Sećaš li se?

Sećam se, kao da je bilo juče, te godine kada sam bio mlađi i gluplji, a za koju s punim pravom mogu da tvrdim da postoje mogućnosti da joj naredne godine obeležimo dvadesetogodišnjicu.

Moja žena Milka, sećam se, vratila se jednog od tih dana sa posla nakon dugog svakodnevnog pešačenja (ah, prednosti, nikada nije imala bolju liniju). S vrata je zavitlala tašnom, ljutito je tresnula o pod i rekla: „Serem im se na 5 stotina milijardi dinara (500.000.000.000 dinara), s ovim ne mogu ni dupe pošteno da obrišem!“

Stvarno, sad kad se setim, ako ništa drugo što bi nam ublažilo tadašnji osećaj sitnosti i nebitnosti, bar su novčanice mogle da budu krupnijeg formata. Al’ snalazili smo se. Stare komšijske novine su nam bile vrlo korisne. Neću da vas lažem da sam čitao, jer nisam, oduvek sam znao kolika je vrednost napisanog.

Moj posao je bio blizu kuće tako da nisam „sredio“ svoju liniju zavidno kao Milka, ali sam donekle uspevao da održim ravnotežu bivajući „mali od palube“. Ne da se rečima opisati taj osećaj duševne ushićenosti kada stigne komšijska dojava da se u radnjama konačno pojavilo nešto iz BUŠ* asortimana. Ne znaš za šta pre da se odlučiš. Kad se samo setim embargo kolača… Vrlo dirljivo. Imao sam sreću da sam po svim vremenskim neprilikama dreždao ispred radnje i to mi je pomoglo da se očeličim. Da sam uopšte imao prilike da sačekam red i uđem u prodavnicu mislim da bi me momentalno strefila kap od stravične promaje koja je duvala sa ispražnjenih, hladnih, metalnih rafova. Vremenom su „krenule“ i vene na listovima nogu od stajanja u mestu i čekanja, pa sam uvideo da je vrag odneo šalu. I setio sam se starog pecaroškog tronošca. Pun pogodak. Kako smo svu ribu iz Dunava upecali i pojeli, mogao je da mi posluži da posadim svoju zadnjicu dok u redu ćaskam sa komšijama o nemaštini, bedi, beznađu i svim tim lepim stvarima. Kao za baksuz, bilo je i starijeg sveta, pa su oni više sedeli na tronošcu od mene.

foto: novosti.rs

Sad sam ja taj stariji a i dalje glup, tronožac je još uvek u životu i realno više ličim na prosjaka tako da može ponovo da mi koristi. Iz prodavnica me sve češće zaslepljuje blještavilo tona i tona preskupih namirnica. Baš pre neki dan sam bio u samoposluzi i kao mačor sam mirisao sveže pečene ubajaćene piliće, pa mi bi milo i toplo oko srca. Pre dvadeset godina sam zaboravio i kako kokoška izgleda. I taman htedoh da izustim: „Ma, bilo, ne ponovilo se“, kad se ujedoh za jezik a srce mi ohladne kad spazih da opet nema ni ulja, ni šećera.

Znam, sigurno znam, ako nas pojava stabilnog snabdevanja BUŠ artiklima ne spasi od sigurne propasti, ništa i neće. Pa nek košta šta košta. Jednom se živi i jednom se mre. Živeli!

______________

vrati se na tekst*  BUŠ = brašno, ulje, šećer

Advertisements