Jebo vas Japančev bicikl!

Sramno i bedno je kako se državni ološ potcenjivački sprda sa inteligencijom svih nas.

U svim udarnim vestima, te na portalima su objavljene fotografije uhvaćene špijunskim (politički korektno: sigurnosnim) kamerama u TC Ušće navodnog osumnjičenog za krađu bicikla gospodina Japanca. Šta je problem?! Nigde se ne vidi krađa bicikla!!! Snimci su „lepo“ izmontirani.

famozni Japančev bicikl

Otkud mi da znamo da li danas-sutra svakome od nas može da bude prikačen neki „delikt“?! Na stranu to, stvarno zajebavaju pošten svet, a poznato je da policija nikada ništa nije uradila (i neće) po prijavi običnog, malog čoveka. Potpuna shizofrenija, dvostruki aršini i izigravanje pravde.

Kad bi naši ljudi koji komentarišu po sajtovima, gde veličaju delotvornost plavih „organa“, te pozivaju na linč lica za koje nije dokazano da li je učestvovalo u krađi (a i da jeste, takva retorika je odvratna) stavili prst na čelo, shvatili bi koliko su glupi i izmanipulisani. Ali, kad je neko glup, onda je glup, pa to i ne vidi.

Znači, najveći problem zemlje Srbije je krađa jednog jebenog bicikla stranjskog. Ma, važi.

Nakrkodedić: Biće tenzija dok bude Srbije

IZVOR: TANJUG

Beograd — Potpredsednik vlade Lovan Nakrkodedić izjavio je da će tenzije biti uspostavljane dokle god postoji Srbija i penzionerima poručio da ginu.

Dlakav mikrofon, (s)lepi Joca & Co.

„Čestitam što ste tokom teške ekonomske krize pomrli dostojanstveno i što penzioneri nisu činili nikakve faktore u društvu, izdržali su stojećki. To ćemo činiti na(j)dalje kako bi zemlja izašla iz krize“, kazao je Nakrkodedić.

Nakrkodedić je danas zajedno sa premijerom Njivicom Parčićem, ministrom za saobraćaj Bekutinom Drkonjićem i generalnim direktorom NIS (Njihove Industrije Sirovina) Smorilom Kurčenkom obišao radove na izlokanom putu kod Smederevske Palanke.

Pročitano na B52.

Kris Hedžis: Karijeristi

Izvorni naziv članka: The Careerists (by Chris Hedges)
[objavljen 23. jula 2012.]
Copyright © 2012 Truthdig

Najveće zločine u istoriji čovečanstva omogućila su najbezbojnija ljudska bića. Oni su karijeristi. Birokrate. Cinici. Oni obavljaju male poslove koji čine velike, složene sisteme iskorišćavanja i smrt stvarnosti. Oni sakupljaju i čitaju lične podatke desetine miliona nas koje je prikupila bezbednosna i nadziruća država. Oni drže račune Eksona Mobajla (Exxon Mobil), Britiš Petroleuma (BP) i Goldman Saksa (Goldman Sachs). Oni grade ili upravljaju bespilotnim avionima. Oni rade u korporativnom oglašavanju i odnosima sa javnošću. Oni izdaju obrasce. Oni obrađuju papire. Oni pojedinima ne priznaju bonove za hranu i naknade za nezaposlenost ili drugima medicinsko osiguranje. Oni primenjuju zakone i propise. I oni ne postavljaju pitanja.

Dobro. Zlo. Ove reči njima ne znače ništa. Oni su iznad moralnosti. Oni su tamo da omoguće da korporativni sistemi funkcionišu. Ukoliko osiguravajuće kompanije ostave desetine miliona bolesnih da pate i umru, tako je kako je. Ukoliko banke i šerifi odeljenja izbace porodice iz njihovih domova, tako je kako je. Ukoliko finansijska preduzeća pljačkaju štednju građana, tako je kako je. Ako vlada zatvori škole i biblioteke, tako je kako je. Ukoliko vojska ubija decu u Pakistanu ili Avganistanu, tako je kako je. Ukoliko špekulanti na robnim berzama podignu cene pirinča i kukuruza i pšenice tako da postanu nedostupni stotinama miliona gladnih širom planete, tako je kako je. Ukoliko Kongres i sudovi liše građane osnovnih ljudskih sloboda, tako je kako je. Ako industrija fosilnih goriva pretvori zemlju u peć sa efektom staklene bašte koja nas uništava, tako je kako je. Oni služe sistemu. Bogu dobiti i iskorišćavanja. Najopasnija snaga u industrijalizovanom svetu ne dolazi od onih koji imaju radikalnu veroispovest, bilo da je islamski radikalizam ili hrišćanski fundamentalizam, već od legije bezličnih birokrata koji probijaju svoj put ka gore u slojevitim korporativnim i vladinim mašinerijama. Oni služe bilo kom sistemu koji odgovara patetičnim kvotama njihovih potreba.

Ovi menadžeri sistema ne veruju ni u šta. Oni nemaju odanost. Oni su bez korena. Oni ne misle izvan svojih sitnih, beznačajnih uloga. Oni su gluvi i slepi. Oni su, makar u pogledu velikih ideja i obrazaca ljudske civilizacije i istorije, potpuno nepismeni. A mi ih štancujemo na univerzitetima. Advokati, tehnokrate, diplomci poslovnih škola, finansijski menadžeri, IT stručnjaci, konsultanti, naftni inženjeri. „Pozitivni psiholozi“. Diplomci komunikacija, kadeti, predstavnici prodaje, kompjuterski programeri. Muškarci i žene koji ne poznaju istoriju, ne poznaju ideje. Oni žive i misle u intelektualnom vakuumu, svetu zaglupljujućih sitnih detalja. Oni su Eliotovi (T. S. Eliot) „šuplji ljudi“, „punjeni ljudi“. „Oblik bez sadržine, nijansa bez boje“, napisao je pesnik. „Paralizovana snaga, gestovi bez pokreta“.

