Ernesto Sabato: Pre kraja

Prenosimo vam poslednje stranice Sabatove knjige Pre kraja, tj. epilog pod nazivom:

Sporazum između poraženih

Doživeli smo neuspeh

na peščanim sprudovima racionalizma,

načinimo korak nazad i ponovo dodirnimo

strmu stenu misterije.

Urs fon Baltazar

Govorim tebi, a posredstvom tebe dečacima koji mi pišu ili me zaustavljaju na ulici, onima koji me gledaju sa drugih stolova u nekom kafeu, koji pokušavaju da mi priđu ali se ne usuđuju.

Ne želim da umrem, a da vam ne kažem ove reči.

Imam veru u vas. Napisao sam vam veoma grube činjenice, dugo nisam znao da li da vam ponovo govorim o onome što se dešava u svetu. Opasnosti u kojoj se nalaze svi ljudi, bogati i siromašni.

Upravo to ne znaju ljudi od moći. Ne znaju da su i njihova dece u ovoj jadnoj situaciji.

Ne smemo zapasti u depresiju, jer je ona, na neki način, luksuz koji sebi ne mogu da priušte roditelji mališana što umiru od gladi. I ne možemo se svaki put sve bolje osigurani zatvarati u svoje domove.

Moramo se otvoriti prema svetu i shvatiti da se propast ne nalazi napolju, već da gori poput razbuktale vatre u samoj trpezariji naših kuća. U opasnosti su, zapravo, život i naša zemlja.

Pišem vam jedan Helderlinov stih:

Sama vatra bogova danju i noću nas gura da idemo napred. Dođi! Pogledajmo otvorene prostore, potražimo ono što nam pripada, koliko god da je udaljeno.

Da, mladići i devojke, život ovog sveta treba uzeti kao sopstveni zadatak i krenuti u njegovu odbranu. To je naša misija.

Ne možemo misliti da će se vlasti za to pobrinuti. Vlasti su zaboravile, skoro da bi se moglo reći u čitavom svetu, da je njihov zadatak da rade za opšte dobro.

Solidarnost stiče, dakle, odlučujuću ulogu u ovog bezglavom svetu što izopštava one koji se razlikuju. Kada postanemo odgovorni za bol drugoga, naša obaveza će nam dati smisao koji će nas postaviti iznad fatalnosti istorije.

Ali pre toga moraćemo da prihvatimo poraz. U protivnom će nas ponovo privući proroci sa televizije, oni koji traže spasenje u opštem leku hiperrazvoja. Potrošnja nije zamena za raj.

Situacija je veoma ozbiljna i utiče na sve nas. Ali, čak i ako je tako, ima onih koji nastoje da ne izdaju plemenite vrednosti. Milioni bića na svetu junački preživljavaju u bedi. Oni su mučenici.

* * *

Možemo ih videti kako izlaze iz vozova, kombija, nakon surovog radnog dana, ili očajne kada ga ne ostvare. Možemo ih videti u ženama od trideset godina, istrošenim od rađanja i prekomernog rada za bednu platu. Možemo ih videti u deci sa ulice, u starcima koji spavaju u podzemnim železnicama. U svim ljudima napuštenim u patnji i u svojoj nemaštini.

Jednom su pitali Pazolinijia zbog čega se zanima za život marginalaca, kakav je protagonista filma Mamma Roma, a on je odgovorio da je to zato što se u njihovoj bedi odražava svetost života.

U jednoj arhivi u kojoj čuvam papire, isečke koji mi pomažu da živim, imam fotografiju zemljotresa koji je pre mnogo godina uništio Konsepsion u Čileu: jedna sirota Indijanka, koja je privremeno uredila svoju kolibicu od limenih tabli i kartona, čisti starom metlom komad nabijene zemlje ispred svog kućerka. A čovek sebi postavlja teološka pitanja! Koliko je uverljiviji prizor sirote male Indijanke koja i dalje čisti svoju kuću i čuva svoju decu! Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se ostvaruje, kako bi rekao Helderlin, to da gde je veća opasnost raste i spasenje.

Svaki put kroz istoriju kada smo bili na pragu da pokleknemo, spasli smo se zahvaljujući najbespomoćnijem delu čovečanstva. Razmotrimo onda reči Marije Sambrano: „Ne prelazi se iz mogućeg u stvarno već iz nemogućeg u istinito.“ Mnoge utopije bile su buduće stvarnosti.

* * *

Mnogi su razlozi, reći ćeš mi, mogao bi da mi kažeš, da se ni u šta ne veruje.

Mladi poput tebe, naslednici ponora, lutajući prognani u zemlji koja im ne obezbeđuje utočište. U ovoj egzistencijalnoj i metafizičkoj uskraćenosti pate nezbrinuti bez neba i krova. Shvatam tvoju muku, nemir, jer pripadaš vremenu u kome su se urušile zidine, a gde se još uvek ne naziru novi horizonti. Lažni sjaj sa ekrana pokušava da zarobi tvoju volju. Verovatno misliš da ne postoji mogućnost promene kada je vrednost postojanja manja od cene jednog reklamnog oglasa. Skepticizam je porastao usled sve veće rezignacije sa kojom prihvatamo veličinu propasti. Banalanost, sa kojom se srozavaju najplemenitija osećanja, izobličava čoveka u patetičnu karikaturu, u biće neprepoznatljivo po svojoj čovečnosti.

