Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [uvod – drugi deo]

DA BI SE ODBRANILA SLOBODA UVEK SE STRADA (nastavak)

Posle tri godine progonstva moja kazna je preinačena u dve godine specijalnog nadzora. Pušten na slobodu 1938, morao sam da podnosim svu bedu i sva policijska gonjenja, dobro poznata onima koji su „oslobođeni“ zatvora ili progonstva. Zbog svog kompleksa niže vrednosti u odnosu na one koje je na neki način uvredio, Musolini mi nikada nije oprostio to što je morao da me pošalje u zatvor. (Ja sam mu, u času kada je umirao, sa svoje strane oprostio. Imam dovoljno razloga da budem hrišćanin.) Počeo je, dakle, ne samo da mi zabranjuje da boravim u Pratu, gde je bila moja porodica, i u Forte dei Marmi, gde sam stanovao, nego mi je uskraćivao da tamo odem i na par sati. Morao sam svaki put da tražim specijalnu dozvolu policije. Kada je umirala moja sirota, draga Euđenija Baldi, koja mi je zamenila majku, nisam stigao na vreme da budem uz nju u smrtnom času. Kada sam konačno uspeo da dobijem dozvolu od policijske uprave i stigao u Prato, ležala je na odoru već dva dana. Ne samo to, već mi je zabranio da dobijem pasoš, da ne bih mogao da se vratim u Pariz, gde su mi moji francuski prijatelji savetovali da se sklonim, i uskratio da odlazim u pogranične regione – nisam smeo prekoračiti izvan Đenove, Torina, Milana, Verone.

Godine 1936, to jest dve godine pre stupanja na snagu rasnih zakona, naredio je da se istraži da li sam Jevrejin, nadajući se da će naći razlog više da pred sopstvenom savešću opravda svoje kukavno i uskogrudo ponašanje prema meni – toliko ga je ponižavao njegov kompleks inferirornosti. Ta istraga, koju je više puta pospešivao ličnom intervencijom kod šefa policije (posedujem dokumenta, između ostalog njegovu telefonsku depešu upućenu šefu policije ovim rečima: „Pa, je li konačno Jevrejin ili nije?“), utvrdila je nepobitno da ni moj otac, ni moja mati, ni njihovi roditelji, ni roditelji njihovih roditelja nisu snosili odgovornost za moju Tehniku državnog udara. I pored toga, naredio je novu istragu 1938, povodom stupanja na snagu rasnih zakona, na veliko zaprepašćenje Dina Alfijerija, tadašnjeg ministra za kulturu, koje je Musolini naložio tu uzaludnu i smešnu inkviziciju. Avaj, nisam bio čak ni Jevrejin.

Pošto mu nije bilo dovoljno što sam po njegovom zahtevu bio strogo kontrolisan, naređivao je, uvek kad bi u Rim stigao kakav nacistički vođa, da me zatvore zbog „mera javne sigurnosti“. Bio sam opasan, a da to nisam ni znao. Tako sam morao da provodim duge dana u pritvoru, gde sam svaki put susretao svoje stare drugare iz zatvora Ređina Ćeli, gotovo sve republikance[5] ili mlade komuniste iz Testaća i Trasteverea,[6] bilo povodom Hitlerove posete u maju 1938, ili Gebelsa, Himlera i Geringa. To je bio razlog što me je, na predlog Galeaca Ćana, prebacio na Kapri, daleko od Rima, daleko od krajeva kroz koje voz iz Brenera prolazi da bi se spustio do Tibra. No, ni na Karpiju me nije ostavio na miru: policijski komesar Morini i docnije njegov naslednik Fortunato imali su naređenja da me nadgledaju i često pretrišu moju kuću.

Srdačno prijateljstvo Galeaca Ćana[7] (koji je tolike pisce, umetnike, Jevreje, političke protivnike branio od samog Musolinija) nije uspelo da spreči moja proganjanja. Njegovo prijateljstvo mi je ipak bilo od velike pomoći: jer mnogi koju su se u početku pretvarali da me ne vide i ne prepoznaju (svi danas heroji slobode), saznavši da mi je Galeaco Ćano prijatelj, počeli su da me pozdravljaju i da mi se osmehuju. A bio je od velike pomoći i mojim prijateljima: mnogi od njih, Jevreji ili ne, koji mi danas prebacuju zbog tog prijateljstva, kao da ima nečeg nečasnog u tom osećanju, između ostalog, sasvim lične prirode, obraćali su mi se tada za intervenciju Galeaca Ćana da bi iz zaštitio, odbranio, spasio.

