Seksualno orijentisani, mozgovno dezorijentisani

Probudio sam se jednog jutra obliven znojem i krvlju. U ruci mi mačeta, a ja pojma nemam ni gde se nalazim ni šta se desilo pre toga. 7. oktobar je. Počinjem da premotavam film, da se orijentišem, gde sam bio, šta sam radio. Sećam se, bio je 6. oktobar i pošao sam kolima u grad. Ne znam da li je bio gej prajd, skup veterana ili šta već, neka tradicionalna šetnja. Ne znam ni da li je išta bilo. Ostavio sam kola na parkingu kod Skupštine grada, hteo da krenem do Kasine i popijem mutno Paulaner pivo, kad u avetinjskoj ulici Dragoslava Jovanovića ispred mene se stvori pandur naoružan do zuba, traži ličnu kartu, kaže da mu izgledam sumnjivo što nosim fotoaparat. Rekoh mu da sam fotoamater koji beleži ljude i događaje. Rekao mi je da nije sad vreme za to. Nisam razumeo o čemu priča. Ulice puste, žandarmerije koliko ti duša ište. Pravo ogoljeno bojno polje. Plavi momci postrojeni na gotovs. Pitam se ja šta je bre ovo. Je l’ opet neki rat, neko bombardovanje, koji već vrag… Panduri samo govore, šetaj, šetaj, što dalje od centra. Ma za koji moj, idem da popijem moje mutno pivo. Ja po Ustavu imam prava da slobodno šetam ulicama svog grada kad ja to hoću. Kako ja razmišljam, tako mene zaskoči neki klinac sa fantomkom na glavi te poče:

– Crkni, pederu, mamu ti jebem!

-‘Alo, dečko – odjebem ga jednim stručnim crnopojasnim karate zahvatom – koji ti je kurac?!

– Smrt pederima, smrt neSrbima, smrt, smrt, smrt… – urla mali kreten.

– Nemoj da ti peder jebe mamicu – sad već ja urlam kao zadnji kreten. Onda i shvatim da sam kreten, ščepam klinca za gušu, nabijem mu prst u dušnik i pitam ga: – Ko je peder?

– Ti si peder, mamu ti jebem, šta bi inače tražio danas na ulici.

Gledam tog jadnika, stvarno je jadnik i bilo mi je žao, pa mu blago otpuštam i stiskam vrat.

– Znaš dečko, ja sam ratni veteran, pa ako misliš da možeš da mi pariraš, idemo na jedno pivo u Prištinu.

Kad će klinac: – Da li si ti peder?

– Nisam. Vidim, ti jesi. Peder si u duši, dečko. Ne rešava se to tako.

Odem sa klincem, ne u Prištinu, nego u Kasinu. Kad tamo sede profi gejevi i cirkaju pivo. Ovaj mali odmah popizdio, hoće da kolje, tako kaže.

– Dečko, polako. Prvo misli, pa onda delaj. Koji je bre tebi kurac danas. Nemoj samo da kažeš da nisi brojao.

– Matori, ti mene opasno zajebavaš.

– Da, ja svakog zajebavam, pa ni ti nećeš biti pošteđen. Konobar, donesi pivo za mene i malog.

Utom, prilazi nam gej delatnik i kaže: – Da nazdravimo momci, za „našu stvar“.

Opasno provocira. Mali počinje da reži, kao da držim pitbula. Vidim, vrag odnosi šalu, pa ću: – Dobro, gej momak veseljak, vidim, i ti si peder u duši a ostalo me ne zanima. Šta hoćeš?

– Ma ništa, ja onako, mogli bi da nam pružite podršku, da prošetate sa nama.

– Kako da ne, samo to nam nedostaje ovde u Srbiji, da promovišemo homoseksualnu orijentacijuDrugih problema nemamo. Nego, je l’ si ti gej, ili to radiš iz nekih drugih razloga?!

– Ma kakvi, dobijam dobar keš što to sprovodim u delo. Jebe se meni za sve te gej fazone, ali dobra je lova. To je sve.

– Koja si ti nepatvorena pederčina. Stvarno si ljigavac. Sve za pare, a? Idi tamo pa zajebavaj pandure sa tom pričom.

Ovaj mali pitbul smirio strasti sa pivom, i tako nas dvojica sedimo, držim ga na kratkom povocu i gledamo šta se dešava. Čujemo kako se približava gomila, kao da maršira i svi urlaju: „Srbija se saginjati mora, a kad se mora onda se mora i to nije mòra.“ Na čelu kolone, vijori se ogromna zastava duginih boja, kraj nje malecka srpska zastava, nose ih gazde Srbije, sve strani predstavnici, ambasadori, gej lobisti, NGO-ovci, sve ciganija neka i sve takvi – pizde i pederi u duši. Naši političari im jedva izviruju iz analnih otvora i stidljivo sebi u bradu govore: „Srbijo majko, šta si doživela, da na kolenima bauljaš ka mraku EU, dok te guzi kako ko hoće.“ Ovi naši političari svi na povocu od bodljikave žice, još kraćem od onog što sam malog držao na njemu. Jezivi prizori. Strahota.

Kako užasan scenario, pomislim, trljam oči, mislim – san je, probudiću se, budan sam. Budan sam. Ja sam budan! Glođem buđavi okrajak hleba koji sam „junački“ iščupao iz kontejnera. Tukli smo se, sve komšije, svi do jednog impotentni od jeftinih droga i alkohola, ostrvili se kao lešinari na koru buđavog hleba. Tamo sam, na sreću, našao i ofucanu kinesku mačetu i pošao da sebi odrubim glavu. Tako je najbolje. Kraj mene je bio moj venčani kum. Zamahnuo sam tupom mačetom ili je on, i ničeg se više ne sećam.

Boga mi, onda sam se jednog dana stvarno probudio, otišao u centar Beograda, a grad opasan sa 100.000 ljudi, drže se za ruke, digli ih visoko ka nebu i pevaju „Востани Сербије„. To ja budan sanjam. Možda. Nekada.  Као некада. Neka bude. Уједињени стојимо, подељени падамо.

Advertisements