Izvorni naziv članka: The Careerists (by Chris Hedges)
[objavljen 23. jula 2012.]
Copyright © 2012 Truthdig
Najveće zločine u istoriji čovečanstva omogućila su najbezbojnija ljudska bića. Oni su karijeristi. Birokrate. Cinici. Oni obavljaju male poslove koji čine velike, složene sisteme iskorišćavanja i smrt stvarnosti. Oni sakupljaju i čitaju lične podatke desetine miliona nas koje je prikupila bezbednosna i nadziruća država. Oni drže račune Eksona Mobajla (Exxon Mobil), Britiš Petroleuma (BP) i Goldman Saksa (Goldman Sachs). Oni grade ili upravljaju bespilotnim avionima. Oni rade u korporativnom oglašavanju i odnosima sa javnošću. Oni izdaju obrasce. Oni obrađuju papire. Oni pojedinima ne priznaju bonove za hranu i naknade za nezaposlenost ili drugima medicinsko osiguranje. Oni primenjuju zakone i propise. I oni ne postavljaju pitanja.
Dobro. Zlo. Ove reči njima ne znače ništa. Oni su iznad moralnosti. Oni su tamo da omoguće da korporativni sistemi funkcionišu. Ukoliko osiguravajuće kompanije ostave desetine miliona bolesnih da pate i umru, tako je kako je. Ukoliko banke i šerifi odeljenja izbace porodice iz njihovih domova, tako je kako je. Ukoliko finansijska preduzeća pljačkaju štednju građana, tako je kako je. Ako vlada zatvori škole i biblioteke, tako je kako je. Ukoliko vojska ubija decu u Pakistanu ili Avganistanu, tako je kako je. Ukoliko špekulanti na robnim berzama podignu cene pirinča i kukuruza i pšenice tako da postanu nedostupni stotinama miliona gladnih širom planete, tako je kako je. Ukoliko Kongres i sudovi liše građane osnovnih ljudskih sloboda, tako je kako je. Ako industrija fosilnih goriva pretvori zemlju u peć sa efektom staklene bašte koja nas uništava, tako je kako je. Oni služe sistemu. Bogu dobiti i iskorišćavanja. Najopasnija snaga u industrijalizovanom svetu ne dolazi od onih koji imaju radikalnu veroispovest, bilo da je islamski radikalizam ili hrišćanski fundamentalizam, već od legije bezličnih birokrata koji probijaju svoj put ka gore u slojevitim korporativnim i vladinim mašinerijama. Oni služe bilo kom sistemu koji odgovara patetičnim kvotama njihovih potreba.
Ovi menadžeri sistema ne veruju ni u šta. Oni nemaju odanost. Oni su bez korena. Oni ne misle izvan svojih sitnih, beznačajnih uloga. Oni su gluvi i slepi. Oni su, makar u pogledu velikih ideja i obrazaca ljudske civilizacije i istorije, potpuno nepismeni. A mi ih štancujemo na univerzitetima. Advokati, tehnokrate, diplomci poslovnih škola, finansijski menadžeri, IT stručnjaci, konsultanti, naftni inženjeri. „Pozitivni psiholozi“. Diplomci komunikacija, kadeti, predstavnici prodaje, kompjuterski programeri. Muškarci i žene koji ne poznaju istoriju, ne poznaju ideje. Oni žive i misle u intelektualnom vakuumu, svetu zaglupljujućih sitnih detalja. Oni su Eliotovi (T. S. Eliot) „šuplji ljudi“, „punjeni ljudi“. „Oblik bez sadržine, nijansa bez boje“, napisao je pesnik. „Paralizovana snaga, gestovi bez pokreta“.
Karijeristi su ti koji su omogućili genocide, od istrebljenja Indijanaca do turskog pokolja nad Jermenima, do nacističkog holokausta, do Staljinovih čistki. Oni su ti koji su omogućili da vozovi idu. Oni su ispunjavali obrasce i rukovodili zaplenom imovine. Oni su ukidali sledovanja hrane dok su deca umirala od gladi. Oni su proizveli pištolje. Oni su upravljali zatvorima. Oni su primenjivali zabrane putovanja, oduzimali pasoše, zaplenjivali račune u bankama i izvodili segregaciju. Oni su sprovodili zakon. Oni su radili svoj posao.