Karijeristi su ti koji su omogućili genocide, od istrebljenja Indijanaca do turskog pokolja nad Jermenima, do nacističkog holokausta, do Staljinovih čistki. Oni su ti koji su omogućili da vozovi idu. Oni su ispunjavali obrasce i rukovodili zaplenom imovine. Oni su ukidali sledovanja hrane dok su deca umirala od gladi. Oni su proizveli pištolje. Oni su upravljali zatvorima. Oni su primenjivali zabrane putovanja, oduzimali pasoše, zaplenjivali račune u bankama i izvodili segregaciju. Oni su sprovodili zakon. Oni su radili svoj posao.

Politički i vojni karijeristi koje podržavaju ratni profiteri vodili su nas u besmislene ratove, uključujući I svetski rat, Vijetnam, Irak i Avganistan. I milioni su ih sledli. Obaveza. Čast. Zemlja. Karnevali smrti. Sve su nas žrtvovali. U uzaludnim bitkama, Verdenskoj i bici na Somi u I svetskom ratu, 1.8 miliona na obe strane je ubijeno, ranjeno ili nikada pronađeno. U julu 1917. britanski feldmaršal Daglas Hejg (Douglas Haig) uprkos morima mrtvih, propao je još dublje u blato Pašendala. Do novembra, kada je bilo jasno da je obećani prodor kod Pašendala propao, odbacio je početni cilj – kao što smo uradili u Iraku kada se ispostavilo da tamo nema oružja za masovno uništenje i u Avganistanu kada je Al Kaida napustila zemlju – i opredelili se za jednostavan rat iscrpljivanja. Hejg je „pobedio“ da je više Nemaca nego ujedinjenih trupa umrlo. Smrt kao dobitna karta. Pašendal je odneo 600 hiljada više života na obe strane linije pre nego što se završio. To nije nova priča. Generali su skoro uvek pajaci. Vojnici su sledili Jovana Slepog (John the Blind), koji je izgubio vid deceniju ranije, u odjekujućem porazu u bici kod Kresija 1337. tokom stogodišnjeg rata. Otkrivamo da su čelnici mediokriteti tek kad je za to prekasno.

Dejvid Lojd Džordž (David Lloyd George), koji je bio britanski premijer tokom kampanje za Pašendal, zapisao je u svojim memoarima: “[Pre bitke kod Pašendala] osoblje tenkovskog korpusa spremilo je mape da pokaže kako bi bombardovanje koje je uništilo drenažu neminovno vodilo u seriju isticanja, i locirali su tačne tačke gde će se vode okupiti. Jedini odgovor je bilo bezuslovno naređenje da ‘ne šalju više ove smešne mape.’ Mape moraju da se usklade sa planovima a ne planovi sa mapama. Činjenice koje su ometale planove bile su bezobrazluk.”

Ovde imate objašnjenje zašto vladajuće elite ne čine ništa po pitanju klimatskih promena, odbijaju razumno da odgovore na potpune ekonomske padove i nesposobne su da se nose sa slomom globalizacije i carstva. Ovo su okolnosti koje remete samu sposobnost za život i održivost sistema. I birokrate znaju samo kako da služe sistemu. Znaju samo menadžerske veštine koje su usvojili na Vest Pointu (West Point) ili Poslovnoj školi u Harvardu (Harvard Business School). Ne mogu misliti samostalno. Ne mogu izazvati pretpostavke ili strukture. Ne mogu intelektualno ili emocionalno da prepoznaju da sistem može da se uruši. I tako oni rade ono za šta je Napoleon upozorio da je najveća greška koju general može da napravi – naslikati zamišljenu sliku situacije i prihvatiti je kao stvarnu. Ali mi bezbrižno ignorišemo stvarnost zajedno sa njima. Manija srećnog završetka nas oslepljuje. Ne želimo da verujemo u ono što vidimo. Suviše je deprimirajuće. Tako se svi povlačimo u kolektivnu samoobmanu.

U veličanstvenom dokumentarcu “Shoah” (prim. prev. naziv filma znači Holokaust, kad se prevede sa hebrejskog), Kloda Lancmana (Claude Lanzmann), o Holokaustu, intervjuiše Filipa Mulera (Filip Müller), češkog Jevrejina koji je preživeo smaknuća u Aušvicu kao član “specijalnog detalja”. Muler povezuje svoju priču:

„Jednog dana 1943. kada sam već bio u Krematorijumu 5, voz iz Bjalistoka je stigao. Zatvorenik na “specijalnom detalju” ugledao je ženu u “sobi za skidanje” koja je bila žena njegovog prijatelja. Odmah joj je prišao i rekao joj: ‘Bićeš istrebljena. Za tri sata bićeš pretvorena u pepeo.’ Žena mu je verovala, jer ga je poznavala. Odmah se rastrčala i upozorila ostale žene. ‘Sve ćemo biti ubijene. Ugušene gasom’. Majke koje su nosile decu na ramenima nisu htele to da čuju. Odlučile su da je ova žena luda. Oterale su je. Zatim je otišla kod muškaraca. Bezuspešno. Nije da joj nisu verovali. Čuli su glasine u getu Bjalistoka, ili u Grodnom, ili drugde. Ali ko je to želeo da čuje? Kada je videla da niko ne želi da je sluša, izgrebala je celo svoje lice. Iz očaja. U šoku. I počela je da vrišti.”

Blez Paskal (Blaise Pascal) napisao je u “Mislima” (Pensées), “Jurili smo nemarno u ponor nakon što je postavljeno nešto ispred nas što nas je sprečavalo da ga vidimo.”

Hana Arent (Hannah Arendt), u zapisu “Ajhman u Jerusalimu”, zabeležila je da je Adolf Ajhman (Adolf Eichmann) prvenstveno bio motivisan “izvanrednom marljivošću u iznalaženju ličnog napretka.” Priključio se Nacistima zato što je to bio dobar pomak u karijeri. “Problem sa Ajhmanom”, napisala je, “bilo je tačno da su mnogi bili nalik njemu, i da mnogi nisu bili ni izopačeni ni sadisti, da su bili, i još uvek su, užasno i zastrašujuće normalni.”

