Seksualno orijentisani, mozgovno dezorijentisani

Probudio sam se jednog jutra obliven znojem i krvlju. U ruci mi mačeta, a ja pojma nemam ni gde se nalazim ni šta se desilo pre toga. 7. oktobar je. Počinjem da premotavam film, da se orijentišem, gde sam bio, šta sam radio. Sećam se, bio je 6. oktobar i pošao sam kolima u grad. Ne znam da li je bio gej prajd, skup veterana ili šta već, neka tradicionalna šetnja. Ne znam ni da li je išta bilo. Ostavio sam kola na parkingu kod Skupštine grada, hteo da krenem do Kasine i popijem mutno Paulaner pivo, kad u avetinjskoj ulici Dragoslava Jovanovića ispred mene se stvori pandur naoružan do zuba, traži ličnu kartu, kaže da mu izgledam sumnjivo što nosim fotoaparat. Rekoh mu da sam fotoamater koji beleži ljude i događaje. Rekao mi je da nije sad vreme za to. Nisam razumeo o čemu priča. Ulice puste, žandarmerije koliko ti duša ište. Pravo ogoljeno bojno polje. Plavi momci postrojeni na gotovs. Pitam se ja šta je bre ovo. Je l’ opet neki rat, neko bombardovanje, koji već vrag… Panduri samo govore, šetaj, šetaj, što dalje od centra. Ma za koji moj, idem da popijem moje mutno pivo. Ja po Ustavu imam prava da slobodno šetam ulicama svog grada kad ja to hoću. Kako ja razmišljam, tako mene zaskoči neki klinac sa fantomkom na glavi te poče:

– Crkni, pederu, mamu ti jebem!

-‘Alo, dečko – odjebem ga jednim stručnim crnopojasnim karate zahvatom – koji ti je kurac?!

– Smrt pederima, smrt neSrbima, smrt, smrt, smrt… – urla mali kreten.

– Nemoj da ti peder jebe mamicu – sad već ja urlam kao zadnji kreten. Onda i shvatim da sam kreten, ščepam klinca za gušu, nabijem mu prst u dušnik i pitam ga: – Ko je peder?

– Ti si peder, mamu ti jebem, šta bi inače tražio danas na ulici.

Gledam tog jadnika, stvarno je jadnik i bilo mi je žao, pa mu blago otpuštam i stiskam vrat.

– Znaš dečko, ja sam ratni veteran, pa ako misliš da možeš da mi pariraš, idemo na jedno pivo u Prištinu.

Kad će klinac: – Da li si ti peder?

– Nisam. Vidim, ti jesi. Peder si u duši, dečko. Ne rešava se to tako.

Odem sa klincem, ne u Prištinu, nego u Kasinu. Kad tamo sede profi gejevi i cirkaju pivo. Ovaj mali odmah popizdio, hoće da kolje, tako kaže.

– Dečko, polako. Prvo misli, pa onda delaj. Koji je bre tebi kurac danas. Nemoj samo da kažeš da nisi brojao.

– Matori, ti mene opasno zajebavaš.

– Da, ja svakog zajebavam, pa ni ti nećeš biti pošteđen. Konobar, donesi pivo za mene i malog.

Utom, prilazi nam gej delatnik i kaže: – Da nazdravimo momci, za „našu stvar“.

Opasno provocira. Mali počinje da reži, kao da držim pitbula. Vidim, vrag odnosi šalu, pa ću: – Dobro, gej momak veseljak, vidim, i ti si peder u duši a ostalo me ne zanima. Šta hoćeš?

– Ma ništa, ja onako, mogli bi da nam pružite podršku, da prošetate sa nama.

– Kako da ne, samo to nam nedostaje ovde u Srbiji, da promovišemo homoseksualnu orijentaciju. Drugih problema nemamo. Nego, je l’ si ti gej, ili to radiš iz nekih drugih razloga?!

– Ma kakvi, dobijam dobar keš što to sprovodim u delo. Jebe se meni za sve te gej fazone, ali dobra je lova. To je sve.

– Koja si ti nepatvorena pederčina. Stvarno si ljigavac. Sve za pare, a? Idi tamo pa zajebavaj pandure sa tom pričom.

Ovaj mali pitbul smirio strasti sa pivom, i tako nas dvojica sedimo, držim ga na kratkom povocu i gledamo šta se dešava. Čujemo kako se približava gomila, kao da maršira i svi urlaju: „Srbija se saginjati mora, a kad se mora onda se mora i to nije mòra.“ Na čelu kolone, vijori se ogromna zastava duginih boja, kraj nje malecka srpska zastava, nose ih gazde Srbije, sve strani predstavnici, ambasadori, gej lobisti, NGO-ovci, sve ciganija neka i sve takvi – pizde i pederi u duši. Naši političari im jedva izviruju iz analnih otvora i stidljivo sebi u bradu govore: „Srbijo majko, šta si doživela, da na kolenima bauljaš ka mraku EU, dok te guzi kako ko hoće.“ Ovi naši političari svi na povocu od bodljikave žice, još kraćem od onog što sam malog držao na njemu. Jezivi prizori. Strahota.

Kako užasan scenario, pomislim, trljam oči, mislim – san je, probudiću se, budan sam. Budan sam. Ja sam budan! Glođem buđavi okrajak hleba koji sam „junački“ iščupao iz kontejnera. Tukli smo se, sve komšije, svi do jednog impotentni od jeftinih droga i alkohola, ostrvili se kao lešinari na koru buđavog hleba. Tamo sam, na sreću, našao i ofucanu kinesku mačetu i pošao da sebi odrubim glavu. Tako je najbolje. Kraj mene je bio moj venčani kum. Zamahnuo sam tupom mačetom ili je on, i ničeg se više ne sećam.

Boga mi, onda sam se jednog dana stvarno probudio, otišao u centar Beograda, a grad opasan sa 100.000 ljudi, drže se za ruke, digli ih visoko ka nebu i pevaju „Востани Сербије„. To ja budan sanjam. Možda. Nekada.  Као некада. Neka bude. Уједињени стојимо, подељени падамо.

Naši: „Uputstvo za preživljavanje pederbala“

Kurir danas paušalno prenosi delove Uputstva za preživljavanje pederbala koje su juče objavili „Naši“ na svom sajtu, a prepravljena je verzija teksta objavljenog prošle godine. Sajt „Naših“ je u trenutku pisanja ovih redova nedostupan. Tekst možete pročitati OVDE. Videćete da smo ga izvukli iz Gugl keša. Možete ga skinuti sačuvanog u .pdf verziji. Pročitali smo šta tamo piše i jasno je da su tu data uputstva za podjebavanje političara ali i smernice za ponašanje onih koji će se naći na ulicama tog dana, 6. oktobra. A na ulicama mogu da se nađu ljudi obojeni različitim ideologijama. To može da izađe na veliko zlo i naopako.

