Larina pesma

Lara je nosila strano vrlo kratko ime. Moderno davanje imena naginje ka sve češćem skraćivanju. Kada radi uvrnute potrebe za pojednostavljivanjem (svega) ime postane jedno slovo, iza njega može da ostane samo krik, a posle – tišina.

•  •  •

Ime je dobila po Larinoj pesmi kojom se njen otac umilio njenoj majci na petoj projekciji ekranizovanog romana Doktor Živago, a Lara je maštala da će sresti „svog oca“ koji će po nekoj neznanoj pesmi da joj podari potomka. Setila se Preverove otpadnice Barbare. Znala je jednu Barbaru iz viđenja. Njen tata je više bio barbarin, a manje Preverovac. Zašto je ona dobila to ime?

„Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo 
nad Brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad Brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se (…)“ [Žak Prever]

Barbara je bila strankinja a to znači da je mogla da se zove i Ksenija. Da li je neko posvetio pesmu Kseniji? Ne zna da takva postoji u poetskom obliku, ali zna da je tuđinka i da su Ksenije ili daleke ili odavno otišle negde.

•  •  •

— Laro, čemu toliko dramljenje, šta ti je?

— Tata je tebi recitovao Prevera i znao je da je to Prever. On je recitovao Uzalud je budim i ne shvativši da je to pesma posvećena ničim izazvanoj platonskoj ljubavi prema mrtvoj ženi čiju je fotografiju Miljković video i mislio je da je tu pesmu napisao Vinaver. Volim i Vinavera, ali…

— Što si tako stroga, čovek je pokušao da ti udovolji.

— Da, i to je moguće. Onda je, pre citiranja poslovica, prešao na prozu. Da, na prozu, i to onu koju izdaje Laguna; a proza nije romantična, a o Laguni, najbolje da ti kažem da nemam ništa lepo da kažem… „planetarni hit“ – 50 nijansi – Siva, Mračnije Blagi bože, kako loš trip.

— Mamino, možda taj čovek slabo šta čita, osim – novina, možda kladioničarskih?! Može biti da ima neke druge kvalitete, hm?

— Da, baš, i onda je rekao po jutru se dan poznaje. Pred mojim očima je uveliko preovladala mrklina. Odmah potom i jedna lasta ne čini proleće. Prosvetlio mi je, migrenu, samo. Taman sam htela da se poslužim slučajno podarenim lastinim krilima i odletim a onda je rekao: „I da znaš, ja mnogo volim prirodu i uživam u njoj!“

— Divno, dušo mamina, čovek je naturalista i sigurno poštuje prirodne zakone i potčinjava im se.

— Sutradan je u rano jutro došao na moja vrata, u maskirnoj uniformi (nisam se čestito ni probudila, a pomislila sam da je opet zaratilo, daleko bilo, i da se opraštamo zauvek) i veselo saopštio: „Vodim te u lov na zečeve!“ Povraćala sam, i to dugo, sećam se. Tešio me je glasom pravednog ubice i rekao da ću sve te nepotrebne suze pokusati u paprikašu od sveže odranog zeca koji je prethodno odležao u pacu koji samo on zna majstorski da napravi. Tako je suptilan, kao suri medved.

— Ovo i mene zabrinjava. Teško da mogu da te zamislim u okruženju punom prepariranih glava, od kojih bi veprova bila od tvog udvarača dok kao amajliju na privesku za ključeve nosi zečiju šapicu. Odvratno. Kada je sve već tako kako jeste, u čemu je problem da mu se zahvališ na neuspelim pokušajima približavanja i odlepršaš?

— Problem je u tome što kada pomislim da sam sa njim provela 11 (nesrećnih Koeljovih) minuta (za koje tvrdim da bi rekao da je šonpenovski 21 gram), naravno, pre udvaranja, veoma mi je loše. Aaaaaaaaaaa…

•  •  •

Lari se sve češće pričinjavalo da se pesma zove – Neimena. Ipak, mučan osećaj prouzrokovan gađenjem prema sebi ničim ne može da potvrdi ishod daljih dešavanja. Ostala je sama – tišina.

Kravčenko Nikoliću: Smanjite akcize na gorivo pa će da bude jeftino

IZVOR: TANJUG

Beograd — Generalni direktor NIS-a Kiril Kravčenko u razgovoru sa Tomislavom Nikolićem ocenio da je gorivo u Srbiji preskupo zbog cena akciza. Predloženo zajedničko rešenje države i NIS.

Братья Сербы, вы просто кричать давай, давай! Сколько еще?

Kravčenko je istakao da su cene goriva preniske u odnosu na plan godišnje prodaje naftnih derivata, a tokom razgovora je predložio da ruski partneri, zajedno sa državnim organima, pokušaju da pronađu način da te cene budu još prihvatljivije ruskim partnerima.

Nikolić je informisao Kravčenka da će 1. novembra otpočeti nova investiciona faza Vlade Republike Srbije vredna bog-te-pita-koliko miliona evra, te da se u narednom periodu planira njena transformacija u kampanju Samo pumpe NIS-a na Koridoru 11, koja će, u skladu sa najvišim evropskim standardima, proizvoditi energiju i iz reni bunara.

Kravčenko i Nikolić saglasili su se da je u interesu kompanije Gazprom Njeft, koja je većinski vlasnik NIS-a, da se saradnja nastavi i da se NIS i dalje razvija.

Pročitano na B52.

Do nauke bez muke – kupite fakultetsku diplomu

Danas smo pročitali kod njuzovaca prvo naslov pa članak – Retriver Soni postaje prodekan Medicinskog fakulteta u Nišu. Sam naslov nas nije iznenadio, jer zašto jedan pas koji sam sebi može da poliže muda ne bi mogao da bude pr(o)dekan fakulteta. Isto kao što bi i jedan majmun koji voli da sablažnjava ljude onanisanjem mogao da bude pr(o)dekan. To ne bi bilo novo, zar ne?!

Prava stvar je „inspiracija“ za tekst. Naime, pre tri dana Novi Magazin je objavio članak – Prodekan Petrović i retriver Soni imaju istu diplomu. Vrlo zanimljiv članak za čitanje koji nam prenosi da prodekan Medinskog fakulteta u Nišu profesor doktor Dragan Petrović ima diplomu koju mu je izdao tzv. Ešvud Univerzitet (Ashwood University) koji diplome izdaje na osnovu prepoznavanja životnog ili profesionalnog iskustva studenta. Primamljivo, zar ne?! A i ne mnogo skupo. Nema dosadnog učenja, nema nikakvog cimanja sa ispitima, za pet minuta se dostave podaci, plati se, a diploma sa propratnom papirologijom stiže za 15 dana na vašu kućnu adresu. Već od tričavih $299 za diplomu srednje škole, do specijalnog paketa za osnovne, master i doktorske studije sa popustom – što iznosi svega $1448.

Istu takvu diplomu ima i zlatni retriver Soni, iz Australije, koji je na osnovu svojih iskustava dobio diplomu.

„Kako to funkcioniše u praksi proverili su autori jedne australijske televizijske emisije kada su odlučili da za svog zlatnog retrivera Sonija nabave diplomu doktora medicinskih nauka sa Univerziteta Ešvud. U odeljku „životno iskustvo“ autori emisije su naveli da je Soni “ jeo iz bolničkog kontejnera poslednjih 5 godina, što je 35 psećih godina“, kao i da „ima veliko iskustvo u mirisanju anusa drugih pasa“. Platili su 450 dolara i posle dve nedelje stigla je diploma sa transkriptom navodno položenih ispita – Soni je iz imunologije, bakteriologije i zoologije dobio desetku, a iz govorne komunikacije i sposobnosti prezentacije – devetku.“

Svojevremeno, 2007., Politika je pisala o pokretanju krivične istrage protiv  Petrovića povodom sticanja panamske diplome. Epilog smo imali prilike da vidimo tri godine kasnije, kako je prenela TV Bastilja da je potvrđeno da je doktor = doktor i stavljena je tačka na tu priču. Zli jezici li ne, u to se ne upuštamo, ali verovatnije je da gde ima dima ima i vatre. Dragan Petrović je i danas vanredan profesor na Medicinskom fakultetu u Nišu zadužen za nekoliko predmeta – uža naučna oblast maksilofacijalna hirurgija i prodekan za osnovne studije na stomatologiji.

