Naslov odgovara drugom delu intervjua koji je Noam Čomski dao 14.02.2012. Prvi deo intervjua preveden na srpski gde Čomski govori o Iranu, predsedničkim kandidatima u SAD 2012., Anonimnima i internetu možete da pogledate i pročitate OVDE.
[00:03] Danas je u Bahreinu jednogodišnjica surovog sprečavanja mirnih protestanata od strane i Bahreina i Saudijske Arabije. Da li ikada vidite da se uspešni demokratski ustanci odvijaju u bilo kojoj od ove dve zemlje?
[00:17] Čomski: I Sjedinjenih Država. Bio je pokušaj u Saudijskoj Arabiji da se održe demonstracije petkom ali prisustvo bezbednjaka je bilo tako snažno da su se ljudi plašili da izađu na ulice. U Bahreinu, prilično su ih snažno slomile dolazeće snage predvođene Saudijskom Arabijom. SAD sve to podržavaju, tako da se o tome ćuti. Glavni interes SAD i njihovih saveznika su zemlje koje proizvode naftu. Bahrein nije vodeći proizvođač nafte, ali je deo sistema proizvodnje nafte, tako da oni ne žele tamo nikakve probleme. U Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Bahreinu, Emiratima, sve je pod kontrolom, tako da nema arapskog proleća. Može li se išta ikad tamo dogoditi? Pa, prilično je teško videti. Zapamtite, Saudijska Arabija je veoma grubo mesto. Pre svega, to je najekstremnija islamska fundamentalistička država na svetu. SAD i Britanija su uvek to podržavale. One su tradicionalno podržavale i podsticale radikalni islam kao oružje protiv sekularnog nacionalizma. I takođe, ovo su momci sa naftom, tako da, naravno, Zapad će da ih podrži. I sa tako grupisanim snagama nije jednostavno videti kako bi ustanak mogao da se odvija, ali nikada ne znate.
[01:53] Skoro ste rekli da Turska treba da bude ponosna zbog svoje građanske neposlušnosti. Ali, trenutno je više od 400 univerzitetskih studenata u zatvoru. Pokazuje li to da građanska poslušnost ne funkcioniše? Izgleda da vlada postaje više totalitarna, ne manje.
– Sebati Ladikli, student političkih nauka na Univerzitetu u Ankari
[02:12] Čomski: Pa, to je upravo ono o čemu sam govorio. Na primer, govorio sam uglavnom o poznatim piscima, akademicima, profesionalcima i izdavačima koji su stalno angažovani u građanskoj neposlušnosti i mislim da Turska treba da bude ponosna što ima takvu intelektualnu klasu. Ali oni odlaze u zatvor i izlaze iz zatvora. U stvari, prvi put kada sam otišao u Tursku, bilo je suštinski da učestvujem kao ko-branilac u procesu protiv izdavača. Bilo je puno međunarodnog publiciteta, tako da su oni nešto… suđenja su totalna prevara, tako da oni rade šta hoće… tako da odlože to sa nekim izgovorom i kasnije ga nađu. Ali, da nisam bio tamo siguran sam da bi on proveo godine u zatvoru. I sada je veoma represivan period. U stvari, postoji pozadina. Pre 10 godina, što je bilo kada sam bio tamo, bilo je vrlo represivno.Tek su izlazili iz opasnog perioda mera vlade protiv pobunjenika i gerilaca u jugoistočnoj Turskoj, što je ubilo desetine hiljada ljudi, uništilo hiljade gradova i sela, stvorilo svaku vrstu mučenja i horora koju možete da zamislite, i milione izbeglica. Sve uz podršku SAD, slučajno. SAD su zasipale u vojnoj pomoći, čak i kada su se strahote povećale. Ali u proteklih 10 godina ovo je olakšano. Došlo je do značajnog napretka, ništa kao ono što treba da bude, ali prilično mnogo. I sada je to mnogo slobodnija zemlja. Ali, tamo je, sada, vrsta rastuće represije koju ste opisali.
[03:59] Da li mislite da SAD, Britanija ili Francuska treba da vojno intervenišu u Siriji?