Ako ste zaista zainteresovani za temu onda pokušajte nepristrasno da pročitate integralni tekst „Naših“, te promislite i svojom glavom izvedite zaključke.

Imajmo u vidu da se najiskrenije nadamo da će Ivica Dačić zabraniti i ove godine održavanje gej prajda. Osim što takva dešavanja nemaju nikakve veze sa ljudskim pravima, već sa nametanjem homoseksualnosti kao pitanja seksualne orijentacije, što je ordinardna glupost jer postoji samo seksualni identitet, ovakvo paradiranje je politički skup izlobiranih ljudi koji čak i ne moraju biti istopolnog seksualnog identiteta, već to rade za novac koji primaju od stranih donatora, gej lobista. Ne mislimo da smo homofobi zato što smo protiv održavanja gej prajda, sada i zauvek, jer kršenje homoseksualnih ljudskih prava bi bilo da je i dalje na snazi njihov progon po slovu zakona, kada je homoseksualni odnos bio zakonski sankcionisan, što je u Srbiji bilo na snazi do 1994. godine.

Dakle, homoseksualnost je greška prirode, postoji i postojaće dok je sveta i veka, i pravo je svakog homoseksualca da živi svoj život kako hoće, dok ne ugrožava druge. Kao što ta ista prava vrede za svakog čoveka. Promovisanje i paradiranje jeste zabadanje prsta u oko i time još snažnije raspirivanje mržnje prema homoseksualcima u Srbiji koja koliko-toliko još uvek ima nekakve tradicionalne vrednosti. Ne sme se dozvoliti da se u Beogradu ponovo kao pre dve godine uvodi vanredno stanje i da bude okupiran grad, ni na jedan minut, a ne na dan, čitavu nedelju zato što se to hoće LGBT populaciji te bilo kom drugom. Mi ne smemo da budemo trpeljivi ni prema „nepederskoj“ Srbiji čiji idejni tvorci jedva čekaju povod da svoje instrumentalizovane ljude pošalju na ulice, da se Beograd lomi i uništava, da se ljudi prebijaju i da teku lokve krvi. Šta se time postiže? Postiže se još veća mogućnost za daljom (višedecenijskom) satanizacijom našeg naroda u, pre svega, stranim medijima. Jer, u današnje doba najmoćnije ubojito sredstvo su zapravo mediji. Do kada? Dok nam svima ne isperu mozak. A kada mozgovi budu isprani onda nema povratka. Onda sledi promena Ustava gde brak više neće biti definisan kao „zajednica muškarca i žene“. Posle toga sledi ozakonjivanje istopolnih veza, pa brak, pa usvajanje dece, pa deca koju će za „njihove“ potrebe da rađaju surogat majke… Imajmo u vidu da na donošenje zakonske regulative mogu da imaju uticaja ne samo „predstavnici vlasti“, već i sami birači. Za podnošenje predloga zakona potrebno je sakupiti potpise 30.000 birača.

Donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije 2010. godine, stvoren je zakonski okvir i ustanovljena je institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti na čijem je čelu Nevena Petrušić koja je lobista gejeva i direktno ih favorizuje kroz tzv. „pozitivnu diskriminaciju“ kakvu ni pomenuti zakon ne sadrži. Ne postoji pozitivna diskriminacija. To je čist eufemizam. I to je teror manjine nad većinom.

Kratko i jasno, nema nikakvih paradiranja čija je svrha promovisanje bilo čije i bilo kakve seksualnosti (iako to suštinski nema veze sa seksualnošću, kao ni sa ljudskim pravima) . I tačka. Zabrana. Trajna.

Tu mogućnost ima i ove godine Ivica Dačić, predsednik Vlade Republike Srbije i (ponovni) ministar unutrašnjih poslova. Verujemo da će to i uraditi. Ako to ne učini onda možemo smatrati da su njegove izjave populističke i karijerističke.

#1 Uhvaćeni razgovori i razmišljanja

Danas smo na jednom od onih manje izvikanih splavova na Savi, kod 25. maja, imali prilike da slušamo inteligentno „izlaganje“ jednog čoveka u žutoj košulji (nije ciljanje na DS) koji je na samom početku svojih srednjih godina. On je bio u društvu jedne devojke koja je za njega loša publika, moguće još gori emotivni izbor (mada je to malo verovatno ostvarivo), jer sve što zna je da klimoglavno odobrava i smeška se, ali govor tela joj je nešto drugo pričao. Iz lažne pristojnosti je sedela a u mislima je bila negde daleko. Istina, muškarci, pogotovo oni „neistrenirani“, imaju skoru nikakvu moć opažanja kada su u pitanju negovorne poruke. Oduvek nas je kopkalo to zašto na kraju skoro svaki muškarac posegne za nasisatijom ženom? Ovo najsisatija shvatite pre kao odraz intelektualne manjkavosti.

„Svetlim i ‘slepim’ očima je gledala.
Svetlucalo je treptanje kapaka
Od crvenih sitnih perli
Nanizana narukvica i
Crveni lak za nokte.
Iz crvenih pohabanih espadrila
Tabani su žurno hitali van.
Glava se na ramenima nevoljno klatila,
Osmeh je bio nametljivo ‘proziran’.
Dobro ‘odrađen’ kadar.“

Ispočetka (našeg „priključivanja“) „zasenjivao“ ju je istorijskim podacima iz različitih doba, od čega se pomalo ježimo, jer ne volimo da slušamo govore „nadređenih podređenima“. Ona je blagoteleće zurila, zavaljivala se u fotelju, klatila se, drugim rečima: smarala se. Onda (osim što je pomenuo mamu, biiiip!) je rekao nešto što je bilo veoma zanimljivo a to je da ljudi kada npr. treba da pruže pomoć nekome to ne rade iz osećanja već zato što su to društvene vrednosti, te nekakve dužnosti. Hm? Osim što smo pomislili da ta izjava upravo ima veze sa njim, čak iako je verovatno nesvesno izrečena, čini nam se da to nije video u svojoj „sagovornici“. Imajmo u vidu da ako razmatramo da li je to tako ili nije, mogli bi sa njim da se složimo da to zavisi od svakog pojedinačno. U to ne računamo one koji imaju zadnje namere. Stoga, možemo da kažemo da pomoći drugome (u nevolji ali i u „volji“) ima istinsku vrednost samo onda kada ta pomoć dolazi iz srca tj. kada čovek (sa)oseća ono što drugi oseća. Ovde isključite prilike koje su pitanje života ili smrti, mada bi i to bilo zanimljivo za posmatranje.

Koliko je malo potrebno, a to malo nam stalno izmiče. Mnogo ima sveta kome je duhovna i materijalna beda „pomogla“ da ono što je u njima se i ispolji, kakvo god to bilo. Ali, dobra vest je što ima puno (nevidljivih) ljudi koji sve što tkaju vezuju za nebo.

