Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [uvod – treći deo]

DA BI SE ODBRANILA SLOBODA UVEK SE STRADA (nastavak)

U Engleskoj, Americi, Poljskoj, Španiji, u republikanskoj Španiji 1931, moja Tehnika državnog udara bila je prihvaćena uz opšte odobravanje. Čak je i anglosaksonska liberalna i demokratska štampa, uključujući New York Times, New York Herald, Times, New Statesman and Nation, Manchester Guardian, pohvalno govorila o „the moral purposes“, „moralnoj svrsi“ moje knjige (u engleskom prevodu Silvije Spridž), premda je s rezervom prihvatila moju tezu da su „na isti način sva sredstva povoljna da uguše slobodu, kao što su sva sredstva dobra da je odbrane“. Kada sam 1933. otišao u London, prihvatili su me s onom simpatijom koju Englezi gaje prema ljudima slobodnog duha.

U Francuskoj, počev od Šarla Morasa i Leona Dodea od Žaka Benvila, od Pjera Deskovea do Emila Burea, preko Action Francaise, Humanité Republique, Populaire Leona Bluma, katoličkog Croix, onda Figaro, Echo de Paris, La gauche, itd., itd., – u horu pohvala nije zazvučao nijedan neusklađeni glas.

Dok je ekstremna desnica, uzevši kao povod moju knjigu, predočavala opasnost od situacije u Nemačkoj i Španiji (Žak Benvil, Action Francaise od 31. jula 1931.) i skretala pažnju branitelja slobode na slabosti liberalne i demokratske države (Anri de Kerilis, Echo de Paris, od 5. avgusta 1931.), okomivši se vrlo čudno i na Pola Valerija: „nigaud de bureau aux airs profonds, hydrocéphale pour cimetière marin“ „kancelarijski blesan, hidrocefalus na morskom groblju“ (Leon Dode, Action Francaise od 12. avgusta 1931.), ekstremna levica se poslužila mojom knjigom da bi napala Trockog.

Ambasador SSSR u Parizu mi je preko mog izdavača Bernara Grasea preneo poziv moskovske vlade da odem u Rusiju i budem njen gost šest meseci da bih izbliza proučio sovjetski način života. Poziv nisam mogao da prihvatim iz poznatih razloga. Prvi nemački begunci, kao Simon, direktor Frankfurter Zeitunga i Teodor Volf, preneli su mi u Parizu pozdrave nemačkih antinacista. Studije i rasprave o Tehnici državnog udara pojavljivale su se i u Evropi i u Americi. S posebnom naklonošću pominjem knjigu Revolucija nihilizma koju je nemački pisac Herman Raušning, autor poznatog Hitler mi je rekao, posvetio ispitivanju osnovne teze moje knjige.

U tom horu bila je samo jedna disonanca: glas Lava Trockog koji me je oktobra 1931. silovito napao u govoru na Radio-Kopenhagenu. Posle svog izbeglištva na Kavkazu Trocki je bio udaljen iz Rusije; sklonio se na ostrvo Prinkip u Mramornom moru blizu Konstantinopolja. Ujesen 1931. odlučio je da ode u Pariz. Ali pošto mu je boravak u Francuskoj bio uskraćen, izabrao je Meksiko kao mesto svog izgnanstva, a pre no što je napustio Evropu prihvatio je poziv Radio-Kopenhagena koji mu je pružio priliku da javno odgovori na Staljinove optužbe.

Bilo je to prvi put posle oktobarske revolucije 1917. da se Trocki, u Evropi, obratio Evropi: interesovanje za njegov govor je bilo ogromno. Ali on je, na žalost, govorio samo o Staljinu i meni. Time bejah, ništa manje od Staljina duboko razočaran. Veliki deo njegovog govora (čije je tekst štampan u pariskim trockističkim novinama La cloche) bio je posvećen mojoj Tehnici državnog udara: Trocki je pljuvao na Staljina i povraćao po meni. Iste večeri sam mu uputio sledeći telegram: „Pourquoi mêlez vous mon nom et mon livre à vos hitories personnelles ni avec Staline? Stop. Curzio Malaparte“. (Zašto uplićete moje ime i moju knjigu u vaše lične događaje sa Staljinom? Stop. Kurcio Malaparte“). Trocki mi je odgovorio odmah ovim telegramom: „Je l’espère pour vous. Stop. Léon Trotzki“. (Želeo bih to, zbog Vas. Stop. Lav Trocki.“)

Ali od svih koji su pozdravili moju knjigu posebno mi je drag Žan-Rišar Blok. (Jean-Richard Bloch). Italijanski čitalac možda ne zna ko je Žan-Rišar Blok. On je jedan od heroja francuskog komunizma. Prebegavši za vreme ratu u Moskvu, vodio je na tamošnjem radiju propagandu na francuskom jeziku. Po povratku u Pariz posle oslobođenja osnovao je list Ce soir. Posmrtno su mu dodeljena najviša priznanja. Iako komunista, Žan-Rišar Blok nije bio sektaš ni fanatik – shvatao je značenje moje knjige i važnost ne samo političkog, već i moralnog problema koji ona postavlja braniteljima slobode. Neprekidno mi je, od našeg prvog susreta u Parizu 1931, pokazivao svoju naklonost. Možda će mu pojedini komunisti zameriti zbog simpatija koje je gajio prema meni. Kako bi i prihvatili to da bi komunista čiji su posmrtni ostaci ovenčani čašću apoteoze, junak slobode preko koga je francuska komunistička partija osigurala ekskluzivnost „u svim zemljama, uključujući Švedsku i Norvešku“, mogao biti časno naklonjen slobodnom čoveku? (I podvlačim „slobodnom čoveku“, jer tako je o meni sam Žan-Rišar Blok mislio).

