Ignorisanje je odlika slabih

Svako od nas se našao u prilici da ga neko ignoriše ili pak da to isto nekome priredi. Glagol ignorisati (odomaćen kod nas) potiče od lat. reči ignorantia koja znači neznanje, neznalaštvo. Kada, kao što vidite, ignoranciju prevedemo na srpski jezik, možemo da je posmatramo i razložnije, a ne samo emotivno kako se obično reaguje u takvim situacijama. Da li je koren (svih) zala u neznanju? Odgovor je da je uglavnom tako. Iz neznanja ne proističe ništa dobro. A neznanje, pored gluposti, a međusobno su povezani, je veoma prisutno.

Neznalica zna da je neznalica ali to vešto prikriva. Sve zavisi gde se nađe neznalica. Opasno je neznalice imati na visokim društvenim položajima. A tamo ih ima najviše. I tamo se oni međusobno podržavaju i održavaju. Verovatno vam je poznato da negativna selekcija ide dotle dok se baš slučajem ne dogodi da neko previdi da je neko sposobniji od njega i taj neko npr. dobije šansu za neki odgovoran posao. To može biti početak rušenja niza domina ignoranata. Zato oni koji su mudri (a društveno ambiciozni) moraju tu svoju mudrost da sakriju kao zmija noge dok ne poskidaju glave aždajama koje su im na putu. Znate, to je jedan od mojih snova, da ćemo uspeti da zaustavimo negativnu selekciju koja traje od kraja drugog svetskog rata. Polazna osnova je da neko ima volje da se bori sa aždajama, tj. isti taj pomenut mudar čovek jeste svestan da dok god su u većini, kidišu kao besne lisice. A to je zamka u kojoj se može biti laka lovina.

Ako se osvrnemo na nivo uobičajenih međuljudskih odnosa, onda možemo da posmatramo stvari u mikrosvetu. Najčešće osoba biva pogođena kada je ignoriše neko za koga ta osoba emotivno mari odnosno prema kojoj gaji osećanja. Najčešće su ta osećanja vrlo intimne prirode. Dakle, najveća ranjivost se pojavljuje u bliskim emotivnim odnosima. Bliskost i ranjivost idu ruku pod ruku. A to je jedno od naših najvećih bogatstava, da smo sposobni da budemo bliski, a kada smo bliski onda smo i ranjivi, jer smo otvoreni. Međutim, nužno je da uvek brinemo za sebe. Plemenit čovek drugima čini isto ono što misli da i treba da dobije od drugih. Naglasak i jeste na činjenju tj. davanju kao polaznom. To zapamtite, naročito kada čujete žalopojke od „nevoljenih“. Nevoljeni često nemaju ništa da ponude, daju. Oni uzimaju. Ako im se pruži prilika. I u svakom scenariju su paćenici koji ni za šta ne preuzimaju odgovornost. Ponajmanje za sopstveni život. A ko ne drži do sebe, ne drži ni do drugih.

