Stevan V. Popović: O nekim manama u domaćem vaspitanju


Stevan V. Popović

Lovich, Budapest

Stevan V. Popović zauzima značajno mesto u srpskoj kulturi druge polovine 19. veka. Kao pitomac Tekelijinog zavoda završio je prava u Pešti, ali je svoj život i rad posvetio prosvećivanju srpskog naroda. Bavio se književnim radom, pisao je pripovetke i objavljivao ih u Javoru, Orlu, Letopisu Matice srpske i Srpskim ilustrovanim novinama. Pisao je i biografije o ličnostima značajnim za srpski narod. Bavio se i književnom kritikom. Izdao je prvu antologiju pesama za decu Venac pesama. Uređivao je i izdavao mešovite zbirke za decu. Izdavao je Orao, veliki ilustrovani kalendar, koji je postao uzor kalendarima tog vremena. Uređivao je Srpske ilustrovane novine, izdavao pedagoški list Srpska narodna škola i dečiji list Radovan. Stevan V. Popović bavio se pedagoškim, prosvetiteljskim i književnim radom, a njegovo delo u srpskoj književnosti za decu daje mu jedno od prioritetnih mesta u srpskoj literaturi ovoga tipa. [izvor]

O NEKIM MANAMA U DOMAĆEM VASPITANJU

Priroda je već tako uredila, da čovek čoveka vaspita i obrazuje, i kako je ko vaspitan onakav posle obično i ostaje. Zato, od kako je sveta i veka, uvek beše ljudima najsvetija dužnost, da se postaraju za svoj potonji naraštaj, jer i poslovica kaže: „Na mlađima svet ostaje“. Potomci su nam sva nada i uzdanica; oni su nam najlepši spomenik, oni će nas blagosiljati, ako se duševno i telesno razviju kako valja; ali će nas i proklinjati, ako se naše nehatosti i nemara budu bolešljivi mekušci ili nevaljali ljudi. Odraniti dakle zdravu, valjanu i čestitu omladinu, to je zadaća svakog čestitog roditelja.

Ima mnogo koječega, što može da smeta dobrome vaspitanju; stvari koje po sebi izgledaju neznatne i sa svim nevine, ali ako se tako neprestano dalje teraju, postanu mane i od velike su štete. S toga ćemo reći koju o nekim manama, koje svaki dan opažamo u domaćem životu ali na koje se obično ne pazi, baš zato, što su obične.

Jedna od najobičnijih mana je maženje, tepanje i hvalenje. Šta puta ćemo čuti, gde matere i dadilje deci u oči govore: „Oh, lepoto, dobroto, krasoto moja! Ta ti se najbolje i najlepše dete na svetu!“ itd. Pa onda kad devojče još obuku onda ćeš čuti: „Gle, kako izgleda kao princeza! Niko nije tako lep kao naša mala Milica!“ itd. Istina, da je izvor tome ljubav i nežnost ali pored svega toga se otud mnoga zla rađaju. Jer dete još ne poznaje svet i ljude, pa uzima sve za gotov novac, što god mu se kaže, ono ne ume da presudi, da li mu se laska ili ne. Zato treba da na to osobito paze oni, koji uživaju dečije poverenje, i čije su reči deci svete. Razmaženo dete čini najposle svoju dužnost samo zato, da ga maze i da ga hvale, a čim ga prestaneš maziti i tepati mu, nećeš ništa uraditi. Mazna deca paze na slatke reči, i ne mare za one, koje ih ne maze, pa najposle ištu upornim i dosadnim načinom da ih maze i da ih hvale. Kad se dete na to navikne, teško ga je posle odučiti. Pa je li onda čudo, kad se u njemu ukoreni sujeta, oholost i uobraženost?! Kakvo je to zlo, to će najbolje znati roditelji i učitelji. Neka se samo ko god usudi, da takvo dete ukori, pa će se odma’ uveriti, kako se naša „maza“ sneveseli, kako se onda srdi i duri. Ima dece, kod koje najmanji ukor sve pokvari, tako da skoro nema izgleda, da bi se popravila. Osobito greše matere, koje misle, da detetu treba sve dati i dopustiti, što god ono zaželi. Takove su matere upravo zaljubljene u svoje dete, pa u zanosu sa svojim „ljubimčetom“ sasvim previde one rđave strane, koje se u detetu sve većma i većma razvijaju, dok jednom sasvim ne ovladaju. Istina da su ženske nežnije i mekša srca od muških, to je tako u prirodi. No time se nikako ne mogu opravdati pogreške u vaspitanju. Matere, koje svojoj deci svaku želju ispunjuju, deci svojoj jako škode.