Takođe, Novi Magazin se osvrnuo na izvesnog Đorđa Lazića i žalopojni prilog B92 o njemu. On je svoje navodno obrazovanje stekao kao stipendista Vlade Srbije preko Fonda za mlade talente 2006. A onda se vratio u majčicu Srbiju, u kolektivni smeštaj u Bujanovac, gde nema posla za njega. Gle čudna čuda, vratio se „sa nekoliko diploma na šta je vrlo ponosan“ i to Ruzvelt Univerziteta (Roosevelt University) – postoji stvaran univerzitet tog imena i lažnjak (poznat još s početka 80-tih prošlog veka), i lažnog Belford Univerziteta (Belford University).

Imate puno mogućnosti da steknete diplomu preko noći, a radi lakšeg snalaženja konsultujte sajt Diploma Mill Scam. Ima i sajt gde mogu da se naruče lažne diplome sa preko 2000 univerziteta u Americi. Evo primera kako izgledaju te diplome. Koji biznis, a?!

Koliko li ima Sonija, Petrovića, Lazića… lokalno, a tek globalno?!

Lav Nikolajevič Tolstoj: Kako se đavolčić iskupio zbog komada hleba

Izađe siromašni seljak da ore, ne doručkovavši, i ponese od kuće komad hleba. Prevrnu seljak plug, odveza gredelje, stavi ih pod grm; tamo stavi i komad hleba i pokri ga kaftanom. Umoriše se konji, a seljak ogladne. Zabode seljak ralo, ispregnu konja, pusti ga da pase, pa pođe prema kaftanu da ruča. Podiže kaftan – nema hleba; poče ga tražiti, prevrnu kaftan, strese ga – nema komada hleba. Začudi se seljak. „Čudno – pomisli. – Nikoga nisam video, a neko je odneo komad hleba“. A to je đavolčić dok je seljak orao, ukrao komad hleba i sklonio se iza žbuna da čuje kako će seljak psovati i pominjati njega, đavola.

Sneveseli se seljak.

— Ma ipak – reče – neću umreti od gladi! Vidi se da je bilo nužno onom koji je odneo. Neka mu je na zdravlje!

I ode seljak na bunar, napi se vode, predahnu, uze konja, upreže ga i stade opet orati.

Pomete se đavolčić što nije naveo seljaka na greh i ode da to ispriča đavoljem glavaru. Javi se đavoljem glavaru i ispriča kako je ukrao seljaku komad hleba, a seljak umesto da opsuje, reče:

„Nek mu je na zdravlje!“ Naljuti se đavolji glavar.

— Ako te je – reče mu – seljak u ovome nadmudrio, sam si kriv: nisi bio vešt. Počnu li – reče – ljudi, a za njima se povedu i žene, da postupaju tako, mi nećemo imati više rašta da živimo. To se ne sme tako ostaviti! Idi ponovo seljaku, iskupi se zbog tog komada hleba. Ako mu u roku od tri godine ne doskočiš, ja će te okupati u svetoj vodici!

Uplaši se đavolčić, pohita na zemlju, stade se domišljati kako da se iskupi za svoj greh. Mislio je, mislio i smislio. Preobrati se đavolčić u dobrog čoveka i ode sirotom seljaku da kod njega služi. I on nauči seljaka da u sušno leto poseje žito u ritu. Posluša seljak slugu, poseja u ritu. Drugim seljacima sunce sve sažeže, a sirotom seljaku žito rodi gusto, visoko, s jedrim klasjem. Prehrani se seljak do nove žetve i ostade mu još podosta žita. U leto, pak, sluga nauči seljaka da poseje žito u brdu. I zadesi se kišno leto. Seljacima žito poleže, natopi se, ne zametnu klas, a seljaku u brdu žito tako rodi da se klasje povilo. Seljaku preostade još više žita. I on ne znađaše šta da radi s njim.

Tada sluga nauči seljaka kako da prelije žito da bi mu prevrelo i kako da peče rakiju. Ispeče seljak rakiju, stade da je pije i druge da njome poji. Dođe đavolčić glavaru i stade se hvalisati kako se iskupio zbog onog komada hleba. Ode glavar da vidi.

Dođe seljaku, vidi – pozvao seljak bogataše, čašćava ih rakijom. Domaćica prinosi rakiju gostima. Samo što poče posluživati, saplete se o sto, proli čašu. Naljuti se seljak, izgrdi ženu.

— Vidi – reče – proklete ludače! Zar su to pomije, te da ti, bangavušo, takvo blago prolivaš na zemlju?

Munu đavolčić glavara laktom: „Pazi – veli – kako se on sad neće sažaliti kao onda zbog komada hleba“.

Izgrdi domaćin ženu, stade sam posluživati. Naiđe s rada neki siromašan seljak, nezvan; nazva dobar dan, sede, vide – ljudi piju rakiju; prohte se i njemu onako umornom da popije rakijicu. Sedeo je, sedeo, gutao je pljuvačku, gutao, a domaćin nikako da ga posluži; samo promrlja sebi u bradu: „Zar vas sve mogu namiriti rakijom!“

Dopade se to đavoljem glavaru. A đavolčić se hvališe: „Pričekaj samo, ima tek da vidiš“.

Popiše bogati seljaci, popi i domaćin. Stadoše jedan drugom podilaziti, jedan drugog hvaliti i podmuklo se ulagivati.

Slušaše ih neko vreme glavar, slušaše, pa pohvali đavolčića i za to. „Ako se – veli – od tog pića budu ulagivali i jedan drugog obmanjivali, svi će nam pasti šaka“. – Pričekaj samo – reče mu đavolčić – pa da vidiš šta će dalje biti; samo da popiju još po jednu čašicu. Sada oni, kao lisice, zamazuju oči jedan drugom, hoće da nasuču jedan drugog, ali pazi, sad će se ostrviti kao vuci.

Ispiše seljaci još po jednu čašicu, počeše glasnije i osornije govoriti. Umesto udvornih reči stadoše se psovati, ražestiše se jedan na drugog, potukoše se, porazbijaše jedan drugom noseve. Umeša se u tuču i domaćin, i njega izmlatiše.

Pogleda glavar, dopade mu se i to.

— To je – veli – baš lepo.

A đavolčić veli: „Pričekaj samo, tek ima da vidiš! Dok popiju treću! Sada su se ostrvili kao vukovi, ali strpi se, kad popiju treću, biće ko svinje“.

Ispiše seljaci i treću čašicu. Udari im sasvim u glavu. Blebeću, nešto viču a ni sami ne znaju šta, jedan drugog ne slušaju. Stadoše se razilaziti – neko sam, neki udvoje, neki utroje – obori ih piće i izvališe se po ulicama. Izađe domaćin da isprati goste, tresnu nosom o baru, sav se iskalja, leži kao vepar, grokće. To se još više dopade glavaru.

„Pa – veli mu – valjano si piće izumeo, iskupio si se za onaj komad hleba. Kaži mi – veli – kako si ga načinio? Nema tu druge, mora da si nalio najpre lisičije krvi: od nje je seljak postao lukav kao lisica. A zatim vučju krv: od nje se ostrvio kao vuk. A na kraju si, svakako, dolio svinjske krvi: od nje je postao svinja“.

— Ne – reče đavolčić – nisam ga tako načinio. Postarao sam se samo da mu žito rodi u izobilju. Ona, ta zverinja krv, vazda živi u čoveku, samo se ne  ispoljava kada mu letina rodi toliko da podmiri potrebe. Onda mu nije bilo žao ni poslednjeg komada hleba, ali čim mu žito poče preticati, stade se domišljati kako da se proveseli. I ja ga naučih kako da se provodi – da pije rakiju. A čim poče od blagodeti Božije peći rakiju, zarad svog provoda, uzavre u njemu i lisičija i vučija, i svinjska krv. Od sada, popije li samo rakije, vazda će biti životinja.

Pohvali glavar đavolčića, oprosti mu zbog komada hleba i postavi ga za starešinu u đavoljem carstvu.

___________

Kako se đavolčić iskupio zbog komada hleba. Februara 1886. godine, čitajući zbornik A. N. Afanasijeva „Ruske narodne legende“ („Народные русские  легенды“ М. 1859), Tolstoj je tamo našao mnoštvo sižea za svoje narodne priče, „ali jedino u odlomcima… jedan odlomak ovde, drugi treba tražiti na drugom mestu… Ako se valjano sastave odlomci, šta može ispasti!…“ („Литературное наследство“, t. 69, kn. 2, M. 1961, str 81). Tada je, očito, i napisana priča „Kako se đavolčić iskupio zbog komada hleba“ za čiju okosnicu je Tolstoj uzeo beloruske i tatarske varijante koje je Afanasijev uneo u zbornik. Objavljena je u knjizi: „L. Tolstoj: Tri bajke“, M. 1886, koju je izdao „Posrednik“.

