Lav Nikolajevič Tolstoj: Kako se đavolčić iskupio zbog komada hleba

Izađe siromašni seljak da ore, ne doručkovavši, i ponese od kuće komad hleba. Prevrnu seljak plug, odveza gredelje, stavi ih pod grm; tamo stavi i komad hleba i pokri ga kaftanom. Umoriše se konji, a seljak ogladne. Zabode seljak ralo, ispregnu konja, pusti ga da pase, pa pođe prema kaftanu da ruča. Podiže kaftan – nema hleba; poče ga tražiti, prevrnu kaftan, strese ga – nema komada hleba. Začudi se seljak. „Čudno – pomisli. – Nikoga nisam video, a neko je odneo komad hleba“. A to je đavolčić dok je seljak orao, ukrao komad hleba i sklonio se iza žbuna da čuje kako će seljak psovati i pominjati njega, đavola.

Sneveseli se seljak.

— Ma ipak – reče – neću umreti od gladi! Vidi se da je bilo nužno onom koji je odneo. Neka mu je na zdravlje!

I ode seljak na bunar, napi se vode, predahnu, uze konja, upreže ga i stade opet orati.

Pomete se đavolčić što nije naveo seljaka na greh i ode da to ispriča đavoljem glavaru. Javi se đavoljem glavaru i ispriča kako je ukrao seljaku komad hleba, a seljak umesto da opsuje, reče:

„Nek mu je na zdravlje!“ Naljuti se đavolji glavar.

— Ako te je – reče mu – seljak u ovome nadmudrio, sam si kriv: nisi bio vešt. Počnu li – reče – ljudi, a za njima se povedu i žene, da postupaju tako, mi nećemo imati više rašta da živimo. To se ne sme tako ostaviti! Idi ponovo seljaku, iskupi se zbog tog komada hleba. Ako mu u roku od tri godine ne doskočiš, ja će te okupati u svetoj vodici!

Uplaši se đavolčić, pohita na zemlju, stade se domišljati kako da se iskupi za svoj greh. Mislio je, mislio i smislio. Preobrati se đavolčić u dobrog čoveka i ode sirotom seljaku da kod njega služi. I on nauči seljaka da u sušno leto poseje žito u ritu. Posluša seljak slugu, poseja u ritu. Drugim seljacima sunce sve sažeže, a sirotom seljaku žito rodi gusto, visoko, s jedrim klasjem. Prehrani se seljak do nove žetve i ostade mu još podosta žita. U leto, pak, sluga nauči seljaka da poseje žito u brdu. I zadesi se kišno leto. Seljacima žito poleže, natopi se, ne zametnu klas, a seljaku u brdu žito tako rodi da se klasje povilo. Seljaku preostade još više žita. I on ne znađaše šta da radi s njim.

Tada sluga nauči seljaka kako da prelije žito da bi mu prevrelo i kako da peče rakiju. Ispeče seljak rakiju, stade da je pije i druge da njome poji. Dođe đavolčić glavaru i stade se hvalisati kako se iskupio zbog onog komada hleba. Ode glavar da vidi.

Dođe seljaku, vidi – pozvao seljak bogataše, čašćava ih rakijom. Domaćica prinosi rakiju gostima. Samo što poče posluživati, saplete se o sto, proli čašu. Naljuti se seljak, izgrdi ženu.

— Vidi – reče – proklete ludače! Zar su to pomije, te da ti, bangavušo, takvo blago prolivaš na zemlju?

Munu đavolčić glavara laktom: „Pazi – veli – kako se on sad neće sažaliti kao onda zbog komada hleba“.

Izgrdi domaćin ženu, stade sam posluživati. Naiđe s rada neki siromašan seljak, nezvan; nazva dobar dan, sede, vide – ljudi piju rakiju; prohte se i njemu onako umornom da popije rakijicu. Sedeo je, sedeo, gutao je pljuvačku, gutao, a domaćin nikako da ga posluži; samo promrlja sebi u bradu: „Zar vas sve mogu namiriti rakijom!“

Dopade se to đavoljem glavaru. A đavolčić se hvališe: „Pričekaj samo, ima tek da vidiš“.

Popiše bogati seljaci, popi i domaćin. Stadoše jedan drugom podilaziti, jedan drugog hvaliti i podmuklo se ulagivati.

Slušaše ih neko vreme glavar, slušaše, pa pohvali đavolčića i za to. „Ako se – veli – od tog pića budu ulagivali i jedan drugog obmanjivali, svi će nam pasti šaka“. – Pričekaj samo – reče mu đavolčić – pa da vidiš šta će dalje biti; samo da popiju još po jednu čašicu. Sada oni, kao lisice, zamazuju oči jedan drugom, hoće da nasuču jedan drugog, ali pazi, sad će se ostrviti kao vuci.

Ispiše seljaci još po jednu čašicu, počeše glasnije i osornije govoriti. Umesto udvornih reči stadoše se psovati, ražestiše se jedan na drugog, potukoše se, porazbijaše jedan drugom noseve. Umeša se u tuču i domaćin, i njega izmlatiše.

Pogleda glavar, dopade mu se i to.

— To je – veli – baš lepo.

A đavolčić veli: „Pričekaj samo, tek ima da vidiš! Dok popiju treću! Sada su se ostrvili kao vukovi, ali strpi se, kad popiju treću, biće ko svinje“.

