Uspešan preduzetnik

Kao relativno iskusan a još uvek kako je neformalno određeno – „mlad i zdrav kao ruža“ (imam između 18 i 30 godina) odlučio sam da se upustim u preduzetničke vode. Imao sam sjajnu poslovnu ideju i još sjajniji poslovni plan (o otvaranju VIP sportske kladionice). Zbog toga sam uspeo da dobijem „povoljan“ kredit od Fonda za razvoj pod više nego „povoljnim“ uslovima, hipoteka na stan u kome živim. Nije baš pohvalno, ali u ovoj ispovesti pred sobom moram da pomenem da sam morao pojedine kvote da namestim unapred i trajno za pojedine „vrlo važne osobe“. Ako razumete šta hoću da kažem. Ne mogu da vam otkrivam imena, poznata su javnosti, a ako ste znatiželjni i dobro „nagađate“ obratite se Povereniku za informacije od javnog značaja. Inače, to je bio moj „ufur“ za dobijanje kredita. Šta da radim, sve će to da se disperzuje kroz sve one očajnike što dolaze sa uplatama od 100, 200, 500, 1000 dinara ne bi li namakli i propili neku crkavicu. Inače, ono VIP u nazivu ne služi ničemu ali dobro zvuči za namamljivanje „somova“.

I vi biste mi sigurno isto rekli kao i moji prijatelji da se nikada ne stavlja hipoteka na „krov nad glavom“ ali, praktički ucenjen, nisam imao drugih izbora. Dok sam mesecima čekao da mi već pomenuti Fond isplati novac na tekući račun, razume se da sam za to vreme imao obaveze prema državi u vidu plaćanja zakupa za poslovni prostor, tekućih troškova, raznih taksi, poreza i doprinosa. Zato sam morao od banke da uzmem i „povoljan kredit za likvidnost“. Nisam baš bio „tekuć“ tih meseci, ali zato sam siguran da je država baš „likvidno“ iskoristila moj udeo. Konačno, kada mi je Fond uplatio kredit, zaprepastio sam se da sam dobio mnogo manje novca nego što sam mislio da ću dobiti. To je zbog kursnih razlika na kojima banka zarađuje. Znate, ono, iz jedne u drugu valutu, kad se devize pretvaraju u dinare to je po najnižem bančinom kursu, a kad se devize kupuju onda je to najveći mogući kurs. Pa šta da se radi, moraju banke da „prave novac“ kad nemaju svoj. Čista alhemija.

Konačno, kada su mi, kao što sam već napisao, novci legli, krenuo sam u sređivanje iznajmljenog poslovnog prostora. Tu sam se nekoliko meseci preganjao sa dobavljačima i izvođačima radova. Zavlačio me je ko je kako stigao. Probili su sve rokove a od penala iz Ugovora sam dobio kurac da izbijem oči. I da vas ne davim sa pojedinostima o tome kako poručiš jedne, a dobiješ druge pločice, kako sam keramičara ganjao kao bog đavola da ne lepi „iskustveno odokativno“ nego da uzme libelu, pa do toga da je građevincima nekoliko puta padao lučni deo, jer „oni znaju da ne mora da se veže za noseću gredu“ itd. Ma, cirkus.

Na kraju, neveliki prostor je dobro iskorišćen, fino sređen a ja sam bio sasvim zadovoljan. Sa vrata odmah, tras na šankić, pored njega uplatno mesto, a zatim prostor sa stolovima i stolicama i dva plazma televizora. Onda sam počeo da tražim ljude koje ću da zaposlim. Shvatio sam da je najbolje da zapošljavam mlađe žene (mislim, dobre pičke) zbog toga što su mi klijenti mahom muškarci srednjih godina. I odlučim da dam oglas na Infostudu. Da sam samo znao da ne smem da navedem da tražim isključivo osobu ženskog pola i još sam ograničio godine do 30. Imao sam dosta prijava za posao i bila mi je na razgovoru i jedna žena koja je rekla da ima 35 godina, što meni nije smetalo, ali mi je smetalo što nije imala nikakvo radno iskustvo, pa nisam bio voljan da je zaposlim.

