo učiniti loše. Pregovori će biti teški, ali to je jedini način koji može da sačuva Siriju od razarajućeg unutrašnjeg sukoba. Prilično isto je bilo u Libiji. Ovde o tome neće biti izveštavano, ali Britanija, Francuska i SAD su prilično izolovane u svetu. Skoro čitav svet je pozivao na diplomatiju i pegovore da bi se odbranila verovatna humanitarna propast koja se odigrala i još uvek traje. Ali o tome ne možete ovde da izveštavate, i mi samo hvalimo sami sebe za našu veličanstvenost. I sigurno, to je bar deo razloga zašto Kina i Rusija neće da potpišu rezoluciju Ujedinjenih nacija (UN). Prošli put su samo bili prevareni. Rezolucija UN nije pozvala na bilo šta što su tri osvajačke sile odmah uradile, tako da su oni osećali da su spaljeni. Nema dobrog rešenja koje bih mogao da smislim, ali vojna intervencija je verovatno najgore.

[06:01] Da li mislite da Savet bezbednosti treba da ukloni moć da stavi veto na međunarodno pravo?

[06:09] Čomski: Pa, pre svega, treba da upamtite ko koristi veto. U ranim danima UN, kada su SAD bile tako porazno nadmoćne u svetu i svi su radili kako je rečeno, Savet bezbednosti je korišćen kao oružje protiv Rusa, tako da su Rusi stavljali veto na sve. Mada se 1950-ih to promenilo. Oslobađanje od kolonijalne zavisnosti učinilo je UN reprezentativnijim u svetu i druge zemlje ponovo stvorene iz rata. Do sredine 1960-ih, mislim 1966., SAD su „odigrale“ svoj prvi veto. Od tada one su u dalekom vođstvu u stavljanju veta, daleko ispred bilo koga drugog. Britanija je druga, i niko drugi nije ni blizu. Tako, ako biste se oslobodili veta, šta biste radili, ustvari, je osloboađanje od veta SAD – SAD i britanskog veta. Pa, SAD i Britanija će to prihvatiti. Tako, ako se oslobodite veta, oni će da rade šta god im se prohte. Kao što SAD svakako i rade. Ali, to je ono što je moć. Ako imate moć i neku vrstu poslušne, ćutljive intelektualne klase, ne kao Turska, onda možete da radite šta želite.

[07:23] U decenijama vašeg aktivizma, koji događaji su vam najupečatljiviji?

[07:32] Čomski: Najupečatljiiviji događaji za mene su stvari koji su uradili tzv. „obični ljudi“, siromašni ljudi, znate, koji se zalažu za svoja prava. Priključivanje tome je nezaboravno.

[07:52] Obrazovanje postaje nedostupno. Blumberg je izvestio da su školarine na Univerzitetu u Kaliforniji porasle za 145% od 2004.  Zašto se školarine tako mnogo povećavaju u celoj zemlji? Mogu li ova povećanja da se prate jednostavno prema našim ekonomskim problemima? 

[08:04] Čomski: Ona nemaju nikakve veze sa ekonomijom. Mislim, ovo nas vraća u 1970-te. Pre nekoliko godina video sam neku vrstu dramatičnog primera toga. Držao sam predavanja u Meksiku i govorio sam na Nacionalnom Univerzitetu. To je siromašna zemlja, ali je veoma dobar univerzitet: visok kvalitet, veselo, aktivna studentska tela, dobra, razumna sredstva. Bez velikih fudbalskih stadiona i sl., ali…  I zadesio sam se, nakon predavanja tamo, otišao sam u Kaliforniju. To je jedno od najbogatijih mesta na svetu. Stigao sam tamo baš u trenutku kada je bilo najavljeno da finansiranje državnog univerzitetskog sistema dolazi manje od polovine iz državnih sredstava, većinom od školarina. I to je deo napora, to je prilično jasno, za suštinski privatizovane velike univerzitete i njihovo pretvaranje u vrstu Ivy League škola za relativno povlašćene. I uključite preostali deo sistema u to, možda stručno osposobljavanje da bi ljudi dobili posao među radnom snagom Kalifornije, ali to nije pravo obrazovanje. Ovo je bio najveći javni obrazovni sistem na svetu. Pa, Meksiko je siromašna zemlja; nastava je besplatna. Kalifornija je prekomerno bogata. Ali, morate da „iscedite“ ljude za desetine hiljada dolara školarine. Dešava se da imam troje unučadi na koledžu sada i pre nekoliko dana dobio sam pismo jednog od njih koji kaže da će školarina poskupeti, mislim, 35.000 dolara i još 10.000 dolara za smeštaj i ishranu. Ne možete da pohađate koledž ukoliko već ne posedujete ovo bogatstvo ili ste spremni da završite sa ovako ogromnim dugom. Pa, dugovi imaju cilj. Oni su tehnika kontrole. To je počelo 1970-ih kada je bilo puno zabrinutosti oko onoga što se zvalo, zapravo u liberalnim krugovima, „neuspeh institucija odgovornih za poučavanje mladih“. Mladi ljudi nisu prikladno poučavani od strane škola, univerziteta, crkava, itd. Tako da morate da uvedete više discipline. Pa, to je sjajna disciplinska tehnika. Koji god da su vaši ciljevi u životu bili, ako izađete sa koledža sa velikim dugom na grbači, postoje stvari koje morate da uradite da biste otplatili taj dug, umesto bilo čega što ste želeli da uradite. Prema tome, to je tehnika kontrole. Zapravo, u Meksiku je postojao pokušaj, pre 10 godina, da se dodaju male, niske školarine. Bio je nacionalni štrajk studenata i vlada se povukla. Tako da je nastava i dalje besplatna. I besplatno je i u drugim zemljama. Kao što je Nemačka bogata zemlja i školovanje je besplatno. Ustvari, u SAD, samoj, period najvećeg rasta u zemlji, istorijski posmatrano, bio je 1950-ih i 1960-ih godina. To nije bio samo veoma visok ekonomski rast, već je bilo i razdoblje koje je postavilo osnove za visoko tehnološku ekonomiju. To je mesto gde je vaš računar pronađen i internet i revolucija informacionih tehnologija itd. Obrazovanje nije bilo potpuno besplatno ali je bilo besplatno u velikoj meri. G. I. Bill, na primer, je pružao besplatno obrazovanje ogromnom broju ljudi koji nikada pre ne bi imali mogućnosti da studiraju. To je bilo dobro za njih i veoma dobro za zemlju. Ovo nisu samo ekonomska pitanja. Ovo su pitanje kontrole i dominacije. Sistemi su pretvoreni u napredne, napredne koledže, koledže tipa Berklija za bogate i malo toga za sve ostale. To je deo opšteg pomaka prema oštrom, dvostepenom društvu koje ide u svim vrstama načina i ovo je jedan od njih. I isto nameće disciplinu. Studentski dug je sada preko 1 bilion dolara ($1.000.000.000.000). To je ogromno. I to je sjajna tehnika kontrole. Ali ne vidim kako može da se razmatra kao ekonomski problem.