Aldo Boreli mi je 1939. predložio da se uputim u Etiopiju kao specijalni izveštač lista Corriere della Sera. Posle dugih pregovora između ministra za kulturu, ministra unutrašnjih poslova i Alda Borelija, direktora lista Corriere della Sera koji, uz Ćanovu podršku, ne samo da me nije napustio, već je činio sve što je bilo u njegovoj moći da ublaži proganjanja kojima sam bio izložen, stiglo je konačno odobrenje da idem u Etiopiju. Musolini je ipak naredio da me prati policijski funkcioner doktor Konte, na moju sreću ličnost ozbiljna, poštena i, dodajem, privržena, koji se zalepio za mene i nije se udaljio ni pedalj od mog ramena za sve vreme tog dugog, napornog puta od tri hiljade kilometara kroz Etiopiju.

Musolini se, bez sumnje, plašio da ću se ukrcati u Port Saidu ili Suecu, ili da ću preko Džibutija dospeti u Francusku. Neposredno pred Port Said, u odlasku, i pred Suec, u povratku, zatvorili su me u kabinu pod prismotrom sve dok nismo izašli iz Sueckog kanala, daleko na pučinu. Posedujem izveštaj dr Kontea koje je redovno slao Musoliniju o svakoj mojoj i najbezazlenijoj izjavi i merama preduzetim protiv mog eventualnog bekstva.

Desio mi se, za vreme tog putovanja, jedan sasvim neobičan slučaj. Uvrteo sam u glavu, u Gondaru, da stignem u Adis Abebu preko Gođama (put od hiljadu kilometara na mazgi), i mada je rat u Etiopiji bio već četiri godine okončan, pobune u Gođamu bile su u punom jeku; moj put, okarakterisan kao luckast, zabrani je vojni guverner Gondara. Saznavši, ipak, da bi Deveti eritrejski bataljon, kojim je komandovao kapetan Renculi, hrabri vojnik iz Pulje, pokušao da uđe sa obala jezera Tana u Gođam zbog snabdevanja hranom, oružjem i municijom naših garnizona, izolovanih i opkoljenih već mesecima i takod preko Debra Markosa dospe do Adis Abebe, dobio sam dozvolu da se priključim tom bataljonu. Uputio sam se, dakle, na jezero Tana marširajući s Devetim eritrejskim bataljonom a dr Konte mi je doslovno bio „prišiven“ za pete.

Prvog dana je sve išlo glatko, ali pred suton našu kolonu opkolila je horda od nekoliko hiljada etiopskih pobunjenika. Bio sam nenaoružan i nisam mogao da se branim. Zatražio sam stoga od policijskog funkcionera, čiji sam vrli zarobljenik bio, dozvolu da uzmem pušku od jednog askara[8] ubijenog nedaleko od mene. Dr Konte mi je, ne bez neznatnih odgovora, dao dozvolu i tako sam mogao da se branim od napadača uz rame mog anđela čuvara koji je pucao na pobunjenike čak bez nišanjenja, toliko je bio okupiran da me ni za tren ne izgubi iz vida. Za naše vladanje u tom krvavom okršaju i dr Konte i ja smo bili nagrađeni ratnim krstom na bojištu.

Za vreme mogu Puta po Etiopiji za 80 dana ja sam, dakle, krstario kao Fileas Fog, u pratnji policajca kome verovatno dugujem žviot. Jer da mi je dr Konte, umesto što mi je dozvolio da uzmem pušku od ubijenog vojnika, u tom opasnom trenutku stavio lisice na ruke, ja bih bez daljeg skupo platio nepromišljenost što sam napisao Tehniku državnog udara.

Glas o specijalnom izveštaču lista Corriere della Sera koji prelazi Etiopiju gotovo kao zarobljenik, praćen u stopu, zbog koga su nadležni autoriteti dobijali specijalna uputstva da spreče eventualno bekstvo, koga je danonoćno kontrolisala kolonijalna policija, ta glasina se pronela po celoj Imperiji stvarajući mi nepodnošljivu situaciju i pospešujući negodovanje čestitih ljudi, među kojima s posebnom zahvalnošću pominjem guvernera Daodiaćea. Mora se reći: posle mog progonstva, za razliku od mnogih heroja slobode, bio sam opet u Musolinijevoj milosti.