Taj čovek je spomenuo i da je sve danas – ceđenje. Naveo je i neke primere. Uglavnom, dopalo nam se to što je upravo reč – ceđenje upotrebio pokušavajući da objasni današnji način života i na poslu i u međuljudskim odnosima i gde god. Svidelo nam se i što je „zamirisao“ na dah starog Beograda koji više ne postoji. To je proces koji i dalje traje a suštinski je počeo kada je mačem sasečen građanski sloj tokom i odmah po okončanju II svetskog rata. Nažalost. I veliku je stvar rekao, vrlo zamišljeno i setno: „Boli me sve što je bolelo moje pretke“. A to je snažan, doživotan i sveprisutan bol.

Istovremeno, dve žene su nam sedele iza leđa. Najzanimljivija je bila mala kuca jedne od tih žena koja je veselo trčkarala unaokolo i svako malo piškila po itisonu, onom jarko zelenom za napolje, što glumi travu. Jedna od tih žena koja je inače „držala banku“ je rekla da joj najviše smeta podlost kod ljudi. Znate, kada ljudima kažete, a da bi im to rekli morate da bude mnogo dobri sa njima, da im najviše smeta kod drugih ono što im smeta kod njih samih, možete i da izgubite sagovornika ili prijatelja. Ali, ako pokušate i sami da raščlanite šta vam smeta kod drugih pa pogledate u sebe, naći ćete sličnosti. Strah je ono što to sprečava. Dalji razgovor koji su vodile je suštinski rečeno – ogovaranje. To je ono kada neko kaže: „Znaš, ne pričam ja o osobi X iza leđa, nju samo uzimam kao primer.“ Da, i to uvek kao loš primer. Tako su, te dve žene, brzo stigle do raspredanja priče o zajedničkoj „prijateljici“ koja je prema obostranom slaganju nezajažljiva i koristi sirote muškarce. A u stvari, da se ne lažemo, njih dve joj samo zavide što one nisu upecale soma da im manikira nokte, kupuje im sve što im padne na pamet i s vremena na vreme zadovoljno kaže – av, av i smota se oko gazdaričinih nogu.

Večeras, a i u prethodne dve večeri u okviru emisije Etičke kontroverze na Radio Beogradu 3 (koji traje od 20:00 do 05:00 i deli frekvenciju sa Radio Beogradom 2) bilo je čitanje teksta iz 1971. Džudit Džarvis Tomson koji se tiče odbrane abortusa (koliko god je to moguće autorski nepristrasno) kroz slikovite primere povezivanja „žrtve“ i „dželata“ odnosno „parazita“ i „domaćina“ odnosno dobrog i lošeg Samarićanina. Ima jedan deo gde je pružen primer sličnosti sa slučajem violiniste. Ovaj članak i dan danas izaziva žive kritike i rasprave. Snimke čitanja rada na srpskom nismo našli, niti prevod na srpski mimo same emisije. Ako bi morali da izdvojimo, Radio Beograd 3 je istinski vredno mesto koje vredi poslušati, pre svega zbog klasične muzike odnosno različitih dela i izvođača koji ovde često doživljavaju premijerno prikazivanje. Nadamo se da ćete i vi naći nešto lepo  za sebe.

Dinkić kupio 300.000 Fijatovih vozila na kredit

IZVOR: B92, TANJUG

Beograd – Novi-stari ministar finansija Mlađan Dinkić je, 4 godine po dolasku Fijata u Kragujevac, kada je obećao da će Srbija izvoziti 300.000 automobila godišnje, konačno i potpisao kupoprodajni ugovor i postao vlasnik 300.000 Fijatovih automobila.

Dinkić rekao, Dinkić uradio. Kao i uvek. KBSZ. / (Foto: B92, Arhiva)

Dinkić je u izjavi dostavljenoj Tanjugu naveo da je 300.000 vozila kupio na bankarski kredit sa rokom otplate od pet godina.

„Pre nekoliko godina, mnogi u Srbiji nisu verovali da će projekat koji sam pokrenuo sa Fijatom zaista uspeti i da će se u proizvodnim halama u Kragujevcu jednog dana proizvoditi automobili vrhunske svetske klase“, dodao je ministar.

On je podsetio da je tada javno obećao da će biti prvi kupac svih proizvedenih automobila, jer je od samog starta duboko verovao u uspeh ove velike industrijske investicije koja je od ogromnog značaja za ukupni privredni razvoj Srbije.

Dinkić je izjavio da će 300.000 Fijatovih vozila podeliti socijalno najugroženijim građanima Srbije kao kompenzaciju za jednu od mnogih izrečenih laži — da će svaki stanovnik dobiti akcije u vrednosti od 1.000 evra, napomenuvši da će u skladu sa zakonom, ovu imovinsku promenu prijaviti i nadležnoj agenciji radi odbitka poreza.

Najjeftinija verzija automobila u Srbiji košta neverovatnih 13.490 evra sa PDV-om, a najskuplja još neverovatnijih 18.690 evra.

Podsetimo da je svojevremeno, pre gotovo 10 godina tadašnji ministar finansija kupio automobile proizvedene u Kragujevcu. Reč je o Božidaru Đeliću koji je 2002. godine kupio jugo kabriolet, a taj auto i danas ponekad vozi kada radi oživljavanja uspomena na prošle ministarske dane ode da prespava kod tetke na kauču.

Pročitano na B52.

Bio sam nateran da kupim Koka-kolu

Samo preko mene mrtvog, ako lažem šta sam napisao u naslovu.

Majke mi, nisam hteo, šta će meni Koka-kola, odvratni karamelisani bućkuriš, čak je i ne pijem, samo namamljujem i hvatam bubašvabe sa njom.

Baš ovih dana, leteo sam džambodžetom diljem Sjedinjenih američkih država, čitao Vašington Post, kad trčeći prileće mi zajapurena stjuardesa, Tahićanka, kao da se otelotvorila sa Gogenovog platna i kaže: „Gospodine Džon Dou, imate hitan poziv, predsednik Vas zove“. O, moj Bože, pomislim ja, jebeni predsednik zove mene. Šta sad hoće?

– Ovde Džon Dou, gospodine predsedniče, o čemu se radi?

– Gospodine Dou, Vi morate kupiti Koka-kolu. To je zbog patriotskog akta. Mogu nam je preuzeti stranci. Vi, kao uspešan poslovan čovek, shvatate da je Koka-kola naš strateški brend, naš kulturni brend. Koka-kola – to smo mi. Koka-kola – to je Amerika.

– Uvažena ekscelencijo gospodine dr mr predsedniče, neizmerno se radujem što takvu nacionalnu čast ukazujete meni, no imam mali problem. Načisto sam propao kupujući inicijalnu emisiju akcija Fejsbuka, a ne isplati mi se sad kad je cena akcija toliko niska da ih prodajem. Čime da kupim Koka-kolu?

– Poštovani Dou, zato je tu FED, budite bez brige.

– Rečeno-učinjeno. Ask not what your country can do for you – ask what you can do for your country. Salute!