Možda će vam moja izjava da je ignorisanje veliki zločin zvučati preuveličano, ali dozvolite da vam objasnim. Zreli ljudi ne ignorišu druge ljude, pogotove one koji su im emotivno važni, zato što su svesni da potiranje potreba drugog ljudskog bića znači njihovo negiranje. Negiranje njihovog sopstva. Ne treba da tražite krivca u sebi ako dođete u priliku da vas neko ignoriše, onako, iz čistog mira, hira. U ignorantima je problem, a u vama je uspomena na nešto iz prošlosti, što je emotivni okidač na takve situacije. Najteži su prvi sati, dani. Ali, vi morate da skupite hrabrost i da se suočite sa sobom. Sa svojim naučenim obrascima ponašanja na nešto što vas muči iz davne prošlosti. Ko vas je ignorisao? Ko nije mario za vas? Kada ste se osećali bespomoćno i nezaštićeno? Tata? Mama? Nema više ni tate, ni mame, sada ste vi sebi i tata i mama. Vi ste sebi roditelji, onakvi roditelji kakve vi zaslužujete. Brižni i puni ljubavi prema vašem biću. I vi ste sada odrasla osoba koja može da zaštiti ono malo dete u vama kada vas oni koje najviše volite (ili ste ih voleli) nisu zaštitili. Ili kada su vas isti ti povređivali. Sada možete ponovo da nađete to dete u sebi, da ga stavite na srce i u srce i da ga volite. Bezuslovno. Hoću da vam kažem da prihvatite sebe sa bezuslovnom ljubavlju. Tek posle toga možete da osetite [srcem a na (raz)umom] zašto se neki ljudi prema vama ponašaju ovako i onako. Ali tada nećete mariti za to. Čak ćete imati i samilosti za njih. Teško je onima koji idu kroz život kao emotivni bogalji. Teško. Oni su za sažaljenje. Ali to nipošto ne znači da treba da budete trpeljivi prema ignorisanju. Jer, vi zaslužujete samo najbolje za sebe. Uvek prvo dajte, pre nego što tražite, jer niko nije bogom dan da sebe postavlja u centar svemira. Ignorante jedostavno treba preskočiti. Ignoranti vape za pažnjom, ali to iskazuju na pogrešan način. Ne upadajte u paukovu mrežu. Kao što rekoh, preskočite ili je pokidajte. Oprostite im, jer ne znaju šta čine. Okrenite glavu na drugu stranu, osim ako ste po profesiji psihoterapeut. Svet je pun dobrih ljudi.

Jugo, a nije Amerika

Pa nije, kad nije, jer je proizveden tik pred „prodaju veka“ Zastave pod bludnim okom i „lakom“ rukom bahatnika (čitaj Mlađe-krađe i drugova mu) italijanskom Fijatu, koji je, je l’ de, firma koja izrađuje kola vrhunskog kvaliteta, kao što su Italijani poznati po dizajnu, odnosno ambalaži. Mehanika i tako te nebitne i dosadne stvari, pa time se bave Švabe. Nije što imam Juga pa ga sad hvalim, jer u stvari crkavam od zlobe i pakosti što nemam bolji auto koji je bar 10 godina star, al’ sa sve EURO nekim motorom, prethodno izakan po putevima Evropske unije, obrnuo par 100.000 km, sa uredno „doteranom“ kilometražom na granici, čukan pa „peglan“, al’ ‘nako dopadljiv za prosečnog srpskog džibera. A da, nema veze ni što su nam putevi izlokani i što su taman za ona ciganska sokoćala (ne znaš ni šta je, al’ nekako se vozi) čim su se apgrejdovali sa pravih konja. Imidž, imidž je danas sve. Nemaš ‘leba da jedeš, mažeš marmeljad na ljeb kao Šipos, nema veze, „stomak nema prozor“, važno je da se voze strana polovna kola, da se pljugaju skupe cigarete i da se ima „pametan“ mobilni telefon. To je egzistencijalni minimum. Za svet. Meni sve nešto milo i drago kad pomislim koliko Evropska unija ulaže u Srbiju uzevši u obzir da im je sigurno isplativo da se ovde pravi vozna auto deponija nego da se time bakću kod kuće. I svi srećni i zadovoljni.

Nisam hteo da vam pišem o tome kako je Fijat pukao, zbog onog novog Fijata 500 (koja budala je to kupila, to znamo), tako da se polako „spuštaju“, tj. vraćaju na Punta, a bože zdravlja, stići će oni ne samo do Juga, nego i do dobrog starog Fiće 850/750. A kad opet pomenuh Juga, ko zna, možda kako državno balansiramo istočno-zapadno, uvaliće se Fijat ko nekad Zastava i na američko tržište. Sa Jugom, ne sa Fijatom 500. Mislim, rusko tržište se zasitilo, prodali su sve one silne stotine hiljada Punta iz visokotiražne marketinške kampanje „posao veka“. Meni je najvažnije da od kako je Gaspromnjeft kupio za sitnu lovu NIS mi imamo sve gori benzin (a mislili smo da gore ne može) i od kako se ponovo „nezavisno“ upravlja centralnom bankom, precenjeni dinar sve više jača, svakodnevno, pa kad uzmem da preračunam litar goriva u evre, majku mu, jasno mi je da imamo nemački standard. Samo da ga izdržimo.

