“SLUČAJNA” ČESTITKA NIKOLIĆU: Šta je znala EU, a nisu građani Srbije?

Tako pratimo situaciju povodom novoizabranog nam predsednika Tomislava Nikolića i naletimo na članak na Telegrafu (od kojih smo i ćapili ovaj naslov) a koji postavlja pitanja o fakat regularnosti rezultata ovih predsedničkih izbora. Jer, zaista, kako to, ako nije teška „patka“, da su Van Rompej i Barozo čestitali Tomislavu Nikoliću izbor za predsednika Srbije dok su izbori u Srbiji još uvek bili u toku. Naivno pitanje, je li?!

Elem, da bi proverili da li je dokument, kako se u članku navodi na sledećoj lokaciji – http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_Data/docs/pressdata/en/ec/130283.pdf, otipkamo mi, je li, kliknemo i tamo nam se pojavi podatak da tog dokumenta nema, odnosno:

Pretragom na Guglu, može se ustanoviti da je dokument (koji je sada nemoguće naći) bio indeksiran (upit je izvršen sada tj. nešto pre ponoći) pre 7 sati.

Joint statement by European Council President Herman Van 

File Format: PDF/Adobe Acrobat
7 hours ago – We would like to congratulate Mr. Nikolic on his election as President of Serbia. We also wish to congratulate the people of Serbia on their 

Zanimljivo, je l’ da?! Ko je tu lud, a ko blesav?!

P. S. Kako se na JE(B)vropskom sajtu dokumenta koja su za komunikaciju sa javnošću slažu redom, oznaka dokumenta 130283.pdf koliko već uskoro može pripasti i nekom drugom dokumentu. Treba imati u vidu da je poslednji objavljen dokument 130282.pdf gde je pričam ti priču o aktuelnom NATO samitu u Čikagu.

Advertisements

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [II]

Prva razmatranja veštine osvajanja i odbrane moderne države, tj. tehnike državnog udara, sugerisalo mi je posmatranje izvesnih događaja kojima sam bio očevidac i donekle učesnik, leta 1920. u Poljskoj. Posle nekoliko meseci provedenih u Vrhovnom ratnom savetu Versaja, bio sam naimenovan u oktobru 1919. za diplomatskog atašea pri italijanskom poslanstvu u Varšavi. Imao sam tako priliku da se približim Pilsudskom i uverio sam se da je u njemu bilo više fantazije i zanosa nego li logike, više umišljenosti nego ambicije i, konačno, više volje nego inteligencije; on sâm uživao je u tome da se predstavlja kao mahnit i tvrdoglav, poput svih Poljaka iz Litvanije.

Životna priča Pilsudskog ne bi izazvala simpatije Plutarha ili Makijavelija: njegova ličnost revolucionara delovala mi je mnogo neinteresantnije nego li ličnosti velikih konzervativaca, Vilsona,[20] Klemansoa,[21] Lojda Džordža, [22] Foša[23] koje sam upoznao i posmatrao na mirovnoj konferenciji. Kao revolucionar Pilsudski mi je izgledao mnogo inferiorniji od samog Stambolijskog[24] koji mi se činio kao čovek bez ikakvog moralnog osećanja, najciničniji i istovremeno najvatreniji prevratnik koji je u Evropi 1919. govorio o miru i pravdi naroda.

Kada sam se prvi put našao pred Pilsudskim u njegovoj rezidenciji Belvedere u Varšavi, iznenadio me je njegov izgled i ponašanje. Osetio se u njemu buržujski katalinac, obuzet idejom da smisli i izvede najhrabrije zamisli u granicama građanskog i istorijskog morala svoga vremena i svoje nacije, pun poštovanja prema zakonitosti koju je on nameravo da prekine ne rizikujući, ipak, da sebe stavi van zakona. Celokupnim svojim nastojanjem da se dokopa vlasti koje je kulminiralo državnim udarom 1926, Pilsudski je zapravo pokazao da sledi maksimu Marije Terezije u njenoj politici prema Poljskoj: „Reagovati na pruski način, čuvajući privid poštenja“.

Ne treba se čuditi što je Pilsudski usvojio maksimu Marije Terezije i pridržavao se nje do poslednjeg časa, tj. kad je već bilo suviše kasno da sačuva privid zakonitosti. Ta njegova konstantna zabrinutost, zajednička mnogim revolucionarima, sputavala ga je da shvati i izvede državni udar po pravilima veštine koja nije isključivo politička. Svaka veština ima svoju tehniku. Nisu svi veliki revolucionari pokazali da poznaju tehniku državnog udara, jer su i Katilina, Kromvel, Robespjer, Napoleon, da se napomenu samo najvažniji, pa i sam Lenjin dokazali da poznaju sve što se tiče te veštine, osim tehnike. Između Napoleona od 18. brimera i generala Bulanžea[25] ne stoji niko drugi do Lisjen Bonaparta.

Te kasne jeseni 1919. Pilsudski se pojavio pred očima svih Poljaka kao jedini sposoban da drži u šaci sudbinu Republike. On je bio tada šef države, više formalno nego suštinski. Pa ni ta forma nije bila savršena jer u iščekivanju Ustava koji je trebalo da se razradi na Zemaljskoj skupštini (Dieta) u januaru iste godine, vlast poverena Pilsudskom bila je samo privremena. Igra političkih partija i ličnih ambicija ozbiljno je ugrožavala autoritet Šefa Države. Pilsudski se našao pred Zemaljskom ustavotvornom skupštinom u istoj situaciji kao Kromvel pred Parlamentom 3. septembra 1654.

Javno mnjenje uzalud je očekivalo od njega da raspusti Skupštinu i preuzme svu odgovornost. Taj brutalni, buržoaski i buntovni diktator, istovremeno pun obzira prema zakonitosti i obuzet brigom da se pokaže nepristrasan u očima širokih slojeva, neka vrsta generala socijaliste, revoulcionar do pojasa i reakcionar od pasa nagore, koji nije umeo da se odluči između građanskog rata i rata protiv sovjetske Rusije, pretio državnim udarom jednom nedeljno a pokazivao žurbu da usvoji i ozakoni Ustav Skupštine koji još nije bio proglašen, i na koji se narod uzalud pozivao, počeo je da pobuđuje uznemireno čuđenje javnog mnjenja. Ne samo socijalisti već i desničari pitali su se začuđeno šta čeka taj Tezej koji već godinu dana vrti među prstima Arijadnin konac ne odlučujući se da ga upotrebi i da ili izađe iz političkog i finansijskog lavirinta u kome se izgubila država, ili da uguši slobodu Republike; i gotovo godinu dana gubio je svoje vreme i propuštao prilike drugih, u tišini Belvederea, letnjoj rezidenciji kralja, vodeći lukave igre da bi razmrsio intrige Paderevskog[26], predsednika Saveta, koji je iz Kraljevske palate, zimske rezidencije kralja Poljske u srcu Varšave, odgovarao čembalom na trube ulana Pilsudskog.

Ugled šefa države, umanjen parlamentarnim polemikama i partijskim intrigama, bledeo je u očima naroda svakim danom sve više. Poverenje socijalista prema starom drugu iz zavera i izgnanstva bilo je stavljeno na tešku probu zbog njegovog neobjašnjivo pasivnog držanja pred zbivanjima u spoljnoj i unutrašnjoj politici Republike. I plemstvo koje je posle neuspelog državnog udara januara 1919. protiv Pilsudskog, napustilo ideju o nasilnom osvajanju moći, vratilo se na ambiciozne iluzije i postepeno se uverilo da Pilsudski, konačno, ne samo da nije predstavljao opasnost za javne slobode, nego ih ne bi ni odbranio prilikom nekog pokušaja desničarskih stranaka.

Pilsudski nije bio kivan na princa Sapjehu. Litvanac kao i on ali veliki gospodin, ljubaznih i uverljivih manira, elegantan do licemernog optimizma, otmen na engleski način, neusiljeno i nemarno, način koji stranci vaspitani u Engleskoj usvajaju kao drugu prirodu, princ Sapjeha nije bio čovek koji bi izazvao podozrenje i ljubomoru Pilsudskog. Njegov revolucionarni pokušaj bio je suviše diletantski i empirički da bi uspeo. Pilsudski, čovek oprezan i neobjektivan, koji je prezirao poljsku aristokratiju do omalovažavanja, osvetio se Sapjehi imenujući ga za ambasadora u Londonu. Evo jednog Sule vaspitanog u Kembridžu koji se vraća u Englesku da završi svoje studije.

Odluka da se silom dočepaju vlasti postepeno je sazrevala ne samo među desničarskim strankama, zabrinutim zbog opasnosti koju je predstavljao parlamentarni nered po zdravlje Republike i po interese veleposednika. Kada se general Jozef Haler po završetku rata, u kome se hrabro borio na francuskom frontu, vratio u Poljsku kao vođa svoje dobrovoljačke vojske odane samo njemu, povukao se u senku držeći se kao protivnik Pilsudskom i pripremao tiho za naslednika. Šef engleske vojne misije, general Carton de Wiart, za koga su Poljaci govorili da liči na Nelsona,[27] jer je u borbi izgubio jedno oko i ruku, tvrdio je, smešeći se, da Pilsudski ne bi trebalo da se uzda u Halera, hromog kao Taljeran.[28]

Unutrašnja situacija se u međuvremenu pogoršavala iz dana u dan. Posle pada Paderevskog borba između stranaka postajala je sve življa i novi predsednik Saveta Skulski nije bio najpogodnija ličnost, kadra da se suprotstavi političkom i administrativnom neredu, zahtevima stranaka i događajima koji su se tajno pripremali. Krajem marta na ratnom savetu održanom u Varšavi general Haler usprotivio se odlučno vojnim planovima Pilsudskog i kada je o osvajanju Kijeva bilo odlučeno povukao se ustranu oprezno, mada je izgledalo i s mnogo prezira koji se ne bi mogao opravdati samo strategijskim razlozima.

Poljska vojska je 26. aprila 1920. prešla granicu Ukrajine i 8. maja ušla u Kijev. Lake pobede Pilsudskog izazvale su u celoj Poljskoj veliki entuzijazam: 18. maja stanovnici Varšave priredili su trijumf osvajaču Kijeva, a najnaivniji i najveći fanatici među njegovim borcima upoređivali su ga s pobednikom kod Marenga.[29] Ali početkom juna boljševička vojska pod komandom Trockog počela je napad i 10. juna crvena konjica Buđonija[30] zaposela je Kijev. Na iznenadnu vest, strah i nered podstaknuli su bes stranaka i zahteve ambicioznih – predsednik Saveta Skulski ustupio je vlast Grabskom, a ministra inostranih poslova Pateka zamenio je princ Sapjeha, ambasador iz Londona, stari Sula koji se vratio još ublaženiji iskustvom engleskog liberalizma. Ceo narod ustao je na oružje protiv crvenih zastava osvajača, a sam general Haler, protivnik Pilsudskog, pritrčao je sa svojim dobrovoljcima u pomoć poraženom rivalu. Ali povika stranaka nadjačavala je rzanje Buđonijevih konja.

