Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [uvod – prvi deo]

Kurcio Malaparte (1898-1957) je pseudonim Kurta Eriha Sukerta (Kurt Erich Suckert). Prezime pseudonima je namerno odabrao kao suprotnost u odnosu na Napolena Bonapartu. Kako Bonaparte na italijanskom znači „dobru stranu“, tako Malaparte znači „pogrešnu ili lošu stranu“. Prepoznatljiv je i uglavnom jedino pamtljiv po knjizi Tehnika državnog udara. Ova knjiga mu u životu nije donela ništa dobro. Objavljena je 1931. godine u Parizu. Kako u ovom delu napada Hitlera i Musolinija, jasno je da zameriti se takvim psihopatama nije moglo da prođe bez krajnjih posledica po pisca. Tako je Malaparte dobar broj godina svog života proveo u progonstvu i po zatvorima. Napisao je i druge sjajne, sjajne knjige, a njegovu bibliografiju pogledajte ovde.

Ukoliko želite da pročitate dobru kritiku Tehnike državnog udara upućujemo vas na članak Adriana Cvitanovića na sajtu Nove Istre.

Naša namera je da vam prenesemo u delovima (kroz članke na blogu) kompletnu knjigu, što će se odvijati u skladu sa našim raspoloživim vremenom. Kod nas je ovu knjigu pre 20 godina plasirala izdavačka kuća Apostrof iz Beograda i teško ju je naći u prodaji, osim po antikvarnicama, a može se naći u biblioteci, gde su dostupna i njegova dela: Kaputt (nemačka reč: poražen, uništen, razbijen, izgubljen), Koža, Sodoma i Gomora i Prokleti Toskanci.

DA BI SE ODBRANILA SLOBODA UVEK SE STRADA

Mrzim ovu svoju knjigu. Mrzim je iz dna duše. Donela mi je slavu, tu bedu koju nazivamo slavom, ali i koliko nevolja. Zbog te knjige upoznao sam zatvor, progonstvo, izdaju prijatelja, podmuklost protivnika, egoizam, ljudsku pakost. Iz te knjige proistekla je glupa legenda koja od mene stvara cinika i surovnjaka, okrutnu ličnost, neku vrstu Makijavelija u koži kardinala od Reca, a ja sam samo pisac, umetnik, slobodan čovek koji jače oseća tuđe no sopstveno zlo.

Ova moja Tehnika državnog udara, koja se pojavila u Parizu 1931. (kod Bernara Grasea, u ediciji Les écrits, urednik Žan Gueno), izlazi danas iz štampe prvi put u Italiji i u obnovljenom izdanju u Francuskoj, povodom stogodišnjice Manifesta komunističke partije iz 1848. To je sad već poznata „klasika“, kako tvrde francuski kritičari, i jednako aktuelna danas kao što je bila aktuelna i značajna ranije. A ko bi mi zamerio što u ovom prvom italijanskom izdanju i u obnovljenom francuskom nisam dodao neko novo poglavlje u vezi sa španskom republikanskom revolucijom, i onom frankovskom ili povodom lišavanja prava slobode u Pragu (i državnih udara koji se tu i tamo pripremaju u Evropi), pokazao bi da ne razume kako ti događaji, koji su se zbili posle pojavljivanja ove knjige ne donose ništa novo u pogledu moderne tehnike državnog udara. Revolucionarna tehnika je i danas u Evropi ona ista koju sam ja prostudirao i opisao na ovim stranicama. Izvestan napredak je ipak vidljiv u modernoj tehnici odbrane države. Gotovo bi se reklo da su svi državnici odreda (ako uopšte čitaju knjige) pročitali ove stranice i znaju da izvuku pouku koju one sadrže. Znači li da je, dakle, ova moja knjiga zaslužna za taj napredak? Da nije to, možda, pre posledica iskustva iz ovih poslednjih godina?

Slavni g. Žan Šiap (Jean Chiappe), tvorac francuske kompleksne državne mašine za odbranu Republika i republikanskih sloboda, kome sam iz poštovanja poslao 1931. jedan primerak Tehnike državnog udara s posvetom „Gospodinu Žaku Šiapu, tehničaru sprečavanja udara“, odgovorio mi je jednom prilikom da je moja knjiga opasna u rukama protivnika slobode, i desničara i levičara, toliko dragocena u rukama državnika na kojima je odgovornost da brane demokratske slobode. „Vi učite državne ljude“, dodao je u istom pismu, „da predviđaju revolucionarne fenomene našeg vremena, da ih shvate i spreče pobune za osvajanje moći putem nasilja.“

Verovatnije je da su branioci države znali da izvuku veću pouku iz događaja no što bi je sticali čitanjem moje knjige. Ali zasluga ovih stranica ne bi bila zanemarljiva i kada bi samo braniocima sloboda ukazale na način tumačenja događaja, što je, zapravo, pouka koju iz njih treba izvući.