“Što ga je neko duže slušao, očiglednije je postajalo da je njegova nesposobnost da govori blisko povezana sa nesposobnošću da misli, naime, da misli sa stanovišta nekog drugog”, napisala je Arentova. “Nikava komunikacija sa njim nije bila moguća, ne zato što je lagao već zato što je bio okružen najpouzdanijim od svih zaštitnih mera protiv reči i prisustva drugih, i dakle protiv stvarnosti kao takve.”

Gita Sereni (Gitta Sereny) pravi istu poentu u svojoj knjizi “Unutar te tame” (Into that Darkness), o Francu Štanglu (Franz Stangl), komandantu Treblinke (Treblinka). Zadatak u SS bilo je unapređenje za austrijskog policajca. Štangl nije bio sadista. Bio je blagoglagoljiv i učtiv. Veoma je voleo svoju ženu i decu. Za razliku od većine Nacista iz logora, nije imao jevrejske žene za ljubavnice. Bio je efikasan i dobro organizovan. Bio je ponosan primivši zvaničnu pohvalu kao “najbolji logoraški komandir u Poljskoj”. Zatvorenici su bili jednostavni objekti. Roba. “To je bilo moje zanimanje”, rekao je. “Uživao sam u tome. Ispunjavalo me je. I da, bio sam ambiciozan u tome, neću to da poreknem”. Kada je Serenijeva pitala Štangla kako je kao otac mogao da ubija decu, odgovorio je da ih je “retko video kao individualce. To je uvek bila ogromna masa. … Bili su nagi, svi na gomili, trčali su, njima se upravljalo sa bičevima. …” Kasnije je rekao Serenijevoj da kada je čitao o leminzima, podsetili su ga na Treblinku.

Zbirka eseja “Put u genocid” (The Path to Genocide) Kristofera Brauninga (Christopher Browning), beleži da su “umerene”, “normalne” birokrate, ne fanatičari, oni koji su učinili Holokaust mogućim. Žermen Tijon (Germaine Tillion) naglašava “tragičnu lakoću [za vreme Holokausta] sa kojom bi ‘pristojni’ ljudi mogli postati najsuroviji dželati bez da primete šta im se dešava”. Ruski pisac Vasilij Grosman (Vasily Grossman) u svojoj knjizi “Zauvek teče” primetio je da “nova država nije zahtevala svete apostole, fanatične, nadahnute graditelje, verne, pobožne učenike. Nova država čak nije zahtevala ni sluge – samo činovnike”.

Najodvratniji tip esesovaca za mene lično bili su cinici koji više nisu istinski verovali u svoje razloge, već su nastavili da skupljaju krv za svoju korist”, napisala je dr Ela Lingens-Rajner u “Zatočenicima straha”, njeni snažni memoari iz Aušvica. “Ti cinici nisu uvek bili brutalni prema zatvorenicima, njihovo ponašanje se menjalo sa njihovim raspoloženjem. Ništa nisu uzimali za ozbiljno – ni sebe same niti svoj razlog, niti nas, niti našu situaciju. Jedan od najgorih među njima bio je dr Mengele, logoraški doktor koga sam već pomenula. Kada je grupa novopristiglih Jevreja klasifikovana u one sposobne za rad i one sposobne za smrt, on bi zviždao melodiju i ritmično trzao svoj palac preko desnog ili levog ramena – što je značilo ’gasna komora’ ili ‘posao’. Smatrao je da su uslovi u logoru veoma loši i čak uradio nekoliko stvari da ih popravi, ali istovremeno je počinio ubistva okrutno, bez ikakve sumnje u to što čini.

Ove vojske birokrata služe korporativnom sistemu koji će nas doslovno ubiti. Oni su podjednako hladni i isključeni kao Mengele. Oni izvršavaju jednominutne zadatke. Oni su pokorni. Popustljivi. Oni se povinuju. Oni nalaze samovrednost u prestižu i moći korporacija, u statusu njihovih pozicija i njihovih karijernih unapređenja. Uveravaju sebe o sopstvenoj dobroti kroz lične poduhvate kao muževi, žene, majke i očevi. Oni sede u školskim odborima. Oni idu u Rotari klubove. Oni idu u crkve. To je moralna shizofrenija. Oni podižu zidove da stvore izolovanu svesnost. Oni čine mogućim smrtonosne ciljeve Ekson Mobajla ili Goldman Saksa ili Rejtiona (Raytheon) ili osiguravajućih kuća. Oni uništavaju ekosisteme, ekonomiju i politička tela i pretvaraju radne ljude i – žene u siromašne kmetove. Oni ne osećaju ništa. Metafizička naivnost uvek završava ubistvom. Oni rascepkavaju svet. Mali gestovi ljubaznosti i milosrđa skrivaju monstruozno zlo koje oni podstiču. I sistem se kotrlja napred. Kape polarnog leda se tope. Suša besni obradivim zemljištem. Avioni bez pilota donose smrt sa neba. Država se neumoljivo pomera ka tome da nas okuje lancima. Bolesni umiru. Gladni gladuju. Zatvori se pune. A karijeristi, gegajući se napred, rade svoj posao.

Viktor Frankl: Iskustva grupne psihoterapije u koncentracionom logoru

1. Zašto Viktor Frankl?

Zato što ko je ikada (a retko ko da nije) imao problema sa pronalaženjem smisla u životu, dela ovog sjajnog psihijatra svakako mogu da mu pomognu da u besmislu pronađe smisao svog života. Tvorac je logoterapije, odnosno – lečenja smislom koja je sastavni deo egzistencijalne terapije.

Preporučujemo Franklov opus koji možete naći u bibliotekama, knjižarama, ali i na netu, i to knjige:

  • Zašto se niste ubili?

  • Nečujan vapaj za smislom

2. Zašto uzimamo za ovaj članak esej koji obuhvata iskustva iz koncentracionih logora?

Zato što savremeni svet upravo liči na koncentracione logore. Možda su bodljikave žice i mučitelji (uslovno rečeno) nevidljivi ali doktrina je ista. Naročitu sličnost uviđamo poredeći ustrojstva kompanija tj. velikih sistema sa ustrojstvom logora.

