Konkursi regiona: Analiza sadržaja sajta i [ne]mogućnost komentarisanja

Sajt Konkursi regiona, koji je osnovao Predrag Milojević koji se i sam bavi pisanjem i izdao je knjigu kratkih priča – Minhen i druge priče, ima zastupljen sadržaj gde je naglasak stavljen na prenošenje tekstova konkursa iz različitih umetničkih oblasti iz ex-YU regiona. Ono što ga razlikuje od nekih njemu sličnih sajtova je to što je na ovom mestu sve objedinjeno a što se može smatrati novim i korisnim na našem internet nebu. Takođe, veoma je dobro što se na sajtu mogu naći kako rezultati konkursa, tako i svaka pohvala za objavljivanje nagrađenih priča i pesama i sl. sa konkursa. Očigledno je sajt nastao iz entuzijazma i to je isto tako za svaku pohvalu. Postoje i kolumne pojedinih ljudi od kojih su neke vredne pažnje, a neke nisu. Sugestija bi bila da je nužno preneti izvore iz kojih se prenose informacije o objavljenim konkursima, kao i da bi pre objavljivanja trebalo pročitati sadržaj teksta (nije dovoljno kopiraj/ubaci) s obzirom da su pojedini konkursi nepotpuni i nije dovoljno ograditi se time što kako piše na sajtu: „Konkursi regiona u najboljim namerama samo prenose tekstove priređivača konkursa i ne odgovaraju za eventualne nepravilnosti u podacima“.

Postoji jedan problem, a to je ostavljanje komentara na sajtu, a komentarisanje je inače slabo zastupljeno. Koliko smo do sada primetili, administrator ne nalazi za shodno da ljudima koji postavljaju konkretna pitanja (ma kako ona trivijalna bila) pruži i konkretne odgovore, čime se stiče utisak da se posetioci ne uvažavaju. Njihova pitanja ostaju otvorena i niko ne haje za to. To je veoma slaba tačka u uzajamnoj komunikaciji, te i slaba tačka sajta i prećutno ispoljavanje arogantnog stava prema posetiocima.

Drugi problem u okviru istog je hermetičnost ljudi koji sajt uređuju, a to je brisanje po njima nepoželjnih komentara. Konkretno, to je ono sa čime smo se susreli. Nedavno smo se nadovezali na jednog komentatora na konkurs Književne omladine Srbije po drugi put objavljenog 19. juna ove godine, a prvobitno je objavljen decembra prošle godine koji je spomenuo da KOS zapravo objavljuje sve rukopise koji im se pošalju zato što je finansiranje od strane učesnika 100%. Pružili smo „opipljive“ primere za to i zaključili da je samim tim dodeljivanje nagrada besmisleno, jer je i ono samofinasirajućeg karaktera i da tako nešto ne može da se zove konkursom. Naravno, administrator je na kraju sve komentare obrisao, jer takva antireklama ne ide u prilog Književnoj omladini Srbije koja je, kako je pisalo, i tražila da se komentari uklone. Veliki minus za administratora i posledično sajt zbog neodoljevanja pritiscima. Treba naglasiti da ono što je KOS nekada bio sada nije i da se ekipa koja je okupljena oko sadašnjeg KOS-a parazitski nakačila na negdašnju slavu i značaj ove institucije.

Navodimo kao primer deo teksta iz članka koji smo sačuvali zahvaljujući Gugl Rideru a koji je na sajtu Konkursi regiona 7. avgusta 2012. objavio Miloš Likić koji je i sam dao novac za izdavanje svoje knjige kod KOS-a (i mrtav link):

О конкурсу:

Књижевни конкурс ,,Пегаз” није стандардни, и не награђује рукописе, него објављене књиге у нашем издању, што је наведено у самом тексту конкурса. Све детаље везане за објављивање књиге, потенцијални аутори добију након обраћања издавачу, па и информацију да се ради о самофинансирању од стране аутора.
Међутим, за разлику од издавача који финансирају књигу и који након њене објаве деле са ауторима проценат од продаје, или узимају цео износ за себе, наша издавачка кућа не узима никакав проценат. Новац од продаје књига на промоцијама, сајмовима, књижарама…. аутори добијају у пуном износу. Све је то наведено у самом Уговору о ауторском делу, са којим су аутори упознати и кога свесно потписују.
Дакле, ми само помажемо младим и неафирмисаним људима да изађу из анонимности и објаве своју књигу.
Онима којима такав начин сарадње не одговара, имају могућност да се обрате издавачима који ће им финансирати објављивање књиге, прихватајући њихове услове сарадње. Свако од издавача конципира политику свог пословања како њему одговара.
Сасвим просто. За сваког има места испод овог књижевног неба. И свако има право на избор. Ако вам се нешто не допада, идите тамо где вам услови и сарадња одговарају. Ми смо отворени за сваки вид нормалне комуникације и сарадње.