Ja takođe imam mnoge nedoumice, i povremeno pomislim da li su valjani argumenti kojima sam pokušao da pronađemo smisao postojanja. Ohrabruje me to što znam da je Kjerkegor govorio da imati veru predstavlja hrabrost da se podnese nedoumica. Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja. Ali zbog postojanosti tog koliko dubokog toliko i besmislenog osećanja, stranog svakoj logici – kako je nesretan čovek koji raspolaže samo razumom! – spasavamo se, opet i iznova, pre svega zbog žena; jer ne samo što daju život, nego su one te koje održavaju ovu zagonetnu vrstu. Ne slučajno, u jednoj od kultura čija je mudrost hiljadugodišnja, verovalo se da duša žene koja bi umrla usred porođaja odlazi na isto nebo na koje i duša ratnika pobeđenog u borbi.

* * *

Govorim ti ne samo da bih te provocirao, već i sa željom da te ubedim.

Mnogi dovode u pitanje moju veru u mlade, jer ih smatraju destruktivnima ili apatičnima. Prirodno je da usred katastrofe bude onih koji pokušavaju da pobegnu vrtoglavo se prepuštajući upotrebi droga. Problem koji glupaci smatraju da je pitanje policije, a u stvari je rezultat duboke duhovne krize našeg vremena.

Svakodnevno iznova potvrđujem svoje poverenje u vas. Mnogo je onih koji usred oluje nastavljaju da se bore, žrtvujući svoje vreme, pa čak i sopstveni život za drugog. Na ulicama, u zatvorima, u siromašnim četvrtima, u bolnicama. Pokazujući nam da, u ovim vremenima lažnih pobeda, istinski otpor čini borba za vrednosti koje se smatraju izgubljenima.

Tokom mog puta u Alabaniju, upoznao sam mladića po imenu Valter, koji je napustio svoju kuću u pokrajini Tukuman, da bi išao da neguje bolesne zajedno sa verskim udruženjem Tereze od Kalkute. Sa koliko emocije ga se sećam! Kad god vidim stravične vesti koje nam stižu iz one drage zemlje, pitam se gde bi mogao biti, da li će možda pročitati ove reči priznanja njegovom plemenitom junaštvu.

Milioni su onih koji pružaju otpor, i ti sàm se možeš u to uveriti kada pogledaš te muškarce i žene kako ustaju u cik zore i izlaze da traže posao, i kako rade šta god mogu da bi nahranili svoju decu i čestito održavali dom, ma koliko skroman bio. Da li si pomislio koliko njih u celoj zemlji deli ovu glad zbog dostojanstva i pravde?

Hiljade ljudi, uprkos porazima i neuspesima, nastavljaju da protestuju, puneći trgove, odlučni da oslobode istinu iz njenog dugog zatočeništva. Na sve strane postoje znaci da ljudi počinju da viču: „Dosta!“ Isto se dešava sa zapatističkim pokretom u Meksiku, i sa svim pokretima koji nas upozoravaju  na opasnost koja preti budućnosti planete.

Treba imati na umu da je postojao neko ko je razorio najmoćnije carstvo na svetu pomoću koze i simbolične preslice. Jedan mogući izlaz jeste pokrenuti pobunu na Gandijev način, sa mladićimia poput tebe. Pobunu palih radnika koja će srušiti ovaj način života gde su banke zamenile hramove.

Ova pobuna ni na koji način ne opravdava to da ostaneš na kuli, ravnodušan prema onome što se pored tebe dešava. Gandi je ukazao da je laž pokušati da ne budeš nasilan i da ostaneš pasivan pred društvenom nepravdom. Naprotiv, verujem da bi život trebalo da usmerimo prema anarhohrišćanskom stavu.

Nema više ludaka, umro je onaj Mančanin, ona ekscentrična utvara u pustinji. Čitav svet je promišljen, strašno, čudnovato promišljen.

To ludilo, za čijim odsustvom žali Leon Felipe[1], sličan je čin onome stoičnoga Gevare, kada je napustio sve udobnosti i pošao u nerazboritu borbu u bolivijsku šumu, oboleo od astme, bez lekova za svoju bolest, da bi ga na kraju ubili nemilosrdni i odvratni nitkovi. Zar je važno da li je grešio povodom pitanja dijalektičkog materijalizma? Upravo to dokazuje njegovu nevinost, njegovu autentičnost. Borio se za Novog Čoveka koji nas danas požuruje da preotmemo ostatke istorije. U svom oproštajnom pismu kažem roditeljima: „Dragi starci, još jednom osećam pod svojim petama Rosinantova rebra, vraćam se na put sa svojim štitom u ruci“; i tada izlazi u potragu za onim što bi Rilke nazvao sopstvenom smrću. To je njegova veličina, koju neki smatraju njegovom detinjarijom, njegovom glupošću; ali ti poduhvati mahnitog junaštva jesu ono što nas iskupljuje od tolikog zlodela, jer se ne može živeti bez heroja, svetaca niti mučenika. Poput studenata na  trgu Tian-An-Men, u jednom stravičnom masakru, koji su umrli suprotstavivši se neumoljivom čeliku tenkova. Oni nam pokazuju puteve kojima se život može ponovo roditi.