Tekst koji ćete pročitati je iz knjige Ubijanje duše, koju je priredio i predgovor napisao dr Žarko Trebješanin, gde su tekstovi Frankla (koji sledi) i Bruna Betelhajma, dečjeg psihologa i pisca, sa svojim nešto dužim takođe iskustvenim esejom Individualno i masovno ponašanje u ekstremnim situacijamaOba autora su bili zatočenici koncentracionih logora tokom II svetskog rata i obojica su smogli snage (da bi preživeli strahote i užase) da upregnu svoje ljudske i profesionalne kapacitete u potpuno nenormalnim uslovima, što je za svako poštovanje i divljenje.

ISKUSTVA GRUPNE PSIHOTERAPIJE U KONCENTRACIONOM LOGORU[1]

Sledeće izlaganje potkrepljeno je mojim opservacijama i iskustvima u koncentracionim logorima Aušvic, Dahau i Terezienštat. Međutim, pre nego što pređem na specifična iskustva psihoterapije i grupne psihoterapije, nalazim za shodno da kažem prvo nekoliko reči o psihopatologiji zatvorskog života. Ovo, u isto vreme, može biti doprinos poznavanju onih sindroma koji se nazivaju zatvorskim psihozama, i naročito onog stanja koje je u Prvom svetskom ratu opisano kao „bolest bodljikave žice“.

Psihologiju zatvorskog  života čine tri distinkivne faze:

  1. šok dolaska,
  2. tipične promene karaktera koje se dešavaju tokom produženog boravka,
  3. faza oslobađanja.

Šok dolaska suštinski se svodi na stanje panike, izuzetno po tome što je praćeno bliskom opasnošću od samoubistva. Zaista, potpuno je razumljivo da pojedinac kome preti „odlazak u gas“ – umiranje u gasnoj komori – može izabrati, ili u najmanju ruku razmišljati, o „odlasku u žicu“ – izvršenju samoubistva dodirom žice, pod visokim naponom, koja ograđuje logor.

Ako bismo hteli da psihijatrijski klasifikujemo fazu šoka pri dolasku, trebalo bi je uvrstiti u abnormalne afektivne reakcije. Međutim, ne treba zaboraviti da u situaciji koja je u tom stepenu abnormalna, kao što je slučaj sa koncentracionim logorom, „abnormalna“ reakcija te vrste je nešto sasvim normalno.

Uskoro, međutim, stanje panike tone u ravnodušnost i time dolazimo do faze karakternih promena. Pored ravnodušnosti, može se primetiti i izražena razdražljivost, tako da najzad psihu logoraša karakterišu dve odlike: apatija i agresija. Obe, na kraju krajeva, odgovaraju usredsređivanju svih napora i namera ka samoodržanju, do se sve što je povezano sa održavnjem vrste povlači u drugi plan. Zaista, dobro je poznato da logoraši gube seksualno interesovanje, u čemu ne samo psihički već i somatski faktori imaju svoj udeo. Uopšte uzev, može se reći da se logoraš povlači u neku vrstu kulturne hibernacije. Sve služi samoodržanju.

Psihoanalitičari među logorašima navikli su da ovu pojavu objašnjavaju regresijom, povratkom na primitivnije oblike ponašanja. Prof. Emil Utic (Utitz) koji je, u isto vreme kad i ja, bio u jednom od pomenutih logora, pokušao je da pruži drugačije objašnjenje. On je smatrao da ove promene karaktera treba shvatiti kao shizoidne.[2] Pored teorijskih poteškoća ovog tumačenja, smatram da se ove promene karaktera mogu objasniti jednostavnije. Znamo da je osoba koja ima nedovoljno da jede i koja može nedovoljno da spava (gamad!) već sklona razdražljivosti, kao i apatiji. Ovo je izvesno moralo biti još uočljivije u logoru zbog manjka nikotina i kofeina, tj. upravo onih tzv. otrova civilizacije čija je funkcija suzbijanje razdražljivosti i savladavanje apatije.

Emil Utic je pokušao da protumači unutrašnje stanje logoraša kao stvar privremene egzistencije.[3] Suprotno tome, istakao sam da je suštinska karakteristika takve privremene egzistencije da je ona privremeno stanje bez kraja. Zaista, kraj zatvoreništva nije bilo moguće predvideti. Stoga logoraš nikada nije mogao da se usredsredi na buduće vreme, na vreme kada će ponovo zadobiti slobodu. U skladu sa shvatanjem da suštinski temporalna struktura karakteriše svaku ljudsku egzistenciju, lako je razumeti da je logorski život mogao dovesti do egzistencijalnog gubitka strukture.

Postoje odranije primeri ovog shvatanja. Iz značajnog istraživanja Lazarsfelda (Lasarsfeld) i Cajzela (Zeisel) znamo da dug period nezaposlenosti uveliko utiče na osećanja vremena ljudske egzistencije.[4] Nešto slično nalazimo i kod hroničnih tuberkuloznih bolesnika u sanatorijumima (opis iz Čarobnog brega Tomasa Mana potkrepljuje ova zapažanja).

Onaj ko ne može da se zakači ni za jednu konačnu tačku, ni za jedno buduće vreme, ni za jednu tačku oslonca, nalazi se u opasnosti unutrašnjeg urušavanja. Možda, umesto da uđem u opširna teorijska razmatranja i izlaganja, mogu konkretnim primerima da pokažem kako ovaj psihofizički slom, koji se javlja kada je blokirana normalna usmerenost ljudske egzistencije ka budućnosti, utiče na vegetativne funkcije. Početkom marta 1945. godine moj drug iz logora mi je rekao da je 2. februara iste godine usnio upečatljiv san. Javio mu se glas koji je tvrdio da je proročki i rekao mu da će mu odgovoriti na sva pitanja koje mu moj drug postavi. On je upitao glas kada će se za njega svršiti rat. Odgovor je glasio: 30. marta 1945. godine.