Sad, ovih dana, malo me je zeznuo ovaj moj Jugo. Crkao načisto fabrički akumulator „crni konj“ posle 5 godina. Stvarno su se pretrgli oni tamo u blaženopočivšoj Zastavi, stavili akumulator od 36 Ah. Verovatno ugrađivane još u Fiću, do pre 26 godina. Uvek se štedelo, a štednja je ipak vrlina. Za neobaveštene, fabrika akumulatora „crni konj“ je isto na izdisaju. Pa, da, svaki konj koju god boju dlake imao, ima svoj život ali i smrt. Beše im dok ih nije uzjahao probisvet Miroslav Bogićević alijas koncern Farmakom MB tj. nepotvrđen kupac dnevnog lista „Politika“.

Kupio sam nov akumulator, švapski, bogu hvala proizveden u Češkoj, a ne u Kini; i jači, od 45 Ah. Onda lepo kažem ženi, ti ćeš sad da teraš Jugića u servis da ga „pritegnu“ za zimu. Buni se žena, neće, al’ ja kažem, sad živimo u modernom demokratskom svetu, nema Tito, Sloba, ovo-ono. Ravnopravnost je to. Pristade nekako žena, pa malo li je, još joj dajem da vozi kola. I desi se neverovatna situacija, retko viđena. Majstori pošteno odradili posao. Nisu izmišljali kvarove. Da čovek ne poveruje da je to moguće. Kaže žena, stvarno su sjajni, jedino što mnogo piju. Pa, koji to majstor, ako je pravi, ne pije? Ako ne pije, onda i nije majstor. Onda je seka Persa. Dobro, malo joj se onaj jedan, glavni, što tamo koordinira ostale, nabacivao, ali šta da se radi, bolje nego da se meni nabacivao. To ne bi izašlo na dobro. Uostalom, danas se muškarci više ni ne nabacuju ženama, danas žene jure muškarce, pa mu to dođe kao čist bonus na kompletnu uslugu. Od sad, kad nešto treba, samo žena ima da tera Jugića u servis. Mora nešto i da se pretrpi za kvalitetnu uslugu.

Da mene pitate, šta bi ti vozio da imaš love rekao bih vam da ne bih vozio ništa. Vozili bi mene. Imao bih službena kola, šofera, a sve ostalo išao bih taksijem. Pa neka drugi češu glavu a ne ja. Al’ ja nisam ni tajkun, ni političar. A ni nabeđen bačje.

#2 Uhvaćena razmišljanja

Kišoviti dani sa sobom donose uobičajenu melanholiju. Bar onima koji su po svojoj prirodi određeni značajnim učešćem melanholičnog temperamenta. Sve postaje tiše, priroda se lagano smiruje i sprema se na zimski počinak.

Ljudi zatvaraju prozore svojih domova zbog sve većih hladnoća, pa se i njihovi glasovi sve slabije čuju. Međutim, nepodnošljiva vika, buka i glupi razgovori koji vode su nepromenljivi. Samo su utišali plastična lica iza plastičnih prozora, plastikom izolovanih fasada. Zbog toga, a naročito leti, često nosim čepove u ušima, jer ako posegnem za „klinom o klin“ i pojačam muziku da ne bih čuo vrevu gluposti onda i meni smeta glasnost muzike. Smeta mi komešanje lepote i ružnoće.

U jesen i zimu se malo i odmorim, jer mogu da čujem tišinu, da omirišem kapi kiše i neometano slušam cvrkut ptica. Tada nisam prinuđen da se trujem mirisom industrijskih omekšivača za veš, za koje mi se čini da ih prolevaju kao vino na svetkovinama. Sada opet mirišem vazduh. Običan vazduh. Obogaćen ozonom. Svetina se konačno povlači u svoje brloge. Na moju radost.