___________

Kod nas ova priča je objavljena u knjizi Otac Sergije: izabrane hrišćanske pričeIzdavač je Agencija za izdavačku delatnost – Bernar, Stari Banovci, 2009. godina.

Iz predgovora koji je napisao ruski bogoslov Pavle Evdokimov, a preveli hilandarski monasi (odlomak):

„(…)Tolstojev genije se sastoji u buđenju moralne svesti. On žestoko odbija sve što se ne uklapa u uske okvire njegovog panmoralizma, i celim svojim bićem ustaje protiv „duha epohe“ optužujući društvo za vapijuću hipokriziju. Njegova je propoved potresla ceo svet koji se priklonio šarmu njegovog genija, genija duboko rastrzanog i raspetog njegovim ličnim protivrečnostima i protivrečnostima njegovog učenja.

Jevanđelske reči (Mt. 5.39): ne protivite se zlu, uslovljavaju njegov anarhizam. On odbacuje državu, silu, svaku vrstu vlasti, privatno vlasništvo. On pati zbog nepravde u životu, sebe smatra parazitom koji živi na teret naroda i stvarada dela koja su tom narodu nekorisna. Seljak njega hrani, ali šta može seljak sa njegovom Anom Karenjinom? Premda živi u udobnim uslovima, on se oblači kao seljak i nastoji da živi jednim lažno uprošćenim životom. Kontradikcija između njegovog učenja o životu i samog života koji se ne potčinjava suviše pravolinijskom učenju, postaje sve nepodnošljivija: „Vičem od bola… osećam se potpuno pometen… Mrzim i sebe i svoj život“, – priznaje i vapije njegova duša.(…)“

___________

Kratka biografija Lava Tolstoja (1828-1910)

Studirao je na imanju svojih roditelja a potom, vrlo kratko, na Kazanjskom univerzitetu. Godine 1851. postaje oficir i učestvuje u Sevasto-poljskoj bici. Godine 1852. objavljuje Detinjstvo, potom Sevastopoljske priče, koje mu donose prvu literarnu slavu. Godine 1855. Tolstoj je u Peterburgu, a 1856. putuje u inostranstvo. Po povratku, živi na porodičnom imaju, gde organizuje školu za decu. Godine 1862. ženi se Sofijom Berns. Oko 1880. prolazi  duboku krizu koja je opisana u Ispovestima i istražuje veru kod seljaka. Njegov „mistički imanentizam“ vidan je u delima Moja vera i O životu. Njegova Kritika teološke dogmatike u četiri toma predstavlja razlaz sa Crkvom. Porodična svađa i pritisak njegovih učenika, proizvode tragičnu odluku za „bekstvo“. Posle jedne kratke posete Optini i manastiru Šamodrino na putu oboleva i 1910. umire od pneumonije.

___________

Tolstoj: Sabrana dela (na ruskom)

