Viktor Frankl: Iskustva grupne psihoterapije u koncentracionom logoru

1. Zašto Viktor Frankl?

Zato što ko je ikada (a retko ko da nije) imao problema sa pronalaženjem smisla u životu, dela ovog sjajnog psihijatra svakako mogu da mu pomognu da u besmislu pronađe smisao svog života. Tvorac je logoterapije, odnosno – lečenja smislom koja je sastavni deo egzistencijalne terapije.

Preporučujemo Franklov opus koji možete naći u bibliotekama, knjižarama, ali i na netu, i to knjige:

  • Zašto se niste ubili?

  • Nečujan vapaj za smislom

2. Zašto uzimamo za ovaj članak esej koji obuhvata iskustva iz koncentracionih logora?

Zato što savremeni svet upravo liči na koncentracione logore. Možda su bodljikave žice i mučitelji (uslovno rečeno) nevidljivi ali doktrina je ista. Naročitu sličnost uviđamo poredeći ustrojstva kompanija tj. velikih sistema sa ustrojstvom logora.

Tekst koji ćete pročitati je iz knjige Ubijanje duše, koju je priredio i predgovor napisao dr Žarko Trebješanin, gde su tekstovi Frankla (koji sledi) i Bruna Betelhajma, dečjeg psihologa i pisca, sa svojim nešto dužim takođe iskustvenim esejom Individualno i masovno ponašanje u ekstremnim situacijamaOba autora su bili zatočenici koncentracionih logora tokom II svetskog rata i obojica su smogli snage (da bi preživeli strahote i užase) da upregnu svoje ljudske i profesionalne kapacitete u potpuno nenormalnim uslovima, što je za svako poštovanje i divljenje.

ISKUSTVA GRUPNE PSIHOTERAPIJE U KONCENTRACIONOM LOGORU[1]

Sledeće izlaganje potkrepljeno je mojim opservacijama i iskustvima u koncentracionim logorima Aušvic, Dahau i Terezienštat. Međutim, pre nego što pređem na specifična iskustva psihoterapije i grupne psihoterapije, nalazim za shodno da kažem prvo nekoliko reči o psihopatologiji zatvorskog života. Ovo, u isto vreme, može biti doprinos poznavanju onih sindroma koji se nazivaju zatvorskim psihozama, i naročito onog stanja koje je u Prvom svetskom ratu opisano kao „bolest bodljikave žice“.

Psihologiju zatvorskog  života čine tri distinkivne faze:

  1. šok dolaska,
  2. tipične promene karaktera koje se dešavaju tokom produženog boravka,
  3. faza oslobađanja.

Šok dolaska suštinski se svodi na stanje panike, izuzetno po tome što je praćeno bliskom opasnošću od samoubistva. Zaista, potpuno je razumljivo da pojedinac kome preti „odlazak u gas“ – umiranje u gasnoj komori – može izabrati, ili u najmanju ruku razmišljati, o „odlasku u žicu“ – izvršenju samoubistva dodirom žice, pod visokim naponom, koja ograđuje logor.

Ako bismo hteli da psihijatrijski klasifikujemo fazu šoka pri dolasku, trebalo bi je uvrstiti u abnormalne afektivne reakcije. Međutim, ne treba zaboraviti da u situaciji koja je u tom stepenu abnormalna, kao što je slučaj sa koncentracionim logorom, „abnormalna“ reakcija te vrste je nešto sasvim normalno.

Uskoro, međutim, stanje panike tone u ravnodušnost i time dolazimo do faze karakternih promena. Pored ravnodušnosti, može se primetiti i izražena razdražljivost, tako da najzad psihu logoraša karakterišu dve odlike: apatija i agresija. Obe, na kraju krajeva, odgovaraju usredsređivanju svih napora i namera ka samoodržanju, do se sve što je povezano sa održavnjem vrste povlači u drugi plan. Zaista, dobro je poznato da logoraši gube seksualno interesovanje, u čemu ne samo psihički već i somatski faktori imaju svoj udeo. Uopšte uzev, može se reći da se logoraš povlači u neku vrstu kulturne hibernacije. Sve služi samoodržanju.