– Gospodine Dou, da nam ne bi Vas, Amerika bi propala. Ja ću to naročito vrednovati, evo, sad će izbori, javite se, uskoro organizujem donatorske konferencije.

__________

Inspiracija: „Farmakom nateran da kupi Politiku“

Uspešan preduzetnik

Kao relativno iskusan a još uvek kako je neformalno određeno – „mlad i zdrav kao ruža“ (imam između 18 i 30 godina) odlučio sam da se upustim u preduzetničke vode. Imao sam sjajnu poslovnu ideju i još sjajniji poslovni plan (o otvaranju VIP sportske kladionice). Zbog toga sam uspeo da dobijem „povoljan“ kredit od Fonda za razvoj pod više nego „povoljnim“ uslovima, hipoteka na stan u kome živim. Nije baš pohvalno, ali u ovoj ispovesti pred sobom moram da pomenem da sam morao pojedine kvote da namestim unapred i trajno za pojedine „vrlo važne osobe“. Ako razumete šta hoću da kažem. Ne mogu da vam otkrivam imena, poznata su javnosti, a ako ste znatiželjni i dobro „nagađate“ obratite se Povereniku za informacije od javnog značaja. Inače, to je bio moj „ufur“ za dobijanje kredita. Šta da radim, sve će to da se disperzuje kroz sve one očajnike što dolaze sa uplatama od 100, 200, 500, 1000 dinara ne bi li namakli i propili neku crkavicu. Inače, ono VIP u nazivu ne služi ničemu ali dobro zvuči za namamljivanje „somova“.

I vi biste mi sigurno isto rekli kao i moji prijatelji da se nikada ne stavlja hipoteka na „krov nad glavom“ ali, praktički ucenjen, nisam imao drugih izbora. Dok sam mesecima čekao da mi već pomenuti Fond isplati novac na tekući račun, razume se da sam za to vreme imao obaveze prema državi u vidu plaćanja zakupa za poslovni prostor, tekućih troškova, raznih taksi, poreza i doprinosa. Zato sam morao od banke da uzmem i „povoljan kredit za likvidnost“. Nisam baš bio „tekuć“ tih meseci, ali zato sam siguran da je država baš „likvidno“ iskoristila moj udeo. Konačno, kada mi je Fond uplatio kredit, zaprepastio sam se da sam dobio mnogo manje novca nego što sam mislio da ću dobiti. To je zbog kursnih razlika na kojima banka zarađuje. Znate, ono, iz jedne u drugu valutu, kad se devize pretvaraju u dinare to je po najnižem bančinom kursu, a kad se devize kupuju onda je to najveći mogući kurs. Pa šta da se radi, moraju banke da „prave novac“ kad nemaju svoj. Čista alhemija.

Konačno, kada su mi, kao što sam već napisao, novci legli, krenuo sam u sređivanje iznajmljenog poslovnog prostora. Tu sam se nekoliko meseci preganjao sa dobavljačima i izvođačima radova. Zavlačio me je ko je kako stigao. Probili su sve rokove a od penala iz Ugovora sam dobio kurac da izbijem oči. I da vas ne davim sa pojedinostima o tome kako poručiš jedne, a dobiješ druge pločice, kako sam keramičara ganjao kao bog đavola da ne lepi „iskustveno odokativno“ nego da uzme libelu, pa do toga da je građevincima nekoliko puta padao lučni deo, jer „oni znaju da ne mora da se veže za noseću gredu“ itd. Ma, cirkus.

Na kraju, neveliki prostor je dobro iskorišćen, fino sređen a ja sam bio sasvim zadovoljan. Sa vrata odmah, tras na šankić, pored njega uplatno mesto, a zatim prostor sa stolovima i stolicama i dva plazma televizora. Onda sam počeo da tražim ljude koje ću da zaposlim. Shvatio sam da je najbolje da zapošljavam mlađe žene (mislim, dobre pičke) zbog toga što su mi klijenti mahom muškarci srednjih godina. I odlučim da dam oglas na Infostudu. Da sam samo znao da ne smem da navedem da tražim isključivo osobu ženskog pola i još sam ograničio godine do 30. Imao sam dosta prijava za posao i bila mi je na razgovoru i jedna žena koja je rekla da ima 35 godina, što meni nije smetalo, ali mi je smetalo što nije imala nikakvo radno iskustvo, pa nisam bio voljan da je zaposlim.

Usred te gungule sa traženjem radnika dobio sam dopis od Poverenice za zaštitu ravnopravnosti po žalbi koju je uputila ova od 35 godina; prepoznao sam inicijale iz dopisa, gde mi je skrenuta pažnja da ja nemam prava da zahtevam koliko godina može da ima moj budući radnik, te da ne smem da pravim razliku između muškaraca i žena (iako, kako sam razumeo, da je samohrana majka onda bi bilo poželjno da sam je zaposlio) i da sam ušao u „rodni prekršaj“. Bog te maz’o, šta se napravi. I kao preporuku sam dobio da zaposlim nekoga iz grupe „manjina“. Uputila me je da pročitam Zakon o zabrani diskriminacije, i tamo sam „naučio“ da je najbolje da zaposlim pedera, lezbejku, transrodnicu, biseksualca, koliko sam razumeo i nekog Ciganina, jer je u toku „dekada Roma“, lice sa posebnim potrebama (to baš nisam razumeo kakve su to posebne potrebe, ali sam shvatio da su to lica koja su npr. mentalno zaostala) i tome sl. Kad sam to sve pročitao pomislio sam da će moja VIP kladionica Dembelija da liči na Vendersov Hotel od milion dolara i odmah sam se zgrozio, jer me cela ta postavka podseća na moju dragu domovinu. Da mene država tera da ja od svojih (hoću reći skupo pozajmljenih) para „gradim“ sebi njihov hotel. Neće moći.

I na sve to, stiže opet dopis od Poverenice za ravnopravnost. Pička mu lepa materina, sad još ispadoh i seksualni manijak koji je „onoj“ nudio „romantična druženja kraj reke“, jer svi mi kao ljudi imamo „potrebe za zbližavanjem“ i sve to tako upakovano govori u prilog tome da sam joj tražio pičke da bih je zaposlio. Stvarno čoveku dođe da ode u „seksualne manjine“. ‘Ajd’ sad ti budi pametan, moja reč protiv njene, bez svedoka i još mi je naloženo da joj se pisanim putem izvinim. Šta ću, morao sam. Bolje da sam uhvatio prvog prolaznika sa ulice i zaposlio ga. Manje bi problema imao. I onda, šta da radim, rešio sam da zaposlim nekog iz familije. Kakve sam tu tek probleme imao, ne da su me zajebavali, ne da su me potkradali, e, u oči me gledali i lagali. I koliko god da sam im dobre zarade isplaćivao oni su se osećali „diskriminisano“, jer ja iskorišćavam njihov položaj „socijalno ugroženih lica“. U stvari, jedan stariji rođak me je lepo iskoristio, radio godinu dana, dao je otkaz i otišao u Nacionalnu službu za zapošljavanje, gde mu sleduje godinu dana isplate novčane naknade i staža od države. Njegova ćerka se u međuvremenu učlanila u političku partiju i odmah dobila posao nekog ćate u opštini, pa sada tamo kolmuje pičku tokom radnog vremena osim kada na dužim pauzama obilazi prodavnice garderobe sa totalnim sniženjima.