Početkom avgusta vojska Trockog prispela je pred Varšavu. Trupe vojnika odbeglih posle teškog poraza, izbeglice iz istočnih delova i seljaci u bekstvu pred osvajačem tumarali su gradom između gomila koje su uznemireno i ćuteći pretrpavale trgove i ulice danonoćno iščekujući vesti. Tutnjava rata se približavala.

Kabinet Grabskog je pao posle nekoliko dana postojanja i novi predsednik vlade, Vitos,[31] mrzak desničarskim partijama, uzalud se upinjao da smiri borbu frakcija i organizuje građansku odbranu. U radničkim predgrađima i u kvartu Nalevki, varšavskom getu, gde je trista hiljada Jevreja osluškivalo buku borbe, već je vrila žudnja za pobunom. Po hodnicima Skupštine, u čekaonicama ministarstva, po novinskim i bankarskim kancelarijama, u kafeima i kasarnama raznosile su se najčudnije glasine. Govorilo se o mogućoj intervenciji nemačkih trupa koju je u Berlinu pospešio novi predsednik Saveta Vitos da bi obuzdao ofanzivu boljševika; videlo se kasnije iz interpelacije koju je podneo Savetu poslanik Glombjuski da je pregovore sa Nemačkom pokrenuo Vitos u dogovoru s Pilsudskim. Dolazak generala Vegana[32] bio je posledica tih pregovora, što je pokrenulo kritike i umanjilo ugled i Vitosu i Pilsudskom – desničarske partije, privržene francuskoj politici, nalazile su tome povoda da napadnu šefa države zbog dvoličnosti i nesposobnosti i da zahtevaju jaku vladu koja će biti sposobna da se suprotstavi opasnostima unutrašnje situacije i dâ oslonac republici i vojsci. Sam Vitos, u nemogućnosti da suzbije pobunu frakcija, zaoštravao je spor prebacujući odgovornost za raspad države na desničare i levičare.

Ako je neprijatelj bio pred vratima, glad i pobuna su već ušle u Varšavu. Povorke naroda koji je proklinjao sudbinu prelazile su ulice predgrađa i već počinjale da se pojavljuju na trotoarima Krakowskie Przedmiescie, ispred velikih hotela, banaka i plemićkih palata, ćutljive gomile dezertera upalih očiju, bledog i mršavog lica.

Šestog avgusta apostolski nuncije, dekan diplomatskog kora, Monsinjor Rati, aktuelni papa Pije XI, u pratnji engleskog, italijanskog i rumunskog ministra uputio se predsedniku Saveta Vitosu, da ga upita da li bi hteo već sada da predloži grad gde bi se namestila vlada u slučaju evakuacije iz prestonice. Na ovaj značajan korak odlučili su se dan ranije, posle duge diskusije, na sednici koju je diplomatski kor držao u sedištu nuncijata. Većina inostranih predstavnika, prateći primer engleskog ministra ser Horasa Rambolda i nemačkog, grofa Oberndorfa, izjasnila se za ubrzani premeštaj diplomatskog kora u neki sigurniji grad, Poznanj ili Čenstohovu. Ser Horas Rambold je čak predložio poljskoj vladi Poznanj kao privremenu prestonicu gde bi se za neko vreme smestilo ministarstvo spoljnih poslova sa stranim predstavnicima. Jedino su Monsinjor Rati i italijanski ministar Tomazini smatrali neophodnim da se ostane u Varšavi. Njihov stav je izazvao oštre kritike na sednici i sama poljska vlada ga je ocenila kao neprijateljski, sumnjajući da će apostolski nuncije i italijanski ministar u poslednjem momentu izjaviti da ne mogu da napuste Varšavu, potajno se nadajući da će biti primorani da ostanu u gradu za vreme boljševičke okupacije. Na taj način bi, govorilo se, apostolski nuncije za svoj račun uspostavio kontakt između Vatikana i sovjetske vlade, razmatrajući religiozne probleme koji su interesovali crkvu, pažljivog posmatrača ruskih događaja, jer je bila više nego ikada zainteresovana da proširi svoj uticaj na Istočnu Evropu. Namera Svete Stolice da iskoristi ozbiljnu krizu u kojoj se nalazila pravoslavna crkva posle boljševičke revolucije bila je jasna ne samo posle naimenovanja Oca Đenokija za apostolskog vizitatora u Ukrajini, nego i po samom držanju nuncija Ratija prema unijatskom mitropolitu iz Ljvova Monsinjoru Andreju Šeptickom, omraženom među Poljacima. Unijatsku crkvu istočne Galicije Sveta Stolica je uvek smatrala prirodnim mostom za katolička osvajanja Rusije. Na italijanskog ministra Tomazinija sumnjalo se da će se on pridržavati preciznih uputstava svog ministra spoljnih poslova grofa Sforce, opravdanih procenom unutrašnje politike i željom da se na neki način stupi u kontakt sa vladom Sovjeta i tako udovolji zahtevu italijanskih socijalista. Ako bi boljševici okupirali prestonicu Poljske, prisustvo ministra Tomazinija bi dalo povoljnu priliku grofu Sforci da stupi u diplomatske odnose sa vladom Moskve.

Predlog Monsinjora Ratija, dekana diplomatskog kora, prihvatio je veoma hladno predsednik Saveta Vitos. Odlučeno je ipak da se vlada povuče u slučaju opasnosti u Poznanj i da se u datom momentu pobrine i prebaci u privremenu prestonicu strane predstavnike. Dva dana docnije, 8. avgusta, veliki deo funkcionera poslanstva napustio je Varšavu.

Čelni odredi boljševičke vojske bili su već pred vratima grada. U radničkim predgrađima odzvanjali su prvi pucnji. Došao je momenat da se pokuša državni udar.

_______________
vrati se na tekst[20]  Thomas Woodrow Wilson (1856-1924), američki predsednik 1912-1920. U I svetskom ratu najpre bio za neutralnost SAD, ali je 1917. ipak objavio rat Nemačkoj. Idejni je tvorac Društva naroda (preteča UN).
vrati se na tekst[21]  Georges Bejamin Clemenceau (1841-1929), predsednik vlade i ministar rata. Intervencionist protiv oktobarske revolucije, neprijatelj Nemačke i protivnik Vilsonove koncepcije posleratnog mir.
vrati se na tekst[22]  David Lloyd George (1863-1945), britanski političar, ogorčeni protivnik Nemačke, u unutrašnjoj politici reformator.
vrati se na tekst[23]  Ferdinand Foch (1851-1929), francuski maršal, zapovednik savezničkih snaga u I svetskom ratu.
vrati se na tekst[24]  Aleksandar Stamboliski (1879-1923), bugarski političar, vođa zemljoradničke stranke. U I svetskom ratu zalaže se kao premijer da Bugarska priđe Saveznicima, zbog čega je osuđen na doživotnu robiju. Ubijen pri državnom udaru Cankova.
vrati se na tekst[25]  Georges Ernest Boulanger (1837-1891), francuski diplomata i političar, učestvovao u obaranju Pariske komune, antiparlamentarista i revanšista, neuspeli pučista.
vrati se na tekst[26]  Ignacy Paderewski (1860-1941), poljski pijanista, kompozitor i državnik. Bio ministar-predsednik i ministar spoljnih poslova Republike Poljske (1919), a 1940. predsednik poljskog parlamenta u emigraciji.
vrati se na tekst[27]  Horatio Nelson (1758-1805), legendarni britanski admiral, u pomorskoj bici kod Korzike izgubio desno oko. Najveći strateg u istoriji pomorskih ratova.
vrati se na tekst[28]  Charles Maurice de Talleyrand – Périgord (1754-1838), francuski diplomata i političar, hrom od rođenja. Najpre pomaže Napoleona, zatim Luja XVIII, pa vojvodu Orleanskog da dođe na presto. Primer diplomatske veštine i beskrupuloznosti.
vrati se na tekst[29]  Bitka kod Marenga, vođena 14. juna 1800. između Francuza i Austrijanaca, osigurala je Napoleonu Lombardiju.
vrati se na tekst[30]  Sejmon Mihajlovič Buđoni (1883-1973), komandant crvene konjice, sovjetski maršal.
vrati se na tekst[31]  Wincenty Witos (1874-1945), predsednik poljske vlade 1920, 1923. i 1926, kada je oboren državnim udarom Pilsudskog.
vrati se na tekst[32]  Maxime Weygand (1867-1965), francuski general, načelnik štaba savezničkih armija na zapadnom frontu 1918, stalni predstavnik u Komitetu za pripremu mirovnih ugovora. U II svetskom ratu bio Petenov ministar rata.

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [I]

Mada sam naumio da prikažem kako se osvaja moderna država i kako se ona brani, ne može se reći da ova knjiga treba da bude imitacija Makijavelijevog Vladaoca; pa, i kad bi bila moderna imitacija, sasvim malo je makijavelijevska. Vremena na koja se odnose argumenti, primeri, mišljenja i moral Vladaoca bila su vremena tako velike dekadencije opštih i ličnih sloboda, građanskog dostojanstva i ljudskog poštovanja, da bi uzimati kao uzor to čuveno Makijavelijevo delo kada se raspravlja o nekim najznačajnijim problemima moderne Evrope značilo vređati čitaoca, slobodnog čoveka.

Politička istorija ovih poslednjih deset godina nije istorija primene Versajskog ugovora, niti ekonomskih posledica rata, ni zalaganja vlada da se osigura mir u Evropi, već je to borba između branilaca principa slobode i demokratije, odnosno parlamentarne države i njenih protivnika. Stavovi partija nisu drugo do politički aspekti te borbe i treba ih posmatrati samo s te tačke gledišta ako hoćemo da shvatimo značnje mnogih događaja poslednjih godina i predvidimo razvoj aktuelne unutrašnje situacije pojedinih evropskih država.