Jer otud se rađaju razna zla u deci. Mati ne mogaše bolesnom sinčiću uskratiti, da ne okusi od poslastica i slatkiša, pa se sinčić još većma razboleo; ne mogaše mu uskratiti da se ne igra po snegu sa saonicama, a on propustio školu i svoje školske poslove; sinak zaželio najveći grumen šećera i najveći komad kolača, mati ne može a da mu ne da, i on postade proždrljivac; sinčić neće da radi, voli da šalabaza, mati kao mati, pušta mu na volju, a on postao lenština i bitanga, itd.

Ima oceva i matera, koji iz preterane ljubavi, što je već prešla u slabost, puštaju da im deca, što no vele, na glavi igraju, a oni tek onda uživaju. Ali ma kako roditeljima milo bilo, što su im deca čila i nestašna, ipak ne smeju dopustiti da nestašluk i samovolja pređe svaku granicu.

Roditelji će mnogo bolje i pametnije uraditi ako još za vremena shodnim načinom skuče detinju samovolju; jer kad se u deci jednom razvije nepokornost, prkos, srdžba i osveta, onda je teško njima vladati. Pozovu lekara N. k jednom mladom devojčetu od godine dana, što je dan i noć bez prestanka plakalo. Otac i mati sve su upotrebili, samo da detetu ispune želju i da ga utišaju. Sve badava. Mora da mu nešto fali. Lekar istražuje ceo sat, ne može ništa da nađe. Najposle smisli da pokuša „Sirahov lek“, tj. prut, i gle čuda! dete se umiri i ozdravi.

Maženje, popuštanje to je pravi otrov, ali sladak otrov, koji nevina deca, kad se na njega naviknu tim radije usisaju. Ona traže samo one, koji im laskaju i koji ih hvale, pa laskanje i hvala postanu posle jedini pokretači njihove volje. A kad odrastu i kad treba da stupe u život, kakvu žalosnu ulogu igraju onda u svetu! U porodici, u zvanju, u opštini srcem i dušom su odani onima, koji im ugađaju i laskaju, a time upropašćuju i sebe i druge, te tako postaju žrtva rđavog i lažnog vaspitanja.

„Dakle nije slobodno detetu reći ni jedne lepe reči, niti ga pohvaliti, niti ga malo promaziti?“ reći će kakva dobra, nježna mati. To ne mislimo, ali samo treba paziti i ne treba preterivati. Osobito pak treba paziti kod mladih devojčica, jer ženski je pol od muškoga mnogo osetljiviji prema pomenutim stvarima, to s toga, što je ženskinju urođena umiljatost i ljupkost, što kod muških nije. Otud posle biva, da ženske postanu sujetne, i samo na to glede, da im se muški udvaraju, laskaju, ne težeći za tim, da su spolja lepe i ugledne, sasvim zaborave na obrazovanje srca i uma i na svoj plemeniti budući poziv – kao matere; zaljube se u sebe same te ih onda spopadne zavist i rvenje prema svima onim ženama, koje su umiljatije i ljubaznije od njih.