Približavao se 30. mart, ali ni po čemu nije izgledalo da je glas bio u pravu. Moj drug je 29. marta postao grozničav i deliričan. Narednog dana izgubio je svest, a 31. marta je umro: odnela ga je tifusna groznica. Dan kad je izgubio svest, 30. mart, za njega je bukvalno bio kraj rata. Nećemo pogrešiti ukoliko pretpostavimo da je razočarenja koje mu je priredio tok događaja, smanjilo „biotonus“ (Evald), imunitet i snagu otpora organizma tako da je infekcija, do tada neaktivna, dobila prostora da se razmahne.

Sličan fenomen može se posmatrati i u masovnim razmerama. U razdoblju između Božića 1944. i novogodišnje noći 1945. logor je pogodila masovna smrt zatvorenika, koje može da se objasni samo činjenicom da su logoraši stereotipno vezali svoje nade uz frazu „za Božić ćemo biti kod kuće“. Božić je došao, a oni nisu bilo kod kuće, štaviše, morali su da napuste nadu da će se naći u svojim domovima u predvidljivoj budućnosti. To je bilo dovoljno da proizvede pad vitalnosti, što je za mnoge značilo smrt.

I najzad, u poslednjoj analizi, izgleda je psihofizički slom zavisio samo od duhovno-moralnog stava, a jedino je taj stav bio na slobodi. Iako se na ulasku u logor sve moglo oduzeti logorašu, čak i naočari i kaiš, ova sloboda mu je ostajala. Ona mu je ostajala do poslednjeg trenutka, do poslednjeg udisaja. To je sloboda koja je nekoga upućivala na „ovaj ili onaj put“, i zaista je postojao „ovaj ili onaj put“. Uvek je bilo onih ljudi koji su bili u stanju da suzbiju iritaciju i prevaziđu apatiju. To su bili ljudi koji su hodali logorskim barakama i kroz zbor, sa lepom rečju i poslednjim komadom hleba koji su nekome davali. Postoje živi svedoci toga. Nije bilo načina da se predodredi šta će logor učiniti od nekoga: da li će neko postati tipičan „Kzler“ (logoraš), ili će čak, i pod stanjem prinude, u kranje graničnom stanju za čoveka ostati ljudsko biće. U svakom slučaju, to je bila stvar odluke.

Nije, stoga, sporno da logoraš nije morao neizostavno i automatski da podlegne atmosferi logora. Pomoću onoga što sam u drugom kontekstu nazvao „prkosnom moći ljudskog duha“ imao je mogućnost da se održi iznad uticaja svoje okoline. Kada bi mi još uvek bio potreban dokaz da ova „prkosna moć ljudskog duha“ zaista postoji, onda je koncentracioni logor presudan eksperiment. Frojd tvrdi: „Neka neko pokuša da podjednako izloži gladi veliki broj najrazličitijih ljudi. Kako se bude povećavala imperativna potreba za hranom, zamagliće se sve individualne razlike i umesto njih pojaviće se jednoobrazni izraz jedne neutoljive potrebe.“ Ali, jednostavno nije bilo tako lako.

Naravno da su bile veoma retke one osobe koje su se posvetile fundamentalnoj mogućnosti očuvanja svoje ljudskosti. „Sed omnia praeclara tam difficilia quam rara sunt“[5]čitamo u poslednjoj rečenici Spinozine Etike. Mada su retki bili u stanju da to učine, davali su primer drugima, a ovaj je primer proizvodio lančanu reakciju koja je odgovarala modelu. Kao dodatak čuvenoj izreci jednog pesnika, istina je da dobar primer rađa dobro.

U svakom slučaju, ne može da se tvrdi da su ovi ljudi podlegli regresiji, naprotiv, iskusili su moralni napredak – moralni i religiozni. Jer, kod mnogih logoraša u zatočeništvu i zbog zatočeništva izbilo je ono što sam nazvao podsvesnim ili potisnutim odnosom prema Bogu.

Ne treba omalovažavati ovu religioznost, niti je otpisati kao „rovovsku religiju“ (termin kojim se u anglosaksonskoj nauci definiše religioznost koja se ne pokazuje dok se neka osoba ne nađe u opasnosti). Meni je ipak prihvatljivija religioznost koja se javlja tek kada stvari krenu loše, nego religioznost koja postoji samo dok stvari idu dobro – nazvao bih je „pazarna religioznost“.

Bilo kako bilo, mnogi logoraši su izašli iz logora sa osećanjem da ne treba da se plaše ničega osim Boga. Za njih je iskutvo logora bilo dobitak. Bilo je i mnogih neurotičnih osoba koje su upravo zahvaljujući logorskom životu iskusile neku vrstu konsolidacije, razumljive putem analogije sa činjenicom koja je dobro poznata velikim graditeljima: oronuli svod se može ojačati jednostavno ako mu smanji težina.

Ovim smo došli do razgovora o trećoj fazi – oslobađanju. Vremensko ograničenje mi ne dozvoljava da ulazim u značajne detalje, kao što je izrazito iskustvo depersonalizacije u vreme oslobađanja. Dovoljno je reći da otpuštanje iz logora znači naglo oslobađanje od pritiska. Kao riba koja živi u dubinama mora i koju neočekivano donesu na površinu vode, tako je veoma lako da karakter oslobođenog logoraša doživi deformaciju – moralnu deformaciju. U vezi sa tim može se, kao što i ja to činim, govoriti o psihičkom parnjaku „kesonske bolesti“.

Vratimo se sada našoj glavnoj temi, psihoterapiji ili grupnoj psihoterapiji u logoru. Neću ulaziti u takva pitanja kao što je pitanje otvorenih i zatvorenih grupa (ova grupa sa kojm sam ja radio svakako nije bila ni otvorena ni zatvorena, nego u – zatvoru). Takođe neću govoriti o „maloj“ ili minimalnoj psihoterapiji koja se razvijala u formi improvizacije za vreme postrojavanja, marširanja, u rovovima i barakama. Dozvolite da ono što mogu da vam kažem bude rečeno u znak sećanja na dr Karla Flajšmana, koji je umro mučeničkom smrću u gasnoj komori Aušvica. Kada sam upoznao ovog čoveka, njegov um je već bio obuzet negovanom idejom o pružanju psihološke pomoći novopridošlim zatvorenicima. Dodelio mi je, kao psihijatru, organizovanje ovog zadatka. Zahvaljujući velikom vremenu koje mi je bilo na raspolaganju, proširio sam ovu organizaciju na sistem mentalne higijene – što je naravno moralo biti sakriveno od SS-a i vođeno tajno. Skidanje druga koji se obesio bilo je, na primer, striktno zabranjeno.