Sada radim sâm, raspadam se na hiljadu strana i pitanje je dokle ću moći da izdržim. Kad svim krvopijama ispoplaćam „rekete“, ostaje mi tek da mogu da preživim. Valjda ću uspeti da otplatim kredit, jer ako tu zabrljam ode moj stan (jedino što stvarno posedujem) na doboš.

Onda, u krajnjem slučaju, i ja ću valjda da budem neka „manjina“. Ili se varam? I dalje ću biti u većini, osim ako ne nađem dečka (ne znam zašto spominju da je pitanje seksualnosti pitanje orijentacije, ja sam vrlo siguran da je to pitanje identiteta), ne promenim pol (to je bar sad „povoljno“ jer je o trošku zdravstvenog), ne naučim „romski jezik“, ne postanem Jehovin svedok, Rusin, Crnac..

A šta znam, možda se probudim jednog jutra i shvatim da sam sâm sebi otac. To će me dovesti u status „apsolutne manjine“. Onda ću da ostvarim svoja „ljudska prava“. A zatim i sve ostalo što mi je Ustavom zagarantovano, pa ću opet da pokrenem neki uspešan posao. Čini mi se, koliko sam se u međuvremenu obavestio, to će biti neka nevladina organizacija, izmisliću već nešto protiv čega se „borim“, pa će tu lepo da mi „kaplje“. Boriću se protiv svega što ne daje nikakve merljive rezultate, ali veoma dobro zvuči. I gledaću da dobijem novac od stranih donatora, kao npr. od Rotšilda, Soroša, što je valjda i logično jer se „borim“ za „njihovu stvar“ a ne za „našu stvar“. Šta ćete, globalizacija, multikulturalizam, „pomeranje granica“, aktivizam… uzimaju danak u krvi; ostalo je još samo da istrgujem sa đavolom o ceni koštanja svoje duše. I onda ću sigurno uspeti u životu. Do tada (glumim da) sam čovek.

Kreće naplata SMS servis Bus Plusa – BOJKOT!!!

Naime, objavljeno je da Bus Plus počinje od DANAS da naplaćuje putem SMS-a izvršene upite o pristizanju vozila u određenu stanicu. Dakle, Bus Plus je procenio da će ovim putem da izmuze velike novce od građana i posetilaca Beograda. Besplatan „pilot program“ je trajao 6 meseci. Jasno je zašto je „usluga“ bila besplatna, da bi oni izvršili „eskperiment“ o isplativosti ove vrste sistema naplate „dodatnih usluga“.

Cena? Ma, prava sitnica.

1. Za imaoce brojeva kod Telekoma i Vipa 2,5 din. + PDV (18%) = 2,95 dinara po upitu.
2. Za vlasnike Telenor brojeva to je 3 din. + PDV (18%) = 3,54 dinara po upitu.

Usled povećanja PDV-a na 20% od 1. oktobra troškovi za korisnike će biti veći, tj. kod Telekoma i Vipa 3 dinara a kod Telenora 3,6 dinara po jednom izvršenom upitu.

Uzmimo u obzir da ne znamo raspodelu i broj korisnika po mobilnim operatorima preko kojih se upit obavlja, pa ćemo artimetičkom sredinom (grubo) da odredimo prosečan dnevni priliv novca za targetiranih 800.000 upita koje Bus Plus planira da ubira po ovom osnovu. Napominjemo da je velika verovatnoća da će dobijeni iznosi biti niži od iznosa koje bi dobili da imamo podatke za izračunavanje geometrijske sredine. Orijentaciono to bi bilo:

[1] Trenutna prosečna cena poruke (2,95+3,54) / 2 = 3,25 dinara

[2] Ukupan dnevni broj upita = 800.000

[3] = [1] x [2] = 3,25 dinara x 800.000 = 2.600.000,00 dinara dnevno

Za prosečnih mesečnih 30 dana = 2.600.000 x 30 = 78.000.000,00 dinara mesečno

Za 365 dana = 2.600.000,00 x 365 = 949.000.000,00 dinara godišnje

Uzmimo da će do kraja godine na godišnjem nivou prosečan kurs evra biti 116 dinara, tako dolazimo do računice da Bus Plus po ovom osnovu inkasira:

• dnevno – € 22.413,00
• mesečno – € 672.413,00
• godišnje – € 8.181.034,00

USLUGA TREBA DA BUDE BESPLATNA ZA KORISNIKE BUS PLUSA!

To znači da na svim stanicama treba da stoje displeji na kojima se očitava trenutno stanje predmetnih linija koje tu saobraćaju.

Poštovani sugrađani, bojkotujte SMS uslugu Bus Plusa!

Osim činjenice da će se od vaših upita sliti brdo novca Bus Plusu, jer kao što smo predstavili iako pojedinačno za upit to i nije baš mnogo, uključivanjem velikih brojeva dolazimo i do velikih novčanih priliva. A pri tom, Bus Plus je dao izjavu o ograničenju odgovornosti, jer vam oni ne garantuju ništa, osim što vam garantovano uzimaju novac, citiramo:

„IZJAVA O OGRANIČENJU ODGOVORNOSTI

Podaci koje pruža servis za procenu nailaska vozila na stanicu, odnosno udaljenosti vozila od iste, predstavljaju indikativne informacije zasnovane na poslednjem dobijenom statusu vozila u okviru Integrisanog tarifnog sistema javnog prevoza u Beogradu (ITS1 i ITS2) i odgovarajućoj opremi. Pored toga što su preduzete sveobuhvatne mere u cilju dobijanja što preciznijih podataka, odstupanja od stvarne situacije na terenu su moguća usled tehnološko-operativnih ograničenja celokupnog sistema za informisanje putnika. Stoga pružalac usluge ne snosi odgovornost za eventualne posledice koje bi korisnik mogao pretrpeti zbog informacija dobijenih putem ovog servisa.“

P. S. Osim svega navedenog, šta se koga tiče na kojoj stanici se vi trenutno nalazite. Zar i tu informaciju o svom kretanju koju „dobrovoljno“ pružate na izvol’te treba da platite?!

Tehnički saveti učesnicima književnih konkursa

Pojedini pisci i oni koji teže ka tome da postanu pisci učestvuju na književnim konkursima. Tom prilikom mogu da se susretnu i sa nepotpunim a katkad i nepismenim tekstovima koji se tiču uslova konkursa.