Gotovo u svim zemljama, pored partija koje se deklarišu kao branioci parlamentarne države i pobornici unutrašnje političke ravnoteže, tj. liberalne i demokratske (to su svi konzervativci, od liberala desničara do socijalista levičara), postoje partije koje bi problem države prenele na revolucionarni teren. To su partije ekstremnih desničara i ekstremnih levičara, „katilinci“, tj. fašisti i komunisti. Desni katilinci plaše se rizika nereda: okrivljuju vladu zbog slabosti, nesposobnosti i neodgovornosti, smatraju da je potrebna gvozdena državna organizacija i stroga kontrola celokupnog političkog, socijalnog i ekonomskog života. Oni su idolopoklonici države, pristalice državnog apsolutizma. U centralizovanoj, autoritarnoj, antiliberalnoj i antidemokratskoj državi nalaze jedinu garanciju reda i slobode, jedinu odbranu od komunističke opasnosti. „Sve u državi, ništa van države, ništa protiv države“, potvrđuje Musolini. Zagovornici levice ciljaju na osvajanje države da bi zaveli diktaturu proleterijata. „Gde je sloboda, nema države“, govorio je Lenjin.

Primeri Musolinija i Lenjina uveliko utiču na aspekte i razvoje borbe između pobornika desnice i levice i branilaca liberalne i demokratske države. To su, nema sumnje, taktika fašista i taktika komunista ali je neophodno uočiti, što se toga tiče, da ni katilinci, ni branioci države ni do danas nisu dokazali da znaju na čemu se zasnivaju i jedna i druga taktika, da li među njima postoji kakva analogija i koje su njihove posebne karakteristike. Taktika koju je sledio Bela Kun nema ničeg zajedničkog sa boljševičkom. Kapov revolucionarni pokušaj nije drugo do vojnička pobuna. Primo de Rivera i Pilsudski su državni udar shvatili i izveli po pravilima tradicionalne taktike koja nema nikakvu sličnost s fašističkom. Bela Kun bi mogao da izgleda moderniji taktičar, tehnički bolji i stoga opasniji od ostale trojice, ali u postavljanju problema osvajanja države i on pokazuje da ne zna da postoji ne samo moderna ustanička taktika, nego i moderna tehnika državnog udara. Bela Kun veruje da oponaša Trockog, a ne primećuje da je ostao pri pravilima koja je Marks postavio na primeru Pariske komune 1871. Kap se zavarava da će protiv Vajmarske skupštine ponoviti udar od 18. brimera.[12] Primo de Rivera i Pilsudski zamišljaju da je dovoljno srušiti oružjem ustavnu vladu da bi zavladali modernom državom.

Jasno je da ni katilinci ni vlade nisu postavili sebi pitanje da li postoji moderna tehnika državnog udara i koja su njena osnovna pravila. Na revolucionarnu taktiku katilinaca vlade nastavljaju da se suprotstavljaju defanzivnom taktikom koja pokazuje totalno nepoznavanje osnovnih principa veštine osvajanja i odbrane moderne države. Samo je Bauer, kancelar Rajha, marta 1920. dokazao da je shvatio kako je za odbranu države neophodno poznavati veštinu njenog osvajanja.

Protiv Kapovog revolucionarnog pokušaja kancelar Bauer, čovek osrednjih kvaliteta, odgojen u marksističkoj školi, ali u suštini konzervativac kao svaki dobar Nemac srednje klase, nije oklevao da upotrebi oružje generalnog štajka: on je bio prvi koji je u odbrani države primenio osnovno pravilo komunističke taktike. Veština odbrane moderne države regulisana je istim pravilima koja regulišu veštinu osvajanja: eto, to je ono što se može nazvati Bauerovom formulom. Naravno, koncepcija poštenog kancelara Bauera nije ista kao Fušeova. Bauerova formula podrazumeva osudu klasičnih policijskih sistema kojima vlade pribegavaju u bilo kojoj prilici i protiv bilo koje opasnosti, ne praveći razliku između nereda u predgrađu i pobune u kasarni, između štrajka i revolucije, između parlamentarne zavere i barikade. Čuvena je apologija kojom je Fuše branio svoje sisteme, tvrdeći da je u stanju da provocira, predupredi i uguši nered bilo kakve vrste. Ali čemu bi služili danas Fušeovi sistemi protiv taktike komunista ili fašista?

Zanimljivo je konstatovati povodom toga da taktika koju je sledila vlada Rajha da bi obuzdala i ugušila hitlerovsku pobunu nije ništa drugo nego jednostavna i čista primena klasičnih sistema policije. Politika vlade Rajha prema Hitleru opravdava se u Nemačkoj time da Bauer protiv Hitlera nije isto što i Bauer protiv Kapa. Sigurno da postoji ogromna razlika između Hitlerove i Kapove taktike ali najbolji sudija aktuelne nemačke situacije je Bauer. Njegova formula se pokazuje svakim danom sve više kao jedina kadra da odmeri nesposobnost taktike koju vlada sprovodi u odbrani Rajha od bilo koje opasnosti.

Postoji li Hitlerovska opasnost? – pitaju se branioci Rajha i zaključuju da postoji samo jedna jedina opasnost u Nemačkoj i Evropi i da je to opasnost od komunista. Bauer bi mogao da prigovori vladi Rajha što protiv komunističke ospasnosti sledi istu taktiku koju je primenila protiv hitlerovske pobune, onu koja se sastoji u primeni klasičnih policijskih sistema. Ovde se vraćamo na Bauerovu formulu. Da bi se država odbranila od revolucionarnog prevrata fašista ili komunista, potrebno je primeniti odbrambenu taktiku zasnovanu na istim principima koji regulišu taktiku fašista i komunista. Protiv Trockog, drugim rečima, treba suprotstaviti Trockog, ne dakako Kerenskog, odnosno policijski sistem. Kerenski nije drugo nego demokratičan i liberalan Fuše sa ponekom marksističkom idejom, Fuše a la Valdek-Ruso i a la Milran[13] 1899. Ne treba zaboraviti da je Kerenski i danas na vlasti u Nemačkoj: Hitleru je neophodno suprotstaviti Hitlera. Da bi se odbranilo od komunista i fašista potrebno je boriti se na samom njihovom terenu. Taktika koju bi 18. brimera primenio Bauer protiv Bonaparte bila bi da ga napadne na samom njegovom terenu: on bi upotrebio sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva i primorao Bonapartu da ostane na terenu parlamentarnog postupka koji je odabrao Sjejes[14] za izvođenje državnog udara. Bonapartinoj taktici Bauer bi suprotstavio taktiku Bonaparte.

Aktuelne prilike u Evropi pružaju mnogo verovatnoće za ostvarenje ambicija pobornika i desnice i levice. Nedostatak mera, usvojenih i predviđenih od strane vlada za osujećenje eventualnog revolucionarnog pokušaja, toliko je veliki da se opasnost od državnog udara može smatrati mogućom u mnogim državama Evrope. Posebna priroda moderne države, kompleksnost i osetljivost njenih funkcija, ozbiljnost političkih, socijalnih i ekonomskih problema koje treba da reši, geometrijski uvećavaju njene slabosti i uznemirenost naroda i gomilaju teškoće koje treba prebroditi da bi se osigurala njena odbrana. Moderna država je više no što se veruje izložena revolucionarnim opasnostima: vlade ne umeju da je odbrane. I nema koristi od saznanja da vlade ne znaju da je odbrane a da i katilinci, sa svoje strane, u mnogim slučajevima, dokazuju nepoznavanje osnovnih elemenata moderne tehnike državnog udara. I mada je tačno da katilinci do danas nisu uspeli da u mnogim prilikama iskoriste povoljne okolnosti za preuzimanje vlasti, to ne znači da opasnost ne postoji.

Javno mnjenje u liberalnim i demokratskim državama napravilo je grešku što nije brinulo o mogućem državnom udaru. Takva eventualnost, u aktuelnim uslovima Evrope, ne treba da se prenebregne ni u jednoj državi. Primo de Rivera ili Pilsudski sigurno ne bi imali nikakvih šansi za uspeh u nekoj slobodnoj i organizovanoj državi i, da upotrebim izraz iz osamnaestog veka, a veoma modernog značenja, u državi policé.[15] Argument je veoma tačan, ali odveć jednostavan i previše engleski. Jer niko ne kaže da opasnost od državnog udara treba obavezno da se zove Primo de Rivera ili Pilsudski. Koji se dakle problem postavlja vladama, svim vladama Evrope?

Političari Evrope pripadaju uglavnom Kandidovoj porodici: njihov liberalni i demokratski optimizam ih spasava od svake sumnje i svake brige. Ali ima i onih koji se ne povode za opštim predrasudama i obdareni modernijim senzibilitetom počinju da shvataju da klasični policijski sistemi nisu dovoljni ga garantuju bezbednost države. Za vreme ankete koju sam nedavno objavio o situaciji u Nemačkoj, gde je polemika o unutrašnjoj odbrani Rajha danas življa nego ikada, imao sam prilike da čujem kako mnogi ponavljaju Štrezemanovo mišljenje o Hitleru: „Taktika koju je sledio Ciceron protiv Kataline ne bi dala nikakav rezultat protiv Hitlera“. Jasno je da je Štrezeman[16] postavljao problem odbrane Rajha na drugačijim prinicipima od onih na kojima je počivala nemačka državna tradicija. On se izjašnjavao protiv taktike koja je i sad dominantna koncepcija odbrane države u najvećem delu Evrope, tj. taktike zasnovane na policijskom sistemu, kojom je Ciceron savladao Katilininu zaveru.

Imaću prilike docnije, povodom aktuelne situacije u Nemačkoj, da se vratim na Štrezemanov stav prema Kapovom[17] revolucionarnom pokušaju u Berlinu 1920. kao i Karovom i Hitlerovom u Minhenu 1923. Nesigurnost i slabost koje je iskazao Štrezeman u tim okolnostima verno pokazuju suprotnosti što uznemiravaju savest nemačkog naroda pred opasnošću od državnog udara. U Vajmarskoj-Nemačkoj problem države više nije isključivo problem vlasti, to je i problem slobode. Ako su sistemi policije nedovoljni da garantuju odbranu Rajha prvi eventualnom pokušaju komunista ili Hitlera, koje mere može i treba da primeni vlada a da ne izloži opasnosti slobodu nemačkog naroda? Štrezeman je u govoru održanom 23. avgusta 1923. na sastanku industrijalaca izjavio da se ne bi dvoumio da primeni diktatorske mere ako bi to situacija zahtevala. Ali zar između policijskih sistema i diktatorskih mera nema drugih sredstava za garantovanje odbrane Rajha? U tim granicama se postavlja nemačko pitanje; i u tim istim granicama se postavlja, u gotovo čitavoj Evropi, problem odbrane države.