„Sve dok obični ljudi mogu da se oslobode od doktrinarnih kontrola koje su im nametnute, vrlo svesno, sopstvenim samopostavljenim boljicima, nastavljaju da budu sposobni da se bore za mir i pravdu, i slobodu, i ograničenje nasilja, i ograničenja moći… kao što su činili stotinama godina.“

– Dr Noam Čomski

Artur Šopenhauer: Eristička dijalektika

Ovo je delo koje Artur Šopenhauer nije objavio za vreme svog života. Naziv potiče od reči eristika (gr. svađa, prepirka, razdor) – veština prepiranja (ili: raspravljanja, polemisanja, diskutovanja). Dakle, ko je erističan? Onaj koji je sklon svađanju i prepiranju.

Kao što vidimo ovde je svrha sama sebi dovoljna, a to je da se – uvek bude pobednik i da se uvek bude u pravu, bez obzira na sve.

Zašto pišemo o ovome?

Zato što mislimo da tamo gde se ne koristi intelekt u svrhu argumentacije, već surova volja za postizanjem cilja – bilo kog i bilo kojim sredstvima, gde je istina vrlo relativan pojam, mi zapravo govorimo o „ugrađenoj“ moći. Ko tu moć ima? U kosmičkom smislu to je Bog ili neko/nešto drugo u šta pojedinac veruje, međutim, u ovozemaljskom „vrhovni apsolut“ je država, tj. političari.

Kako su izbori tu, treba pročitati ovo delo, jer ako ništa drugo proširuje se ugao gledanja na „nedodirljive“, ali na radost i sreću svih nas – i smrtne.

Šopenhauer je svoju Erističku dijalektiku postavio kroz 38 trikova, gde se vidi da je uspeo da dočara različite smicalice putem kojih u svakoj raspravi pobeđuje „najglasniji“, čak iako je hiljadama kilometara daleko od istine. Radi ilustracije iznećemo jedan od trikova.

14. trik
Najdrskija smicalica je kada posle nekoliko pitanja na koje je odgovorio, a da pri tom odgovori nisu ispali u korist zaključka koji mi priželjkujemo, izložimo zaključak koji smo želeli izvesti iz njegovih odgovora, a koji iz njih uopšte ne sledi, no ipak izložimo ga kao dokazan i trijumfujući prekinemo dijalog. Ako je protivnik zbunjiv ili glup, a mi smo dosta bezobrazni i imamo snažan glas, to može lepo da zvuči. Spada u fallacia non causae ut causae (obmanjivanje prihvatanjem ne-razloga kao razloga).

Ostale trikove pročitajte na Scribdu [bilo nekad, a sad je Scribd po PS-u, pa briše sve redom što, je li, zadire u autorska prava, pa čas ga ima, čas ga nema], gde je neka dobra duša podigla na server ovo delo, a može da se „skine“ i sa drugih servera. Može da vam bude korisno štivo za primenu i u svakodnevnom životu. 😉

Takođe, valja pročitati Šopenhauerovu knjigu Parerga i paralipomena, gde je njegova mudrost i duhovitost došla do punog izražaja. Nije nam poznato da postoji prevedena na srpski jezik. U našim bibliotekama može da se nađe izvorno na nemačkom jeziku, kao i onlajn na nemačkom (.pdf) [bilo nekad]. Font je, doduše, potpuno nepregledan, ali bolje nismo našli. Nešto delova iz knjige na engleskom dostupni su na Google Booksu. Budite strpljivi, jer se dokument sporo učitava.

2013. godine je izdavačka kuća „Dereta“ objavila Parergu i paralipomenu. Ovde je sadržaj knjige kao i nekoliko prvih stranica.

P. S. Ko želi ovu knjižicu u .pdf formatu neka mi pošalje mejl na babeidede(at)gmail(dot)com.