Zabranjena u Italiji od strane Musolinija, Tehnika državnog udara predstavlja danas za italijanskog čitaoca novinu kojoj se i međunarodna situacija i unutrašnja zbivanja u našoj zemlji pridružuju, na žalost, s vrlo aktuelnim udelom. Možda stoga nije suvišno obavestiti italijanskog čitaoca da ova moja knjiga svojevremeno nije bila zabranjena samo u Italiji, nego i u Nemačkoj, Austriji, Španiji, Portugaliji, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Bugarskoj, Grčkoj, u svim tim državama gde su javne i lične slobode bile ugušene ili ukinute, bilo zbog samovolje diktatora, bilo zbog korupcije demokratskih institucija.

Čudna je i pustolovna sudbina ove moje knjige! Zabranili su je totalitarni režimi koji su u Tehnici državnog udara videli „priručnik savršenog revolucionara“; liberalne i demokratske vlade označile su je kao opasnu jer je ona za njih bila samo „priručnik veštine osvajanja vlasti putem nasilja“ a ne, istovremeno, i „priručnik odbrane države“; trockisti i sam Trocki optužili su je za fašizam, a neki komunisti koji ne podnose da ime Trockog vide pored Lenjinovog i, što je još značajnije, pored Staljinovog, pripisali su joj trockizam; a nije neistinito reći ni da je malo koja knjiga podstakla toliko diskusija i toliko suprotnih strasti. Retko koja knjiga je tako dobro i na tako bezazlen način opslužila i Dobro i Zlo. Neka mi, s tim u vezi, bude dopušteno da podsetim na jedan neobičan slučaj oko kojeg su novine svojevremeno podigle veliku buku. Kada je princ Štarenberg (Stahrenberg), okrivljen za zaveru protiv države, po naređenju austrijskog kancelara Dolfusa[1] bio uhapšen u svom zamku u Tirolu, našli su u njegovoj kući, „horresco referens“[2], jedan primerak moje knjige. Kancelaru Dolfusu je to odmah poslužilo kao izgovor da zabrani Tehniku državnog udara u Austriji. Ali onoga dana kada su nacisti ubili Dolfusa, bečke novine su objavile da je jedan primerak moje knjige nađen na njegovom pisaćem stolu. Primerak verovatno još neotvoren. Da je Dolfus pročitao moju knjigu i umeo da izvuče iz nje korist verovatno ne bi tako završio.

Tehniku državnog udara napisao sam poslednjih meseci 1930. godine u Torinu dok sam još bio direktor Stampe. Rukopis je u Pariz, izdavaču Bernaru Graseu, odneo Danijel Halevi (Daniel Halévy) koji je došao u Torino po njega, pošto se ja nisam usuđivao da s tim spisima pređem granicu. U martu 1931, kada je knjiga trebalo da izađe iz štampe, krenuo sam u Francusku po savetu B. Grasea i Halevija da bih se zaštitio od eventualne Musolinijeve reakcije.

Kako je Musolini primio moju Tehniku državnog udara? Knjiga mu se dopala, ali nije mogao da je „proguta“. I zbog jedne od onih kontradikcija svojstvenih njegovom karakteru zabranio je italijansko izdanje, ali je dozvolio da se o njoj opširno piše po novinama. Jednog dana, iznenada, novine su dobile naređenje da više ne pišu o mojoj knjizi ni pozitivno ni negativno. Šta se u međuvremenu dogodilo?

Štampana u Nemačkoj 1932. mnogo pre dolaska Hitlera na vlast (Die Technik des Staatsstreichs, Tal Verlag, Leipzig und Wien, 1932), Tehnika državnog udara, prva knjiga koja se u Evropi pojavila pre Hitlera, bila je važan doprinos antinacističkoj propagandi. Za vreme političkih izbora, ujesen 1932, zidovi svih gradova i predgrađa u Nemačkoj bili su oblepljeni velikim plakatima Demokratskog antinacističkog fronta na kojima su, pod naslovom Kako italijanski pisac Kurcio Malaparte ocenjuje Hitlera i nacizam, odštampane otvoreno najsmelije teze iz poglavlja o Hitleru. Kopije tih manifesta kao dokaz mog prestupa poslao mi je šef vladinog odeljenja za štampu Lando Fereti propraćene samo ovih rečima: „Vidi šta si uradio!“ Šta sam uradio shvatio sam posle nekog vremena u ćeliji broj 471, 4. krila zatvora Ređina Ćeli.

