Ž. V. Bogdanović: Problem amaterstva i profesionalizma u našem sportu

Sport je u suštini idealan i svim svojim osobinama nosi u sebi nešto viteško. Ideološki, sport se suprotstavlja materijalističkim težnjama, prvenstveno otuda što mu je glavni cilj, snaženje tela, što je, u mnogome, izraz našeg intimnog života i izživljavanja i što bi naše dostojanstvo bilo povređeno ako bismo se u sportu stavili drugom na raspoloženje kao trgovački objekat. Pravi sport je prožet druželjubljem i džentlmenstvom, zahtevajući od takmičara upotrebu dopuštenih sredstava. Sportistima lebdi pred očima taj čisto sportski ideal, ta prečišćenost pojmova i sigurnost u rasuđivanju pravog od profanog sporta. Tako bi bar teorijski trebalo da bude. Jer sportu je cilj da izgrađuje valjane takmičare koji u partneru gledaju sadruga, a sport vole i upražnjavaju i sporta radi. Slabiji takmičari mirno podnose poraz, svesni da su kvalitativno niži. Već po ovome sudeći, sport u suštini odudara od ostalih odnosa i sukoba u koje ljudi dolaze. Sportska ideologija je vekovima bila čista, daleko od trzavica, svakodnevne borbe i zađevica društvene sredine. Ta postojana i dugo očuvana univerzalistička koncepcija sporta, nezavisna od ljudi i prilika, ima specifično svoju osobinu, jednu retko svojstvenu karakteristiku. Propadale su države i zamirale kulture, gasile civilizacije i politički sistemi, da na njihovim ruševinama iznikne nešto bolje ili gore, — a sportska ideologija ostala je ista. Naravno, ti su sportovi bili dosta primitivni i više su odgovarali datim životnim uslovima i rasnim osobinama pojedinih naroda. Ali, u svakom slučaju stoji fakat da sportska ideologija ima u sebi nečeg mističnog, vanvremenskog i vanprostornog. Ta tajanstvena snaga sporta vezuje sve sportiste sveta, bez obzira na rasu, veru, jezik, narodnost. Otuda je sport sveobuhvatan; u njega nema granica; pred njime su svi jednaki.

Ta privlačna i mistična snaga sporta je ono što ga, praćeno naročitim dražima, vezuje za osećajnu stranu našeg života. Sport je u svim vremenima imao određeno obeležje vaspitnog faktora, i, ako je katkad dobio drugi smisao, ipak je očuvao suštinu. Izmenom socijalno-ekonomskih prilika posle rata i nadiranjem novih učenja i verovanja, nastao je nov ritam života, prvenstveno u materijalističkom smislu. Mnoge ideologije su oborene ili radikalno izmenjene, pa ni sport nije pošteđen i to u prvoj fazi svoga razvoja. Još pre rata su u nekim zemljama pojedine sportske discipline skrenule sa čisto sportskog terena, dobivši merkatnilnu sadržinu. Naša mlada sportska sredina u početku je bila beskompromisna. Ona nije mogla da se pomiri sa povremenim skretanjem čiste sportske ideologije i uvlačenjem materijaslističkih težnji. U tome smislu izuzetnu pažnju zaslužuje fudbal. On se u nas najbrže popularisao i stekao fanatične pristalice. Još od mlađih dana fudbaleri se vaspitavaju u duhu amaterizma. Njih prožima iskrena ljubav i odanost prema klubu, naročito ako su u njemu počeli da igraju, zapojeni prvim sportskim idealizmom. Očigledno, ideja je jača od materijalističkih prohteva; osećanja idu ispred računice i profita.

Postupno sport je počeo da menja svoju fizionomiju. Naročito se to zapaža u fudbalu, inače najrasprostranjenijoj i najvažnijoj sportskoj grani. Sportska publika se uvećava, i ukoliko sport kvalitativno napreduje nastaje življa radoznalnost. Veći klubovi se naglo podižu i staju u red najvećih evropskih sportskih društava. Fudbal traži napor, trošenje nerava i fizičke snage. Igrači su njime toliko okupirani da im malo vremena ostaje za druge poslove, čak i one za održavanje egzistencije. S druge strane, na priredbama padaju velike sume novca, a u igrača se javlja želja za dobiti. Više se ne mogu zadovoljiti slavom i tapšanjem, nego realnije posmatraju život i svoju budućnost. Zato traže izvesnu nagradu za učestvovanje u igri, smatrajući da je pravično da dobiju nešto od prihoda, pošto su baš svojom igrom privukli publiku. Od davanja dnevnica kao naknade za izgubljeno vreme, prešlo se i na drugu vrstu nagrada, tako da se više ne može govoriti o čistom amaterizmu, pošto „dnevnice“ premašuju stvarnu dnevnu zaradu. Sportski idealizam je počeo da bledi. Natrag se više ne može. Pojavljuje se profesionalni sistem sa svim svojim trgovačkim spekulacijama. Pojedinim igračima sada je ograničena sloboda rada i opredeljivanja u sportu, jer se njihova sportska umešnost plaća.