Takođe, još jedan savet, a to je da je zaista providno da i kada se povede neka polemika, odjednom se pojavljuju navodni komentatori ne baš tako duhovitih nadimaka i još manje smislenih komentara iza kojih pretpostavka je stoji administrator koji možda misli da time provocira.

Sve ukupno, može se naslutiti da je najpoželjnije da se komentari ne ostavljaju, osim ako nisu tipa: „Super je“, „Lepo“, „Baš mi se sviđa“.

Na sve navedeno, moramo primetiti da se početnički entuzijam istopio, jer sada je poželjno donirati Konkurse regiona, preko udruženja Presing čiji je osnivač i zastupnik Predrag Milojević. Za sve ostale važi da treba da uređuju, pišu… i to sve bez ikakvog honorisanja, što u osnovi i nije problem jer je poznato da sujeta ljudi vapi da im se ime negde objavi, pa je to kompenzacija. Pitanje je samo zašto bi neko dao svoj novac za Konkurse regiona? Da bi sutra Predrag objavio knjigu od prikupljenog novca? Bolje i to nego da je objavi kod KOS-a.

Čedo Konkursa regiona je nešto što su oni prozvali onlajn časopisom Afirmator.

Jedan od urednika, Vladimir Bulatović Buči  govori o interakciji sa posetiocima na stranicama Afirmatora.

„Mi im nudimo zapravo nešto…, sad ja kažem nudimo im proizvod; ali to ne mora da znači da je to najbolje na svetu. Neka oni kažu, neka, nnn, neka promisle i neka nam, ovaj, baš sam pričao malopre sa Aleksandrom (prim. aut. Novakovićem), kako smo imali par komentara, pa su ljudi imali tako neke zanimljive komentare i onda su pitali: kao, zašto vi to radite, zašto imate baš to tako. Onda sam, ovaj, ‘m odgovorio: pa e upravo je to cilj toga, da, da mi zapravo krozzzz, mmmmm, interakciju, znači krozzzzz promišljanje zajedničko, da, da oni kažu ono što misle, da, da se ne slažu sa time i to; mi smo time učinili veliku stvar.“

Digresija: ko razume shvatio je, a i ko nije, shvatio je.

Ali, omladino, vi zaista ne donosite ništa što već nije viđeno. Prežvakavate.

E, tu smo uputili kritiku Aleksandru Novakoviću, što je bio diskurs od teme, tj. postavljenog članka, i otvoreno izneli stav da smatramo da mu kao piscu nedostaje veština pripovedanja i da je njegov roman „Vođa“ koji je dobio nagradu od V.B.Z. senzacionalistički i provokativan i da to nije dovoljno za dobijanje nagrade. Ali s obzirom od koga dolazi nagrada, dobro je. Naravno, Aleksandar je to shvatio lično i izvređao nas, usput se koristeći izlizanim uličnim eufemizmima i kvazireligijskim bulažnjenjem. No, to je njegov izbor. Kada smo poslali poslednji komentar koji je vrlo ljudski, on je izbrisan, pa smo ga ponovo postavili, pa je ponovo izbrisan. Veliki inkvizitor nikada ne spava, zar ne?!

Sadržaj obrisanog komentara:

Da smo kojim slučajem odlučili da prihvatimo Aleksandrov stil komunikacije, onda bi naš komentar bio po sistemu „i ja tebi“, a to ne vodi nigde.