Aktuelno stanje u Evropi i politika vlada u odnosu na katilince ne mogu se razmatrati i procenjivati u Makijavelijevom duhu i metodu. Problem osvajanja i odbrane moderne države nije politički već tehnički problem. Povoljne okolnosti za državni udar nisu bezuslovno političke i socijalne prirode i ne zavise od opšte situacije u državi. Revolucionarna tehnika koju je pri preuzimanju vlasti primenio Trocki u Petrogradu oktobra 1917. dala bi iste rezultate da je bila primenjena u Švajcarskoj ili Holandiji. „Ili u Engleskoj“, dodavao je Trocki. Ove tvrdnje mogu da izgledaju proizvoljno i apsurdno samo onima koji revolucionardni problem posmatraju kao problem isključivo političke i socijalne prirode i pozivaju se, ocenjujući situaciju i činjenice našeg vremena, na primere prevaziđene revolucionarne tradicije, na Kromvela, na 18. brimer ili na Parisku komunu.

Leta 1920. u Varšavi, za vreme jedne od konferencija koje je diplomatski kor držao gotovo svakog dana u sedištu papinog poslanstva da bi se razmotrila situacija u Poljskoj koju je okupirala Crvena armija Trockog, a potresali su je i unutrašnji nemiri, imao sam priliku da čujem veoma živ dijalog, neku vrstu disertacije, veoma malo akademske, o prirodi i opasnostima revolucije, između engleskog ministra ser Horasa Rambolda i Monsinjora Ratija, potonjeg pape Pija XI, koji je tada bio apostolski nuncije u Varšavi. Retka prilika da se čuje kako budući papa podržava mišljenje Trockog o modernom revolucionarnog problemu, u kontradiktornosti s engleskim ministrom i pred diplomatskim predstavnicima najvažnijih nacija sveta. Ser Horas Rambold je izjavljivao da je nemir u celoj Poljskoj na vrhuncu i da bi mogao svakog momenta da se izrodi u fatalnu revoluciju, pa stoga diplomatski kor treba bez odlaganja da napusti Varšavu i skloni se u Poznanj. Monsinjor Rati je odgovorio da je nemir zaista veliki u celoj zemlji, ali da revolucija nije neminovna posledica nemira, i zbog toga je smatrao greškom napuštanje glavnog grada, utoliko pre što bi premeštanje diplomatskog kora u Poznanj moglo da se interpretira kao nepoverenje u poljsku vojsku i zaključio je da se on ne bi povlačio iz Varšave. U civilizovanoj zemlji, gde je državna organizacija jaka, dodavao je engleski ministar, opasnost od revolucije ne postoji, pošto se ona rađa samo iz nereda. Monsinjor Rati, koji je i ne primećujući branio mišljenje Trockog, istrajavao je u tvrđenju da je revolucija isto tako moguća i u civilizovanoj zemlji, jako organizovanoj i policé, poput Engleske, kao i u zemlji prepuštenoj anarhiji, kakva je u tom momentu bila Poljska pod pretnjama političkih frakcija i koju je napala neprijateljska vojska: „Oh, never“, uzviknuo je ser Horas Rambold, uznemiren i zaprepašćen ovom klevetom o mogućnosti revolucije u Engleskoj poput kraljice Viktorije kada joj je lord Melburn prvi put predočio mogućnost preomene ministarstva. O situaciji u kojoj se nalazila Poljska leta 1920. nepotrebno je nadugačko govoriti da bi se izložilo kako povoljne okolnosti za državni udar ne zavise od opštih uslova zemlje i nisu bezuslovno političke i socijalne prirode. Videće se da u Poljskoj, u tom momentu, nisu nedostajali ni ljudi, ni prilike: sve okolnosti koje je ser Horas Rambold smatrao povoljnim bile su na izgled na strani katilinaca. Zbog čega onda u Varšavi nije došlo ni do kakvog revolucionarnog pokušaja? I sam Lenjin se prevario oko situacije u Poljskoj. Interesantno je konstatovati da je aktuelni papa, Pije XI, o prirodi revolucije imao tada i ima verovatno i danas jasnije i modernije ideje od Lenjina. Stav Pija XI prema katilincima Evrope može sigurno bolje da razume Trocki, jedan od prvih tvoraca moderne tehnike državnog udara, nego li Šarl Moras,[18] Dode[19] ili svi oni za koje je revolucionarni problem samo problem isključivo političke i socijalne prirode.

_______________
vrati se na tekst[12] Misli se na državni udar koji je izveo Napoleon uz pomoć svog brata Lisjena, 18. brimera 1799. (brimer – drugi mesec u francuskom revolucionarnom kalendaru: 22.X – 22.XI).
vrati se na tekst[13]  Étienne Alexandre Millerand (1859-1943), francuski političar i publicista. Član Socijalističke partije, uprkos zabrani stranke ušao, kao prvi socijalista, u buržoasku vladu Valdek-Ruso.
vrati se na tekst[14]  Emmanuel Joseph Sieyes (1748-1836), francuski političar, učestvovao u pripremanju državnog udara 18. brimera i postao uz Bonapartu jedan od tri konzula.
vrati se na tekst[15]  policé, franc. (država) zakonima osiguranog poretka.
vrati se na tekst[16]  Gustav Stresemann (1878-1929), nemački političar, kancelar i ministar spoljnih poslova.
vrati se na tekst[17]  Wolfgang Kapp (1858-1922) izveo kontrarevolucionaran državni udar protiv Vajmarske Republike, zauzeo Berlin i proglasio se kancelarom, ali je srušen generalnim štrajkom posle samo četiri dana. (Po njemu – Kapov puč).
vrati se na tekst[18]  Charles Marie Photius Maurras (1868-1952), francuski pesnik i politički pisac, desničar, ratni huškač, zagovornik saveza s Musolinijevom Italijom. Podržavao Franka i Petena, 1945. osuđen na doživotni zatvot. Pomilovan pred smrt.
vrati se na tekst[19]  Léon Daudet (1868-1942), francuski novinar i književnik, sin Alfonsa Dodea. Protivnik republike, parlamentarizma, nacionalista i antisemita. S Morasom osnovao list L’ Action française.

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [uvod – treći deo]

DA BI SE ODBRANILA SLOBODA UVEK SE STRADA (nastavak)

U Engleskoj, Americi, Poljskoj, Španiji, u republikanskoj Španiji 1931, moja Tehnika državnog udara bila je prihvaćena uz opšte odobravanje. Čak je i anglosaksonska liberalna i demokratska štampa, uključujući New York Times, New York Herald, Times, New Statesman and Nation, Manchester Guardian, pohvalno govorila o „the moral purposes“, „moralnoj svrsi“ moje knjige (u engleskom prevodu Silvije Spridž), premda je s rezervom prihvatila moju tezu da su „na isti način sva sredstva povoljna da uguše slobodu, kao što su sva sredstva dobra da je odbrane“. Kada sam 1933. otišao u London, prihvatili su me s onom simpatijom koju Englezi gaje prema ljudima slobodnog duha.

U Francuskoj, počev od Šarla Morasa i Leona Dodea od Žaka Benvila, od Pjera Deskovea do Emila Burea, preko Action Francaise, Humanité Republique, Populaire Leona Bluma, katoličkog Croix, onda Figaro, Echo de Paris, La gauche, itd., itd., – u horu pohvala nije zazvučao nijedan neusklađeni glas.

Dok je ekstremna desnica, uzevši kao povod moju knjigu, predočavala opasnost od situacije u Nemačkoj i Španiji (Žak Benvil, Action Francaise od 31. jula 1931.) i skretala pažnju branitelja slobode na slabosti liberalne i demokratske države (Anri de Kerilis, Echo de Paris, od 5. avgusta 1931.), okomivši se vrlo čudno i na Pola Valerija: „nigaud de bureau aux airs profonds, hydrocéphale pour cimetière marin“ „kancelarijski blesan, hidrocefalus na morskom groblju“ (Leon Dode, Action Francaise od 12. avgusta 1931.), ekstremna levica se poslužila mojom knjigom da bi napala Trockog.

Ambasador SSSR u Parizu mi je preko mog izdavača Bernara Grasea preneo poziv moskovske vlade da odem u Rusiju i budem njen gost šest meseci da bih izbliza proučio sovjetski način života. Poziv nisam mogao da prihvatim iz poznatih razloga. Prvi nemački begunci, kao Simon, direktor Frankfurter Zeitunga i Teodor Volf, preneli su mi u Parizu pozdrave nemačkih antinacista. Studije i rasprave o Tehnici državnog udara pojavljivale su se i u Evropi i u Americi. S posebnom naklonošću pominjem knjigu Revolucija nihilizma koju je nemački pisac Herman Raušning, autor poznatog Hitler mi je rekao, posvetio ispitivanju osnovne teze moje knjige.

U tom horu bila je samo jedna disonanca: glas Lava Trockog koji me je oktobra 1931. silovito napao u govoru na Radio-Kopenhagenu. Posle svog izbeglištva na Kavkazu Trocki je bio udaljen iz Rusije; sklonio se na ostrvo Prinkip u Mramornom moru blizu Konstantinopolja. Ujesen 1931. odlučio je da ode u Pariz. Ali pošto mu je boravak u Francuskoj bio uskraćen, izabrao je Meksiko kao mesto svog izgnanstva, a pre no što je napustio Evropu prihvatio je poziv Radio-Kopenhagena koji mu je pružio priliku da javno odgovori na Staljinove optužbe.

Bilo je to prvi put posle oktobarske revolucije 1917. da se Trocki, u Evropi, obratio Evropi: interesovanje za njegov govor je bilo ogromno. Ali on je, na žalost, govorio samo o Staljinu i meni. Time bejah, ništa manje od Staljina duboko razočaran. Veliki deo njegovog govora (čije je tekst štampan u pariskim trockističkim novinama La cloche) bio je posvećen mojoj Tehnici državnog udara: Trocki je pljuvao na Staljina i povraćao po meni. Iste večeri sam mu uputio sledeći telegram: „Pourquoi mêlez vous mon nom et mon livre à vos hitories personnelles ni avec Staline? Stop. Curzio Malaparte“. (Zašto uplićete moje ime i moju knjigu u vaše lične događaje sa Staljinom? Stop. Kurcio Malaparte“). Trocki mi je odgovorio odmah ovim telegramom: „Je l’espère pour vous. Stop. Léon Trotzki“. (Želeo bih to, zbog Vas. Stop. Lav Trocki.“)

Ali od svih koji su pozdravili moju knjigu posebno mi je drag Žan-Rišar Blok. (Jean-Richard Bloch). Italijanski čitalac možda ne zna ko je Žan-Rišar Blok. On je jedan od heroja francuskog komunizma. Prebegavši za vreme ratu u Moskvu, vodio je na tamošnjem radiju propagandu na francuskom jeziku. Po povratku u Pariz posle oslobođenja osnovao je list Ce soir. Posmrtno su mu dodeljena najviša priznanja. Iako komunista, Žan-Rišar Blok nije bio sektaš ni fanatik – shvatao je značenje moje knjige i važnost ne samo političkog, već i moralnog problema koji ona postavlja braniteljima slobode. Neprekidno mi je, od našeg prvog susreta u Parizu 1931, pokazivao svoju naklonost. Možda će mu pojedini komunisti zameriti zbog simpatija koje je gajio prema meni. Kako bi i prihvatili to da bi komunista čiji su posmrtni ostaci ovenčani čašću apoteoze, junak slobode preko koga je francuska komunistička partija osigurala ekskluzivnost „u svim zemljama, uključujući Švedsku i Norvešku“, mogao biti časno naklonjen slobodnom čoveku? (I podvlačim „slobodnom čoveku“, jer tako je o meni sam Žan-Rišar Blok mislio).