Živimo u vreme kada budućnost kao da je proćerdana. Ali ako je opasnost postala naša zajednička sudbina, moramo uzvratiti onima koji zahtevaju našu brigu.

* * *

Nedavno sam video na televiziji ženu koja se smešila neizmernom i čednom ljubavlju. Ganula me je nežnost te majke iz Korijentesa ili iz Paragvaja, koja je plakala od sreće zajedno sa svojim nedonoščićima koje je upravo rodila u jednoj bednoj bolnici, nimalo obeshrabrena pri pomisli da njih, kao i njenu drugu decu, čeka nemaština u siromašnom kvartu, u tom trenutku poplavljenom vodama Parane. Zar se ne ispoljava Bog u tim majkama? Zašto bi morao da se ispoljava samo u pesnicima poput Huana de la Krusa ili u Ruoovim svetim slikama?

Ako svaki otpor izgleda apsurdana kada se pojavi kraj, zbog čega se ne zadržimo u razmišljanju o ovim svecima? Možda ne predstavljaju dokaz da nešto postoji sa druge strane apsurda?

Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam ispružiti ruku.

Ovu bezumnu, ili čudesnu veru, dugujemo upravo tome što smo uspeli da dodirnemo dno. Neophodno je zaštiti mesta koja postoje čak i u predgrađima velikih gradova, gde se još uvek čuvaju osobine stvarnog čoveka od krvi i mesa.

Kada hiperrazvijeni svet počne da propada, sa svim astronomima i tehnologijom, u zemljama izgnanstva čovek će nadoknaditi svoje izgubljeno jedinstvo. I možda ćemo se, kada se probudimo iz ove zlosretne noćne more, kada nas ispraznost čovečanstva zaboli u grudima, setiti da smo nekada bili ono što je rekao Rene Šar[2]: „Bića uspona, ne zabave, njegovog epiloga.“

* * *

Govoriš mi o svom nemiru, nekoj vrsti drhtanja koje te je obuzelo i još uvek traje, nakon našeg razgovora u onom kafeu kada si me čuo da izgovaram ove reči.

Moraš mi oprostiti; uprkos godinama, ne mogu da izbegnem svoju neumerenost u onome što smatram suštinskim.

S druge strane, ima drhtaja koji su tako važni! Jer prethode onoj vrsti odluka koje protresaju temelje našeg postojanja, i mada stvaraju nerazumevanje, na kraju odjekuju u sudbinama ostalih. Veliki tvorci stvaraju svoja dela pod sličnim napetostima. Samo ono što nastaje sa strašću zaslužuje naš napor, ostalo nije vredno truda.

* * *

Ja sam takođe želeo da pobegnem od sveta. Vi ste me u tome sprečili, svojim pismima, svojim rečima na ulicama, svojom bespomoćnošću.

Predlažem vam, stoga, sa ozbiljnošću završnih reči u životu, da se zagrlimo u dogovoru: izađimo u otvorene prostore, žrtvujmo se zbog drugog, čekajmo, zajedno sa onim koji pruža ruke, da nas novi talas istorije podigne. Možda već to i čini, na tih i podzeman način, poput pupoljaka koji dišu pod zimskom zemljom.

Nešto zbog čega još uvek vredi patiti i umreti, zajednica među ljudima, onaj sporazum između poraženih. Jedna jedina kula, da, ali bleštava i neuništiva.

U mračnim vremenima pomažu nam oni koji su znali da hodaju u noći. Čitajte pisma koja je Migel Ernandes poslao iz zatvora gde je naposletku našao smrt.

Ponovo ćemo nazdraviti za sve što se gubi i pronalazi u slobodi, lance, radost i tu skrivenu nežnost koja nas navodi na potragu po celoj zemlji.

Mislite uvek na plemenitost ljudi što izbavljaju čovečanstvo. Kroz svoju smrt oni nam predaju vrhunsku vrednost života, pokazujući nam da prepreke ne postavlja istorija, podsećaju nas da čovek sam pada u utopiju.

Samo oni koji su u stanju da otelotvore utopiju biće sposobni za odlučujuću borbu, da se nadoknadi izgubljeni deo čovečanstva.

_______________
vrati se na tekst[1]  Leon Felipe (Felipe Camino Galicia de la Rosa, 1884-1968), španski pesnik. U doba Španskog građanskog rata izbegao je u Meksiko, gde je i umro. – Prim. prev.
vrati se na tekst[2] Rene Šar (Réne Char, 1907-1988), francuski pesnik, nadrealista, kasnije evoluirao u snažnog levičara izuzetne sažetosti u izrazu. Kao kapetan provansalskih makija borio se protiv nacističkih okupatora.
– Prim. prev.
Advertisements