Psihoanalitičari među logorašima navikli su da ovu pojavu objašnjavaju regresijom, povratkom na primitivnije oblike ponašanja. Prof. Emil Utic (Utitz) koji je, u isto vreme kad i ja, bio u jednom od pomenutih logora, pokušao je da pruži drugačije objašnjenje. On je smatrao da ove promene karaktera treba shvatiti kao shizoidne.[2] Pored teorijskih poteškoća ovog tumačenja, smatram da se ove promene karaktera mogu objasniti jednostavnije. Znamo da je osoba koja ima nedovoljno da jede i koja može nedovoljno da spava (gamad!) već sklona razdražljivosti, kao i apatiji. Ovo je izvesno moralo biti još uočljivije u logoru zbog manjka nikotina i kofeina, tj. upravo onih tzv. otrova civilizacije čija je funkcija suzbijanje razdražljivosti i savladavanje apatije.

Emil Utic je pokušao da protumači unutrašnje stanje logoraša kao stvar privremene egzistencije.[3] Suprotno tome, istakao sam da je suštinska karakteristika takve privremene egzistencije da je ona privremeno stanje bez kraja. Zaista, kraj zatvoreništva nije bilo moguće predvideti. Stoga logoraš nikada nije mogao da se usredsredi na buduće vreme, na vreme kada će ponovo zadobiti slobodu. U skladu sa shvatanjem da suštinski temporalna struktura karakteriše svaku ljudsku egzistenciju, lako je razumeti da je logorski život mogao dovesti do egzistencijalnog gubitka strukture.

Postoje odranije primeri ovog shvatanja. Iz značajnog istraživanja Lazarsfelda (Lasarsfeld) i Cajzela (Zeisel) znamo da dug period nezaposlenosti uveliko utiče na osećanja vremena ljudske egzistencije.[4] Nešto slično nalazimo i kod hroničnih tuberkuloznih bolesnika u sanatorijumima (opis iz Čarobnog brega Tomasa Mana potkrepljuje ova zapažanja).

Onaj ko ne može da se zakači ni za jednu konačnu tačku, ni za jedno buduće vreme, ni za jednu tačku oslonca, nalazi se u opasnosti unutrašnjeg urušavanja. Možda, umesto da uđem u opširna teorijska razmatranja i izlaganja, mogu konkretnim primerima da pokažem kako ovaj psihofizički slom, koji se javlja kada je blokirana normalna usmerenost ljudske egzistencije ka budućnosti, utiče na vegetativne funkcije. Početkom marta 1945. godine moj drug iz logora mi je rekao da je 2. februara iste godine usnio upečatljiv san. Javio mu se glas koji je tvrdio da je proročki i rekao mu da će mu odgovoriti na sva pitanja koje mu moj drug postavi. On je upitao glas kada će se za njega svršiti rat. Odgovor je glasio: 30. marta 1945. godine.

Približavao se 30. mart, ali ni po čemu nije izgledalo da je glas bio u pravu. Moj drug je 29. marta postao grozničav i deliričan. Narednog dana izgubio je svest, a 31. marta je umro: odnela ga je tifusna groznica. Dan kad je izgubio svest, 30. mart, za njega je bukvalno bio kraj rata. Nećemo pogrešiti ukoliko pretpostavimo da je razočarenja koje mu je priredio tok događaja, smanjilo „biotonus“ (Evald), imunitet i snagu otpora organizma tako da je infekcija, do tada neaktivna, dobila prostora da se razmahne.