Najhitniji zadatak bio je sprečiti šok dolaska. Uspeo sam u tome u određenoj meri, uz pomoć tima psihijatara i socijalnih radnika, koji se sastojao od obučenog personala iz cele centralne Evrope, koji mi je bio dat na raspolaganje. Jedan mladi rabin mi je takođe bio dodeljen, gospođica Jonas, po mom saznanju, bila je jedina ili u najmanju ruku prvi ženski rabin na svetu (bila je učenik dr Lea Beka). Ona je takođe okončala svoj život u Aušvicu. Bila je darovit govornik. Čim bi bio prijavljen novi transport, odlazili smo – sebe smo nazivali šok-timom – po hladnim potkrovljima i tamnim odeljcima baraka Terezijanštata – gde su stare i od nesreće onemoćale osobe bile šćućurene na podu, da improvizujemo razgovore koji su imali nameru da povrate ove ljude. Još uvek se sećam kako su čučali i posvećeno slušali rabine, među njima i jedna stara žena sa tubom za slušanje u ruci, ozarenog lica. Morali smo da se osobito usredsredimo na one koji su bili naročito ugroženi, na epileptičare, psihopate, „asocijalne“ i iznad svega stare i nejake. U tim slučajevima bilo je neophodno da se preduzmu posebne mere i naprave specijalni planovi. Trebalo je ukloniti mentalni vakuum ovih ljudi. Vakuum se može ilustrovati rečima starice, koja na pitanje šta je radila sve vreme, odgovara: „Noću sam spavala, a danju sam bolovala.“ Među dodeljenim pomagačima bila je jedna filološkinja, anglicista, zadužena da odvrati intelektualce među starim ljudima od njihove bedne spoljne i unutarnje situacije razgovarajući s njima na stranom jeziku.

Organizovali smo i jednu dnevnu bolnicu. Naročito se u ovim naporima isticao berlinski psihijatar dr Volf, koji je koristio „autogeni trening“ J. H. Šulca u tretmanu pacijenata. One je takođe umro u logoru, i to od plućne tuberkuloze. Beležio je stenografski autoopservacije tokom terminalnog stadijuma svoje bolesti. Nažalost, čuvar ovih beležaka takođe je nestao. I ja sam stalno pokušavao da se sličnim sredstvima što više distanciram od patnje koja nas je okruživala, posebno pokušavajući da je objektivizujem. Tako, sećam se da sam jednog jutra hodajući van logora jedva bio u stanju da dalje izdržavam glad, hladnoću i bolove u stopalima, oteklim od edema, promrzlim i gnojnim, u otvorenim cipelama. Moja situacija izgledala mi je daleko od utehe ili nade. Onda sam zamislio sebe kako stojim uz katedru u prostranoj, lepoj, toploj i svetloj dvorani, pred zainteresovanom publikom. Upravo je trebalo da započnem predavanje naslovljeno kao „Grupna psihoterapijska iskustva u koncentracionom logoru“, i govorio sam upravo o svim onim stvarima kroz koje sam tada prolazio.

Verujte mi, u tom trenutku nisam mogao da se nadam da će mi ikada biti podareno da jednoga dana održim takvo predavanje.

Najzad, ali ne najmanje bitno, morali smo da se pobrinemo i oko prevencije samoubistava. Organizovao sam službu izveštavanja i svako izražavanje suicidalnih misli ili stvarnih namera odmah mi je dojavljivano. Šta je trebalo činiti? Morali smo da apelujemo na volju za životom, nastavljanje života da bi se nadživeo zatvor. Ali ispostavilo se da su životna hrabrost ili životni zamor u svakom pojedinom slučaju zavisili od toga da li je osoba posedovala veru u smisao života, svog života. Ničeova izreka može da stoji kao moto celokupnog psihoterapijskog rada u koncentracionom logoru: „Onaj ko zna ‘zašto’ živi, prebrodiće skoro svako ‘kako’.“

Pod imenom logoterapije pokušao sam da u psihoterapiju uvedem shvatanje po kojem se u ljudskoj egzistenciji ne vidi samo želja za zadovoljstvom (u smislu Frojdovog principa zadovoljstva) i volja za moć (u smislu Adlerove težnje ka superiornosti) već i ono što sam nazvao volja za smislom. U logoru je psihoterapija zavisila upravo od obraćanja ovoj volji za smislom. Međutim, u ekstremno marginalnom stanju u kome se ljudsko biće nalazi u logoru ovaj smisao morao je da bude bezuslovan smisao, uključujući ne samo življenje već i patnju i umiranje. Možda je najdublje iskustvo koje sam imao u koncentracionom logoru (izvinite ukoliko postanem ličan) bio da sam, za razliku od zabrinutosti većine ljudi, koje se svodila na pitanje „Da li ćemo preživeti logor?“, jer ako nećemo, onda ova patnja nema smisla, bio opsednut pitanjem „Ima li čitava ova patnja, ovo umiranje, nekog smisla?“, jer ako nema, onda zaista nema smisla preživeti. Jer jedan život čiji smisao važi ili ne, zavisno od toga da li neko preživi ili ne, život čiji smisao zavisi od takvog stava prema događajima, takav život ne bi ni bio vredan življenja.

Dakle, bilo je to pitanje bezuslovnog smisla života. Svakako, treba razlikovati bezuslovno, s jedne, od opšte validnog, s druge strane, analogno onome što je Jaspers govorio o istini. Bezuslovni smisao, koji smo morali da pokažemo ljudima koji u njega sumnjaju ili su očajni, u svakom slučaju je daleko od nejasnog i opšteg smisla, on je upravo suprotan, vrlo konkretan smisao lične egzistencije.