„Pročitao sam“, pisao mi je Žan-Rišar Blok 20. novembra 1931, boraveći u svojoj vili La Mérigote blizu Poatjea, „pročitao sam sa velikim interesovanjem knjigu koju ste mi s ljubaznošću poslali. Ukoliko je tačno da je prevashodna dužnost intelektualca, sada na početku savremenog doba – agonije modernog vremena – da ‘imenuju’ stvari, da pročiste duh, da odstrane mrtve reči, istrošene sadržine, zastarele načine mišljenja, da se usmere ka egzaktnim načinima predstavljanja jednog sveta koji bi bio u potpunosti obnovljen, Vi ste Vaš deo uloge u ostvarenju zajedničkog zadatka izuzetno majstorski odigrali.

Spajajući dve ideje koje su u toj meri različite u kojoj su to revolucionarni program i pobunjenička taktika, Vi ste za nas ispitali teren. Pomogli ste nam da sve shvatimo i oštroumno dođemo do izvesnih činjenica. Doprineli ste da naša vizija ‘novog vremena’ postane što određenija. To je mogao samo jedan marksista. Jedino jedan marksista, kao što Vi rekoste, može danas izvesti uspešan državni udar. Držeći se Vaše ideje, dodajem da jedino marksista može napisati jedan roman ili dramu koja bi ‘pristajala’ današnjici, a ne bi vijorila oko nje kao preveliko odelo.

Navodite nas na bezbroj načina razmišljanja. I sva su najsuštinskije prirode. Osećam taj slobodni i veseli ton kojim govorite o stvarima, u zvuku Vašeg glasa prepoznajem ono što najviše volim i cenim kod italijanskih intelektualaca. Malo je naroda kojima sam toliko naklonjen kao Vašem. Njegova mana je goli verbalizam, kao što je greh Francuza otužna sentimentalnost, a Nemaca lažna sistematičnost. Jedan Italijan je, kada nastoji da bude pronicljiv, i više od svetskog čoveka. Ja nigde nisam naišao na inteligenciju koja bi bila autentičnija i istinoljubivija od italijanske, mada je istovremeno tako malo poznata i o njoj je retko izrican bilo kakav sud. To znači da u Vašoj knjizi jednostavno udišem atmosferu koja mi je i bliska i blagotvorna: atmosferu koju rađa slobodan čovek. A to i jeste jedini način da se nešto napiše, sem ukoliko se u delu ne radi o načinima gušenja slobode. Uvek se najviše nezavisnosti unese u pokušaj da se uništi nezavisnost. Prinuđen sam da se obuzdavam da mi se ne bi desilo da ulazim u detalje o tome na kakva me sve razmišljanja navodi Vaša knjiga. To više ne bi bilo pismo, već knjiga. Zadovoljiću se time da Vam prenesem da, kao i po pitanju hiljadu drugih stvari, delim Vaš krajnje strogi sud o Hitleru. Moguće je da će nas događaji demantovati, i Vas i mene, i da ćemo jednog dana pojmiti da taj patetičan Austrijanac, prepredeni poltron, za kasnije čuva jednu drugu, novu i efikasnu taktiku. Istorija se ne vraća. Gete je bio u pravu kada je rekao da su istorijska zbivanja katkad homologna, ali nikada analogna. Ja sam se veoma prevario, ne što se tiče stvarne, nego što se tiče relativne vrednosti Musolinija koga sam pomalo poznavao 1914. U svakom slučaju, i tu sam sklon da delim Vaše mišljenje.

Svaki put se zadivim kada vidim način na koji pristupate Hitleru, znacima njegove slabosti, njegovom gušenju duhovnih sloboda, ljudskog dostojanstva, kulture, njegovim policijskim metodama i potkazivanju koje je pretvorio u svakodnevnu praksu. Musolini nije postupao tako, zar ne?“[11]

Musolini je isto tako činio, dragi Žan-Rišar Blok, i sa mnom i sa mnogima koji su bili kao ja, pa i bolji od mene. Možda je bio u pravu, možda su u pravu, možda su u pravu svi oni koji i danas, u ovoj Evropi oslobođenoj od Hitlera i Musolinija, ponižavaju i proganjaju slobodne ljude, pokušavaju da uguše osećanje ličnog ponosa, slobodu svesti, slobodu duha, slobodu umetnosti i literature. Otkud mi znamo da intelektualci, pisci, umetnici, slobodni ljudi nisu možda opasna rasa, čak nepotrebna, ukleta rasa? „Šta sam ja?“, govorio je Montenj.

Ali zašto da se s mržnjom osvrćemo na prošlost kada ni sadašnjost nije bolja, a budućnost nam već preti? Sve nevolje i proganjanja koje mi je ova knjiga donela lakše bih podneo kad bih bio ubeđen da su ove moje stranice bar malo doprinele slobodi odbrane u Evropi, u kojoj ta opasnost danas nije ništa manja nego što je juče bila, nego što će sutra biti.

Nije tačno, kako je jadikovao Džonatan Svift, da se ništa ne dobija odbranom slobode. Uvek ponešto dobijamo; ako ništa drugo, ono bar svest o sopstvenom ropstvu po kojoj se slobodan čovek odvaja od drugih. Jer kako sam pisao 1936: „svojstvenost čoveka nije da živi slobodan u slobodi, već slobodan u zatvoru„.

Pariz, maja 1948.

Kurcio Malaparte

_______________
vrati se na tekst[11]  Pismo Žana-Rišara Bloka u italijanskom izdanju objavljeno je na francuskom, bez prevoda. U ovom izdanju donosimo srpski prevod tog pisma koji je sačinila Aleksandra Grubor (napomena izdavača).

Reč, dve, pred zadnji krug 20. maja

Na TV Bastilji juče i prekjuče u 20:10 časova pojedinačno su gostovali Tomislav Nikolić i Boris Tadić. To sve onako kao uvertira pred njihov sutrašnji nazovi duel u istom terminu koji to neće biti, jer je koncept isto pitanje jednom, drugom, štoperica, pa truć-truć na temu i onda gong – isteklo vreme. Novinar koji vodi emisije „Reč na reč“ je Zoran Stanojević. Mora se primetiti da mu je Toma Grobar prilično išao na polni organ sa svojim podjebavanjima o „transparentnosti“ i „nepristrasnosti“ rada RTS-a i da je Zoran Stanojević na kraju emisije bio besan kao krdo risova zatvorenih u kavezu, jerbo ne sme se u tzv. Javni servis građana Srbije (ah, kretenske li kovanice) dirati nekažnjeno. Sutradan je RTS, tj. znojavi siledžija iz Podujeva – Tijanić lepo pripretio Nikoliću, odnosno odradio pokaznu vežbu po instrukcijama, može se pretpostaviti, Borisa Veličanstvenog. S druge strane, isti taj Stanojević koga su finog i smernog zaštitili RTS kolegijumski pajtosi je bio prilično „miran“ u razgovoru sa Tadićem koji je guslao (manje-više kao i Nikolić) o svemu i svačemu, a rekao je – ništa, što se i moglo očekivati. Odnosno, moglo bi se zaključiti da je predizborna kampanja obojice svedena na priču o pokradenim glasačkim listićima tj. to im je predsednički program.

Dakle, da ne ispadne da favorizujemo niti jednog niti drugog predsedničkog kandidata u ovoj farsi što se predsedničkim izborima zove, jer sasvim je jasno da je 20. maj datum kada ovce izlaze na svoje redovno šišanje, pošto Tadić može po treći put, i to neustavno, da postane predsednik Srbije.

Iz Ustava republike Srbije

Mandat

Član 116.
Mandat predsednika Republike traje pet godina i počinje da teče od dana polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom.
Ako mandat predsednika Republike ističe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, produžava se, tako da traje do isteka tri meseca
od dana prestanka ratnog, odnosno vanrednog stanja.
Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike.
Mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem.
Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine.

Isto tako, predsednik republike Srbije ne može biti i predsednik političke partije, mada možemo smatrati da bi ostavka na mesto predsednika stranke u bilo kom slučaju bila više kozmetičkog karaktera. Kakva država, takvo i poštovanje Ustava.

Nespojivost funkcija
Član 115.
Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.

Ni jedan ni drugi nisu dobro rešenje za Srbiju, s tim da je trenutno Tadić sa svojom kamarilom pogubnije rešenje, što ćemo imati prilike ubrzo da vidimo kada se formira Vlada, te Skupština. Bez obzira ko formira vladu, ništa nas dobro ne čeka, ali zbog toga ne treba očajavati.

Isto tako, treba obratiti pažnju na još jedan DETALJ. Obojici je Stanojević uputio pitanje koje se tiče odnosa prema pedersko-lezbejskoj populaciji ili kako se to politički korektno kaže – LGBT populaciji. Da li je normalno da u državi gde je pola stanovnika na ivici bede i gladi ovakvo pitanje uopšte ima političku težinu, osim… da, to je još jedna gej lobi direktiva iz Vašingtona, Brisela, Berlina i Londona. Jer, na čemu se bazira prosperit jedne države – na pederima, lezbejkama, mentalno zaostalima i Ciganima. Oni su sada broj jedan i oni su naša vrla budućnost. A narod, ko živ, ko mrtav. Koga je briga za to.

Elem, „slučajno“ je baš danas održana promocija LGBT populacije u Medija Centru. Ko ima vremena i jariće da krsti, može malo da pročešlja godišnji izveštaj o LGBT položaju u Srbiji. Vrlo zanimljivo, tendenciozno, ciljano, maliciozno… Unosno je biti gej, pa to je i vrapcima kojih sve manje ima u Beogradu jasno.