Dalje opažamo u tome manu, što mnogi ‘oće od dece da načine neke „star-male“, da ih pre vremena „prosvete“. Uživaju u tome kad mogu reći, kako su im deca „mudra“ i „lukava“, kako ni u što ne veruju, kako se porugljivo smeju, čim se spomene crkva, bog, nebo, anđeli, itd. i tek onda im je srce na meri, kad dete sa ozbiljnim filozofskim licem rekne, „nema boga“, „nema anđela“; kad po primeru drugih zbunjenih i zabludelih glava ismevaju one lepe gatke i pripovetčice u knjigama, što su od iskusnih poznavalaca dečije duše i prirode baš za njih udešene i napisane; kad i oni već razbiraju za tajne odnošaje u životu, što nije za njih. Ako ikada, a ono se osobito sad u nas greši u tome pogledu, gde je malo naišla s neke strane struja zanesenjaštva i fanatizma, lažnog znanja i obrazovanja, tj. neznanja i neobrazovanja, a ovoga više ima u svetu nego obrazovanja i znanja. Roditelji i učitelji koji tim putem pođu, pokazuju da sami nisu obrazovani, da ne poznaju prirodnih zakona u čovečijem razvitku, već čitajući i slušajući o takovim stvarima nisu ih razumeli te tako tumarajući navode i nevinu decu na stranputice, sa kojih ih više nisu kadri na pravi put izvesti. Takova deca izgledaju kao ono mlada drvca u proleće, kad ih oštri severni vetar liši njihovih pupoljaka i cvetića. Ta baš onaj sanjalački dečiji život, ona duša puna nade i detinjskog verovanja, one idealne slike, što ih dete viđa, ta to je dečiji svet, to je njihovo mlađansko nebo. Oduzmite im to i vi ste im onu detinjsku zoru zastrli gustom, ‘ladnom maglom, u kojoj će im se i onako dosta rano život u svoj svojoj ozbiljnosti pokazati. Zato pustimo decu nek budu deca, neka detinjski misle i osećaju!

Nejednako postupanje s decom, što se zove nedoslednost inkonzekvencija, takođe spada među mane domaćeg vaspitanja, i jako se rasprostrlo. Žalosni su plodovi takvog nedoslednog postupanja, i koji god tako rade, jako greše prema detinjoj prirodi. Ako si dosledan u kažnjenju, onda pređe u tiraniju; a ne kazniš li samo jedan put kakovu pogrešku, koja je kažnjiva, onda dete misli, da je samo slučajno kažnjeno, ono ne mari, i kazna se mora pooštriti. Pri obučavanju i navikavanju u raznim stvarima nedoslednost ubija karakter. Ko svome detetu danas zapovedi jedno, a sutra opet sasvim što drugo; ko mu danas kaže: „Pusti dete neka ga, pa to su malenkosti, dok bude stariji, biće bolji“; ko se danas smeje kakvoj pogrešci, a sutra je kori, u toga dete nikad neće biti čovek od karaktera. Postaće igračka ćudi i slučaja. To isto važi i za igre i zabave. Svakako treba da se dečije igre i zabave menjaju, ali ne odviše i često, jer najposle se tako na to naviknu, da im čovek posle teško može ugoditi, te deca postanu durljiva, rasejana i duševno omlitave, a da onda i moralna strana pati, po sebi se razume. – Između duševnih zabava, koje čuvaju dete od moralne mlitavosti, stoje na prvom mestu takove knjige, u kojima se na lak i prost način opisuje velika i slavna dela, borbe i plemenite crte iz života slavnih muževa, – amo spadaju poglavito biblijske pripovetke – ili knjige što mu donose krasne slike iz prirode, kojima se mora diviti. To je snažna duševna rana, koja mlađani i živi duh krepi i snaži.

U svome ponašanju dakle treba da su roditelji dosledni, njihova ljubav prema deci treba da je uvek jednaka, ne treba ćud i strast da nad njom vlada. Jer kad su roditelji danas prema deci odveć dobri, a sutra opori i tiranski, onda deca gube onu toplu detinjsku ljubav prema njima. Ljubav roditeljska treba da je svakad i prema svoj deci bez razlike jednaka, tako da ona uživaju sva prava na roditeljsko srce; zabave i radosti treba podjednako podeliti među njima, a tako isto treba raditi, kad se kazni. Ali na žalost se može opaziti vrlo često, gde baš protivno biva, gde se uvek nađe i „materina maza“ ili „mezimče“, koje u kući gospodari; pa se otud posle i rađa među decom potajna ogorčenost, zavist mržnja i osveta, a prema samim roditeljima preziranje i nezahvalnost, izvori raznih zala. Šta onda moraju da pate učitelji, kad im se takova deca pošalju u školu, o tome oni najviše znaju pripovedati.