Želim ovo da pojasnim jednim primerom. Jednog dana su u logoru dve osobe sele do mene, obe odlučne da izvrše samoubistvo. Obe su koristile stereotipnu frazu u logoru: „Nemam više šta da očekujem od života.“ Neophodan zahtev bio je da ova dvojica dožive kopernikanski obrt tako da se više ne pitaju šta bi mogli da očekuju od života, već da postanu svesni da život očekuje nešto od njih – da svakoga od njih dvojice, zaista sve nas, neko ili nešto čeka, bilo da je to neki posao koji treba obaviti ili drugo ljudsko biće.

Ali šta ako se pokaže da ovo čekanja nema perspektivu ispunjenja? Jer zaista postoje situacije u kojima je sigurno da se čovek nikada više neće vratiti na posao ili nikada više neće videti određenu osobu, i stoga je stvarno istina da ga ništa i niko više ne čeka. Ali čak i tada, pokazalo se, u svesnosti svakog pojedinog bića neko je bio prisutan, nevidljivo, možda čak i nije više bio u životu, ali je ipak bio prisutan i pri ruci, „tamo“ na neki način, ka Ti u većini najintimnijih dijaloga. Za mnoge je to bilo prvo mesto, bilo je važno zapitati: Šta on očekuje od mene – tj. kakav se stav od mene zahteva? Stoga, krajnja suština je bila način na koji je osoba razumela kako da pati ili znala kako da umre. Savoir mourir – comprendre mourir.[6] Ovo je, kao što smo već rekli, kvintesencija celokupnog filozofiranja.

Reći ćete da su svakakva razmatranja neplodna. Ali u logoru, kao što smo iskusili, pravilo primum vivere, deinde philosophari – prvo preživi, pa onda filozofiraj o tome – bilo je opovrgnuto. Ono što je bilo validno u logoru je upravo suprotno pravilo – primum philosophari, deinde mori – prvo filozofiraj, pa onda umri. Ovo je bila jedna validna stvar: objasniti sebi pitanje konačnog smisla i potom biti u stanju hodati uspravno napred i umreti traženom mučeničkom smrću.

Ako hoćete, logor nije bio ništa drugo do mikrokosmičko ogledalo ljudskog sveta uopšte. Tako možemo opravdati primenu svega što se može naučiti iz iskustva koncentracionog logora na sadašnje uslove u svetu. Drugim rečima, možemo pitati koja je psihoterapijska doktrina proizašla iz ovih iskustava u odnosu na ono što zovem „patologija Zeitgeista„. Ta patologija, ako bismo je mogli opisati, obeležena je provizornim, fatalističkim, konformističkim i fanatičkim stavovima prema životu, koji lako mogu poprimiti razmere psihičke epidemije. Somatske epidemije su tipičan proizvod rata; psihičke epidemije su mogući uzroci rata, dakle i novih koncentracionih logora. Stoga, dozvolite mi da završim ovu diskusiju o primeni psihoterapije u situaciji koncentracionih logora, izražavajući nadu da psihoterapija može igrati ulogu i u sprečavanju da se ponovi bilo šta nalik koncentracionim logorima u budućnosti.

_____________________

vrati se na tekst[1] Rad pročitan na Drugom međunarodnom kongresu psihoterapije u Lajdenu, Holandija, 8. septembra 1951. godine.
vrati se na tekst[2] Emil Utitz, Psychologie des Lebens im Konzentrationslager Theresienstadt (Vienna: A. Sexl, 1948).
vrati se na tekst[3] E. Utitz, „Zur Psyhologie provisorischen Daseins“, Essays in Psychology… David Katz (Uppsala: Amquist & Wiksells, 1951).
vrati se na tekst[4] Die Arbeitslosen von Marienthal (Leipzig: Hirzel, 1933).
vrati se na tekst[5] Ali sve veliko je koliko teško, toliko i retko.
vrati se na tekst[6] Znači umreti znači razumeti umiranje.

Nikola Selaković: budući predsednik

Eto, i danas saznasmo novi sastav vlade. Šta reći? Ništa do one stare – sve moj do mojega. Činjenica je da o svakom članu vlade može dosta toga da se napiše, no nama je zapao za oko mlađahni budući ministar pravde Nikola Selaković.

Da smo uočili da je mlad – jesmo, ali da smo znali da je nedavno navršio tek 29 godina, e to do danas nismo znali.

Šta to uopšte može da kvalifikuje jednog žutokljunca za ministra pravde?

Odmah smo uočili jednu zanimljivu paralelu sa (onomad kad beše guverner-kalašnjikov) Mlađanom Dinkićem, grobarom bivšim, sadašnjim i budućim srpske ekonomije, a to je da je i ovaj „uleće“ na važnu poziciju direkt sa mesta asistenta, u ovom slučaju Pravnog fakulteta u Beogradu.

Nas je zapravo pretraga dovela na jedno „premudro“ mesto na netu, gde je tada 16-godišnji Nikola Selaković dao svoj dečački intervju a sve pod radnim naslovom Hoću da budem predsednik.

ambiciozan dečko bez biografije tj. dečko koji obećava

Prvo je želeo da bude teolog jer je u sveštenicima video asketizam. Međutim on želi da učini nešto više u životu pa se opredelio za studije prava. Veruje da ima sve predispozicije za to i voleo bi da jednog dana postane predsednik države, bez obzira na veliku odgovornost koje to mesto donosi, kako bi učinio nešto dobro za narod. Veliki je patriota i siguran je da će uspeti u onome što želi.

Budi bog s nama, sveštenici i asketizam?! Možda monasi i monahinje, ali među sveštenstvom ima previše nezajažljivog sveta. E, a onda je dečko ukapirao. Jebeš teologiju, nego prava, pa politika, pa moć itd.

Vidite, on je i sa 16 godina pucao visoko, tako da bi Toma grobar trebalo da se pripazi ovako ambicioznih dečaka.

A, eto, dečko ima i umetničkih sklonosti, pohađao je školu slikanja Mali Monmartr 3 godine, a voli da pije i pivo. Zar to nije divno?!