Politički i vojni karijeristi koje podržavaju ratni profiteri vodili su nas u besmislene ratove, uključujući I svetski rat, Vijetnam, Irak i Avganistan. I milioni su ih sledli. Obaveza. Čast. Zemlja. Karnevali smrti. Sve su nas žrtvovali. U uzaludnim bitkama, Verdenskoj i bici na Somi u I svetskom ratu, 1.8 miliona na obe strane je ubijeno, ranjeno ili nikada pronađeno. U julu 1917. britanski feldmaršal Daglas Hejg (Douglas Haig) uprkos morima mrtvih, propao je još dublje u blato Pašendala. Do novembra, kada je bilo jasno da je obećani prodor kod Pašendala propao, odbacio je početni cilj – kao što smo uradili u Iraku kada se ispostavilo da tamo nema oružja za masovno uništenje i u Avganistanu kada je Al Kaida napustila zemlju – i opredelili se za jednostavan rat iscrpljivanja. Hejg je „pobedio“ da je više Nemaca nego ujedinjenih trupa umrlo. Smrt kao dobitna karta. Pašendal je odneo 600 hiljada više života na obe strane linije pre nego što se završio. To nije nova priča. Generali su skoro uvek pajaci. Vojnici su sledili Jovana Slepog (John the Blind), koji je izgubio vid deceniju ranije, u odjekujućem porazu u bici kod Kresija 1337. tokom stogodišnjeg rata. Otkrivamo da su čelnici mediokriteti tek kad je za to prekasno.
Dejvid Lojd Džordž (David Lloyd George), koji je bio britanski premijer tokom kampanje za Pašendal, zapisao je u svojim memoarima: “[Pre bitke kod Pašendala] osoblje tenkovskog korpusa spremilo je mape da pokaže kako bi bombardovanje koje je uništilo drenažu neminovno vodilo u seriju isticanja, i locirali su tačne tačke gde će se vode okupiti. Jedini odgovor je bilo bezuslovno naređenje da ‘ne šalju više ove smešne mape.’ Mape moraju da se usklade sa planovima a ne planovi sa mapama. Činjenice koje su ometale planove bile su bezobrazluk.”
Ovde imate objašnjenje zašto vladajuće elite ne čine ništa po pitanju klimatskih promena, odbijaju razumno da odgovore na potpune ekonomske padove i nesposobne su da se nose sa slomom globalizacije i carstva. Ovo su okolnosti koje remete samu sposobnost za život i održivost sistema. I birokrate znaju samo kako da služe sistemu. Znaju samo menadžerske veštine koje su usvojili na Vest Pointu (West Point) ili Poslovnoj školi u Harvardu (Harvard Business School). Ne mogu misliti samostalno. Ne mogu izazvati pretpostavke ili strukture. Ne mogu intelektualno ili emocionalno da prepoznaju da sistem može da se uruši. I tako oni rade ono za šta je Napoleon upozorio da je najveća greška koju general može da napravi – naslikati zamišljenu sliku situacije i prihvatiti je kao stvarnu. Ali mi bezbrižno ignorišemo stvarnost zajedno sa njima. Manija srećnog završetka nas oslepljuje. Ne želimo da verujemo u ono što vidimo. Suviše je deprimirajuće. Tako se svi povlačimo u kolektivnu samoobmanu.
U veličanstvenom dokumentarcu “Shoah” (prim. prev. naziv filma znači Holokaust, kad se prevede sa hebrejskog), Kloda Lancmana (Claude Lanzmann), o Holokaustu, intervjuiše Filipa Mulera (Filip Müller), češkog Jevrejina koji je preživeo smaknuća u Aušvicu kao član “specijalnog detalja”. Muler povezuje svoju priču:
„Jednog dana 1943. kada sam već bio u Krematorijumu 5, voz iz Bjalistoka je stigao. Zatvorenik na “specijalnom detalju” ugledao je ženu u “sobi za skidanje” koja je bila žena njegovog prijatelja. Odmah joj je prišao i rekao joj: ‘Bićeš istrebljena. Za tri sata bićeš pretvorena u pepeo.’ Žena mu je verovala, jer ga je poznavala. Odmah se rastrčala i upozorila ostale žene. ‘Sve ćemo biti ubijene. Ugušene gasom’. Majke koje su nosile decu na ramenima nisu htele to da čuju. Odlučile su da je ova žena luda. Oterale su je. Zatim je otišla kod muškaraca. Bezuspešno. Nije da joj nisu verovali. Čuli su glasine u getu Bjalistoka, ili u Grodnom, ili drugde. Ali ko je to želeo da čuje? Kada je videla da niko ne želi da je sluša, izgrebala je celo svoje lice. Iz očaja. U šoku. I počela je da vrišti.”
Blez Paskal (Blaise Pascal) napisao je u “Mislima” (Pensées), “Jurili smo nemarno u ponor nakon što je postavljeno nešto ispred nas što nas je sprečavalo da ga vidimo.”
Hana Arent (Hannah Arendt), u zapisu “Ajhman u Jerusalimu”, zabeležila je da je Adolf Ajhman (Adolf Eichmann) prvenstveno bio motivisan “izvanrednom marljivošću u iznalaženju ličnog napretka.” Priključio se Nacistima zato što je to bio dobar pomak u karijeri. “Problem sa Ajhmanom”, napisala je, “bilo je tačno da su mnogi bili nalik njemu, i da mnogi nisu bili ni izopačeni ni sadisti, da su bili, i još uvek su, užasno i zastrašujuće normalni.”
