Larina pesma

Lara je nosila strano vrlo kratko ime. Moderno davanje imena naginje ka sve češćem skraćivanju. Kada radi uvrnute potrebe za pojednostavljivanjem (svega) ime postane jedno slovo, iza njega može da ostane samo krik, a posle – tišina.

•  •  •

Ime je dobila po Larinoj pesmi kojom se njen otac umilio njenoj majci na petoj projekciji ekranizovanog romana Doktor Živago, a Lara je maštala da će sresti „svog oca“ koji će po nekoj neznanoj pesmi da joj podari potomka. Setila se Preverove otpadnice Barbare. Znala je jednu Barbaru iz viđenja. Njen tata je više bio barbarin, a manje Preverovac. Zašto je ona dobila to ime?

„Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo 
nad Brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad Brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se (…)“ [Žak Prever]

Barbara je bila strankinja a to znači da je mogla da se zove i Ksenija. Da li je neko posvetio pesmu Kseniji? Ne zna da takva postoji u poetskom obliku, ali zna da je tuđinka i da su Ksenije ili daleke ili odavno otišle negde.

•  •  •

— Laro, čemu toliko dramljenje, šta ti je?

— Tata je tebi recitovao Prevera i znao je da je to Prever. On je recitovao Uzalud je budim i ne shvativši da je to pesma posvećena ničim izazvanoj platonskoj ljubavi prema mrtvoj ženi čiju je fotografiju Miljković video i mislio je da je tu pesmu napisao Vinaver. Volim i Vinavera, ali…

— Što si tako stroga, čovek je pokušao da ti udovolji.

— Da, i to je moguće. Onda je, pre citiranja poslovica, prešao na prozu. Da, na prozu, i to onu koju izdaje Laguna; a proza nije romantična, a o Laguni, najbolje da ti kažem da nemam ništa lepo da kažem… „planetarni hit“ – 50 nijansi – Siva, Mračnije Blagi bože, kako loš trip.

— Mamino, možda taj čovek slabo šta čita, osim – novina, možda kladioničarskih?! Može biti da ima neke druge kvalitete, hm?

— Da, baš, i onda je rekao po jutru se dan poznaje. Pred mojim očima je uveliko preovladala mrklina. Odmah potom i jedna lasta ne čini proleće. Prosvetlio mi je, migrenu, samo. Taman sam htela da se poslužim slučajno podarenim lastinim krilima i odletim a onda je rekao: „I da znaš, ja mnogo volim prirodu i uživam u njoj!“

— Divno, dušo mamina, čovek je naturalista i sigurno poštuje prirodne zakone i potčinjava im se.

— Sutradan je u rano jutro došao na moja vrata, u maskirnoj uniformi (nisam se čestito ni probudila, a pomislila sam da je opet zaratilo, daleko bilo, i da se opraštamo zauvek) i veselo saopštio: „Vodim te u lov na zečeve!“ Povraćala sam, i to dugo, sećam se. Tešio me je glasom pravednog ubice i rekao da ću sve te nepotrebne suze pokusati u paprikašu od sveže odranog zeca koji je prethodno odležao u pacu koji samo on zna majstorski da napravi. Tako je suptilan, kao suri medved.

— Ovo i mene zabrinjava. Teško da mogu da te zamislim u okruženju punom prepariranih glava, od kojih bi veprova bila od tvog udvarača dok kao amajliju na privesku za ključeve nosi zečiju šapicu. Odvratno. Kada je sve već tako kako jeste, u čemu je problem da mu se zahvališ na neuspelim pokušajima približavanja i odlepršaš?

— Problem je u tome što kada pomislim da sam sa njim provela 11 (nesrećnih Koeljovih) minuta (za koje tvrdim da bi rekao da je šonpenovski 21 gram), naravno, pre udvaranja, veoma mi je loše. Aaaaaaaaaaa…

•  •  •

Lari se sve češće pričinjavalo da se pesma zove – Neimena. Ipak, mučan osećaj prouzrokovan gađenjem prema sebi ničim ne može da potvrdi ishod daljih dešavanja. Ostala je sama – tišina.

Advertisements