Treba imati u vidu da je glavni finansijer ovog pederskog izveštaja štampanog u 300 primeraka ILGA Europe. Naravno, finansijeri su Evropska Unija, Vlada Holandije gde se inače nalazi Haški (Orvelovski) sud, Fond Sigrid Rausing čiji je deda osnovao firmu Tetra Pak i umro kao najbogatiji Šveđanin, te Džordž Soroš ondosno njegov Fond za otvoreno društvo. Znači, sve sami degenerici na gomili, koji se politički korektno zovu – filantropi.

Koliko koštaju „donacije“ u ILGA Europe?

Dakle, filantrop-donator-sponzor može da odabere jednu od opcija i to ide u rasponu od €75 do €5000. Ha, ali zato ko pljune €5000 on je zapravo dao pare da „podrži projekat o dokumentaciji o kršenju ljudskih prava na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta od strane LGBT grupacije u istočnoevropskoj zemlji“. Upola manji iznos, tj. €2500 košta „podrška projektu za promociju LGBT prava u Istočnoj Evropi“. Pih, i nisu neke pare za naručene promocije i izveštaje, ali zato je dejstvo dugoročno, razorno i kancerogeno, što znači sa smrtnim ishodom za jednu naciju.

Zeznule su se Zvezdine Delije kada su ispisivale grafit po Beogradu sledeće sadržine:

Bebe nek se rađaju,
Poruka je Severa.
Nećemo da Srbija
Bude zemlja pedera.

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [uvod – drugi deo]

DA BI SE ODBRANILA SLOBODA UVEK SE STRADA (nastavak)

Posle tri godine progonstva moja kazna je preinačena u dve godine specijalnog nadzora. Pušten na slobodu 1938, morao sam da podnosim svu bedu i sva policijska gonjenja, dobro poznata onima koji su „oslobođeni“ zatvora ili progonstva. Zbog svog kompleksa niže vrednosti u odnosu na one koje je na neki način uvredio, Musolini mi nikada nije oprostio to što je morao da me pošalje u zatvor. (Ja sam mu, u času kada je umirao, sa svoje strane oprostio. Imam dovoljno razloga da budem hrišćanin.) Počeo je, dakle, ne samo da mi zabranjuje da boravim u Pratu, gde je bila moja porodica, i u Forte dei Marmi, gde sam stanovao, nego mi je uskraćivao da tamo odem i na par sati. Morao sam svaki put da tražim specijalnu dozvolu policije. Kada je umirala moja sirota, draga Euđenija Baldi, koja mi je zamenila majku, nisam stigao na vreme da budem uz nju u smrtnom času. Kada sam konačno uspeo da dobijem dozvolu od policijske uprave i stigao u Prato, ležala je na odoru već dva dana. Ne samo to, već mi je zabranio da dobijem pasoš, da ne bih mogao da se vratim u Pariz, gde su mi moji francuski prijatelji savetovali da se sklonim, i uskratio da odlazim u pogranične regione – nisam smeo prekoračiti izvan Đenove, Torina, Milana, Verone.

Godine 1936, to jest dve godine pre stupanja na snagu rasnih zakona, naredio je da se istraži da li sam Jevrejin, nadajući se da će naći razlog više da pred sopstvenom savešću opravda svoje kukavno i uskogrudo ponašanje prema meni – toliko ga je ponižavao njegov kompleks inferirornosti. Ta istraga, koju je više puta pospešivao ličnom intervencijom kod šefa policije (posedujem dokumenta, između ostalog njegovu telefonsku depešu upućenu šefu policije ovim rečima: „Pa, je li konačno Jevrejin ili nije?“), utvrdila je nepobitno da ni moj otac, ni moja mati, ni njihovi roditelji, ni roditelji njihovih roditelja nisu snosili odgovornost za moju Tehniku državnog udara. I pored toga, naredio je novu istragu 1938, povodom stupanja na snagu rasnih zakona, na veliko zaprepašćenje Dina Alfijerija, tadašnjeg ministra za kulturu, koje je Musolini naložio tu uzaludnu i smešnu inkviziciju. Avaj, nisam bio čak ni Jevrejin.

Pošto mu nije bilo dovoljno što sam po njegovom zahtevu bio strogo kontrolisan, naređivao je, uvek kad bi u Rim stigao kakav nacistički vođa, da me zatvore zbog „mera javne sigurnosti“. Bio sam opasan, a da to nisam ni znao. Tako sam morao da provodim duge dana u pritvoru, gde sam svaki put susretao svoje stare drugare iz zatvora Ređina Ćeli, gotovo sve republikance[5] ili mlade komuniste iz Testaća i Trasteverea,[6] bilo povodom Hitlerove posete u maju 1938, ili Gebelsa, Himlera i Geringa. To je bio razlog što me je, na predlog Galeaca Ćana, prebacio na Kapri, daleko od Rima, daleko od krajeva kroz koje voz iz Brenera prolazi da bi se spustio do Tibra. No, ni na Karpiju me nije ostavio na miru: policijski komesar Morini i docnije njegov naslednik Fortunato imali su naređenja da me nadgledaju i često pretrišu moju kuću.

Srdačno prijateljstvo Galeaca Ćana[7] (koji je tolike pisce, umetnike, Jevreje, političke protivnike branio od samog Musolinija) nije uspelo da spreči moja proganjanja. Njegovo prijateljstvo mi je ipak bilo od velike pomoći: jer mnogi koju su se u početku pretvarali da me ne vide i ne prepoznaju (svi danas heroji slobode), saznavši da mi je Galeaco Ćano prijatelj, počeli su da me pozdravljaju i da mi se osmehuju. A bio je od velike pomoći i mojim prijateljima: mnogi od njih, Jevreji ili ne, koji mi danas prebacuju zbog tog prijateljstva, kao da ima nečeg nečasnog u tom osećanju, između ostalog, sasvim lične prirode, obraćali su mi se tada za intervenciju Galeaca Ćana da bi iz zaštitio, odbranio, spasio.

Aldo Boreli mi je 1939. predložio da se uputim u Etiopiju kao specijalni izveštač lista Corriere della Sera. Posle dugih pregovora između ministra za kulturu, ministra unutrašnjih poslova i Alda Borelija, direktora lista Corriere della Sera koji, uz Ćanovu podršku, ne samo da me nije napustio, već je činio sve što je bilo u njegovoj moći da ublaži proganjanja kojima sam bio izložen, stiglo je konačno odobrenje da idem u Etiopiju. Musolini je ipak naredio da me prati policijski funkcioner doktor Konte, na moju sreću ličnost ozbiljna, poštena i, dodajem, privržena, koji se zalepio za mene i nije se udaljio ni pedalj od mog ramena za sve vreme tog dugog, napornog puta od tri hiljade kilometara kroz Etiopiju.

Musolini se, bez sumnje, plašio da ću se ukrcati u Port Saidu ili Suecu, ili da ću preko Džibutija dospeti u Francusku. Neposredno pred Port Said, u odlasku, i pred Suec, u povratku, zatvorili su me u kabinu pod prismotrom sve dok nismo izašli iz Sueckog kanala, daleko na pučinu. Posedujem izveštaj dr Kontea koje je redovno slao Musoliniju o svakoj mojoj i najbezazlenijoj izjavi i merama preduzetim protiv mog eventualnog bekstva.

Desio mi se, za vreme tog putovanja, jedan sasvim neobičan slučaj. Uvrteo sam u glavu, u Gondaru, da stignem u Adis Abebu preko Gođama (put od hiljadu kilometara na mazgi), i mada je rat u Etiopiji bio već četiri godine okončan, pobune u Gođamu bile su u punom jeku; moj put, okarakterisan kao luckast, zabrani je vojni guverner Gondara. Saznavši, ipak, da bi Deveti eritrejski bataljon, kojim je komandovao kapetan Renculi, hrabri vojnik iz Pulje, pokušao da uđe sa obala jezera Tana u Gođam zbog snabdevanja hranom, oružjem i municijom naših garnizona, izolovanih i opkoljenih već mesecima i takod preko Debra Markosa dospe do Adis Abebe, dobio sam dozvolu da se priključim tom bataljonu. Uputio sam se, dakle, na jezero Tana marširajući s Devetim eritrejskim bataljonom a dr Konte mi je doslovno bio „prišiven“ za pete.

Prvog dana je sve išlo glatko, ali pred suton našu kolonu opkolila je horda od nekoliko hiljada etiopskih pobunjenika. Bio sam nenaoružan i nisam mogao da se branim. Zatražio sam stoga od policijskog funkcionera, čiji sam vrli zarobljenik bio, dozvolu da uzmem pušku od jednog askara[8] ubijenog nedaleko od mene. Dr Konte mi je, ne bez neznatnih odgovora, dao dozvolu i tako sam mogao da se branim od napadača uz rame mog anđela čuvara koji je pucao na pobunjenike čak bez nišanjenja, toliko je bio okupiran da me ni za tren ne izgubi iz vida. Za naše vladanje u tom krvavom okršaju i dr Konte i ja smo bili nagrađeni ratnim krstom na bojištu.

Za vreme mogu Puta po Etiopiji za 80 dana ja sam, dakle, krstario kao Fileas Fog, u pratnji policajca kome verovatno dugujem žviot. Jer da mi je dr Konte, umesto što mi je dozvolio da uzmem pušku od ubijenog vojnika, u tom opasnom trenutku stavio lisice na ruke, ja bih bez daljeg skupo platio nepromišljenost što sam napisao Tehniku državnog udara.

Glas o specijalnom izveštaču lista Corriere della Sera koji prelazi Etiopiju gotovo kao zarobljenik, praćen u stopu, zbog koga su nadležni autoriteti dobijali specijalna uputstva da spreče eventualno bekstvo, koga je danonoćno kontrolisala kolonijalna policija, ta glasina se pronela po celoj Imperiji stvarajući mi nepodnošljivu situaciju i pospešujući negodovanje čestitih ljudi, među kojima s posebnom zahvalnošću pominjem guvernera Daodiaćea. Mora se reći: posle mog progonstva, za razliku od mnogih heroja slobode, bio sam opet u Musolinijevoj milosti.

Naravno, sve ovo što sam do sada rekao mogu da potvrdim. O svim ponižavajućim proganjanjima kojim sam po ličnom naređenju Musolinija bio izložen od 1933. do 1943. imam zvaničnu dokumentaciju. Od savezničke Vrhovne komande u Italiji dobio sam fotokopije s ciljem da, ako ustreba, mogu nepobitno da potvrdim tačnost svojih navoda.

