Nikola Selaković: budući predsednik

Eto, i danas saznasmo novi sastav vlade. Šta reći? Ništa do one stare – sve moj do mojega. Činjenica je da o svakom članu vlade može dosta toga da se napiše, no nama je zapao za oko mlađahni budući ministar pravde Nikola Selaković.

Da smo uočili da je mlad – jesmo, ali da smo znali da je nedavno navršio tek 29 godina, e to do danas nismo znali.

Šta to uopšte može da kvalifikuje jednog žutokljunca za ministra pravde?

Odmah smo uočili jednu zanimljivu paralelu sa (onomad kad beše guverner-kalašnjikov) Mlađanom Dinkićem, grobarom bivšim, sadašnjim i budućim srpske ekonomije, a to je da je i ovaj „uleće“ na važnu poziciju direkt sa mesta asistenta, u ovom slučaju Pravnog fakulteta u Beogradu.

Nas je zapravo pretraga dovela na jedno „premudro“ mesto na netu, gde je tada 16-godišnji Nikola Selaković dao svoj dečački intervju a sve pod radnim naslovom Hoću da budem predsednik.

ambiciozan dečko bez biografije tj. dečko koji obećava

Prvo je želeo da bude teolog jer je u sveštenicima video asketizam. Međutim on želi da učini nešto više u životu pa se opredelio za studije prava. Veruje da ima sve predispozicije za to i voleo bi da jednog dana postane predsednik države, bez obzira na veliku odgovornost koje to mesto donosi, kako bi učinio nešto dobro za narod. Veliki je patriota i siguran je da će uspeti u onome što želi.

Budi bog s nama, sveštenici i asketizam?! Možda monasi i monahinje, ali među sveštenstvom ima previše nezajažljivog sveta. E, a onda je dečko ukapirao. Jebeš teologiju, nego prava, pa politika, pa moć itd.

Vidite, on je i sa 16 godina pucao visoko, tako da bi Toma grobar trebalo da se pripazi ovako ambicioznih dečaka.

A, eto, dečko ima i umetničkih sklonosti, pohađao je školu slikanja Mali Monmartr 3 godine, a voli da pije i pivo. Zar to nije divno?!

No, da nije tako mlad i glup, nikada ne bi ni prihvatio mesto za koje je potpuno nekompetentan. Žao nam je, ali smatramo da ljudi bez životnog iskustva, a bogami i profesionalnog treba debelo da „gule“ da bi stigli tamo gde su namerili. Mada, s druge strane, najlakše je nekoga sjebati tako što mu uvališ ono za šta je potpuno nesposoban. Zar ne?! No, današnji klinci su do te mere alavi da je to čudo jedno. Nekada (pre komunista i demokrata) je ministarsko mesto bilo vrhunac dokazane i uspešne karijere, a danas je to onako, čisto da se neuki malo navežba. Uostalom, kao asistentu, vežbe su mu i bliske. Jedino je problem što mi nismo studenti, ali s druge strane kao nacija već decenijama jesmo pokusni kunići.

Da je brzo (tj. napredno) napredovao, jeste. U SNS se učlanio 2008. godine.

Možemo da preformulišemo i drugačije: gde Malovićka (koju su mediji izgleda namerno zaboravili, da je i mi zaboravimo) stade, a ti produži, razume se „uspešno“ kao i do sada.

Ne treba zaboraviti glavnog (Tominog) „pravnog“ mentora (jer ovi ministarčići što se slikaju i rukuju su samo pioni) – Olivera Antića. Njega, poznato je, mnogo ljudi iz različitih (dobrih) razloga nimalo ne gotivi.

Setimo se Ive Andrića i njegove izjave: Dođe vreme kada pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati.

Advertisements