Ono što ne prestaje to su njihove odurne navike sa kojim moraš da živiš a koje ti se ne sviđaju. To nisu pitanja dopadanja, to su pitanja trpljenja za koje mi koristimo stranu reč: tolerancija. To je jedna od mnogih stranih reči koja se probila i zadobila prvenstvo politički korektnom propagandom. Nisam trpeljiv prema glupostima. Neću ni biti. Ali, tek u zrelim godinama sam prihvatio da je glupost sveprisutna i neuništiva. Nažalost.


Ono što pametnom čoveku ne treba ni da pominješ, jer je to sastavni deo njegove ličnosti i navika, to isto budali ne vredi ni da (po)kažeš, jer budala svaku takvu priliku doživljava kao napad. Tada nije bitno što to nije napad, već samoodbrana. Ljudi su mali, slabi i nesvesni da nemaju nikakvu moć čak ni nad sobom, a strasno žude da vladaju celim svetom.

U svakoj mikroklimi kao delu makroklime postoji tiranin, tiranin pripravnik i tiranin u najavi. Previše ih je. Treba naučiti to prepoznati na vreme. Radi samozaštite. Radi izbegavanja nepotrebnih sukoba. Svet je sve nezadovoljniji, sve bešnji, svaka prilika od nekih ljudi učini da se iz njih iscedi svaka gadost koja ih preplavljuje.

Zato mudar čovek popušta. Jer je svestan da je mudar. Jer vlada sobom. Jer to nikome ne mora da pokazuje i dokazuje. Jedino što mora je da teži da uspostavi i očuva svoj unutrašnji mir. Uprkos svemu.

Neko bi bio zadovoljan, ja nisam

Nisam, i samog sebe sam time iznenadio. U zbornik priča je ušla jedna moja priča koja, nadam se, prema mojim solidnim kriterijumima ne zaslužuje to. Ne, nećete pročitati priču, jer to neću. Reći ću vam samo šta je posredi. Ta moja priča obiluje sarkazmom do groteske. Naše vreme prepuno je toga. Time je priča deo vremena iako može da se smesti u bilo koje vreme i u bilo koje mesto. Ipak, mislim da nema umetničku vrednost. Isto tako, a neću da imenujem, jer bi bila prozivka, pobednička priča je sranje. Plitka je. Igra reči. Ništa više. Zato i retko učestvujem na konkursima bilo kakvim. Volim ih samo iz jednog razloga. Mislim da su besmisleni. To im daje značaj i snagu.

Pre više od pola godine poslao sam pesmu na tematski konkurs Slapovi Vučjanke. Pesma je bila napisana tematski, što inače ne činim. Uprkos forsiranju teme, mislim da je ispala zadovoljavajuće, tj. sviđa mi se i sada kada je pročitam. Nije ušla ni u kakav izbor. Zato prilažem tu pesmu koja se meni sviđa.

БОЛНА НЕСУЂЕНА

Пођох, мили, к теби, нељубљена,
Даровања да ти предам и
У загрљаје да те исповедам.
Жалосна сам, јер одоцних снена.

Неми гласи прозборише на трен:
„Воденичар твој, ишчезну у виру дима.“
Што ме очи обмањују да те има,
Док бели прсти милују ти сен?

Откуд ватре на згаришту без пламена?
Откуд зрневља умореној житници?
Откуд тече крв твоја у Ситници?
Откуд срамног поја без Стамена?

Кад дозив’о си ме, беше ми мило,
Да згрејем душу у скутама паора
И да дом ми буде модра гора.
Не дадоше стари, просто им било.

Што не побегох под небеске своде?
Што имадох, што би’, ко да немах.
Кајем себе, косе чупах, сузе левах,
Што мишљах, што не учиних, све оде.

Врат ставих усред млинског камена,
Покрај воденице од безвремена.
Сад сам заувек твоја, бремена,
Ал’ не родих Стамена од знамена.