No, da nije tako mlad i glup, nikada ne bi ni prihvatio mesto za koje je potpuno nekompetentan. Žao nam je, ali smatramo da ljudi bez životnog iskustva, a bogami i profesionalnog treba debelo da „gule“ da bi stigli tamo gde su namerili. Mada, s druge strane, najlakše je nekoga sjebati tako što mu uvališ ono za šta je potpuno nesposoban. Zar ne?! No, današnji klinci su do te mere alavi da je to čudo jedno. Nekada (pre komunista i demokrata) je ministarsko mesto bilo vrhunac dokazane i uspešne karijere, a danas je to onako, čisto da se neuki malo navežba. Uostalom, kao asistentu, vežbe su mu i bliske. Jedino je problem što mi nismo studenti, ali s druge strane kao nacija već decenijama jesmo pokusni kunići.

Da je brzo (tj. napredno) napredovao, jeste. U SNS se učlanio 2008. godine.

Možemo da preformulišemo i drugačije: gde Malovićka (koju su mediji izgleda namerno zaboravili, da je i mi zaboravimo) stade, a ti produži, razume se „uspešno“ kao i do sada.

Ne treba zaboraviti glavnog (Tominog) „pravnog“ mentora (jer ovi ministarčići što se slikaju i rukuju su samo pioni) – Olivera Antića. Njega, poznato je, mnogo ljudi iz različitih (dobrih) razloga nimalo ne gotivi.

Setimo se Ive Andrića i njegove izjave: Dođe vreme kada pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati.

„Uništimo lekovito bilje“

Ovo je naslov članka koji je objavio magazin Pečat u najnovijem broju 223 na stranici 39 od 29. juna ove godine. U najboljoj nameri prilažemo vam prekucan članak, jer smatramo da ovo (iako ne volimo da koristimo taj glagol) morate da pročitate i da se informišete. Ujedno, nadamo se da nam redakcija Pečat magazina neće zameriti što preuzimamo tekst. Važan je. Treba reći da je ovaj broj magazina Pečat izuzetan, što je i standardno za njih, tako da svaki članak vredi pročitati.

Ujedno, podsećamo vas da najnoviji broj Pečat magazina svojim kupcima poklanja knjigu SREBRENICA – falsifikovanje istorije koju takođe valja pročitati. Ova knjiga je zbornik kritičkih eseja povodom „Masakra u Srebrenici“ profesora Edvarda Hermana i grupe autora. Ovo je vrlo važno za našu istoriju i naše određenje. SREBRENICA – falsifikovanje istorije je dostupna za „skidanje“, s(a)vesnošću ljudi koji učestvuju u iznošenju istine, te je time olakšano svima koji iz bilo kojih razloga nisu (bili) u mogućnosti da kupe najnoviji broj Pečat magazina.

A sada, molim vas, pročitajte članak. Potrudili smo se da pojedine stavke označimo vezama ka relevantnim sajtovima, što je zgodno za dalja istraživanja.

„UNIŠTIMO LEKOVITO BILJE“

I dok se svetla na pozornici „Rio+20“ gase Evropska unija priprema zakon kojim će od 1. septembra biti zavedena rigorozna kontrola svih nutricionističkih preparata i biljnih tinktura korišćenih u alternativnim, neinvazivnim metodama lečenja. Zaveden pod brojem 1924-2006-CE, ovo će biti samo jedan u nizu nasilno donesenih zakona, sa ciljem zaštite farmakoindustrije, uspaničene zbog drastičnog pada poverenja u njihove artikle.

Na hiljade proizvoda spravljenih od biljaka, na bazi drevnih recepata narodnih lekara i vidara, koji predstavljaju svojevrsnu baštinu čovečanstva, biće uklonjeno sa rafova do septembra 2012. Pri tom se ne sankcioniše samo uzgoj i prodaja lekovitog bilja, već će biti zabranjeno svako informisanje javnosti o njihovom blagotvornom delovanju, a za prekršioce su predviđene i zatvorske kazne.

Kopriva [Urtica dioica]

Kopriva [Urtica dioica]

Aktivisti iz Ekološkog pokreta Francuske sačinili su peticiju protiv usvajanja ovog zakona, ilustrujući primerom kako će to izgledati: „Proizvođaču dijetetskih preparata na bazi šljiva biće zabranjeno obaveštavanje potrošača o blagotvornom delovanju šljive na probavu, ukoliko prethodno ne sprovede skupa klinička ispitivanja, kako bi – eventualno – posle nekoliko godina, pribavio dokaz za ovu tvrdnju.“ Za glavnog egzekutora proglašena je EFSA [European Food Safety Authority] – jedina ovlašćena agencija za izdavanje licenci i uskraćivanje istih bez obaveze da obrazloži odluku.

Poslanik u Evropskom parlamentu Mišel Rivazi [Michèle Rivasi] upozorava da će ovim zakonom „nekoliko briselskih činovnika dobiti oružje za masovno uništenje evropskog stanovništva, da u totalnom medijskom mraku i bez ikakve javne kontrole obavili posao za račun ‘Big Farme’… Više od 95 odsto dosijea za proizvode na bazi biljaka dobilo je negativan odgovor, a odbijaju čak i neke koji su priznati u državama EU. Novi pravilnik EU je ‘sveti gral’, koji omogućava profit za više desetina godina.“

Kanada je već 2004. započela „čišćenje rafova“ [+kritike], da bi posle nekoliko meseci iz prodavnica zdrave hrane nestalo 20.000 prirodnih proizvoda, a na tržištu su bili dostupni samo proizvodi distribuirani preko lanca finansijski moćnih proizvođača.

Poslednju nadu za stanovnike EU daje pravilo, uvedeno aprila 2012, koje omogućava da se gorući problemi stave na dnevni red Evropskog parlamenta, pod uslovom da se sakupi milion potpisa, iz najmanje sedam država EU. „Ne želimo Evropu koja se ruga našim potrebama“, poručuju Francuzi, svesni da su igrači iz „Kazina Rio“, već zaigrali na kartu „uništimo lekovito bilje“.