[04:06] Čomski: Ne znam nikoga, ko je uopšte upoznat sa Sirijom, da misli da bi vojna intervencija imala ikakvog smisla. Mislim, postoje ljudi koji poznaju region u Siriji. Najvažniji je Patrik Sil, jedan od glavnih istoričara Sirije ili Džonaton Stil, koji je britanski dopisnik, Čarls Gles, koji je američki dopisnik. U stvari, bilo ko, koga znam, ko imalo mari za Siriju, ne samo u smislu vičućeg samoveličanja, misli da će vojna intervencija samo učiniti loše. Pregovori će biti teški, ali to je jedini način koji može da sačuva Siriju od razarajućeg unutrašnjeg sukoba. Prilično isto je bilo u Libiji. Ovde o tome neće biti izveštavano, ali Britanija, Francuska i SAD su prilično izolovane u svetu. Skoro čitav svet je pozivao na diplomatiju i pegovore da bi se odbranila verovatna humanitarna propast koja se odigrala i još uvek traje. Ali o tome ne možete ovde da izveštavate, i mi samo hvalimo sami sebe za našu veličanstvenost. I sigurno, to je bar deo razloga zašto Kina i Rusija neće da potpišu rezoluciju Ujedinjenih nacija (UN). Prošli put su samo bili prevareni. Rezolucija UN nije pozvala na bilo šta što su tri osvajačke sile odmah uradile, tako da su oni osećali da su spaljeni. Nema dobrog rešenja koje bih mogao da smislim, ali vojna intervencija je verovatno najgore.
[06:01] Da li mislite da Savet bezbednosti treba da ukloni moć da stavi veto na međunarodno pravo?
[06:09] Čomski: Pa, pre svega, treba da upamtite ko koristi veto. U ranim danima UN, kada su SAD bile tako porazno nadmoćne u svetu i svi su radili kako je rečeno, Savet bezbednosti je korišćen kao oružje protiv Rusa, tako da su Rusi stavljali veto na sve. Mada se 1950-ih to promenilo. Oslobađanje od kolonijalne zavisnosti učinilo je UN reprezentativnijim u svetu i druge zemlje ponovo stvorene iz rata. Do sredine 1960-ih, mislim 1966., SAD su „odigrale“ svoj prvi veto. Od tada one su u dalekom vođstvu u stavljanju veta, daleko ispred bilo koga drugog. Britanija je druga, i niko drugi nije ni blizu. Tako, ako biste se oslobodili veta, šta biste radili, ustvari, je osloboađanje od veta SAD – SAD i britanskog veta. Pa, SAD i Britanija će to prihvatiti. Tako, ako se oslobodite veta, oni će da rade šta god im se prohte. Kao što SAD svakako i rade. Ali, to je ono što je moć. Ako imate moć i neku vrstu poslušne, ćutljive intelektualne klase, ne kao Turska, onda možete da radite šta želite.
[07:23] U decenijama vašeg aktivizma, koji događaji su vam najupečatljiviji?
[07:32] Čomski: Najupečatljiiviji događaji za mene su stvari koji su uradili tzv. „obični ljudi“, siromašni ljudi, znate, koji se zalažu za svoja prava. Priključivanje tome je nezaboravno.
[07:52] Obrazovanje postaje nedostupno. Blumberg je izvestio da su školarine na Univerzitetu u Kaliforniji porasle za 145% od 2004. Zašto se školarine tako mnogo povećavaju u celoj zemlji? Mogu li ova povećanja da se prate jednostavno prema našim ekonomskim problemima?