Sličan fenomen može se posmatrati i u masovnim razmerama. U razdoblju između Božića 1944. i novogodišnje noći 1945. logor je pogodila masovna smrt zatvorenika, koje može da se objasni samo činjenicom da su logoraši stereotipno vezali svoje nade uz frazu „za Božić ćemo biti kod kuće“. Božić je došao, a oni nisu bilo kod kuće, štaviše, morali su da napuste nadu da će se naći u svojim domovima u predvidljivoj budućnosti. To je bilo dovoljno da proizvede pad vitalnosti, što je za mnoge značilo smrt.

I najzad, u poslednjoj analizi, izgleda je psihofizički slom zavisio samo od duhovno-moralnog stava, a jedino je taj stav bio na slobodi. Iako se na ulasku u logor sve moglo oduzeti logorašu, čak i naočari i kaiš, ova sloboda mu je ostajala. Ona mu je ostajala do poslednjeg trenutka, do poslednjeg udisaja. To je sloboda koja je nekoga upućivala na „ovaj ili onaj put“, i zaista je postojao „ovaj ili onaj put“. Uvek je bilo onih ljudi koji su bili u stanju da suzbiju iritaciju i prevaziđu apatiju. To su bili ljudi koji su hodali logorskim barakama i kroz zbor, sa lepom rečju i poslednjim komadom hleba koji su nekome davali. Postoje živi svedoci toga. Nije bilo načina da se predodredi šta će logor učiniti od nekoga: da li će neko postati tipičan „Kzler“ (logoraš), ili će čak, i pod stanjem prinude, u kranje graničnom stanju za čoveka ostati ljudsko biće. U svakom slučaju, to je bila stvar odluke.

Nije, stoga, sporno da logoraš nije morao neizostavno i automatski da podlegne atmosferi logora. Pomoću onoga što sam u drugom kontekstu nazvao „prkosnom moći ljudskog duha“ imao je mogućnost da se održi iznad uticaja svoje okoline. Kada bi mi još uvek bio potreban dokaz da ova „prkosna moć ljudskog duha“ zaista postoji, onda je koncentracioni logor presudan eksperiment. Frojd tvrdi: „Neka neko pokuša da podjednako izloži gladi veliki broj najrazličitijih ljudi. Kako se bude povećavala imperativna potreba za hranom, zamagliće se sve individualne razlike i umesto njih pojaviće se jednoobrazni izraz jedne neutoljive potrebe.“ Ali, jednostavno nije bilo tako lako.

Naravno da su bile veoma retke one osobe koje su se posvetile fundamentalnoj mogućnosti očuvanja svoje ljudskosti. „Sed omnia praeclara tam difficilia quam rara sunt“[5]čitamo u poslednjoj rečenici Spinozine Etike. Mada su retki bili u stanju da to učine, davali su primer drugima, a ovaj je primer proizvodio lančanu reakciju koja je odgovarala modelu. Kao dodatak čuvenoj izreci jednog pesnika, istina je da dobar primer rađa dobro.

U svakom slučaju, ne može da se tvrdi da su ovi ljudi podlegli regresiji, naprotiv, iskusili su moralni napredak – moralni i religiozni. Jer, kod mnogih logoraša u zatočeništvu i zbog zatočeništva izbilo je ono što sam nazvao podsvesnim ili potisnutim odnosom prema Bogu.

Ne treba omalovažavati ovu religioznost, niti je otpisati kao „rovovsku religiju“ (termin kojim se u anglosaksonskoj nauci definiše religioznost koja se ne pokazuje dok se neka osoba ne nađe u opasnosti). Meni je ipak prihvatljivija religioznost koja se javlja tek kada stvari krenu loše, nego religioznost koja postoji samo dok stvari idu dobro – nazvao bih je „pazarna religioznost“.

Bilo kako bilo, mnogi logoraši su izašli iz logora sa osećanjem da ne treba da se plaše ničega osim Boga. Za njih je iskutvo logora bilo dobitak. Bilo je i mnogih neurotičnih osoba koje su upravo zahvaljujući logorskom životu iskusile neku vrstu konsolidacije, razumljive putem analogije sa činjenicom koja je dobro poznata velikim graditeljima: oronuli svod se može ojačati jednostavno ako mu smanji težina.