Tolstoj: Otac Sergije

#1: namerne reči i slučajne rečenice

krajolik • zaveti • klatiti • obluci • opevano • vrat • putovanje • rajski vrt • ovešani • nespretno • odmoriti • pesnički

~~~

[I] Posle dugog putovanja stigao je do krajolika nalik pesnički opevanom rajskom vrtu kako bi se odmorio od zaveta koji su mu se ovešani klatili oko vrata poput nespretno nanizanih teških oblutaka.

[II] Odmoriti se od zaveta, da, to je bila pomisao. Krajolik koji se stidljivo promaljao na putovanju ka rajskom vrtu stenjao mi je za vratom, pomodrelom od oblutaka sećanja. Pesnički dar sam nespretno ovešao kao suvišnu stvar koja se nehajno klatila, stalno me podsećajući da opevan život više vredi od junačke smrti.

[III] Smrt je mogla da bude putovanje u rajski vrt. Pesničke zavete koje sam sebi davala svakog dana, nespretno sam odgurnula od sebe. Reči su presahle; ovešane, klatile su se oko mog vrata, otežalog od oblutaka nedosanjanih snova. Dok se predamnom rađao krajolik, prizivajući me lepotom i šapućući: tu se treba odmoriti, od straha ništa nije ostalo opevano.

Mlađan Dinkić: fotorobot

Ili: Nikad bolja (stvarnija) fotografija, još „stručnije“ izjave i sve mutnija snoviđenja.

Za znatiželjne, radi se o članku – Ovo su Dinkićeve ekonomske mere.

Tebra, od ovog može da se rikne! Hik, hik, grok, grok!

foto: Beta/Marko Rupena

 

"Nije se više znalo ko je svinja a ko je čovek". (Životinjska farma, Džordž Orvel)

 

Piloti – Kažu da ljubav je samo reč / Muzika i tekst: Mlađan Dinkić

 

Bolje je da je samo pisao i komponovao, manja bi šteta bila. Eh, ti kompleksi što ljudima ne daju mira.

Konkursi regiona: Analiza sadržaja sajta i [ne]mogućnost komentarisanja

Sajt Konkursi regiona, koji je osnovao Predrag Milojević koji se i sam bavi pisanjem i izdao je knjigu kratkih priča – Minhen i druge priče, ima zastupljen sadržaj gde je naglasak stavljen na prenošenje tekstova konkursa iz različitih umetničkih oblasti iz ex-YU regiona. Ono što ga razlikuje od nekih njemu sličnih sajtova je to što je na ovom mestu sve objedinjeno a što se može smatrati novim i korisnim na našem internet nebu. Takođe, veoma je dobro što se na sajtu mogu naći kako rezultati konkursa, tako i svaka pohvala za objavljivanje nagrađenih priča i pesama i sl. sa konkursa. Očigledno je sajt nastao iz entuzijazma i to je isto tako za svaku pohvalu. Postoje i kolumne pojedinih ljudi od kojih su neke vredne pažnje, a neke nisu. Sugestija bi bila da je nužno preneti izvore iz kojih se prenose informacije o objavljenim konkursima, kao i da bi pre objavljivanja trebalo pročitati sadržaj teksta (nije dovoljno kopiraj/ubaci) s obzirom da su pojedini konkursi nepotpuni i nije dovoljno ograditi se time što kako piše na sajtu: „Konkursi regiona u najboljim namerama samo prenose tekstove priređivača konkursa i ne odgovaraju za eventualne nepravilnosti u podacima“.

Postoji jedan problem, a to je ostavljanje komentara na sajtu, a komentarisanje je inače slabo zastupljeno. Koliko smo do sada primetili, administrator ne nalazi za shodno da ljudima koji postavljaju konkretna pitanja (ma kako ona trivijalna bila) pruži i konkretne odgovore, čime se stiče utisak da se posetioci ne uvažavaju. Njihova pitanja ostaju otvorena i niko ne haje za to. To je veoma slaba tačka u uzajamnoj komunikaciji, te i slaba tačka sajta i prećutno ispoljavanje arogantnog stava prema posetiocima.

Drugi problem u okviru istog je hermetičnost ljudi koji sajt uređuju, a to je brisanje po njima nepoželjnih komentara. Konkretno, to je ono sa čime smo se susreli. Nedavno smo se nadovezali na jednog komentatora na konkurs Književne omladine Srbije po drugi put objavljenog 19. juna ove godine, a prvobitno je objavljen decembra prošle godine koji je spomenuo da KOS zapravo objavljuje sve rukopise koji im se pošalju zato što je finansiranje od strane učesnika 100%. Pružili smo „opipljive“ primere za to i zaključili da je samim tim dodeljivanje nagrada besmisleno, jer je i ono samofinasirajućeg karaktera i da tako nešto ne može da se zove konkursom. Naravno, administrator je na kraju sve komentare obrisao, jer takva antireklama ne ide u prilog Književnoj omladini Srbije koja je, kako je pisalo, i tražila da se komentari uklone. Veliki minus za administratora i posledično sajt zbog neodoljevanja pritiscima. Treba naglasiti da ono što je KOS nekada bio sada nije i da se ekipa koja je okupljena oko sadašnjeg KOS-a parazitski nakačila na negdašnju slavu i značaj ove institucije.

Navodimo kao primer deo teksta iz članka koji smo sačuvali zahvaljujući Gugl Rideru a koji je na sajtu Konkursi regiona 7. avgusta 2012. objavio Miloš Likić koji je i sam dao novac za izdavanje svoje knjige kod KOS-a (i mrtav link):

О конкурсу:

Књижевни конкурс ,,Пегаз” није стандардни, и не награђује рукописе, него објављене књиге у нашем издању, што је наведено у самом тексту конкурса. Све детаље везане за објављивање књиге, потенцијални аутори добију након обраћања издавачу, па и информацију да се ради о самофинансирању од стране аутора.
Међутим, за разлику од издавача који финансирају књигу и који након њене објаве деле са ауторима проценат од продаје, или узимају цео износ за себе, наша издавачка кућа не узима никакав проценат. Новац од продаје књига на промоцијама, сајмовима, књижарама…. аутори добијају у пуном износу. Све је то наведено у самом Уговору о ауторском делу, са којим су аутори упознати и кога свесно потписују.
Дакле, ми само помажемо младим и неафирмисаним људима да изађу из анонимности и објаве своју књигу.
Онима којима такав начин сарадње не одговара, имају могућност да се обрате издавачима који ће им финансирати објављивање књиге, прихватајући њихове услове сарадње. Свако од издавача конципира политику свог пословања како њему одговара.
Сасвим просто. За сваког има места испод овог књижевног неба. И свако има право на избор. Ако вам се нешто не допада, идите тамо где вам услови и сарадња одговарају. Ми смо отворени за сваки вид нормалне комуникације и сарадње.

Takođe, još jedan savet, a to je da je zaista providno da i kada se povede neka polemika, odjednom se pojavljuju navodni komentatori ne baš tako duhovitih nadimaka i još manje smislenih komentara iza kojih pretpostavka je stoji administrator koji možda misli da time provocira.

Sve ukupno, može se naslutiti da je najpoželjnije da se komentari ne ostavljaju, osim ako nisu tipa: „Super je“, „Lepo“, „Baš mi se sviđa“.

Na sve navedeno, moramo primetiti da se početnički entuzijam istopio, jer sada je poželjno donirati Konkurse regiona, preko udruženja Presing čiji je osnivač i zastupnik Predrag Milojević. Za sve ostale važi da treba da uređuju, pišu… i to sve bez ikakvog honorisanja, što u osnovi i nije problem jer je poznato da sujeta ljudi vapi da im se ime negde objavi, pa je to kompenzacija. Pitanje je samo zašto bi neko dao svoj novac za Konkurse regiona? Da bi sutra Predrag objavio knjigu od prikupljenog novca? Bolje i to nego da je objavi kod KOS-a.

Čedo Konkursa regiona je nešto što su oni prozvali onlajn časopisom Afirmator.

Jedan od urednika, Vladimir Bulatović Buči  govori o interakciji sa posetiocima na stranicama Afirmatora.

„Mi im nudimo zapravo nešto…, sad ja kažem nudimo im proizvod; ali to ne mora da znači da je to najbolje na svetu. Neka oni kažu, neka, nnn, neka promisle i neka nam, ovaj, baš sam pričao malopre sa Aleksandrom (prim. aut. Novakovićem), kako smo imali par komentara, pa su ljudi imali tako neke zanimljive komentare i onda su pitali: kao, zašto vi to radite, zašto imate baš to tako. Onda sam, ovaj, ‘m odgovorio: pa e upravo je to cilj toga, da, da mi zapravo krozzzz, mmmmm, interakciju, znači krozzzzz promišljanje zajedničko, da, da oni kažu ono što misle, da, da se ne slažu sa time i to; mi smo time učinili veliku stvar.“

Digresija: ko razume shvatio je, a i ko nije, shvatio je.

Ali, omladino, vi zaista ne donosite ništa što već nije viđeno. Prežvakavate.

E, tu smo uputili kritiku Aleksandru Novakoviću, što je bio diskurs od teme, tj. postavljenog članka, i otvoreno izneli stav da smatramo da mu kao piscu nedostaje veština pripovedanja i da je njegov roman „Vođa“ koji je dobio nagradu od V.B.Z. senzacionalistički i provokativan i da to nije dovoljno za dobijanje nagrade. Ali s obzirom od koga dolazi nagrada, dobro je. Naravno, Aleksandar je to shvatio lično i izvređao nas, usput se koristeći izlizanim uličnim eufemizmima i kvazireligijskim bulažnjenjem. No, to je njegov izbor. Kada smo poslali poslednji komentar koji je vrlo ljudski, on je izbrisan, pa smo ga ponovo postavili, pa je ponovo izbrisan. Veliki inkvizitor nikada ne spava, zar ne?!