Nikada nisam upoznao Hitlera, nikad mu se nisam približio. Ali sam ga intuitivno naslutio, bolje reći, „pogodio“. Hitlera su po mom opisu, kao čoveka bolesnog uma i čvrste ruke, prepoznali i sami Nemci, kako su već pisali Franfurter Zeitung Berliner Tageblatt. Moja proricanja podbola su strasne diskusije. Pokazaće se docnije, u januaru 1933, da Hitler neće zauzeti vlast putem državnog udara, već zahvaljujući parlamentarnom kompromisu; u junu 1934. obistinilo se i moje drugo proročanstvo, odnosno to da je Hitler nemilosrdno ugušio ekstremno krilo svoje partije.

Zato se ne treba čuditi što se Hitler, čim je došao na vlast, postarao da moju knjigu, dekretom saksonskog gaulajtera, osudi na spaljivanje na glavnom trgu, dželatovom rukom, kako nalaže nacistički ritual. Moja Tehnika državnog udara bila je bačena na isti plamen lomače koja je mnoge knjige, osuđene zbog političkih i rasnih razloga, pretvorila u pepeo. Ne zadovoljivši se time što je spalio moju knjigu, Hitler je zatražio od Musolinija i moju glavu, i dobio ju je.

Zapanjenost i u Italiji i van nje bila je ogromna. Desilo se prvi put da su nekog italijanskog pisca zatvorili, ne zbog „zavere“ već zbog literarnog dela. Listovima Times Manchester Guardian, koji su me uzali u odbranu ocenjujući da je moj slučaj vrlo ozbiljan pokazatelj veoma teškog položaja italijanske literature, Musolini je preko listova Popolo d’Italia Tevere, 6. oktobra 1933, odgovorio da je moje hapšenje samo obična administrativna predostrožnost.

Bio sam dakle uhapšen, strpan u ćeliju zatvora Ređina Ćeli i osuđen na „pet godina progonstva u Liparima zbog antifašističkih manifestacija u inostranstvu“ (zvanično saopštenje Agencije Stefani od 11. oktobra 1933). Dokazi koji su me teretili bili su: jedan primerak moje knjige Tehnika državnog udara na kojoj je sâm Musolini obeležio crvenom olovkom inkriminisane fraze; manifesti nemačkog Demokratskog antinacističkog fronta; pismo koje sam mnogo meseci ranije uputio jednom prijatelju, sada već pokojnom, u kome sam u ime svih italijanskih pisaca branio slobodu umetnosti i literature i izrazio strogi sud o stavu Balba[3] (pismo na koje sam se odlučio povodom apela koji mi je u Pariz poslao Elio Vitorini[4] da se vratim u Italiju i javno preuzmem odbranu slobode literature i dostojanstva italijanskih pisaca koji su bili izloženi napadu i pretnjama fašističke štampe); i, na kraju, jedan članak koji otvoreno govori protiv Musolinija i Hitlera, štampan u Nouvelles Littéraires, marta 1933, pod naslovom Immoralité du Guichradin.

Zbog kleveta i zlih namera pojedinaca koji danas, mada nisu platili za svoje grehe, postaše najveći heroji slobode, potrebno je reći neke stvari, i ja ih iznosim. Pošto su izvesni džentlmeni raširili glas da sam posle progonstva uživao Musolinijevu naklonost, potrebno je da se jednom za svagda javno iznesu neke činjenice koje su znane samo mojim prijateljima i kojima nisam pridavao važnost do sada, ne iz oholosti, već iz čistog nehaja za klevete.

_______________
vrati se na tekst[1] Engelbert Dollfuss (1892-1934), austrijski političar i kancelar, protivnik Anšlusa (prisajedinjenja Austrije Nemačkoj). Februara 1934. ugušio je ustanak radnika u Beču. Ubijen u toku nacističkog prevrata.
vrati se na tekst[2] „ježim se dok govorim“
vrati se na tekst[3] Italo Balbo (1896-1940), političar i maršal avijacije, učesnik fašističkog pohoda na Rim 1922, blizak Musolinijev saradnik, jedan od fašističkih kvadrumvira.
vrati se na tekst[4] Elio Vittorini (1908-1966), antifašista i pisac.
Advertisements