Najposle imamo da spomenemo još jednu grdnu manu u vaspitanju, a to je, kad se pušta, da deca pre vreman postanu „matori ljudi“. To je što najgrđe i po cele naraštaje najškodljivije. Čućemo vrlo često, gde kažu: „Danas više nema dece“. I jest doista. Ne mislimo da na račun novijeg doba hvalimo prošlost, ali svakako mora se priznati, da je pređe to sasvim drukčije bilo; pređe su deca bila doista deca, i bolje su se razlikovala po svojim godinama, nego li sada. Dete bilo je pravo dete u svemu, i u naravi, u igri, u zabavi; pa tako isto i mladić. A kako danas stojimo? Baš obratno. Sad počinju deca odma’ bivati „ljudi“, ali onako i postaju posle „deca“, kad treba da su „ljudi“. Nećemo poricati, da se u novije doba nije unapred koraknulo, ali samo ne treba da se varamo! Nije sve dobro i korisno, što donosi novo doba, ili, kao što se veli, nov „duh vremena“. Pored dobroga i korisnoga uvuče se mnogo zlo i štetno. Kao god što se pojedini čovek može da izopači i pokvari, tako može i celo društvo i ceo jedan naraštaj. A to je doba na žalost baš sada nastupilo u najvećem jeku. Evo šta veli jedan Englez o mladom naraštaju engleskom: „Deca naših bogatih porodica dobro izgledaju u nekom pogledu. Imaju lepa glatka lica, ali o onoj muškoj razvijenoj snazi nema ni traga. Ona su tanka, nježna i mlitava, i izgledaju, kao da su se izlapila još kad su se rodila. A kako i ne bi? Kad iz kolevke odma’ izmile u dvoranu za igranje, a od dojilje učitelju za igranje; tek što su bacila čegrtaljku, već se mašaju bilijarskog štapa…“

I tako je na žalost. No veći i napredniji narodi opet su manjoj opasnosti izloženi, jer imaju dosta sredstava, kojima se opšta zaraza može unekoliko da oslabi. Ali je od grdne štete, kad ta zaraza zahvati koji mali i manje napredan narod, kao što je naš. To ćemo veoma lako opaziti, osobito po našim većim mestima, gde se vrlo brzo odomađe sve rđave strane novijeg doba i kulture, koje naš narod ne samo moralno i materijalno, već i fizično tamane. Badava nam je sav naš „ustavni i parlamentarni“ život, kad nam ona zla fizični život podgrizaju. Zlo stoji s budućim naraštajem, gde deca od 10-11 godina puše, i gde se bolje razumu u kartama nego li u školskim knjigama; zlo i naopako stoji sa budućnošću našeg naroda, kad nam mladići po školama u najvažnijim svojim godinama pre vremena ‘oće da se ponašaju kao „matori ljudi“, a pod tim se razume to, što i oni već „osećaju potrebu“ da puše, piju, da se kartaju itd.; kad i oni već razbiraju za velika svetska pitanja, koja ne razumu, a ovamo se u najnužnijem i najkorisnijem znanju zabataljuju i zaostaju, tako svakoga poštenogu Srbina, koji dalje misli i vidi, tuga i briga spopada, kakav nam umno i moralno kržljavi naraštaj dolazi. Sve to je demoralizacija, pokvarenost, koja će u našem narodu rđavim plodom uroditi, i koja će se tim strašnije osvetiti, što apsolutno nemamo, kao što rekoh, onih sredstava kojima bi se tom zlu moglo doskočiti. Takova sredstva jesu izobražavanje raznih umetnosti, kao: crtanje, sviranje, pevanje, gimnastikovanje, literarne pouke, naučne ekskurzije itd. Svega toga nema u nas. Ali zato su otela maha ona gore navedena ubitačna i štetna uživanja, pojavi, koji društvenom životu jednoga naroda služe na veliku sramotu i na propast.

[Izvor: Orao, veliki ilustrovani kalendar, 1875., Novi Sad, str. 129-134]

Advertisements