Prvi i polazni savet je: kada ste pažljivo pročitali tekst i eventualno uočili da su informacije nepotpune i imate dileme a želite da učestvujete, pisanim (elektronskim) putem zatražite odgovore na pitanja od organizatora konkursa. Pitanja postavite sažeto i jasno. Preporuka je da odgovore ne tražite telefonskim putem, ako postoji telefonski broj za kontakt, jer nećete imati nikakve dokaze kad, sa kim i o čemu ste razgovarali. Ako ne dobijete odgovore na pitanja upućena pisanim putem, u stvari, dobićete veoma dobar podatak o tome da imate posla sa verovatno nehajnim organizatorom. Obratite pažnju i na nivo pismenosti onoga ko vam odgovara pisanim putem, jer ako takvi sede npr. u žiriju, hm, treba se dobro zamisliti. Mnogo puta čujemo da pisci zapravo ne moraju da budu najpismeniji ljudi, jer lektori su zaduženi za pitanje pismenosti, ali ne slažemo se sa tim. To se zove lenjost.

Dešava se da pojedini organizatori konkursa ne razlikuju razmak od proreda. A dešava se da ni učesnici na prave razliku. Razmak (space) je prostor (belina) između reči. Otud reč razmaknica (na tastaturi). Arhaično poznat i kao špacija (od lat. spatium = prostor). Prored (line spacing) je prostor između redova teksta ili pasusa, što i sama reč nagoveštava. Prored je uvek povezan sa veličinom slova (tj. fonta). Tako, po definiciji, kad kucate u Vordu, prored je jednostruk (single). Matematički, on se dobija tako što se veličina slova pomnoži sa 1,2 (npr. 12 pt x 1,2 = 14,4 pt). Imamo primer da je organizator napisao da priča treba da ima npr. do „3000 znakova bez proreda“. Kakva glupost. Prvo, 3000 znakova (karaktera) bez ili sa slovnim belinama? Drugo, o kom proredu se ovde priča? I kako uopšte bilo koji tekst može da bude bez proreda? Totalno nepoznavanje tehničkih (grafičkih) pojmova. Naknadno, prepiskom, utvrđeno je da su mislili na razmak, a ne na prored, a pre toga kontaktirana osoba je bila izričita da oni ne tumače pitanja poznavanja Vorda i da to nije posao žirija, međutim, ipak se radilo o njihovom nepoznavanju osnovnih grafičkih pojmova. Jasno je da su mislili da je to „3000 znakova bez razmaka“ [characters (no spaces)]. Jedino je problem što su pobrkali babe i žabe u propozicijama konkursa. Inače, radi se o jednoj našoj biblioteci.

Imajte u vidu da niko nema prava da vam traži da šaljete JMBG kada učestvujete na konkursima. Znači, ne pristajte da šaljete svoj JMBG. Već pomenuta biblioteka to pravda potrebom za „pouzdanim utvrđivanjem stvarnog identiteta“. Sigurno je da su imali loša iskustva na prethodnim konkursima, ali to im i dalje ne daje pravo da legitimišu učesnike. Valjda vam je jasno da smo mi prvi a moguće i poslednji koji su postavili pitanje problematike slanja JMBG-a, dok do tada „niko oko ovoga nije pravio problem“ i svi šalju svoj JMBG. To je problem drugih, neka daju sve što im neko traži od podataka. Neka ne misle unapred. JMBG se ne daje svakome kome to padne na pamet.

Dalje, uočili smo da „svežim“ učesnicima na konkursima nije najjasnije šta je to šifra i šta tu uopšte treba da piše. Šifra je, osim ako nije drugačije zadato propozicijama, hajde da to tako nazovemo, pseudonim pod kojim potpisujete rad. Time se, ili tako treba da bude, svi učesnici stavljaju u isti „koš“ i trebalo bi da budu ravnopravni, jer ispod rada ne stoji potpisano ime i prezime, već šifra. „Rešenje šifre“ su vaši lični podaci, ime i prezime, biografija, biobibliografija, kontakt podaci (adresa, telefon, imejl) i sl. Zato se, kada se radovi šalju poštom, uzme jedna veća koverta, u nju se spakuju odštampani i šifrom potpisani radovi i u tu istu veliku kovertu se spakuje manja koverta na kojoj piše naziv šifre, a u nju se stave odštampani lični podaci i to je „razrešenje šifre“ i zalepi se. Tu se, međutim, javlja paradoksalna situacija a to je: da bi upućeno pismo stiglo anonimno, vi ne smete pisati na poleđini koverte ko to pismo šalje, što znači da ako se dogodi da se pismo izgubi ono će završiti u đubretu, a vi to nećete moći da saznate. Mislimo da je veoma poželjno da se organizatori u većem broju potrude da omoguće učesnicima slanje radova pod šifrom elektronskim putem. Dakle, direktno u bazu podataka; dokument sa radom/radovima potpisan šifrom na jedno mesto, a dokument sa razrešenjem šifre na drugo mesto. Za to moramo da pohvalimo napred pomenutu biblioteku, jer su oni to omogućili. No, imajmo u vidu da to iziskuje dodatne troškove. A i nova znanja.

Uvek kucajte našim slovima, tj. koristite slova „Š“, „Đ“ (nije isto što i „DJ“), „Ć“, „Č“ i „Ž“. Ukoliko imate potrebu da tekst pretvorite iz latinice u ćirilicu, i obrnuto, možete besplatno da skinete Majkrosoftov dodatak za Vord 2003 koji će vam to omogućiti. Radi odlično. Ne preporučujemo ručno prepravljanje, jer će vam se uvek potkrasti greška.

Često se mogu pročitati pojmovi poput „toliko i toliko šlajfni ili autorskih kartica“. Šta je sad pa to? Radi se o sinonimima. Kratko objašnjenje pogledajte ovde. Danas je uglavnom standard da je jedna šlajfna tj. autorska kartica – 1800 znakova sa belinama između reči [characters (with spaces)]. Ako je potrebno da ispunite uslov u pogledu broja reči (words), to isto gledate u Vordu, padajući meni „Tools“ pa „Word Count“.

Sve češće se može pročitati da npr. „priča ne sme biti ranije objavljivana“, a to može da se odnosi i na to da ne sme prethodno biti objavljena ni na blogu/blogovima. Sviraju onoj stvari, ali dobro. Preporuka je da obavezno proverite sa organizatorom konkursa „tretman“ već objavljenog teksta na blogu, jer je za neke to već objavljeno, a za pojedine je objavljeno samo ono što je (fizički) odštampano u knjizi.

Takođe, imajte razumnu sumnju ukoliko nikada nigde ne uspete da pronađete javno objavljene rezultate konkursa. Zato je poželjno „pročešljati“ istorijat konkursa na kome želite da učestvujete.

Preporuka učesnicima: sve nedoumice i pitanja koja imate upućujte direktno organizatoru pisanim putem, a ne po portalima i forumima gde možete da dobijete nepouzdane, polovične ili nikakve informacije. To i dalje ne znači da ćete dobiti odgovore, mada najčešće hoćete. Tada ćete biti u prilici da „vidite“ da li je odgovarajući nivo pismenosti nekog tamo ko „nastupa“ u ime organizatora. Takva povratna poruka isto može da vam bude korisna.