I zaista, vidimo da se sama sportska politika morala prilagoditi novom redu stvari. Poslednjih godina izmenjena su pravila Jugoslovenskog nogometnog saveza, najvišeg fudbalskog foruma, u profesionalnom smislu. Tri najveća beogradska kluba pre pet godina su sklopila ugovor, kojim je ograničeno prelaženje igrača iz jednog kluba u drugi. Ovo je nesumnjivo značajan fakat, i služi kao najbolja ilustracija naglog hoda profesionalizma i njegovog nezadrživog uvlačenja u naš sportski život. Dok se ranije o profesionalizmu govorilo kao nezdravoj i beznačajnoj pojavi, danas se, naprotiv, o njemu mora voditi računa kao aktuelnom problemu našeg sportskog života. S obzirom na naše prilike kako treba tretirati problem profesionalizma? Tendencije profesionalizma su očigledne, i svakako treba usvojiti sistem delimičnog profesionalizma, jer on najbolje odgovara našim prilikama. Ni dosledni, isključivi amaterizam, ni radikalni profesionalizam, već sredina. Postoji u našem sportu tzv. „deset gornjih klubova“. To su velika sportska društva, sposobna da razviju delatnost većeg stila, pošto za sobom imaju skoro svu sportsku publiku, a otuda i veće finansijske mogućnosti. Ti klubovi su nosioci kvalitativne snage našeg sporta. Ali iza njih je mnogo više onih koji upražnjavaju sport iz čisto sportskih pobuda. Stoga jasno izlazi da su mali klubovi nosiocni čiste sportske ideologije i da u njihovom radu ima više elemenata jedne vaspitne aktivnosti. Te dve vrste klubova predstavljaju dva sveta. I tu i tamo igrači imaju ambicije, ali su im materijalističke sklonosti sasvim drugačije. Jedne vodi ljubav prema klubu, druge pored ambicije i žeđ za novcem. Sasvim razumljivo, klubovi izlaze u susret igračima, naročito „zvezdama“, pomažući ih na razne načine. Profesionalizam je tako uvijen u naročitu formu, a katkad se može jasno zapaziti da neki klubovi sprovode otvoreni profesionalizam.

Bez obzira na koji će način igrači biti vezani za klub i kako će biti nagrađivani, tek ovaj sistem traži velike materijalne žrtve. Profesionalizma je trgovina, dosta sračunata i podložna riziku. Klubovi, koji upražnjavaju ovaj sistem, izloženi su stalnim izdacima. Prihodi mogu biti veći ili manji, uglavnom treba računati na neminovne prepreke, da je često potrebno i lično imovno angažovanje. Sada se mora računati sa ukusom publike, njenim željama i sklonostima. A da bi se održao profesionalni sistem, mi imamo malo i to nestalne publike. Profesionalizam je došao u tešku krizu, tako da mnogi sportski funkcioneri preporučuju povratak amaterizmu. A šta bi se tek moglo reći za nas? Mi svakako imamo malo izgleda za razvijanje punog profesionalizma. I ukoliko se upražnjava delimični profesionalizam, njegove se posledice jasno zapažaju. Uostalom, naša sportska publika nije još izmenila duh i mentalitet u smislu afirmisanja profesionalizma. Za igrače postoji sportska disciplina, ipak nešto drugo od onoga što se zahteva od profesionalaca. Profesionalni igrači se tretiraju kao svaka plaćena radna snaga. Čak je i njihova sloboda življenja ograničena; oni su podvrgnuti specijalnom režimu, i često su toliko sputani da postaju robovi sporta. Hteli ne hteli, oni moraju da igraju i kada nemaju volju za to; na njih se pazi kao na zveri u kavezu, da bi imali postojanu fizičku kondiciju.

Profesionalizma treba smatrati nužnim zlom. On je ubio lepotu sporta i sveo ga na teren trgovačkih transakcija. Njegovo rađanje, razvijanje i održavanje jeste izraz onog materijalističkog i profanog što su ga doneli vreme i ovaj društveno-ekonomski stroj. Sve gubi etičku vrednost i smisao, pa i sport. Profesionalizam je ubio ponos čoveka, bacivši ga u okove najamništva. I još nešto gore: u sportskom najamništvu ne postoji sistem pravnog osiguranja, obezbeđenja ili makakve zaštite. Čovek je materijalizovan i na njegovu volju malo se pazi. O njegovoj budućnosti malo se vodi računa. Sve je u znaku sadašnjice i slava i bogatstvo i uvaženje. Sutra će neko od slavnih igrača biti neobezbeđeni, možda deklasirani član društva.

Profesionalni sistem komplikuje naše sportske probleme. U pitanju je značajna društvena pojava, iza koje iskrsavaju i moralna pitanja prvoklasnog značaja. Ako sport treba i dalje da ostane samo vaspitno sredstvo u sistemu fizičkog vaspitanja, onda profesionalizam treba suzbijati. U svakom slučaju nameće se jedan izgrađen sistem sportske politike. Sve je u fazi previranja i traženja novih puteva, da kroz nekoliko godina, verovatno profesionalizam ispolji još neke svoje dobre i rđave osobine.

[Izvor: književni časopis XX vek: književnost, nauka, umetnost, društvo, broj 2, februar 1938., Beograd, str. 114-117, urednik dr Ranko Mladenović, izdavač Geca Kon]

P. S. Blog Ljubodraga Simonovića Ducija, našeg nekadašnjeg košarkaša reprezentativca kome je bilo potrebno malo vremena da shvati šta je u stvari profesionalan sport i koji o tome govori i piše godinama unazad; Duci na YT; vredan i entuzijastičan bloger iz Bora prenosi Ducijeve tekstove i mnoga toga korisnog…

Advertisements