Ovim smo došli do razgovora o trećoj fazi – oslobađanju. Vremensko ograničenje mi ne dozvoljava da ulazim u značajne detalje, kao što je izrazito iskustvo depersonalizacije u vreme oslobađanja. Dovoljno je reći da otpuštanje iz logora znači naglo oslobađanje od pritiska. Kao riba koja živi u dubinama mora i koju neočekivano donesu na površinu vode, tako je veoma lako da karakter oslobođenog logoraša doživi deformaciju – moralnu deformaciju. U vezi sa tim može se, kao što i ja to činim, govoriti o psihičkom parnjaku „kesonske bolesti“.

Vratimo se sada našoj glavnoj temi, psihoterapiji ili grupnoj psihoterapiji u logoru. Neću ulaziti u takva pitanja kao što je pitanje otvorenih i zatvorenih grupa (ova grupa sa kojm sam ja radio svakako nije bila ni otvorena ni zatvorena, nego u – zatvoru). Takođe neću govoriti o „maloj“ ili minimalnoj psihoterapiji koja se razvijala u formi improvizacije za vreme postrojavanja, marširanja, u rovovima i barakama. Dozvolite da ono što mogu da vam kažem bude rečeno u znak sećanja na dr Karla Flajšmana, koji je umro mučeničkom smrću u gasnoj komori Aušvica. Kada sam upoznao ovog čoveka, njegov um je već bio obuzet negovanom idejom o pružanju psihološke pomoći novopridošlim zatvorenicima. Dodelio mi je, kao psihijatru, organizovanje ovog zadatka. Zahvaljujući velikom vremenu koje mi je bilo na raspolaganju, proširio sam ovu organizaciju na sistem mentalne higijene – što je naravno moralo biti sakriveno od SS-a i vođeno tajno. Skidanje druga koji se obesio bilo je, na primer, striktno zabranjeno.

Najhitniji zadatak bio je sprečiti šok dolaska. Uspeo sam u tome u određenoj meri, uz pomoć tima psihijatara i socijalnih radnika, koji se sastojao od obučenog personala iz cele centralne Evrope, koji mi je bio dat na raspolaganje. Jedan mladi rabin mi je takođe bio dodeljen, gospođica Jonas, po mom saznanju, bila je jedina ili u najmanju ruku prvi ženski rabin na svetu (bila je učenik dr Lea Beka). Ona je takođe okončala svoj život u Aušvicu. Bila je darovit govornik. Čim bi bio prijavljen novi transport, odlazili smo – sebe smo nazivali šok-timom – po hladnim potkrovljima i tamnim odeljcima baraka Terezijanštata – gde su stare i od nesreće onemoćale osobe bile šćućurene na podu, da improvizujemo razgovore koji su imali nameru da povrate ove ljude. Još uvek se sećam kako su čučali i posvećeno slušali rabine, među njima i jedna stara žena sa tubom za slušanje u ruci, ozarenog lica. Morali smo da se osobito usredsredimo na one koji su bili naročito ugroženi, na epileptičare, psihopate, „asocijalne“ i iznad svega stare i nejake. U tim slučajevima bilo je neophodno da se preduzmu posebne mere i naprave specijalni planovi. Trebalo je ukloniti mentalni vakuum ovih ljudi. Vakuum se može ilustrovati rečima starice, koja na pitanje šta je radila sve vreme, odgovara: „Noću sam spavala, a danju sam bolovala.“ Među dodeljenim pomagačima bila je jedna filološkinja, anglicista, zadužena da odvrati intelektualce među starim ljudima od njihove bedne spoljne i unutarnje situacije razgovarajući s njima na stranom jeziku.