Uvek dobro promislite zašto učestvujete na konkursima i na kakvim konkursima učestvujete. Zbog nagrada? Zbog sujete? Treba vam podrška? Finansijska? Nefinansijska? Vaše ime će se pročuti? Vi zapravo sjajno pišete samo to neko treba da shvati? Zbog čega uopšte pišete? Zbog sebe? Ili zbog drugih? I srećno!

Sećaš li se?

Sećam se, kao da je bilo juče, te godine kada sam bio mlađi i gluplji, a za koju s punim pravom mogu da tvrdim da postoje mogućnosti da joj naredne godine obeležimo dvadesetogodišnjicu.

Moja žena Milka, sećam se, vratila se jednog od tih dana sa posla nakon dugog svakodnevnog pešačenja (ah, prednosti, nikada nije imala bolju liniju). S vrata je zavitlala tašnom, ljutito je tresnula o pod i rekla: „Serem im se na 5 stotina milijardi dinara (500.000.000.000 dinara), s ovim ne mogu ni dupe pošteno da obrišem!“

Stvarno, sad kad se setim, ako ništa drugo što bi nam ublažilo tadašnji osećaj sitnosti i nebitnosti, bar su novčanice mogle da budu krupnijeg formata. Al’ snalazili smo se. Stare komšijske novine su nam bile vrlo korisne. Neću da vas lažem da sam čitao, jer nisam, oduvek sam znao kolika je vrednost napisanog.

Moj posao je bio blizu kuće tako da nisam „sredio“ svoju liniju zavidno kao Milka, ali sam donekle uspevao da održim ravnotežu bivajući „mali od palube“. Ne da se rečima opisati taj osećaj duševne ushićenosti kada stigne komšijska dojava da se u radnjama konačno pojavilo nešto iz BUŠ^* asortimana. Ne znaš za šta pre da se odlučiš. Kad se samo setim embargo kolača… Vrlo dirljivo. Imao sam sreću da sam po svim vremenskim neprilikama dreždao ispred radnje i to mi je pomoglo da se očeličim. Da sam uopšte imao prilike da sačekam red i uđem u prodavnicu mislim da bi me momentalno strefila kap od stravične promaje koja je duvala sa ispražnjenih, hladnih, metalnih rafova. Vremenom su „krenule“ i vene na listovima nogu od stajanja u mestu i čekanja, pa sam uvideo da je vrag odneo šalu. I setio sam se starog pecaroškog tronošca. Pun pogodak. Kako smo svu ribu iz Dunava upecali i pojeli, mogao je da mi posluži da posadim svoju zadnjicu dok u redu ćaskam sa komšijama o nemaštini, bedi, beznađu i svim tim lepim stvarima. Kao za baksuz, bilo je i starijeg sveta, pa su oni više sedeli na tronošcu od mene.

foto: novosti.rs

Sad sam ja taj stariji a i dalje glup, tronožac je još uvek u životu i realno više ličim na prosjaka tako da može ponovo da mi koristi. Iz prodavnica me sve češće zaslepljuje blještavilo tona i tona preskupih namirnica. Baš pre neki dan sam bio u samoposluzi i kao mačor sam mirisao sveže pečene ubajaćene piliće, pa mi bi milo i toplo oko srca. Pre dvadeset godina sam zaboravio i kako kokoška izgleda. I taman htedoh da izustim: „Ma, bilo, ne ponovilo se“, kad se ujedoh za jezik a srce mi ohladne kad spazih da opet nema ni ulja, ni šećera.

Znam, sigurno znam, ako nas pojava stabilnog snabdevanja BUŠ artiklima ne spasi od sigurne propasti, ništa i neće. Pa nek košta šta košta. Jednom se živi i jednom se mre. Živeli!

______________

vrati se na tekst^*  BUŠ = brašno, ulje, šećer

PayPal stiže u Srbiju 2013, ali oni to ne mogu da potvrde

Povod za nastajanje ovog članka proističe iz nedavno objavljene vesti kada je Rasim Ljajić izjavio: PayPal stiže u Srbiju 2013. Znate da se godinama unazad populistički licitira taj „svečani trenutak“ kada će ulaskom PayPala u Srbiju da procveta naše tržište elektronske trgovine, a mi mislimo da neće ni tada, bar ne u smislu značajnih deviznih priliva iz inostranstva. Pojedinačno za fizička lica, da, ali samo na strani kupovine, a ne prodaje i to vrlo ograničeno. Iz drugog ugla, bilo bi dobro da dođu, jer bi se tek onda videlo da je ključni problem naša zakonska regulativa u oblasti svih zakona koji dotiču poslovanje sa inostranstvom. Ali, baš zato i ne dolaze. 😉 Pojedine izmene bi imale i svoje dobre i svoje loše strane. Podsticajna bi bila samo izmena regulative koja je na strani izvoza, a ne uvoza. U detaljnije komentarisanje zakona koji dotiču devizno poslovanje, direktno i indirektno, nećemo da se upuštamo.

Još od 2002. se licitira sa dolaskom, a naslovi i sadržaji ispod prikazuju njihov „dolazak“ u prethodnih nekoliko godina.

2009 – Kupovina preko „Pejpala“ dogodine

2010 – Pej pal u Srbiji od sledeće godine

2011 – PayPal (ne) dolazi u Srbiju u 2011; a posle dve nedelje NBS: PayPal počinje da radi i u Srbiji

2012 – Ljajić: Pejpal stiže u Srbiju 2013.

+Vredi da pročitate o odličnoj poslovnoj ideji i delimično (nažalost) uspeloj poslovnoj realizaciji (WTFjeans), gde je velike probleme koje je imao u prodaji koristeći usluge PayPala izneo Peđa Pušelja tj. blogowski. Prethodno je blogowski izneo svoje iskustveno mišljenje o korisnosti PayPala.

+ Članak o tome zašto PayPal ne dolazi u Srbiju na Trojci.

U nastavku sledi najsvežija prepiska sa PayPal-om. Sa zainteresovanim licem se komunicira kao da je retardirano po definiciji, a oni NIKADA ne daju precizne odgovore. Zato i mi malo zajebavamo u komunikaciji. 😀 Čitajte odozdo na gore. Na kraju originalne prepiske prilažemo i prevod na srpski, i to redosledom od prvog do poslednjeg pisma, bez zaglavlja i sl., kome je tako jednostavnije.

Subject:	Re: Re: BusinessSolutions (ID: C196-L001-T22015-S999-W000000) (KMM33026676V76317L0KM) :ppk4
From:	XXX
To:	webform@intl.paypal.com;
Date:	Tuesday, September 11, 2012 9:50 PM

Dear Olga,

Thanks again for your assistance. Well, if I may notice, I’m not satisfied with your answers. But who cares.