Godine 1940, par dana pre objave rata, bio sam pozvan u borbu i upućen na front kao kapetan Pete alpske divizije. Odmah sam protestovao kod ministarstva rata. Imao sam status političkog krivca i bio sam, po statutu PNF[9] koji je imao važnost zakona, „civilni prognanik“. Shodno tome, tražio sam u svom protestu da me smatraju i „vojnim prognanikom“.

Umesto da mi daju odsustvo, kako sam se nadao, ili da me opet pošalju na Lipare, kao što su mnogi očekivali, Musolini je, možda u nameri da me primora na kompromitovanje, naredio da me prebace u „bazu“ ratnih izveštača koja je zavisila od Odeljenja P Vrhovnog štaba a sačinjavali su je pisci i novinari koji su nosili vojnu uniformu, svaki sa sopstvenim činom, i bili jednako podređeni vojnoj disciplini kao i oficiri borbene jedinice.

Poslali su me, dakle, na front kao ratnog korespodenta lista Corriere della Sera zajedno s ostalim izveštačima drugih listova od kojih su mnogi danas članovi raznih partija a da niko ne pomišlja, i pravo je, da im prebaci to bivše zaduženje. Pojedinci su da se ne bi kompromitovali, a znam da su danas najčistiji komunisti, u svojim člancima samo parafrazirali izveštaje nemačkih i italijanskih odeljenja propagande kada nisu imali prilike da pišu hvalospeve Hitleru. Što se mene tiče, ja sam se tako lepo kompromitovao da su me u jesen 1941. nemačke vlasti (koje nisu htele da čuju za mene, što mogu i da dokažem) proterale s ruskog fronta uprkos protestu maršala Mese, komandanta CSIR,[10] zbog mojih po Nemačku veoma nepovoljnih izveštaja koji su izazvali, kako svi znaju, veliko čuđenje i buku u Italiji.

Dopraćen na italijansku granicu, po naređenju Musolinija koji je ipak dozvolio da se moji članci štampaju, bio sam kažnjen na četiri meseca prinudnog boravka. Nepotrebno je da ponovim kako za sve što tvrdim imam dokaze. Posle četiri meseca poslali su me opet na front, u Finsku, kod finske pozadinske vojske. Posle Musolinijevog pada u julu 1943. vratio sam se u Italiju kao mnogi drugi ratni izveštači sa Severnog fronta. Moj dugi period nemira i patnji bio je okončan. Kao što je poznato, sa iskrcavanjem saveznika u Salernu, od 1943. do 1945, učestvovao sam kao dobrovoljac u italijanskom odredu za oslobođenje, potom su me proizveli u oficira za vezu pri savezničkoj Vrhovnoj komandi, učestvovao sam u bitkama kod Kasina, za oslobođenje Rima, u okršajima na Gotskoj liniji. U avgustu 1944, kao oficira za vezu između američko-kanadskih trupa i partizanske divizije Potente, saveznička Vrhovna komanda pohvalila me je za hrabro držanje u krvavim okršajima za oslobođenje Firence (komunistički komandant divizije Potente pao je u Oltrarnu na par koraka od mene).

_______________
vrati se na tekst[5] Republikanci – u tom periodu ilegalna opozicija koja se bazirala na Macinijevom konceptu iz XIX veka „jedinstvo – republika – demokratija“.
vrati se na tekst[6] Testaccio, Trastevere – kvartovi Rima nastanjeni nižim i srednjim staležom.
vrati se na tekst[7]  Galeazzo Ciano (1903-1944), političar, ministar spoljnih poslova Italije, Musolinijev zet, čovek od karijere i mondena ličnost. Pred kapitulaciju Italije, 1943, izjasnio se protiv Musolinija. Fašistički sud ga je osudio na smrt.
vrati se na tekst[8]  Italijanski kolonijalni vojnik u Severnoj Africi.
vrati se na tekst[9]  PNF – Partito nazionale fascista
vrati se na tekst[10]  CSIR – Corpo di spedizione italiano in Russia, kasnije ARMIR (Armata italiana in Russia)

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [uvod – prvi deo]

Kurcio Malaparte (1898-1957) je pseudonim Kurta Eriha Sukerta (Kurt Erich Suckert). Prezime pseudonima je namerno odabrao kao suprotnost u odnosu na Napolena Bonapartu. Kako Bonaparte na italijanskom znači „dobru stranu“, tako Malaparte znači „pogrešnu ili lošu stranu“. Prepoznatljiv je i uglavnom jedino pamtljiv po knjizi Tehnika državnog udara. Ova knjiga mu u životu nije donela ništa dobro. Objavljena je 1931. godine u Parizu. Kako u ovom delu napada Hitlera i Musolinija, jasno je da zameriti se takvim psihopatama nije moglo da prođe bez krajnjih posledica po pisca. Tako je Malaparte dobar broj godina svog života proveo u progonstvu i po zatvorima. Napisao je i druge sjajne, sjajne knjige, a njegovu bibliografiju pogledajte ovde.

Ukoliko želite da pročitate dobru kritiku Tehnike državnog udara upućujemo vas na članak Adriana Cvitanovića na sajtu Nove Istre.

Naša namera je da vam prenesemo u delovima (kroz članke na blogu) kompletnu knjigu, što će se odvijati u skladu sa našim raspoloživim vremenom. Kod nas je ovu knjigu pre 20 godina plasirala izdavačka kuća Apostrof iz Beograda i teško ju je naći u prodaji, osim po antikvarnicama, a može se naći u biblioteci, gde su dostupna i njegova dela: Kaputt (nemačka reč: poražen, uništen, razbijen, izgubljen), Koža, Sodoma i Gomora i Prokleti Toskanci.

DA BI SE ODBRANILA SLOBODA UVEK SE STRADA

Mrzim ovu svoju knjigu. Mrzim je iz dna duše. Donela mi je slavu, tu bedu koju nazivamo slavom, ali i koliko nevolja. Zbog te knjige upoznao sam zatvor, progonstvo, izdaju prijatelja, podmuklost protivnika, egoizam, ljudsku pakost. Iz te knjige proistekla je glupa legenda koja od mene stvara cinika i surovnjaka, okrutnu ličnost, neku vrstu Makijavelija u koži kardinala od Reca, a ja sam samo pisac, umetnik, slobodan čovek koji jače oseća tuđe no sopstveno zlo.

Ova moja Tehnika državnog udara, koja se pojavila u Parizu 1931. (kod Bernara Grasea, u ediciji Les écrits, urednik Žan Gueno), izlazi danas iz štampe prvi put u Italiji i u obnovljenom izdanju u Francuskoj, povodom stogodišnjice Manifesta komunističke partije iz 1848. To je sad već poznata „klasika“, kako tvrde francuski kritičari, i jednako aktuelna danas kao što je bila aktuelna i značajna ranije. A ko bi mi zamerio što u ovom prvom italijanskom izdanju i u obnovljenom francuskom nisam dodao neko novo poglavlje u vezi sa španskom republikanskom revolucijom, i onom frankovskom ili povodom lišavanja prava slobode u Pragu (i državnih udara koji se tu i tamo pripremaju u Evropi), pokazao bi da ne razume kako ti događaji, koji su se zbili posle pojavljivanja ove knjige ne donose ništa novo u pogledu moderne tehnike državnog udara. Revolucionarna tehnika je i danas u Evropi ona ista koju sam ja prostudirao i opisao na ovim stranicama. Izvestan napredak je ipak vidljiv u modernoj tehnici odbrane države. Gotovo bi se reklo da su svi državnici odreda (ako uopšte čitaju knjige) pročitali ove stranice i znaju da izvuku pouku koju one sadrže. Znači li da je, dakle, ova moja knjiga zaslužna za taj napredak? Da nije to, možda, pre posledica iskustva iz ovih poslednjih godina?

Slavni g. Žan Šiap (Jean Chiappe), tvorac francuske kompleksne državne mašine za odbranu Republika i republikanskih sloboda, kome sam iz poštovanja poslao 1931. jedan primerak Tehnike državnog udara s posvetom „Gospodinu Žaku Šiapu, tehničaru sprečavanja udara“, odgovorio mi je jednom prilikom da je moja knjiga opasna u rukama protivnika slobode, i desničara i levičara, toliko dragocena u rukama državnika na kojima je odgovornost da brane demokratske slobode. „Vi učite državne ljude“, dodao je u istom pismu, „da predviđaju revolucionarne fenomene našeg vremena, da ih shvate i spreče pobune za osvajanje moći putem nasilja.“

Verovatnije je da su branioci države znali da izvuku veću pouku iz događaja no što bi je sticali čitanjem moje knjige. Ali zasluga ovih stranica ne bi bila zanemarljiva i kada bi samo braniocima sloboda ukazale na način tumačenja događaja, što je, zapravo, pouka koju iz njih treba izvući.

Zabranjena u Italiji od strane Musolinija, Tehnika državnog udara predstavlja danas za italijanskog čitaoca novinu kojoj se i međunarodna situacija i unutrašnja zbivanja u našoj zemlji pridružuju, na žalost, s vrlo aktuelnim udelom. Možda stoga nije suvišno obavestiti italijanskog čitaoca da ova moja knjiga svojevremeno nije bila zabranjena samo u Italiji, nego i u Nemačkoj, Austriji, Španiji, Portugaliji, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Bugarskoj, Grčkoj, u svim tim državama gde su javne i lične slobode bile ugušene ili ukinute, bilo zbog samovolje diktatora, bilo zbog korupcije demokratskih institucija.

Čudna je i pustolovna sudbina ove moje knjige! Zabranili su je totalitarni režimi koji su u Tehnici državnog udara videli „priručnik savršenog revolucionara“; liberalne i demokratske vlade označile su je kao opasnu jer je ona za njih bila samo „priručnik veštine osvajanja vlasti putem nasilja“ a ne, istovremeno, i „priručnik odbrane države“; trockisti i sam Trocki optužili su je za fašizam, a neki komunisti koji ne podnose da ime Trockog vide pored Lenjinovog i, što je još značajnije, pored Staljinovog, pripisali su joj trockizam; a nije neistinito reći ni da je malo koja knjiga podstakla toliko diskusija i toliko suprotnih strasti. Retko koja knjiga je tako dobro i na tako bezazlen način opslužila i Dobro i Zlo. Neka mi, s tim u vezi, bude dopušteno da podsetim na jedan neobičan slučaj oko kojeg su novine svojevremeno podigle veliku buku. Kada je princ Štarenberg (Stahrenberg), okrivljen za zaveru protiv države, po naređenju austrijskog kancelara Dolfusa[1] bio uhapšen u svom zamku u Tirolu, našli su u njegovoj kući, „horresco referens“[2], jedan primerak moje knjige. Kancelaru Dolfusu je to odmah poslužilo kao izgovor da zabrani Tehniku državnog udara u Austriji. Ali onoga dana kada su nacisti ubili Dolfusa, bečke novine su objavile da je jedan primerak moje knjige nađen na njegovom pisaćem stolu. Primerak verovatno još neotvoren. Da je Dolfus pročitao moju knjigu i umeo da izvuče iz nje korist verovatno ne bi tako završio.