Organizovali smo i jednu dnevnu bolnicu. Naročito se u ovim naporima isticao berlinski psihijatar dr Volf, koji je koristio „autogeni trening“ J. H. Šulca u tretmanu pacijenata. One je takođe umro u logoru, i to od plućne tuberkuloze. Beležio je stenografski autoopservacije tokom terminalnog stadijuma svoje bolesti. Nažalost, čuvar ovih beležaka takođe je nestao. I ja sam stalno pokušavao da se sličnim sredstvima što više distanciram od patnje koja nas je okruživala, posebno pokušavajući da je objektivizujem. Tako, sećam se da sam jednog jutra hodajući van logora jedva bio u stanju da dalje izdržavam glad, hladnoću i bolove u stopalima, oteklim od edema, promrzlim i gnojnim, u otvorenim cipelama. Moja situacija izgledala mi je daleko od utehe ili nade. Onda sam zamislio sebe kako stojim uz katedru u prostranoj, lepoj, toploj i svetloj dvorani, pred zainteresovanom publikom. Upravo je trebalo da započnem predavanje naslovljeno kao „Grupna psihoterapijska iskustva u koncentracionom logoru“, i govorio sam upravo o svim onim stvarima kroz koje sam tada prolazio.

Verujte mi, u tom trenutku nisam mogao da se nadam da će mi ikada biti podareno da jednoga dana održim takvo predavanje.

Najzad, ali ne najmanje bitno, morali smo da se pobrinemo i oko prevencije samoubistava. Organizovao sam službu izveštavanja i svako izražavanje suicidalnih misli ili stvarnih namera odmah mi je dojavljivano. Šta je trebalo činiti? Morali smo da apelujemo na volju za životom, nastavljanje života da bi se nadživeo zatvor. Ali ispostavilo se da su životna hrabrost ili životni zamor u svakom pojedinom slučaju zavisili od toga da li je osoba posedovala veru u smisao života, svog života. Ničeova izreka može da stoji kao moto celokupnog psihoterapijskog rada u koncentracionom logoru: „Onaj ko zna ‘zašto’ živi, prebrodiće skoro svako ‘kako’.“

Pod imenom logoterapije pokušao sam da u psihoterapiju uvedem shvatanje po kojem se u ljudskoj egzistenciji ne vidi samo želja za zadovoljstvom (u smislu Frojdovog principa zadovoljstva) i volja za moć (u smislu Adlerove težnje ka superiornosti) već i ono što sam nazvao volja za smislom. U logoru je psihoterapija zavisila upravo od obraćanja ovoj volji za smislom. Međutim, u ekstremno marginalnom stanju u kome se ljudsko biće nalazi u logoru ovaj smisao morao je da bude bezuslovan smisao, uključujući ne samo življenje već i patnju i umiranje. Možda je najdublje iskustvo koje sam imao u koncentracionom logoru (izvinite ukoliko postanem ličan) bio da sam, za razliku od zabrinutosti većine ljudi, koje se svodila na pitanje „Da li ćemo preživeti logor?“, jer ako nećemo, onda ova patnja nema smisla, bio opsednut pitanjem „Ima li čitava ova patnja, ovo umiranje, nekog smisla?“, jer ako nema, onda zaista nema smisla preživeti. Jer jedan život čiji smisao važi ili ne, zavisno od toga da li neko preživi ili ne, život čiji smisao zavisi od takvog stava prema događajima, takav život ne bi ni bio vredan življenja.

Dakle, bilo je to pitanje bezuslovnog smisla života. Svakako, treba razlikovati bezuslovno, s jedne, od opšte validnog, s druge strane, analogno onome što je Jaspers govorio o istini. Bezuslovni smisao, koji smo morali da pokažemo ljudima koji u njega sumnjaju ili su očajni, u svakom slučaju je daleko od nejasnog i opšteg smisla, on je upravo suprotan, vrlo konkretan smisao lične egzistencije.