On the contrary, I didn’t choose PayPal and probably will not. But we could never know, things might change in the near future.

Kind regards,

XXX

---

From: „webform@intl.paypal.com“ <webform@intl.paypal.com>
To: XXX
Sent: Tuesday, September 11, 2012 5:12 PM
Subject: RE: Re: BusinessSolutions (ID: C196-L001-T22015-S999-W000000) (KMM33026676V76317L0KM) :ppk4

Dear XXX,

Thank you for contacting PayPal regarding PayPal account.

Kindly note that unfortunately we are not able to give you exactly when we will be able provide our services in Serbia.

But we hope it will be in nearest future.

It is my pleasure to assist you. Thank you for choosing PayPal.

Yours sincerely,
Olga
PayPalCopyright © 1999-2012 PayPal. All rights reserved.PayPal (Europe) S.à r.l. et Cie, S.C.A.
Société en Commandite par Actions
Registered Office: 22-24 Boulevard Royal L-2449, Luxembourg
RCS Luxembourg B 118 349

---

From: XXX
Sent: Monday, September 10, 2012 6:27:44 PM (+01:00)
To: webform@intl.paypal.com
Subject: Re: BusinessSolutions (ID: C196-L001-T22015-S999-W000000) (KMM32934297V97798L0KM) :ppk4

Dear Vladimir,

Thanks for your response. Please, don’t take as an insult but spare me of corporate codes in writing, etc. I know very well in how many countries PayPal operates, statistics and so on. If you may, please provide me with exact answer. Is PayPal going to come to Serbia in 2013? Yes or no. Phrases like sometime, in near future, in the perspective of time, life, and things like that are nothing but avoiding of answer, with all due respect. Reading between lines could be a bad trace.

Kind regards,

XXX

P. S. I believe sometime in very near future we all are going to communicate like human beans, not like well trained corporate robots. Please, add a small contribution.

---

From: „webform@intl.paypal.com“ <webform@intl.paypal.com>
To: XXX
Sent: Sunday, September 9, 2012 3:37 PM
Subject: RE: BusinessSolutions (ID: C196-L001-T22015-S999-W000000) (KMM32934297V97798L0KM) :ppk4

Dear XXX,

Thank you for contacting PayPal regarding the availability of PayPal in Serbia.

Kindly note that we’d like nothing more than to have you as a PayPal customer. Unfortunately, we don’t currently offer services in Serbia. We currently support services in 190 countries and regions worldwide, and though we can’t provide an exact date for coming to your region, we can promise you we’re working hard to get there.

For more information, just go to www.paypal.com and click the ‘More’ link at the bottom of the page.

Please let us know if you require any further assistance.

Sincerely,
VladimirPayPalCopyright © 1999-2012 PayPal. All rights reserved.
Consumer advisory- PayPal Pte. Ltd., the holder of PayPal’s stored value facility, does not require the approval of the Monetary Authority of Singapore. Users are advised to read the terms and conditions carefully.

---

From: XXX
Sent: Friday, September 07, 2012 11:19:04 AM (+01:00)
To: webform@intl.paypal.com
Subject: BusinessSolutions (ID: C196-L001-T22015-S999-W000000)

Form Message

Form Message

customer subject:

legacy

customer message:

>Topic: ‘Business Solutions’ >Sub Topic: ‘International Availability’ >message: ‘Dear, > >I’m interested is there any serious business intention that we could expect PayPal to come to Serbia in 2013? I’m asking that because for the past ten years people in Serbia from year to year listen to the same old stories from the Serbian officials that PayPal is coming. But never to come. If there is no possibility for PayPal to operate in Serbia I would like to know why that is so. > >Thanks in advance. I would very much appreciate your answer. > >Kind regards, >XXX

PREVOD

_____________________________________________________________________

Poštovani,

Interesuje me da li postoji bilo kakva ozbiljna poslovna namera da možemo da očekujemo da PejPal dođe u Srbiju 2013? Pitam to zato što u prethodnih deset godina ljudi u Srbiji iz godine u godinu slušaju iste stare priče od srpskih zvaničnika da PejPal dolazi. Ali nikako da dođe. Ukoliko ne postoji mogućnost da PejPal posluje u Srbiji želeo bih da znam zašto je to tako.

Hvala unapred. Veoma bih bio zahvalan za odgovor.

Srdačan pozdrav,
XXX

_____________________________________________________________________

Poštovani XXX,

Hvala vam što kontaktirate PejPal u vezi sa dostupnošću PejPala u Srbiji.
Molimo, imajte na umu da ništa više ne bismo želeli nego da vas imamo kao PejPal klijenta. Nažalost, trenutno ne nudimo usluge u Srbiji. Trenutno podržavamo usluge u 190 zemalja i oblasti širom sveta, i iako ne možemo da vam kažemo tačan datum dolaska u vašu oblast, možemo da vam obećamo da vredno radimo da stignemo tamo.
Za više informacija, idite na sajt http://www.paypal.com i pritisnite vezu ‘More’ na dnu stranice.

Molim vas da nas obavestite ukoliko vam je potrebna dalja pomoć.

S poštovanjem,
Vladimir

_____________________________________________________________________

Poštovani Vladimire,

Hvala vam na odgovoru. Molim vas, nemojte shvatiti kao uvredu ali poštedite me korporativnih kôdova u pisanju itd. Veoma dobro znam u koliko zemalja PejPal posluje, statistiku itd. Ukoliko možete, molim vas pružite mi konkretan odgovor. Da li PejPal dolazi u Srbiju 2013? Da ili ne. Fraze poput nekada, u bliskoj budućnosti, u perspektivi vremena, života i slično su ništa drugo do izbegavanje odgovora, s dužnim poštovanjem. Čitanje između redova može da bude loš trag.

Srdačan pozdrav,
XXX

P. S. Verujem, jednom, u vrlo bliskoj budućnosti ćemo svi komunicirati kao ljudska bića, a ne kao dobro istrenirani korporativni roboti. Molim vas, dajte mali doprinos.

_____________________________________________________________________

Poštovani XXX,

Hvala vam što kontaktirate PejPal u vezi sa PejPal računom. Molimo, imajte na umu da nažalost nismo u mogućnosti da vam pružimo tačno kada ćemo biti u mogućnosti da pružamo usluge u Srbiji. Ali nadamo se da će to biti u skorijoj budućnosti.
Zadovoljstvo mi je da vam pomognem. Hvala vam što ste izabrali PejPal.

S poštovanjem,
Olga

_____________________________________________________________________

Poštovana Olga,

Hvala još jednom na pomoći. Pa, ako mogu da primetim, nisam zadovoljan sa vašim odgovorima. Ali koga je briga za to.

Naprotiv, nisam izabrao PejPal i verovatno neću. Ali to nikada ne možemo znati, stvari se mogu promeniti u bliskoj budućnosti.

Srdačan pozdrav,
XXX

_____________________________________________________________________