Neko bi bio zadovoljan, ja nisam

Nisam, i samog sebe sam time iznenadio. U zbornik priča je ušla jedna moja priča koja, nadam se, prema mojim solidnim kriterijumima ne zaslužuje to. Ne, nećete pročitati priču, jer to neću. Reći ću vam samo šta je posredi. Ta moja priča obiluje sarkazmom do groteske. Naše vreme prepuno je toga. Time je priča deo vremena iako može da se smesti u bilo koje vreme i u bilo koje mesto. Ipak, mislim da nema umetničku vrednost. Isto tako, a neću da imenujem, jer bi bila prozivka, pobednička priča je sranje. Plitka je. Igra reči. Ništa više. Zato i retko učestvujem na konkursima bilo kakvim. Volim ih samo iz jednog razloga. Mislim da su besmisleni. To im daje značaj i snagu.

Pre više od pola godine poslao sam pesmu na tematski konkurs Slapovi Vučjanke. Pesma je bila napisana tematski, što inače ne činim. Uprkos forsiranju teme, mislim da je ispala zadovoljavajuće, tj. sviđa mi se i sada kada je pročitam. Nije ušla ni u kakav izbor. Zato prilažem tu pesmu koja se meni sviđa.

БОЛНА НЕСУЂЕНА

Пођох, мили, к теби, нељубљена,
Даровања да ти предам и
У загрљаје да те исповедам.
Жалосна сам, јер одоцних снена.

Неми гласи прозборише на трен:
„Воденичар твој, ишчезну у виру дима.“
Што ме очи обмањују да те има,
Док бели прсти милују ти сен?

Откуд ватре на згаришту без пламена?
Откуд зрневља умореној житници?
Откуд тече крв твоја у Ситници?
Откуд срамног поја без Стамена?

Кад дозив’о си ме, беше ми мило,
Да згрејем душу у скутама паора
И да дом ми буде модра гора.
Не дадоше стари, просто им било.

Што не побегох под небеске своде?
Што имадох, што би’, ко да немах.
Кајем себе, косе чупах, сузе левах,
Што мишљах, што не учиних, све оде.

Врат ставих усред млинског камена,
Покрај воденице од безвремена.
Сад сам заувек твоја, бремена,
Ал’ не родих Стамена од знамена.

Advertisements