Usred te gungule sa traženjem radnika dobio sam dopis od Poverenice za zaštitu ravnopravnosti po žalbi koju je uputila ova od 35 godina; prepoznao sam inicijale iz dopisa, gde mi je skrenuta pažnja da ja nemam prava da zahtevam koliko godina može da ima moj budući radnik, te da ne smem da pravim razliku između muškaraca i žena (iako, kako sam razumeo, da je samohrana majka onda bi bilo poželjno da sam je zaposlio) i da sam ušao u „rodni prekršaj“. Bog te maz’o, šta se napravi. I kao preporuku sam dobio da zaposlim nekoga iz grupe „manjina“. Uputila me je da pročitam Zakon o zabrani diskriminacije, i tamo sam „naučio“ da je najbolje da zaposlim pedera, lezbejku, transrodnicu, biseksualca, koliko sam razumeo i nekog Ciganina, jer je u toku „dekada Roma“, lice sa posebnim potrebama (to baš nisam razumeo kakve su to posebne potrebe, ali sam shvatio da su to lica koja su npr. mentalno zaostala) i tome sl. Kad sam to sve pročitao pomislio sam da će moja VIP kladionica Dembelija da liči na Vendersov Hotel od milion dolara i odmah sam se zgrozio, jer me cela ta postavka podseća na moju dragu domovinu. Da mene država tera da ja od svojih (hoću reći skupo pozajmljenih) para „gradim“ sebi njihov hotel. Neće moći.

I na sve to, stiže opet dopis od Poverenice za ravnopravnost. Pička mu lepa materina, sad još ispadoh i seksualni manijak koji je „onoj“ nudio „romantična druženja kraj reke“, jer svi mi kao ljudi imamo „potrebe za zbližavanjem“ i sve to tako upakovano govori u prilog tome da sam joj tražio pičke da bih je zaposlio. Stvarno čoveku dođe da ode u „seksualne manjine“. ‘Ajd’ sad ti budi pametan, moja reč protiv njene, bez svedoka i još mi je naloženo da joj se pisanim putem izvinim. Šta ću, morao sam. Bolje da sam uhvatio prvog prolaznika sa ulice i zaposlio ga. Manje bi problema imao. I onda, šta da radim, rešio sam da zaposlim nekog iz familije. Kakve sam tu tek probleme imao, ne da su me zajebavali, ne da su me potkradali, e, u oči me gledali i lagali. I koliko god da sam im dobre zarade isplaćivao oni su se osećali „diskriminisano“, jer ja iskorišćavam njihov položaj „socijalno ugroženih lica“. U stvari, jedan stariji rođak me je lepo iskoristio, radio godinu dana, dao je otkaz i otišao u Nacionalnu službu za zapošljavanje, gde mu sleduje godinu dana isplate novčane naknade i staža od države. Njegova ćerka se u međuvremenu učlanila u političku partiju i odmah dobila posao nekog ćate u opštini, pa sada tamo kolmuje pičku tokom radnog vremena osim kada na dužim pauzama obilazi prodavnice garderobe sa totalnim sniženjima.

Sada radim sâm, raspadam se na hiljadu strana i pitanje je dokle ću moći da izdržim. Kad svim krvopijama ispoplaćam „rekete“, ostaje mi tek da mogu da preživim. Valjda ću uspeti da otplatim kredit, jer ako tu zabrljam ode moj stan (jedino što stvarno posedujem) na doboš.

Onda, u krajnjem slučaju, i ja ću valjda da budem neka „manjina“. Ili se varam? I dalje ću biti u većini, osim ako ne nađem dečka (ne znam zašto spominju da je pitanje seksualnosti pitanje orijentacije, ja sam vrlo siguran da je to pitanje identiteta), ne promenim pol (to je bar sad „povoljno“ jer je o trošku zdravstvenog), ne naučim „romski jezik“, ne postanem Jehovin svedok, Rusin, Crnac..

A šta znam, možda se probudim jednog jutra i shvatim da sam sâm sebi otac. To će me dovesti u status „apsolutne manjine“. Onda ću da ostvarim svoja „ljudska prava“. A zatim i sve ostalo što mi je Ustavom zagarantovano, pa ću opet da pokrenem neki uspešan posao. Čini mi se, koliko sam se u međuvremenu obavestio, to će biti neka nevladina organizacija, izmisliću već nešto protiv čega se „borim“, pa će tu lepo da mi „kaplje“. Boriću se protiv svega što ne daje nikakve merljive rezultate, ali veoma dobro zvuči. I gledaću da dobijem novac od stranih donatora, kao npr. od Rotšilda, Soroša, što je valjda i logično jer se „borim“ za „njihovu stvar“ a ne za „našu stvar“. Šta ćete, globalizacija, multikulturalizam, „pomeranje granica“, aktivizam… uzimaju danak u krvi; ostalo je još samo da istrgujem sa đavolom o ceni koštanja svoje duše. I onda ću sigurno uspeti u životu. Do tada (glumim da) sam čovek.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s