Primer mogućeg komentara:

Aleksandre, tvoj problem je što kritiku doživljavaš lično. Ne poznajemo se, te prema tome?!?!?! Imaš podatak više i sumnju manje da sam ljubomoran autsajder iz tvojih fakultetskih memoara. ’Alo bre, kritikujem tvoje pisanje. Is that a problem? Sigurno da to što pizdiš i gajiš kočijaški govor proizlazi iz toga što si se poistovetio sa likovima o kojima pišeš; uostalom, uglavnom si pisao o sebi (zar ne!!!) pa se pališ na svaku prozivku. A to je zona – no pasaran – za svakoga. Ovo pisanije po netu, to ti je žešće sranje. Zgubidaniš onanišući nad svakodnevnim dešavanjima koja nemaju ama baš nikakvu vrednost. Visokoparno pisanje je odlika senzacionalističkih pisaca koji hoće na brzaka da na’vataju publiku sastavljenu od izvenišovanih mozgova. Tvoje pisanje liči na proseravanja blogera koji misle da su ćapili boga za jaja tako što su izneli svoj fucking stav. Da li ti je uopšte palo na pamet da pišeš npr. o ljubavi. Sad ćeš potcenjivački da se smeješ, a što i ne bi, kad je tvoja zbirka pesama sa delom o ljubavi posvećena ubijanju iste. Bravo! Nedovoljan. Najlakše je kenjati, a treba da se izdigneš iznad svih sranja i da u sebi pronađeš lepotu. Uostalom, ima neki intervju gde si stavio ljubav na prvo mesto, a od toga šta? Samo sereš po svemu i to proglašavaš nekakvim društvenim angažmanom. I znaš šta, zabole me pravoslavni tuki za tvoje odjeb stavove. Tu sam i ne idem nigde. Sviđalo ti se to ili ne. Sa sočnim jagodicama na vrhu. Sve ti je oprošteno, ali ostani. S. O. B. Peace bro!

U međuvremenu, svi komentari koji ne idu u prilog autoru su izbrisani. Za sada je ostao jedan komentar koji se nadovezuje na prethodne a izbrisane komentare, pa je očigledno da je onako skrnav ostao izvučen iz konteksta ali i on može da nestane uskoro. Kako smo sve komentare sačuvali [poučeni prethodnim iskustvom kada je admin obrisao „nepodobne“ komentare po diktatu  Književne omladine Srbije], prilažemo ih, a taj jedan koji je trenutno na sajtu je zaokružen narandžastom bojom.

Sada pitanje jeste, da li je bolje biti dobar čovek (ko je dobar čovek?) ili dobar pisac (ko je dobar pisac?) ili sve to ide u paketu, čak i kada sve skupa nije tako dobro. Mentalne onanije i lične frustracije su dobre za pisanje dnevnika, ali to sigurno ne može da se objavi bez dodatnog samoposmatranja kao završena pesma, priča ili roman.

Da Aleksandar Novaković ne zaslužuje pažnju, ne bi ni pročitali ništa što je napisao do sada. Dakle, zaslužuje je, ali svoju energiju i vreme arči bespotrebno, pišući gluposti. Ima on jednu priču – Geni, u osnovi konfuzno nabacano izlaganje sa zapaljivim govorom, napisano škrto, kontradiktorno, haotično i nestrukturisano, tako da čitaoca čas vodi po mračnim vilajetima spoznaje spoljnog (strašnog) sveta, čas po random pljuvačini svakoga, sve dok čitalac na kraju ne shvati da je prevaren i da konteksta nema i da se kontekst izmigoljio iz pera autora. Međutim, u tom tekstu postoji nekoliko rečenica u kojima se krije odgovor na pitanje: šta i kako dalje?

Preoštar sam, znam. Mrzim način na koji me ovo vreme čini bolesno ciničnim. Možda nisam najiskusniji čovek ali znam neke stvari, osećam ih. Jedna je istina (od onih koje naslućujem) iznad svih ostalih: siguran sam da je tragedija sveta u tome što je rešenje tako blizu a nas mrzi da pomerimo ruku i uhvatimo ga.

Čovek ne treba da otvara oči drugima, nego da svoje oči drži otvorenim i da svoje srce omekša i sluša, a um očisti. Zbog sebe.

Jedno je sigurno, prostakluk i verbalno iživljavanje i žongliranje neće pomoći ovom svetu da izađe iz blata, a još više je izvesno da takvo pisanje nema umetničku vrednost. A mladi pisci lako upadaju u tu zamku, misleći da su baš njihove misli i pisanija „nove“ i „autentične“. Ali nisu, svet je isti sada kao što je bio i pre 100, 200 godina itd., tako da su teme koje dotiču problematiku „angažovanog pisanja“ zapravo prisutnije od univerzalnih tema.

Kliše ili ne: „lepota će spasiti svet“ (izvedeno iz romana „Idiot“ F. M. Dostojevskog).

Advertisements