Tehniku državnog udara napisao sam poslednjih meseci 1930. godine u Torinu dok sam još bio direktor Stampe. Rukopis je u Pariz, izdavaču Bernaru Graseu, odneo Danijel Halevi (Daniel Halévy) koji je došao u Torino po njega, pošto se ja nisam usuđivao da s tim spisima pređem granicu. U martu 1931, kada je knjiga trebalo da izađe iz štampe, krenuo sam u Francusku po savetu B. Grasea i Halevija da bih se zaštitio od eventualne Musolinijeve reakcije.

Kako je Musolini primio moju Tehniku državnog udara? Knjiga mu se dopala, ali nije mogao da je „proguta“. I zbog jedne od onih kontradikcija svojstvenih njegovom karakteru zabranio je italijansko izdanje, ali je dozvolio da se o njoj opširno piše po novinama. Jednog dana, iznenada, novine su dobile naređenje da više ne pišu o mojoj knjizi ni pozitivno ni negativno. Šta se u međuvremenu dogodilo?

Štampana u Nemačkoj 1932. mnogo pre dolaska Hitlera na vlast (Die Technik des Staatsstreichs, Tal Verlag, Leipzig und Wien, 1932), Tehnika državnog udara, prva knjiga koja se u Evropi pojavila pre Hitlera, bila je važan doprinos antinacističkoj propagandi. Za vreme političkih izbora, ujesen 1932, zidovi svih gradova i predgrađa u Nemačkoj bili su oblepljeni velikim plakatima Demokratskog antinacističkog fronta na kojima su, pod naslovom Kako italijanski pisac Kurcio Malaparte ocenjuje Hitlera i nacizam, odštampane otvoreno najsmelije teze iz poglavlja o Hitleru. Kopije tih manifesta kao dokaz mog prestupa poslao mi je šef vladinog odeljenja za štampu Lando Fereti propraćene samo ovih rečima: „Vidi šta si uradio!“ Šta sam uradio shvatio sam posle nekog vremena u ćeliji broj 471, 4. krila zatvora Ređina Ćeli.

Nikada nisam upoznao Hitlera, nikad mu se nisam približio. Ali sam ga intuitivno naslutio, bolje reći, „pogodio“. Hitlera su po mom opisu, kao čoveka bolesnog uma i čvrste ruke, prepoznali i sami Nemci, kako su već pisali Franfurter Zeitung Berliner Tageblatt. Moja proricanja podbola su strasne diskusije. Pokazaće se docnije, u januaru 1933, da Hitler neće zauzeti vlast putem državnog udara, već zahvaljujući parlamentarnom kompromisu; u junu 1934. obistinilo se i moje drugo proročanstvo, odnosno to da je Hitler nemilosrdno ugušio ekstremno krilo svoje partije.

Zato se ne treba čuditi što se Hitler, čim je došao na vlast, postarao da moju knjigu, dekretom saksonskog gaulajtera, osudi na spaljivanje na glavnom trgu, dželatovom rukom, kako nalaže nacistički ritual. Moja Tehnika državnog udara bila je bačena na isti plamen lomače koja je mnoge knjige, osuđene zbog političkih i rasnih razloga, pretvorila u pepeo. Ne zadovoljivši se time što je spalio moju knjigu, Hitler je zatražio od Musolinija i moju glavu, i dobio ju je.

Zapanjenost i u Italiji i van nje bila je ogromna. Desilo se prvi put da su nekog italijanskog pisca zatvorili, ne zbog „zavere“ već zbog literarnog dela. Listovima Times Manchester Guardian, koji su me uzali u odbranu ocenjujući da je moj slučaj vrlo ozbiljan pokazatelj veoma teškog položaja italijanske literature, Musolini je preko listova Popolo d’Italia Tevere, 6. oktobra 1933, odgovorio da je moje hapšenje samo obična administrativna predostrožnost.

Bio sam dakle uhapšen, strpan u ćeliju zatvora Ređina Ćeli i osuđen na „pet godina progonstva u Liparima zbog antifašističkih manifestacija u inostranstvu“ (zvanično saopštenje Agencije Stefani od 11. oktobra 1933). Dokazi koji su me teretili bili su: jedan primerak moje knjige Tehnika državnog udara na kojoj je sâm Musolini obeležio crvenom olovkom inkriminisane fraze; manifesti nemačkog Demokratskog antinacističkog fronta; pismo koje sam mnogo meseci ranije uputio jednom prijatelju, sada već pokojnom, u kome sam u ime svih italijanskih pisaca branio slobodu umetnosti i literature i izrazio strogi sud o stavu Balba[3] (pismo na koje sam se odlučio povodom apela koji mi je u Pariz poslao Elio Vitorini[4] da se vratim u Italiju i javno preuzmem odbranu slobode literature i dostojanstva italijanskih pisaca koji su bili izloženi napadu i pretnjama fašističke štampe); i, na kraju, jedan članak koji otvoreno govori protiv Musolinija i Hitlera, štampan u Nouvelles Littéraires, marta 1933, pod naslovom Immoralité du Guichradin.

Zbog kleveta i zlih namera pojedinaca koji danas, mada nisu platili za svoje grehe, postaše najveći heroji slobode, potrebno je reći neke stvari, i ja ih iznosim. Pošto su izvesni džentlmeni raširili glas da sam posle progonstva uživao Musolinijevu naklonost, potrebno je da se jednom za svagda javno iznesu neke činjenice koje su znane samo mojim prijateljima i kojima nisam pridavao važnost do sada, ne iz oholosti, već iz čistog nehaja za klevete.

_______________
vrati se na tekst[1] Engelbert Dollfuss (1892-1934), austrijski političar i kancelar, protivnik Anšlusa (prisajedinjenja Austrije Nemačkoj). Februara 1934. ugušio je ustanak radnika u Beču. Ubijen u toku nacističkog prevrata.
vrati se na tekst[2] „ježim se dok govorim“
vrati se na tekst[3] Italo Balbo (1896-1940), političar i maršal avijacije, učesnik fašističkog pohoda na Rim 1922, blizak Musolinijev saradnik, jedan od fašističkih kvadrumvira.
vrati se na tekst[4] Elio Vittorini (1908-1966), antifašista i pisac.

Predsednički izbori u Srbiji

Ili Đura će ti oprostiti što te je tukao.

Malo ima smisla razlagati aktuelnu predizbornu izbornu utrku dva predsednička kandidata ili kako ih neki zovi dva večita rivala kao u večitom derbiju, bar kako je u naše brdovite krajeve uterana „demokratija“ na „demokratski“ način tog nesrećnog 5. oktobra 2000. godine kada je „pošten narod“ zapalio skupštinsko zdanje u kome su volšebno izgoreli glasački listići te samim tim i dokazi, a usput su ti isti „časni ljudi“ otuđili vrednu kulturnu baštinu a i razvlačili šta se kome svidelo. Ad acta.

Da li su izbori pokradeni ili ne? Malo je verovatno da se na bilo kojim izborima ne krade. Da toga nije bilo, da toga nema ili da toga neće biti. Pitanje je samo koliko i ko krade i šta od toga uspe da se dokaže, te kada postoji interes za dokazivanjem a kada ne. Kažu stručnjaci ovo, kažu stručnjaci ono. Koji stručnjaci? Ona šačica NVO moralnog otpada koja defiluje po televizijama sa nacionalnom frekvencijom i urliče u korist ekonomski za svaku državu genocidnog MMF-a i širi defetizam u korist tzv. stranih ulagača (čitajte: perača para) koji vide šanse da iscede i poslednje kapi iz suve drenovine koja se čuva u ispošćenim slamaricama ekonomski uništenog naroda Srbije. Prava stvar koju narod treba da uradi je da zezne vlastodršce i da podigne svu štednju iz banaka – oko 7 milijardi evra, jer onda puca kompletan finansijski sistem, a to mora da se desi, pre ili posle. A ne da naseda na najnovije „humanitarne apele“ iz banaka, pod parolom „prolećna akcija štednje“ sa fakat istim kamatnim stopama, koje sada prosto vape za najjeftinijim izvorom kapitala (tj. oročenom deviznom štednjom građana) koju će posle da prodaju u vidu preskupih kredita tim istim ljudima. Jer, vrlo lako može da se desi nova „stara devizna štednja“!

Mogli ste do imbecilnosti da obožavate bivšeg i pokojnog predsednika Srbije Slobodana Miloševića ili pak do iste imbecilnosti da ga mrzite, jer malo je bilo ravnodušnih, ali posle 12 godina njegov govor pred drugi krug predsedničkih izbora 2000. godine koji nisu ni održani je – vizionarski i sve se ostvarilo iz njega. Alea iacta est.

[transkript tj. tekst govora može se pročitati na sajtu Pečata]

Takođe, nesporno čovek velikih ideja i vizija, pokojni premijer dr Zoran Đinđić je likvidiran promptno nakon svog poslednjeg intervjua gde je detaljno izložio svoje viđenje političkih prilika na Kosovu i Metohiji.

[transkript tj. tekst intervjua možete pročitati ovde]

Nalogodavci iz Vašingtona, Berlina i Brisela ne praštaju nikome. Kada se postavljeni državnici otmu kontroli ispunjavanja zahteva zbog kojih su ih postavile strane imperijalističke sile, oni moraju biti zbrisani sa lica zemlje.

Mi nikada nećemo saznati da li je Slobodan Milošević zaista preminuo u Hagu, jer zanimljivo je da pored tolikih kamera u haškom tribunalu takvi dokazi nikada nisu predstavljeni javnosti, te da li je to njegovo telo koje je sahranjeno u dvorištu njegove kuće u Požarevcu. Isto tako nikada nećemo saznati ko stvarno stoji iza streljanja Zorana Đinđića i kako se to zapravo dogodilo i kako to da su se baš tada baš tamo preko puta dvorišnog ulaza u zgradu Vlade Srbije našle kamere TV B92 da zabeleže snimak koji može biti i nema veze s onim što se godinama prezentuje javnosti.

Jedino što je sigurno i što znamo je da Srbija odavno nije suverena država ni po kom pitanju.