Sadržaj obrisanog komentara:

Da smo kojim slučajem odlučili da prihvatimo Aleksandrov stil komunikacije, onda bi naš komentar bio po sistemu „i ja tebi“, a to ne vodi nigde.

Primer mogućeg komentara:

Aleksandre, tvoj problem je što kritiku doživljavaš lično. Ne poznajemo se, te prema tome?!?!?! Imaš podatak više i sumnju manje da sam ljubomoran autsajder iz tvojih fakultetskih memoara. ’Alo bre, kritikujem tvoje pisanje. Is that a problem? Sigurno da to što pizdiš i gajiš kočijaški govor proizlazi iz toga što si se poistovetio sa likovima o kojima pišeš; uostalom, uglavnom si pisao o sebi (zar ne!!!) pa se pališ na svaku prozivku. A to je zona – no pasaran – za svakoga. Ovo pisanije po netu, to ti je žešće sranje. Zgubidaniš onanišući nad svakodnevnim dešavanjima koja nemaju ama baš nikakvu vrednost. Visokoparno pisanje je odlika senzacionalističkih pisaca koji hoće na brzaka da na’vataju publiku sastavljenu od izvenišovanih mozgova. Tvoje pisanje liči na proseravanja blogera koji misle da su ćapili boga za jaja tako što su izneli svoj fucking stav. Da li ti je uopšte palo na pamet da pišeš npr. o ljubavi. Sad ćeš potcenjivački da se smeješ, a što i ne bi, kad je tvoja zbirka pesama sa delom o ljubavi posvećena ubijanju iste. Bravo! Nedovoljan. Najlakše je kenjati, a treba da se izdigneš iznad svih sranja i da u sebi pronađeš lepotu. Uostalom, ima neki intervju gde si stavio ljubav na prvo mesto, a od toga šta? Samo sereš po svemu i to proglašavaš nekakvim društvenim angažmanom. I znaš šta, zabole me pravoslavni tuki za tvoje odjeb stavove. Tu sam i ne idem nigde. Sviđalo ti se to ili ne. Sa sočnim jagodicama na vrhu. Sve ti je oprošteno, ali ostani. S. O. B. Peace bro!

U međuvremenu, svi komentari koji ne idu u prilog autoru su izbrisani. Za sada je ostao jedan komentar koji se nadovezuje na prethodne a izbrisane komentare, pa je očigledno da je onako skrnav ostao izvučen iz konteksta ali i on može da nestane uskoro. Kako smo sve komentare sačuvali [poučeni prethodnim iskustvom kada je admin obrisao „nepodobne“ komentare po diktatu  Književne omladine Srbije], prilažemo ih, a taj jedan koji je trenutno na sajtu je zaokružen narandžastom bojom.

Sada pitanje jeste, da li je bolje biti dobar čovek (ko je dobar čovek?) ili dobar pisac (ko je dobar pisac?) ili sve to ide u paketu, čak i kada sve skupa nije tako dobro. Mentalne onanije i lične frustracije su dobre za pisanje dnevnika, ali to sigurno ne može da se objavi bez dodatnog samoposmatranja kao završena pesma, priča ili roman.

Da Aleksandar Novaković ne zaslužuje pažnju, ne bi ni pročitali ništa što je napisao do sada. Dakle, zaslužuje je, ali svoju energiju i vreme arči bespotrebno, pišući gluposti. Ima on jednu priču – Geni, u osnovi konfuzno nabacano izlaganje sa zapaljivim govorom, napisano škrto, kontradiktorno, haotično i nestrukturisano, tako da čitaoca čas vodi po mračnim vilajetima spoznaje spoljnog (strašnog) sveta, čas po random pljuvačini svakoga, sve dok čitalac na kraju ne shvati da je prevaren i da konteksta nema i da se kontekst izmigoljio iz pera autora. Međutim, u tom tekstu postoji nekoliko rečenica u kojima se krije odgovor na pitanje: šta i kako dalje?

Preoštar sam, znam. Mrzim način na koji me ovo vreme čini bolesno ciničnim. Možda nisam najiskusniji čovek ali znam neke stvari, osećam ih. Jedna je istina (od onih koje naslućujem) iznad svih ostalih: siguran sam da je tragedija sveta u tome što je rešenje tako blizu a nas mrzi da pomerimo ruku i uhvatimo ga.

Čovek ne treba da otvara oči drugima, nego da svoje oči drži otvorenim i da svoje srce omekša i sluša, a um očisti. Zbog sebe.

Jedno je sigurno, prostakluk i verbalno iživljavanje i žongliranje neće pomoći ovom svetu da izađe iz blata, a još više je izvesno da takvo pisanje nema umetničku vrednost. A mladi pisci lako upadaju u tu zamku, misleći da su baš njihove misli i pisanija „nove“ i „autentične“. Ali nisu, svet je isti sada kao što je bio i pre 100, 200 godina itd., tako da su teme koje dotiču problematiku „angažovanog pisanja“ zapravo prisutnije od univerzalnih tema.

Kliše ili ne: „lepota će spasiti svet“ (izvedeno iz romana „Idiot“ F. M. Dostojevskog).

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [III]

Varšava je tih dana pružala izgled grada koji je položio oružje pred haranjem. Avgustovska zapara prigušivala je glasove i buku, duboka tišina prekrivala je gomile ljudi posedalih po ulicama. Povremeni, beskrajni redovi tramvaja rastvarali su gomilu. Ranjenici su proklinjali sudbinu oslonjeni licem i rukama o prozore; dugi žagor prenosio se od trotoara do trotoara. Prolazile su u pratnji kopljanika grupe boljševičkih zarobljenika obučenih u rite, sa crvenom zvezdom na čelu, šepajući pogrbljeni između kopita konja. Pri prolazu zarobljenika gomila se otvarala u tišini i zatvarala tromo iza njihovih leđa. Izbijali su tu i tamo neredi, ugušeni namah iznenadnim tiskanjem. Inad tog mora glava štrčali su drveni krstovi koje su u povorci nosili mršavi vojnici u groznici; narod se lagano pokretao, stvarala se talasave reka ljudi po sredini ulice, kretala se iza krstova, nailzaila, nestajala u uzburkanim potocima mnoštva. Na prilazu mostovlju na Visli uznemirena i bučna grupa osluškivala je neku udaljenu tutnjavu; teški oblaci, žuti od sunca i rpašine, zatvarali su horizont koji je vibrirao tutnjeći kao da je udaren maljem. Centralna stanica bila je danonoćno preplavljena izgladnelom masom dezertera, izbeglica, begunaca svih vrsta. Samo su Jevreji izgledali zadovoljno tih uzavrelih dana. Kvart Nalevki, varšavski geto, bio je u slavlju. Mržnja prema Poljacima, progoniteljima izraelskih sinova, žeđ za osveto i radost da se prisustvuje velikom uniženju Poljske, katoličke i netolerantne, manifestovale su se hrabro i snažno, neobično za Jevreje iz Nalevke, inače ćutljive i pasivne iz predostrožnosti i po tradiciji. Jevreji su postali buntovni – loš znak za Poljake.

Vesti koje su izbeglice prenosile iz zauzetih regiona pothranjivale su duh pobune: u svakom gradu, u svakom zauzetom selu boljševici su žurili da obrazuju Sovjet sačinjen od Jevreja iz samih mesta. Progonjeni Jevreji postali su progonitelji. Ukus slobode, osvete i moći bio je suviše sladak da bedne mase kvarta Nalevki ne bi poželele da ga osete. Ruska vojska, koja je već bila nekoliko milja od Varšave, imala je u samom gradu prirodnog saveznika u ogromnoj populaciji Jevreja koja je iz dana u dan rasla i po broju i po hrabrosti. Početkom avgusta bilo ih je pola miliona u Varšavi. Često sam se tih dana pitao šta je kočilo tu ogromnu pobunjenu masu, podstaknutu fanatičnom mržnjom i glađu za slobodom, da pokuša ustanaka. Bilo kakav prepad je mogao uspeti.

Država u raspadu, vlada u agoniji, vojska potučenja, vleiki deo nacionalne teritorije okupiran, prestonica u metežu i već opkoljena: samo hiljadu ljudi odlučnih i spremnih na sve bilo bi dovoljno da se zauzme grad bez upotrebe oružja. No, tadašnje iskustvo me je ubedilo da Katilina može da bude Jevrejin, ali katilinci, tj. izvršioci državnog udara ne treba da budu izabradni među sinovima Izraela. Oktobra 1917. u Petrogradu Katilina boljševičkog ustanka bio je Jevrejin Trocki, ne Rus Lenjin, ali izvršioci, katilinci, bili su u većini Rusi, mornari, vojnici, radnici. Godine 1927. Trocki je u borbi protiv Staljina morao da na svojoj koži oseti koliko je bilo opasno poveriti izvršenje državnog udara isključivo jevrejskih elementima.

Gotovo svakodnevno sastajao se diplomatski kor u sedištu papinog poslanstva. Pratio sam često italijanskog ministra Tomazinija koji nije pokaivao neko zadovoljstvo zbog držanja svojih kolega saglasnih s tezom se Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa. Samo ministar Francuske M. De Panafieu, iako je ocenjivao situaciju vrlo kritičnom, nije krio da bi odlazak diplomatskog kora u Poznanj ličio na bekstvo i izazvao ogorčenje javnog mnjenja, smatrao je stoga, u dogovoru s Monsinjorom Ratijem i ministrom Italije, da treba ostati u Varšavi do poslednjeg momenta i da savet ser Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa, pobornika hitnog napuštanja prestonice, ne treba slediti sve do eventualnog pogoršanja unutrašnje situacije koja bi mogla da dovede u nepriliku vojnu odbranu grada.