Ispiše seljaci i treću čašicu. Udari im sasvim u glavu. Blebeću, nešto viču a ni sami ne znaju šta, jedan drugog ne slušaju. Stadoše se razilaziti – neko sam, neki udvoje, neki utroje – obori ih piće i izvališe se po ulicama. Izađe domaćin da isprati goste, tresnu nosom o baru, sav se iskalja, leži kao vepar, grokće. To se još više dopade glavaru.

„Pa – veli mu – valjano si piće izumeo, iskupio si se za onaj komad hleba. Kaži mi – veli – kako si ga načinio? Nema tu druge, mora da si nalio najpre lisičije krvi: od nje je seljak postao lukav kao lisica. A zatim vučju krv: od nje se ostrvio kao vuk. A na kraju si, svakako, dolio svinjske krvi: od nje je postao svinja“.

— Ne – reče đavolčić – nisam ga tako načinio. Postarao sam se samo da mu žito rodi u izobilju. Ona, ta zverinja krv, vazda živi u čoveku, samo se ne  ispoljava kada mu letina rodi toliko da podmiri potrebe. Onda mu nije bilo žao ni poslednjeg komada hleba, ali čim mu žito poče preticati, stade se domišljati kako da se proveseli. I ja ga naučih kako da se provodi – da pije rakiju. A čim poče od blagodeti Božije peći rakiju, zarad svog provoda, uzavre u njemu i lisičija i vučija, i svinjska krv. Od sada, popije li samo rakije, vazda će biti životinja.

Pohvali glavar đavolčića, oprosti mu zbog komada hleba i postavi ga za starešinu u đavoljem carstvu.

___________

Kako se đavolčić iskupio zbog komada hleba. Februara 1886. godine, čitajući zbornik A. N. Afanasijeva „Ruske narodne legende“ („Народные русские  легенды“ М. 1859), Tolstoj je tamo našao mnoštvo sižea za svoje narodne priče, „ali jedino u odlomcima… jedan odlomak ovde, drugi treba tražiti na drugom mestu… Ako se valjano sastave odlomci, šta može ispasti!…“ („Литературное наследство“, t. 69, kn. 2, M. 1961, str 81). Tada je, očito, i napisana priča „Kako se đavolčić iskupio zbog komada hleba“ za čiju okosnicu je Tolstoj uzeo beloruske i tatarske varijante koje je Afanasijev uneo u zbornik. Objavljena je u knjizi: „L. Tolstoj: Tri bajke“, M. 1886, koju je izdao „Posrednik“.

___________

Kod nas ova priča je objavljena u knjizi Otac Sergije: izabrane hrišćanske pričeIzdavač je Agencija za izdavačku delatnost – Bernar, Stari Banovci, 2009. godina.

Iz predgovora koji je napisao ruski bogoslov Pavle Evdokimov, a preveli hilandarski monasi (odlomak):

„(…)Tolstojev genije se sastoji u buđenju moralne svesti. On žestoko odbija sve što se ne uklapa u uske okvire njegovog panmoralizma, i celim svojim bićem ustaje protiv „duha epohe“ optužujući društvo za vapijuću hipokriziju. Njegova je propoved potresla ceo svet koji se priklonio šarmu njegovog genija, genija duboko rastrzanog i raspetog njegovim ličnim protivrečnostima i protivrečnostima njegovog učenja.

Jevanđelske reči (Mt. 5.39): ne protivite se zlu, uslovljavaju njegov anarhizam. On odbacuje državu, silu, svaku vrstu vlasti, privatno vlasništvo. On pati zbog nepravde u životu, sebe smatra parazitom koji živi na teret naroda i stvarada dela koja su tom narodu nekorisna. Seljak njega hrani, ali šta može seljak sa njegovom Anom Karenjinom? Premda živi u udobnim uslovima, on se oblači kao seljak i nastoji da živi jednim lažno uprošćenim životom. Kontradikcija između njegovog učenja o životu i samog života koji se ne potčinjava suviše pravolinijskom učenju, postaje sve nepodnošljivija: „Vičem od bola… osećam se potpuno pometen… Mrzim i sebe i svoj život“, – priznaje i vapije njegova duša.(…)“

___________

Kratka biografija Lava Tolstoja (1828-1910)

Studirao je na imanju svojih roditelja a potom, vrlo kratko, na Kazanjskom univerzitetu. Godine 1851. postaje oficir i učestvuje u Sevasto-poljskoj bici. Godine 1852. objavljuje Detinjstvo, potom Sevastopoljske priče, koje mu donose prvu literarnu slavu. Godine 1855. Tolstoj je u Peterburgu, a 1856. putuje u inostranstvo. Po povratku, živi na porodičnom imaju, gde organizuje školu za decu. Godine 1862. ženi se Sofijom Berns. Oko 1880. prolazi  duboku krizu koja je opisana u Ispovestima i istražuje veru kod seljaka. Njegov „mistički imanentizam“ vidan je u delima Moja vera i O životu. Njegova Kritika teološke dogmatike u četiri toma predstavlja razlaz sa Crkvom. Porodična svađa i pritisak njegovih učenika, proizvode tragičnu odluku za „bekstvo“. Posle jedne kratke posete Optini i manastiru Šamodrino na putu oboleva i 1910. umire od pneumonije.

___________

Tolstoj: Sabrana dela (na ruskom)

Tolstoj: Otac Sergije

Advertisements