Želim ovo da pojasnim jednim primerom. Jednog dana su u logoru dve osobe sele do mene, obe odlučne da izvrše samoubistvo. Obe su koristile stereotipnu frazu u logoru: „Nemam više šta da očekujem od života.“ Neophodan zahtev bio je da ova dvojica dožive kopernikanski obrt tako da se više ne pitaju šta bi mogli da očekuju od života, već da postanu svesni da život očekuje nešto od njih – da svakoga od njih dvojice, zaista sve nas, neko ili nešto čeka, bilo da je to neki posao koji treba obaviti ili drugo ljudsko biće.

Ali šta ako se pokaže da ovo čekanja nema perspektivu ispunjenja? Jer zaista postoje situacije u kojima je sigurno da se čovek nikada više neće vratiti na posao ili nikada više neće videti određenu osobu, i stoga je stvarno istina da ga ništa i niko više ne čeka. Ali čak i tada, pokazalo se, u svesnosti svakog pojedinog bića neko je bio prisutan, nevidljivo, možda čak i nije više bio u životu, ali je ipak bio prisutan i pri ruci, „tamo“ na neki način, ka Ti u većini najintimnijih dijaloga. Za mnoge je to bilo prvo mesto, bilo je važno zapitati: Šta on očekuje od mene – tj. kakav se stav od mene zahteva? Stoga, krajnja suština je bila način na koji je osoba razumela kako da pati ili znala kako da umre. Savoir mourir – comprendre mourir.[6] Ovo je, kao što smo već rekli, kvintesencija celokupnog filozofiranja.

Reći ćete da su svakakva razmatranja neplodna. Ali u logoru, kao što smo iskusili, pravilo primum vivere, deinde philosophari – prvo preživi, pa onda filozofiraj o tome – bilo je opovrgnuto. Ono što je bilo validno u logoru je upravo suprotno pravilo – primum philosophari, deinde mori – prvo filozofiraj, pa onda umri. Ovo je bila jedna validna stvar: objasniti sebi pitanje konačnog smisla i potom biti u stanju hodati uspravno napred i umreti traženom mučeničkom smrću.

Ako hoćete, logor nije bio ništa drugo do mikrokosmičko ogledalo ljudskog sveta uopšte. Tako možemo opravdati primenu svega što se može naučiti iz iskustva koncentracionog logora na sadašnje uslove u svetu. Drugim rečima, možemo pitati koja je psihoterapijska doktrina proizašla iz ovih iskustava u odnosu na ono što zovem „patologija Zeitgeista„. Ta patologija, ako bismo je mogli opisati, obeležena je provizornim, fatalističkim, konformističkim i fanatičkim stavovima prema životu, koji lako mogu poprimiti razmere psihičke epidemije. Somatske epidemije su tipičan proizvod rata; psihičke epidemije su mogući uzroci rata, dakle i novih koncentracionih logora. Stoga, dozvolite mi da završim ovu diskusiju o primeni psihoterapije u situaciji koncentracionih logora, izražavajući nadu da psihoterapija može igrati ulogu i u sprečavanju da se ponovi bilo šta nalik koncentracionim logorima u budućnosti.

_____________________

vrati se na tekst[1] Rad pročitan na Drugom međunarodnom kongresu psihoterapije u Lajdenu, Holandija, 8. septembra 1951. godine.
vrati se na tekst[2] Emil Utitz, Psychologie des Lebens im Konzentrationslager Theresienstadt (Vienna: A. Sexl, 1948).
vrati se na tekst[3] E. Utitz, „Zur Psyhologie provisorischen Daseins“, Essays in Psychology… David Katz (Uppsala: Amquist & Wiksells, 1951).
vrati se na tekst[4] Die Arbeitslosen von Marienthal (Leipzig: Hirzel, 1933).
vrati se na tekst[5] Ali sve veliko je koliko teško, toliko i retko.
vrati se na tekst[6] Znači umreti znači razumeti umiranje.

Advertisements