U suštini, M. de Pnafieu je bio mnogo bliži tezi engleskog i nemačkog ministra nego apostolskog nuncija i ministra Italije: dok su Monsinjor Rati i Tomazini očevidno želeli da se ostane u Varšavi i za vreme boljševičke okupacije i ispoljavali otvoren optimizam što se tiče ne samo vojne situacije, nego i unutrašnje, izjašnjavajući se da nema nikakvog rizika da diplomatski kor do poslednjeg momenta odloži prelazak u Poznanj, M. de Panafieu je ocenjivao s optimizmom samo vojnu situaciju. On nije mogao da krivi Vegana. Budući da je odbrana grada bila poverena francuskom generalu, ministar Francuske se opredeljivao za tezu ser Horasa Rambolda i grofa Oberndorfa, ne zbog problema vojne prirode, već samo zbog opasnosti koju je predstavljala unutrašnja situacija. Predstavnici Engleske i Nemačke strepili su naročito od pada Varšave u ruke boljševičke vojske, dok se M. de Panafieu plašio, zvanično, samo pobune Jevreja i komunista. „Ja se plašim“, govorio je francuski ministar, „udara nožem u leđa Pilsudskom i Veganu“.

Apostolski nuncije po onome što je tvrdio Monsinjor Pelegrineti, sekretar papskog poslanstva, nije verovao u mogućnost državnog udara. „Nuncije“, govorio je smešeći se šef engleske vojne misije general Carton de Wiart, „ne može da zamisli da bi bedna rulja iz geta i predgrađa Varšave pokušala da se usudi da preuzme vlast. Ali Poljska nije Crkva, gde samo pape i kardinali vrše državni udar.“

Iako nije verovao da bi vlada, vojne glavešine i vladajuća klasa, tj. odgovorni za situaciju, učinili sve što je u njihovoj moži da spreče nove opasnosti, Monsinjor Rati je bio ubeđen da bi bilo kakav pokušaj pobune propao. Argumenti M. de Panafieua bili su ipak suviše ozbiljni da ne bi izazvali zabrinutost u duši nuncija. Zato me nije čudila poseta koju je Monsinjor Pelegrineti učinio jednog jutra ministru Tomaziniju, podstičući ga da ispita da li je vlada preuzela sve potrebne mere kako bi se oduprla eventualnom pokušaju pobune. Ministar Tomazini je odmah pozvao konzula Paola Brenu, predočio mu nuncijevu zabrinutost i zamoilo ga u prisustvu Monsinjora Pelegrinetija da detaljno ispita unutrašnju situaciju i mere predostrožnosti koje je vlada preduzela u sprečavanju nereda i eventualne pobune. Vesti koje mu je nešto ranije potvrdio general Romei, šef italijanske vojne misije, o stalnom napredovanju boljševičke ofanzive, nisu mu ostavile nikakvu sumnju o sudbini Varšave. Bio je 12. avgust, u toku noći vojska Trockog stigla je na dvadeset milja od grada. „Ako poljske trupe izdrže još nekoliko dana“, dodao je ministar, „manevar generala Vegana može uspeti. Ali ne treba imati velike iluzije.“ Naložio mu je da krene u radnička predgrađa i u kvart Nalevki, gde bi moglo doći do nereda, da bi se osvedočio oseća li se zaista u vazduhu miris praha i da se svojim očima uveri, u najosetljivijim punktovima grada, da li su preduzete mere dovoljne da zaštite leđa Veganu i Pilsudskom i osiguraju vladu od eventualnih prepada. „Bilo bi dobro“, završio je, „da ne idete sami“, i posavetovao konzula Brenu da pođe u mojoj i pratnji kapetana Rolina koji je bio ataše francuskog poslanstva.

Kapetan Rolin, konjički oficir, bio je zajedno s majorom Šarlom de Golom jedan od najozbiljnijih i najučenijih saradnika M. de Panafieua i generala Henrisa, šefa francuske vojne misije. On je vrlo revnosno posećivao italijansko poslanstvo i prema ministru Tomaziniju gajio velike simpatije i prijateljske odnose. Docnije sam ga opet sreo u Rimu, 1921. i 1922. za vreme fašističke revolucije, gde je bio ataše francuske ambasade u palati Farneze i bio je zadovoljan Musolinijevom taktikom u preuzimanju vlasti. Od trenutka kada je boljševička vojska stigla blizu Varšave, gotovo svakog dana odlazio sam s njim do isturenih položaja Poljaka da bih iz blizine pratio ishod bitke. Ali osim crvenih kozaka, izvanrednih konjanika dostojnih najslavnijih — stizali su na paljbu laganim korakom, nesigurni i kolebljivi. Izgledali su gladni, poderani, pokrenuti glađu i strahom. Uprkos dugom ratnom iskustvu na francuskom i italijanskom frontu nije mi bilo jasno zbog čega su se poljaci povlačili pred ovom vrstom vojnika.

Kapetan Rolin bio je mišljenja da poljska vlada ne poznaje ni osnovne elemente veštine odbrane moderne države. Ista ta ocena, iako u drugom smislu, izgledala je opravdana u odnosu na Pilsudskog. Poljaci važe za hrabre vojnike. Ali uzalud vojnička hrabrost kad vođe ne znaju da se veština odbrane zasniva na poznavanju vlastitih slabih tačaka. Mere predostrožnosti koje je vlada preduzela u sprečavanju eventualnog pokušaja pobune bile su najbolji dokaz da nije poznavala slabe tačke moderne države. Tenika državnog udara znatno je uznapredovala od Sule nadalje: jasno je onda da su mere koje primenio Kerenski u sprečavanju Lenjina da se dokopa vlasti morale biti logično sasvim drugačije od onih koje je upotrebio Ciceron da bi odbranio Republiku od Katilinine pobune. Ono što je u pređašnjim vremenima bio problem policije, danas je postao problem tehnike. Videlo se u martu 1920. u Berlinu za vreme Kapovog državnog udara koliko je velika razlika između policijskog i tehničkog kriterijuma.

Poljska vlada je reagovala kao Kerenski: držala se Ciceronovog iskustva. Ali veština osvajanja i odbrane države modifikovala se u toku vekova paralelno sa modifikovanjem prirode države. Ako su neke policijske mere bile dovoljne da osujete Katilinin plan pobune, te iste mere ničemu nisu mogle služiti protiv Lenjina. Greška Kerenskog je bila što je hteo da odbrani ranjive tačke modernog grada sa električnim centralama, bankama, železničkom stanicom, telefonskim i telegrafskim centralama pomoću istih sistema koje je svojevremeno upotrebio Ciceron u odbrani Rima gde su slabe tačke bile Forum[33] i Subura[34].

U martu 1920. Fon Kap je zaboravio da u Berlinu, osim Rajhstaga i ministarstava u Vilhelmštrase, postoje električne centrale, železničke stanice, radiotelegrafske antene, fabrike. Njegovu grešku iskoristili su komunisti da parališu život u Berlinu i nateraju na predaju privremenu vladu koja je došla na vlast putem sile i uz kriterijume vojne policije. U noći 2. decembra Luj Napoleon[35] je započeo svoj državni udar okupirajući štamparije i zvonike. Ali u Poljskoj niko ne vodi računa ni o sopstvenim, ni o tuđim iskustvima. Istorija Poljske je puna događaja koje Poljaci smatraju svojim izumom i misle da bilo koje zbivanje u životu njihove nacije nema primera kod drugih naroda, da se nikada nije nigde obistinilo i da se po prvi put dešava u njihovoj kući.

Mere predostrožnosti koje je vlada Vitosa primenila bile su svedene na uobičajene policijske mere. Mostove na Visli, onaj na železnici i Prahi nadgledala su samo po dva vojnika, stojeći nepomično na krajnjim tačkama mostova. Električna centrala bila je bez straže: nismo videli ni traga bilo kakve službe bezbednosti, ni zaštite. Direktro nam je izjavio da su mu par sati ranije telefonirali iz Vojne komande grada rekavši da će ga lično smatrati odgovornim za bilo kakav akt sabotaže na mašinama ili za prekid struje. Tvrđava koja se nalazila na krajnjoj periferiji Varšave, još dalje od kvarta Nalevki, bila je puna kopljanika i konja, a mi smomogli da uđemo i izađemo, pri čemu nam stražari nisu tražili propusnicu. Treba znati da je u tvrđavi postoajo arsenal oružja i barutana. Na železničkoj stanici konfuzija je bila neopisiva: grupe izbeglica uskakale su u vozove, uznemirena rulja glasno se tiskala po trotoarima i između koloseka, gomile pijanih vojnika, ispurženih po zemlji, spavale su dubokim snom. Sonno vinoque sepulti,[36] primetio je kapetan Rolin koji je znao nešto latinskog. Desetoro ljudi sa ručnim bombama moglo je da bude dovoljno. Sedište Vrhovnog vojnog štaba na centralnom trgu Varšave, u senci danas razrušene ruske crkve, nadzirala su opet samo dva stražara. Oficiri i glasnici, uprašnjavljeni do glave, prolazili su tamo-amo i zakrčavali ulaz i hodnik zgrade. U toj opštoj gužvi ušli smo, popeli se stepenicama, prošli hodnikom i ušli u jednu kancelariju čiji su zidovi bili prekriveni topografskim