[08:04] Čomski: Ona nemaju nikakve veze sa ekonomijom. Mislim, ovo nas vraća u 1970-te. Pre nekoliko godina video sam neku vrstu dramatičnog primera toga. Držao sam predavanja u Meksiku i govorio sam na Nacionalnom Univerzitetu. To je siromašna zemlja, ali je veoma dobar univerzitet: visok kvalitet, veselo, aktivna studentska tela, dobra, razumna sredstva. Bez velikih fudbalskih stadiona i sl., ali… I zadesio sam se, nakon predavanja tamo, otišao sam u Kaliforniju. To je jedno od najbogatijih mesta na svetu. Stigao sam tamo baš u trenutku kada je bilo najavljeno da finansiranje državnog univerzitetskog sistema dolazi manje od polovine iz državnih sredstava, većinom od školarina. I to je deo napora, to je prilično jasno, za suštinski privatizovane velike univerzitete i njihovo pretvaranje u vrstu Ivy League škola za relativno povlašćene. I uključite preostali deo sistema u to, možda stručno osposobljavanje da bi ljudi dobili posao među radnom snagom Kalifornije, ali to nije pravo obrazovanje. Ovo je bio najveći javni obrazovni sistem na svetu. Pa, Meksiko je siromašna zemlja; nastava je besplatna. Kalifornija je prekomerno bogata. Ali, morate da „iscedite“ ljude za desetine hiljada dolara školarine. Dešava se da imam troje unučadi na koledžu sada i pre nekoliko dana dobio sam pismo jednog od njih koji kaže da će školarina poskupeti, mislim, 35.000 dolara i još 10.000 dolara za smeštaj i ishranu. Ne možete da pohađate koledž ukoliko već ne posedujete ovo bogatstvo ili ste spremni da završite sa ovako ogromnim dugom. Pa, dugovi imaju cilj. Oni su tehnika kontrole. To je počelo 1970-ih kada je bilo puno zabrinutosti oko onoga što se zvalo, zapravo u liberalnim krugovima, „neuspeh institucija odgovornih za poučavanje mladih“. Mladi ljudi nisu prikladno poučavani od strane škola, univerziteta, crkava, itd. Tako da morate da uvedete više discipline. Pa, to je sjajna disciplinska tehnika. Koji god da su vaši ciljevi u životu bili, ako izađete sa koledža sa velikim dugom na grbači, postoje stvari koje morate da uradite da biste otplatili taj dug, umesto bilo čega što ste želeli da uradite. Prema tome, to je tehnika kontrole. Zapravo, u Meksiku je postojao pokušaj, pre 10 godina, da se dodaju male, niske školarine. Bio je nacionalni štrajk studenata i vlada se povukla. Tako da je nastava i dalje besplatna. I besplatno je i u drugim zemljama. Kao što je Nemačka bogata zemlja i školovanje je besplatno. Ustvari, u SAD, samoj, period najvećeg rasta u zemlji, istorijski posmatrano, bio je 1950-ih i 1960-ih godina. To nije bio samo veoma visok ekonomski rast, već je bilo i razdoblje koje je postavilo osnove za visoko tehnološku ekonomiju. To je mesto gde je vaš računar pronađen i internet i revolucija informacionih tehnologija itd. Obrazovanje nije bilo potpuno besplatno ali je bilo besplatno u velikoj meri. G. I. Bill, na primer, je pružao besplatno obrazovanje ogromnom broju ljudi koji nikada pre ne bi imali mogućnosti da studiraju. To je bilo dobro za njih i veoma dobro za zemlju. Ovo nisu samo ekonomska pitanja. Ovo su pitanje kontrole i dominacije. Sistemi su pretvoreni u napredne, napredne koledže, koledže tipa Berklija za bogate i malo toga za sve ostale. To je deo opšteg pomaka prema oštrom, dvostepenom društvu koje ide u svim vrstama načina i ovo je jedan od njih. I isto nameće disciplinu. Studentski dug je sada preko 1 bilion dolara ($1.000.000.000.000). To je ogromno. I to je sjajna tehnika kontrole. Ali ne vidim kako može da se razmatra kao ekonomski problem.
„Sve dok obični ljudi mogu da se oslobode od doktrinarnih kontrola koje su im nametnute, vrlo svesno, sopstvenim samopostavljenim boljicima, nastavljaju da budu sposobni da se bore za mir i pravdu, i slobodu, i ograničenje nasilja, i ograničenja moći… kao što su činili stotinama godina.“
– Dr Noam Čomski
Aleksandra Perić 