„Pročitao sam“, pisao mi je Žan-Rišar Blok 20. novembra 1931, boraveći u svojoj vili La Mérigote blizu Poatjea, „pročitao sam sa velikim interesovanjem knjigu koju ste mi s ljubaznošću poslali. Ukoliko je tačno da je prevashodna dužnost intelektualca, sada na početku savremenog doba – agonije modernog vremena – da ‘imenuju’ stvari, da pročiste duh, da odstrane mrtve reči, istrošene sadržine, zastarele načine mišljenja, da se usmere ka egzaktnim načinima predstavljanja jednog sveta koji bi bio u potpunosti obnovljen, Vi ste Vaš deo uloge u ostvarenju zajedničkog zadatka izuzetno majstorski odigrali.

Spajajući dve ideje koje su u toj meri različite u kojoj su to revolucionarni program i pobunjenička taktika, Vi ste za nas ispitali teren. Pomogli ste nam da sve shvatimo i oštroumno dođemo do izvesnih činjenica. Doprineli ste da naša vizija ‘novog vremena’ postane što određenija. To je mogao samo jedan marksista. Jedino jedan marksista, kao što Vi rekoste, može danas izvesti uspešan državni udar. Držeći se Vaše ideje, dodajem da jedino marksista može napisati jedan roman ili dramu koja bi ‘pristajala’ današnjici, a ne bi vijorila oko nje kao preveliko odelo.

Navodite nas na bezbroj načina razmišljanja. I sva su najsuštinskije prirode. Osećam taj slobodni i veseli ton kojim govorite o stvarima, u zvuku Vašeg glasa prepoznajem ono što najviše volim i cenim kod italijanskih intelektualaca. Malo je naroda kojima sam toliko naklonjen kao Vašem. Njegova mana je goli verbalizam, kao što je greh Francuza otužna sentimentalnost, a Nemaca lažna sistematičnost. Jedan Italijan je, kada nastoji da bude pronicljiv, i više od svetskog čoveka. Ja nigde nisam naišao na inteligenciju koja bi bila autentičnija i istinoljubivija od italijanske, mada je istovremeno tako malo poznata i o njoj je retko izrican bilo kakav sud. To znači da u Vašoj knjizi jednostavno udišem atmosferu koja mi je i bliska i blagotvorna: atmosferu koju rađa slobodan čovek. A to i jeste jedini način da se nešto napiše, sem ukoliko se u delu ne radi o načinima gušenja slobode. Uvek se najviše nezavisnosti unese u pokušaj da se uništi nezavisnost. Prinuđen sam da se obuzdavam da mi se ne bi desilo da ulazim u detalje o tome na kakva me sve razmišljanja navodi Vaša knjiga. To više ne bi bilo pismo, već knjiga. Zadovoljiću se time da Vam prenesem da, kao i po pitanju hiljadu drugih stvari, delim Vaš krajnje strogi sud o Hitleru. Moguće je da će nas događaji demantovati, i Vas i mene, i da ćemo jednog dana pojmiti da taj patetičan Austrijanac, prepredeni poltron, za kasnije čuva jednu drugu, novu i efikasnu taktiku. Istorija se ne vraća. Gete je bio u pravu kada je rekao da su istorijska zbivanja katkad homologna, ali nikada analogna. Ja sam se veoma prevario, ne što se tiče stvarne, nego što se tiče relativne vrednosti Musolinija koga sam pomalo poznavao 1914. U svakom slučaju, i tu sam sklon da delim Vaše mišljenje.

Svaki put se zadivim kada vidim način na koji pristupate Hitleru, znacima njegove slabosti, njegovom gušenju duhovnih sloboda, ljudskog dostojanstva, kulture, njegovim policijskim metodama i potkazivanju koje je pretvorio u svakodnevnu praksu. Musolini nije postupao tako, zar ne?“[11]

Musolini je isto tako činio, dragi Žan-Rišar Blok, i sa mnom i sa mnogima koji su bili kao ja, pa i bolji od mene. Možda je bio u pravu, možda su u pravu, možda su u pravu svi oni koji i danas, u ovoj Evropi oslobođenoj od Hitlera i Musolinija, ponižavaju i proganjaju slobodne ljude, pokušavaju da uguše osećanje ličnog ponosa, slobodu svesti, slobodu duha, slobodu umetnosti i literature. Otkud mi znamo da intelektualci, pisci, umetnici, slobodni ljudi nisu možda opasna rasa, čak nepotrebna, ukleta rasa? „Šta sam ja?“, govorio je Montenj.

Ali zašto da se s mržnjom osvrćemo na prošlost kada ni sadašnjost nije bolja, a budućnost nam već preti? Sve nevolje i proganjanja koje mi je ova knjiga donela lakše bih podneo kad bih bio ubeđen da su ove moje stranice bar malo doprinele slobodi odbrane u Evropi, u kojoj ta opasnost danas nije ništa manja nego što je juče bila, nego što će sutra biti.

Nije tačno, kako je jadikovao Džonatan Svift, da se ništa ne dobija odbranom slobode. Uvek ponešto dobijamo; ako ništa drugo, ono bar svest o sopstvenom ropstvu po kojoj se slobodan čovek odvaja od drugih. Jer kako sam pisao 1936: „svojstvenost čoveka nije da živi slobodan u slobodi, već slobodan u zatvoru„.

Pariz, maja 1948.

Kurcio Malaparte

_______________
vrati se na tekst[11]  Pismo Žana-Rišara Bloka u italijanskom izdanju objavljeno je na francuskom, bez prevoda. U ovom izdanju donosimo srpski prevod tog pisma koji je sačinila Aleksandra Grubor (napomena izdavača).
Advertisements