“Što ga je neko duže slušao, očiglednije je postajalo da je njegova nesposobnost da govori blisko povezana sa nesposobnošću da misli, naime, da misli sa stanovišta nekog drugog”, napisala je Arentova. “Nikava komunikacija sa njim nije bila moguća, ne zato što je lagao već zato što je bio okružen najpouzdanijim od svih zaštitnih mera protiv reči i prisustva drugih, i dakle protiv stvarnosti kao takve.”
Gita Sereni (Gitta Sereny) pravi istu poentu u svojoj knjizi “Unutar te tame” (Into that Darkness), o Francu Štanglu (Franz Stangl), komandantu Treblinke (Treblinka). Zadatak u SS bilo je unapređenje za austrijskog policajca. Štangl nije bio sadista. Bio je blagoglagoljiv i učtiv. Veoma je voleo svoju ženu i decu. Za razliku od većine Nacista iz logora, nije imao jevrejske žene za ljubavnice. Bio je efikasan i dobro organizovan. Bio je ponosan primivši zvaničnu pohvalu kao “najbolji logoraški komandir u Poljskoj”. Zatvorenici su bili jednostavni objekti. Roba. “To je bilo moje zanimanje”, rekao je. “Uživao sam u tome. Ispunjavalo me je. I da, bio sam ambiciozan u tome, neću to da poreknem”. Kada je Serenijeva pitala Štangla kako je kao otac mogao da ubija decu, odgovorio je da ih je “retko video kao individualce. To je uvek bila ogromna masa. … Bili su nagi, svi na gomili, trčali su, njima se upravljalo sa bičevima. …” Kasnije je rekao Serenijevoj da kada je čitao o leminzima, podsetili su ga na Treblinku.
Zbirka eseja “Put u genocid” (The Path to Genocide) Kristofera Brauninga (Christopher Browning), beleži da su “umerene”, “normalne” birokrate, ne fanatičari, oni koji su učinili Holokaust mogućim. Žermen Tijon (Germaine Tillion) naglašava “tragičnu lakoću [za vreme Holokausta] sa kojom bi ‘pristojni’ ljudi mogli postati najsuroviji dželati bez da primete šta im se dešava”. Ruski pisac Vasilij Grosman (Vasily Grossman) u svojoj knjizi “Zauvek teče” primetio je da “nova država nije zahtevala svete apostole, fanatične, nadahnute graditelje, verne, pobožne učenike. Nova država čak nije zahtevala ni sluge – samo činovnike”.
Najodvratniji tip esesovaca za mene lično bili su cinici koji više nisu istinski verovali u svoje razloge, već su nastavili da skupljaju krv za svoju korist”, napisala je dr Ela Lingens-Rajner u “Zatočenicima straha”, njeni snažni memoari iz Aušvica. “Ti cinici nisu uvek bili brutalni prema zatvorenicima, njihovo ponašanje se menjalo sa njihovim raspoloženjem. Ništa nisu uzimali za ozbiljno – ni sebe same niti svoj razlog, niti nas, niti našu situaciju. Jedan od najgorih među njima bio je dr Mengele, logoraški doktor koga sam već pomenula. Kada je grupa novopristiglih Jevreja klasifikovana u one sposobne za rad i one sposobne za smrt, on bi zviždao melodiju i ritmično trzao svoj palac preko desnog ili levog ramena – što je značilo ’gasna komora’ ili ‘posao’. Smatrao je da su uslovi u logoru veoma loši i čak uradio nekoliko stvari da ih popravi, ali istovremeno je počinio ubistva okrutno, bez ikakve sumnje u to što čini.
Ove vojske birokrata služe korporativnom sistemu koji će nas doslovno ubiti. Oni su podjednako hladni i isključeni kao Mengele. Oni izvršavaju jednominutne zadatke. Oni su pokorni. Popustljivi. Oni se povinuju. Oni nalaze samovrednost u prestižu i moći korporacija, u statusu njihovih pozicija i njihovih karijernih unapređenja. Uveravaju sebe o sopstvenoj dobroti kroz lične poduhvate kao muževi, žene, majke i očevi. Oni sede u školskim odborima. Oni idu u Rotari klubove. Oni idu u crkve. To je moralna shizofrenija. Oni podižu zidove da stvore izolovanu svesnost. Oni čine mogućim smrtonosne ciljeve Ekson Mobajla ili Goldman Saksa ili Rejtiona (Raytheon) ili osiguravajućih kuća. Oni uništavaju ekosisteme, ekonomiju i politička tela i pretvaraju radne ljude i – žene u siromašne kmetove. Oni ne osećaju ništa. Metafizička naivnost uvek završava ubistvom. Oni rascepkavaju svet. Mali gestovi ljubaznosti i milosrđa skrivaju monstruozno zlo koje oni podstiču. I sistem se kotrlja napred. Kape polarnog leda se tope. Suša besni obradivim zemljištem. Avioni bez pilota donose smrt sa neba. Država se neumoljivo pomera ka tome da nas okuje lancima. Bolesni umiru. Gladni gladuju. Zatvori se pune. A karijeristi, gegajući se napred, rade svoj posao.
Aleksandra Perić 