mapama, gde je jedan oficir, za stolom u uglu, podigao glavu i pozdravio nas sa izrazom dosade. Pošto smo potom prošli kroz još jedan hodnik i stigli u neku vrstu predsoblja u kome je nekoiko oficira sivih od prašine čekalo ispred poluotvorenih vrata, sišli smo u atrijum. Dok smo ponovo prolazili pored dvojice stražara da izađemo na glavni trg, kapetan Rolin mi je dobacio pogled osmehujući se. Zgradu pošte čuvao je odred vojnika pod komandom jednog poručnika. Oficir nam je izjavio da ima zadatak da u slučaju nereda spreči gomili ulaz u zgradu. Odgovorio sam mu da bi odred vojnika, uredno postrojenih na ulazu u zgradu, sigurno bez problema uspeo da odvrati pobunjenu gomilu, ali ne bi sprečio prepad desetorice odlučnih ljudi. Poručnik se osmehnuo i, pokazujući na narod koji je slobodno ulazio i izlazio, odvratio da su se njih desetorica možda već uvukla pojedinačno u zgradu ili da baš u ovom momentu ulaze pred našim očima. „Ja sam ovde da sprečim pobunu“, završio je oficir, „ne da suzbijem prepad“. Vojnici su stajali u grupama ispred ministarstava i začuđeno posmatrali neprestano prolaženje publike i službenika. Skupština je bila okružena žandarmima i ulanima, poslanici su ulazili i izlazili u grupama, diskutujući međusobno tihim glasom. U atrijumu smo naleteli na maršala Skupštine Trompčinjskog, gojaznog i zabrinutog, koji nas je rasejano pozdravljao dok ga je opkoljavala grupa hladnih i opreznih poslanika iz Poznanja. Trompčinjski, Poznanjac i desničar, suprotstavljao se otvoreno politici Pilsudkog — tih dana govorilo se mnogo o njegovim tajnim potezima da obori Vitosovu vladu. Iste večeri u lovačkom klubu maršal Skupštine kazo je sekretaru engleskog poslanstva Kevendišu Bentinku: „Pilsudski ne ume da brani Poljsku, a Vitos ne ume da brani Republiku.“ Republika je za Trompčinjskog bila Skupština. Kao svi debeli ljudi, Trompčinjski se nije osećao dovoljno zaštićen.

Celog tog dana obilazili smo grad uzduž i popreko, stižući i do najudaljenijih predgrađa. Oko deset uveče, prolazeći pored hotela Savoy, kapetan Rolin je čuo da ga neko zove po imenu. General Bulah Balahovič, sa ulaza hotela, davao nam je znak da uđemo: partizan Pilsudskog, ali „partizan“ u onom smislu koji se u Rusiji i Poljskoj daje toj reči, ruski general Balahovič komandovao je čuvenim bandama crnih kozaka koji su se kao plaćenici Poljske borili protiv crvenih kozaka Buđonija. General sa izgledom bandita, hrabri vojnik koji je poznavao sve zamke partizanske gerile, neustrašiv i bezobziran, Bulah Balahovič bio je pio u igri Pilsudskog koji se koristio njime i atamanom Petljurom da bi u Belorusiji i Ukrajini održavao pobunu protiv boljševika i Denjikina. Smestio je svoj glavni štab u hotelu Savoy gde se povremeno pojavljivao nakratko, između jednog i drugog okršaja, osmatrajući političku situaciju. bilo kakva kriza Vitosove vlade ne bi po njega prošla bez posledica, bilo pozitivnih, bilo negativnih. Manje su ga brinuli manevri Buđonijevih kozaka, držao je na oku unutrašnje događaje. Pljaci nisu imali poverenja u njega i sam Pilsudski koristio se njime krajnje oprezno kao opasnim saveznikom.

Balahovič je odmah započeo razgovor o situaciji, ne krijući da bi po njemu samo državni udar desničarskih partija mogao da spasi Varšavu od neprijatelja i Poljsku od propasti. „Vitos je nesposoban da vodi događaje“, zaključio je, „i da štiti leđa vojsci Pilsudskog. Ako se niko ne odluči da preuzme vlast i smiri nerede, organizuje građanski otpor i odbrani Republiku od opasnosti, za dan-dva ćemo doživeti državni udar komunista“. Kapetan Rolin je smatrao da je već suviše kasno sprečiti komuniste i da desničari nemaju sposobne ljude koji bi preuzeli tako ozbiljnu odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazila Poljska odgovornost za državni udar nije izgledala Blahoviču tako ozbiljno kako je verovao Rolin, budući da se radilo o spasavanju Republike, a trenutna situacija je takva da bi bilo kakav imbecil bio u stanju da se dočepa vlasti. „Ali“, doda je, „Haler je na frontu, Sapjeha nema ozbiljne prijatelje a Trompčinjski se plaši“. Nadovezao sam se komentarom da u levičarskim partijama nedostaju ljudi na visini situacije, jer šta inače sprečava komuniste da pokušaju državni udar? „Imate pravo“, potvrdio je Balahovič, „na njihovom mestu ja ne bih dugo čekao. I da nisam Rus, da nisam stranac u ovoj zemlji koja me gosti i za koju se borim, ja bih do sada već napravio državni udar“. Rolin se nasmešio: „Da ste Poljak“, rekao je, „ne biste još ništa uradili jer u Poljskoj, sve dok nije suviše kasno, uvek je suviše rano“.

Balahovič je zaista bio čovek sposoban da uništi Vitosa za tili čas. Hiljadu njegovih kozaka bilo bi dovoljno da iznenada zauzmu glavne centra grada i da garantuju mir za neko vreme. Ali potom? Balahovič i njegovi ljudi bili su Rusi i još kozaci. Udar bi svakako uspeo bez ozbiljnih teškoća; u tim uslovima neprebrodive teškoće došle bi docnije. Čim bi vlast došla u njegove ruke, Balahovič bi je bez oklevanja prepustio desničarima, ali ni jedan poljski patriota ne bi prihvatio vlast iz ruku jednog stranca. Situaciju koja bi nastala iskoristili bi komunisti. „U suštini“, završio je, „bila bi to dobra lekcija za desničare“.

U lovačkom klubu našli smo se te večeri na okupu, pored Sapjehe i Trompčinjskog, neke od najreprezentativnijih članova opozicije iz redova plemstva i posednika protivnih politici Pilsudskog i Vitosa. Od stranih diplomata bili su prisutni samo ministar Nemačke grof Oberndorf, engleski general Carton de Wiart i sekretar francuskog poslanstva. Svi su izgledali spokojno osim princa Sapjehe i grofa Oberdorfa. Sapjeha se pravio da ne sluša razgovore oko sebe i povremeno se okretao da izmeni reč-dve s generalom Carton de Wiartom koji je diskutovao sa grofom Potockim o vojnoj situaciji. Boljševičke trupe su u toku dana znatno napredovale u sektoru Rađimin, naselju na dvadeset kilometara od Varšave. „Borićemo se do sutra“, ponavljao je Englez smešeći se. Grof Potocki vratio se tih dana iz Pariza i već je pomišljao da što pre opet ode u Francusku čim se sreća osmehne Poljskoj. „Vi ste svi“, primetio je Carton de Wiart, „kao vaš čuveni Dombrovski koji je u vreme Napoleona komandovao poljskim legionima u Italiji. ‘Ja sam uvek spreman da umrem za svoju zemlju’, govorio je Dombrovski, ‘ali ne da živim u njoj’.“

Takvi su bili ovi ljudi i ovi razgovori. Iz daljine je odjekivala grmljavina topova. Tog prepodneva, pre no što nas je ostavio, ministar Tomazini nas je zamolio da ga čekamo uveče u lovačkom klubu. Bilo je već kasno i milio sam da odem kad je naišao ministar Italije. Naša razmišljanja o nesmotrenosti Vitosove vlade, iako su mu izgledala ozbiljna, nisu mu zvučala kao nova. I sam Vitos, koji sat ranije, priznao mu je da se ne oseća sigurnim. Tomazini je ipak bio uveren da među protivnicima Pilsudskog i Vitosa nema sposobnih ljudi koji bi pokušali državni udar. Jeidni koji su mogli da pobude nemir bili su komunisti; ali strah od uvlačenja u nepotrebnu, iako ne mnogo opasnu avanturu. Bilo je jasno da su oni igru već smatrali dobijeno i, sigurni u to, čekali su mirno dolazak Trockog. „I Monsinjor Rati“, pridodao je ministra, „odlučio je da ne odustane od stava koji smo do sada zajedno imali. Apostolski nuncije i ja ostaćemo u Varšavi do poslednjeg momenta, bilo šta da se desi“. „Šteta“, prokomentarisao je Rolin docnije, ne bez ironije, „šteta ako se ništa ne desi!“

Sledeće večeri, na vest da je boljševička vojska zauzela naselje Rađimin i napala mostobran Varšave, diplomatski kor napustio je navrat-nanos prestonicu bežeći u Poznanj. U Varšavi su ostali samo apostolski nuncije, ministar Italije i izaslanici Sjedinjenih država i Danske.

U toku noći grad je postao žrtva terora. Sledećeg dana, 15. avgusta, na dan Svete Marije, sav narod je krenuo u procesiju za statuom Device moleći je glasno da spasi Poljsku od invazije. I kada je izgledalo da je sve izgubljeno, da svakog trenutka iza ugla ulice patrola crvenih kozaka može iznenada da bane ispred ogromne povorke, raširila se kao munja vest o prvim pobedama generala Vegana. Vojska Trockog povlačila se sa svih linija. Trockom je nedostajao neophodni saveznik: Katilina.

_______________

vrati se na tekst[33]  Forum – središte javnog života u starom Rimu (između Palatina i Kapitola).