Naravno, sve ovo što sam do sada rekao mogu da potvrdim. O svim ponižavajućim proganjanjima kojim sam po ličnom naređenju Musolinija bio izložen od 1933. do 1943. imam zvaničnu dokumentaciju. Od savezničke Vrhovne komande u Italiji dobio sam fotokopije s ciljem da, ako ustreba, mogu nepobitno da potvrdim tačnost svojih navoda.

Godine 1940, par dana pre objave rata, bio sam pozvan u borbu i upućen na front kao kapetan Pete alpske divizije. Odmah sam protestovao kod ministarstva rata. Imao sam status političkog krivca i bio sam, po statutu PNF[9] koji je imao važnost zakona, „civilni prognanik“. Shodno tome, tražio sam u svom protestu da me smatraju i „vojnim prognanikom“.

Umesto da mi daju odsustvo, kako sam se nadao, ili da me opet pošalju na Lipare, kao što su mnogi očekivali, Musolini je, možda u nameri da me primora na kompromitovanje, naredio da me prebace u „bazu“ ratnih izveštača koja je zavisila od Odeljenja P Vrhovnog štaba a sačinjavali su je pisci i novinari koji su nosili vojnu uniformu, svaki sa sopstvenim činom, i bili jednako podređeni vojnoj disciplini kao i oficiri borbene jedinice.

Poslali su me, dakle, na front kao ratnog korespodenta lista Corriere della Sera zajedno s ostalim izveštačima drugih listova od kojih su mnogi danas članovi raznih partija a da niko ne pomišlja, i pravo je, da im prebaci to bivše zaduženje. Pojedinci su da se ne bi kompromitovali, a znam da su danas najčistiji komunisti, u svojim člancima samo parafrazirali izveštaje nemačkih i italijanskih odeljenja propagande kada nisu imali prilike da pišu hvalospeve Hitleru. Što se mene tiče, ja sam se tako lepo kompromitovao da su me u jesen 1941. nemačke vlasti (koje nisu htele da čuju za mene, što mogu i da dokažem) proterale s ruskog fronta uprkos protestu maršala Mese, komandanta CSIR,[10] zbog mojih po Nemačku veoma nepovoljnih izveštaja koji su izazvali, kako svi znaju, veliko čuđenje i buku u Italiji.

Dopraćen na italijansku granicu, po naređenju Musolinija koji je ipak dozvolio da se moji članci štampaju, bio sam kažnjen na četiri meseca prinudnog boravka. Nepotrebno je da ponovim kako za sve što tvrdim imam dokaze. Posle četiri meseca poslali su me opet na front, u Finsku, kod finske pozadinske vojske. Posle Musolinijevog pada u julu 1943. vratio sam se u Italiju kao mnogi drugi ratni izveštači sa Severnog fronta. Moj dugi period nemira i patnji bio je okončan. Kao što je poznato, sa iskrcavanjem saveznika u Salernu, od 1943. do 1945, učestvovao sam kao dobrovoljac u italijanskom odredu za oslobođenje, potom su me proizveli u oficira za vezu pri savezničkoj Vrhovnoj komandi, učestvovao sam u bitkama kod Kasina, za oslobođenje Rima, u okršajima na Gotskoj liniji. U avgustu 1944, kao oficira za vezu između američko-kanadskih trupa i partizanske divizije Potente, saveznička Vrhovna komanda pohvalila me je za hrabro držanje u krvavim okršajima za oslobođenje Firence (komunistički komandant divizije Potente pao je u Oltrarnu na par koraka od mene).

_______________
vrati se na tekst[5] Republikanci – u tom periodu ilegalna opozicija koja se bazirala na Macinijevom konceptu iz XIX veka „jedinstvo – republika – demokratija“.
vrati se na tekst[6] Testaccio, Trastevere – kvartovi Rima nastanjeni nižim i srednjim staležom.
vrati se na tekst[7]  Galeazzo Ciano (1903-1944), političar, ministar spoljnih poslova Italije, Musolinijev zet, čovek od karijere i mondena ličnost. Pred kapitulaciju Italije, 1943, izjasnio se protiv Musolinija. Fašistički sud ga je osudio na smrt.
vrati se na tekst[8]  Italijanski kolonijalni vojnik u Severnoj Africi.
vrati se na tekst[9]  PNF – Partito nazionale fascista
vrati se na tekst[10]  CSIR – Corpo di spedizione italiano in Russia, kasnije ARMIR (Armata italiana in Russia)
Advertisements