vrati se na tekst[34]  Suburra – prostran kvart siromašnih slojeva (između Viminala i Eskvilina).
vrati se na tekst[35]  Luj Napoleon (Napoleon III), sin Luja, brata Napoleona Bonaparte, živeo u izgnanstvu do 1848. kada ga krupna buržoazija bira za predsednika; u noći 1/2.XII 1851. izvršio državni udar i uspostavio monarhiju 1852; car Francuske do 1870.
vrati se na tekst[36]  Od sna i vina skrhani.

Kurvinska odluka Vlade Srbije

Naslov se odnosi na poslednji pasus obaveštenja koji je kurvinski uvaljen u okviru vesti pod nazivom – Vlada donela Odluku o najvišim cenama lekova za upotrebu u humanoj medicini na sajtu Vlade republike Srbije – i glasi:

Vlada je naložila Generalnom sekretarijatu da u saradnji sa Ministarstvom građevinarstva i urbanizma, Ministarstvom omladine i sporta i Republičkom direkcijom za imovinu reši stambeno pitanje osvajaču zlatne medalje za Srbiju na Olimpijskim igrama u Londonu Milici Mandić.

Pitate se šta je problem? Ništa, osim što mi smatramo da Vlada republike Srbije ne treba Milici Mandić da rešava stambeno pitanje. Vlada i njene institucije bilo koje države su zadužene između ostalog za stvaranje povoljnih uslova za npr. omogućavanje razvoja različitih privrednih (profitnih) i neprivrednih (neprofitnih) delatnosti koje su u skladu sa dobrobiti naroda i društva u celini (to je samo, nažalost, puka teorija i utopija). Ako Vlada Srbije i njena subordinisana tela smatraju da mi kao poreski obveznici treba da finansiramo stan Milici Mandić, grdno se vara. S druge strane, drago nam je da će Milica Mandić da dobije stan, nadamo se u vlasništvo, a ne na korišćenje, ali treba uvek imati u vidu da je to samo populistička politička odluka i poruka svima da se sportom treba baviti isključivo zbog materijalne koristi. Odnosno samo profesionalno bavljenje sportom ima smisla, sve ostalo je za zaludne. Po toj logici ne vidimo zašto i osvajači srebrnih i bronzanih medalja ne bi dobili stanove od Srbije?! Zar je zlato sve što sija?! Isto što važi za Milicu (jer nam nije cilj da lomimo koplja na njoj) važi i za njene prethodnike, osvajače zlatnih medalja u pojedinačnim sportovima na prethodnim Olimpijskim igrama koji se ruku na srce nisu baš proslavili pošto su dobili stanove tj. mnogima je to bila prva i poslednja medalja u životu.

Najveća laž koju zdušno plasiraju političari i mediji iz domena profesionalnog sporta je da sportisti predstavljaju sve nas. Ne slažemo se sa tim. Svaki sportista (kao i svako od nas) ima državljanstvo neke države i po tom osnovu pojedini među njima dobiju šansu (na osnovu svojih rezultata) da nastupaju na svetskim takmičenjima jednog dana. Prosto rečeno, oni nastupaju za određenu državu jer su njeni državljani. I to je sve. I naravno, da se razumemo, u profesionalnom sportu se radi za pare, a ne za ponos nacije. Sa ponosom nacije se kite političari. Sa vrhunskim rezultatima u profesionalnom sportu političari manipulišu svešću nacije i stvara se slika nekakve lažne „uzvišene“ vrednosti čitave nacije. A to je naročito korisno (za političare) u vremenu beznađa (gubitka moralnih i duhovnih vrednosti) tj. u vremenima u kojima već dugo živimo.

Ne treba podlegati jeftinim emocijama, kao ma to je okej, Milica je osvojila zlato za Srbiju na OI i slično. Sve je to u redu. Milici po slovu zakona po tom osnovu pripada €35.000 u kešu i od 40-te godine života doživotna penzija koja se za svaku godinu utvrđuje na nivou od decembra meseca prošle godine i to za Milicu koja je osvojila zlatnu medalju na OI iznosi tri prosečne neto zarade na nivou republike Srbije.

I još nešto, a to je pitanje za razmišljanje, koje dobrobiti i koristi ima zemlja Srbija i njeni stanovnici od deljenja šakom i kapom sportskih, ali i nacionalnih penzija, kada tu nigde nema ljudi koji pomeraju zemlju sa mrtve tačke. Mogli biste reći, pa sport je važan za jednu naciju i tako se populariše. Rekli bi, da, ali samo ako se ljudi bave sportom, a ne ako isti gledaju na televiziji, pa ne treba brkati lončiće. Mogli biste reći da među laureatima nacionalne penzije ima onih koji su doprineli kulturnom razvoju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Žao nam je, ali to prosto nije istina, jer takvih ljudi koji su dobili nacionalnu penziju ima veoma malo. Na nivou statističke greške. Nacionalne penzije se dele po partijskom ključu, kao uostalom i sve u ovoj sirotoj zemlji.

A nauka i naučnici?

Svojevremeno, Nikola Tesla koga ceo svet svojata, a čini nam se da Srbija prednjači u tome je u svom životu bio u Beogradu jedan jedini put. Dovoljno je bio pametan da shvati da ne treba ovde da gubi vreme sa budalama.

Vreme je da se poznata srpska megalomanija poznata pod krilaticom „Srbija do Tokija“ preinači u „Srbija do Seula“, s obzirom na korene tekvondoa koji je uvršten kao takmičarska disciplina na Olimpijskim igrama pre samo 12 godina.

Na šta putnik ima prava u gradskom prevozu Beograda

Danima i danima izlaze spin i poluspin tekstovi o tome na šta Bus Plus ima prava, ali slabo od toga imamo koristi. Današnji naslov je vrhunac gluposti – Šverc u prevozu zakonom zaštićen. Sadržaj teksta ima smisla, ali naslov je čist senzacionalizam.

A kad putnici plaćaju karte onda se ne voze pa nema gužve 😛

Dakle, prvo da vidimo ko je i šta je Bus Plus?

Za to je najbolje da pročitate odličan članak — Do BusPlusa kroz rupe u sistemu.

Zatim, moramo da naglasimo da ne postoji (a malo je verovatno da će biti moguće) zakonska regulativa koja dopušta Bus Plusu da određuje na koja se vrata ulazi a na koja izlazi, što važi i za početne stanice, kada su otvorena samo prva vrata tj. to je sistem APP (ako prođe prođe), a očito prolazi uz „blagoslov“ nadležnih koji se uistinu voze službenim automobilima.

Da li je potrebno napominjati da je skandalozna hajdučija koju već mesec dana sprovode kontrolori Bus Plusa uz podršku komunalne policije — a to je nezakonito zaustavljanje autobusa kada je vozilo u stanici (dakle ne obavlja funkciju prevoza) i onda kao drumski razbojnici u hordama ulaze u autobuse i trkeljišu putnike, ali po tom pitanju se nijedna nadležna institucija ne oglašava. Takvu situaciju smo imali prilike da doživimo i od GSP kontrolora (u svetlećim prslucima, pa su putnici bez karte imali fore da zbrišu), što će reći da metoda nije nova, ali se bezobrazluk i dalje primenjuje. Tom prilikom Bus Plus kontrolori fizički (telima) blokiraju vrata koja su oni odredili da su vrata za npr. izlaz i onemogućavaju putnike da uđu u autobus. Ista situacija je na tzv. vratima za ulaz, gde onemogućavaju putnike da izađu. Da rezimiramo, po tom pitanju Bus Plus, tj. njihovi osnivači uz podršku grada Beograda sprovode samovoljni teror nad građanima.

Takođe, sviđalo se to nama ili ne, zakonski imamo obavezu da kartice čekiramo na aparatima i kontrolori imaju pravo da ih pregledaju na njihovim aparatima. Druga je priča što su upravo kontrolori ti koji puštaju putnike bez karte i legitimacije ili pak bez dopunjene legitimacije da se voze i time sve nas koji ovu uslugu plaćamo prave majmunima. Iz našeg iskustva takve povlastice naročito imaju Cigani. Pojedini kontrolori im čak i ne traže karte.

PETICIJA ZA UKIDANJE VALIDACIJE MESEČNIH KARATA

Hvala vam što ne očitavate karte

Isto tako, sva regulativa koja se tiče uređenja javnog linijskog prevoza je u nadležnosti grada Beograda (pre svega Direkcije za javni prevoz) i s tim u skladu da bi ispratili sva dešavanja možete da pogledate sajt Službenog lista grada Beograda. Npr. ovde se nalaze sva relevantna dokumenta koja se tiču „javnog linijskog prevoza“. Sve što tamo ne piše i ne važi. Prema tome, prvo čitajte zakone, pa tek onda štampu, tj. vesti po portalima.

***Prečišćen tekst Pravilnika o tarifnom sistemu u javnom linijskom prevozu putnika na teritoriji grada Beograda***

O tome da privatno pravno lice vrši prikupljanje ličnih podataka i (stručno rečeno) monitoring putnika, to jeste vrlo diskutabilno i svakako veoma sklono zloupotrebi, odnosno neovlašćenoj distribuciji podataka, odnosno prodaji ličnih podataka [Pravilnik o tarifnom sistemu u javnom linijskom prevozu putnika na teritoriji grada Beograda — čl. 19g — 19ž, Sl. list grada Beograda 06/2012, str.10]. Za ispitivanje toga su postavljeni i nadležni državni činovnici Rodoljub Šabić – poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Saša Janković – zaštitnik građana.