#4 Uhvaćena razmišljanja

Intelektualci su istorijski posmatrano (SANU je think-thank vlasti) oni koji prvi upadnu u ideološke zamke (popuše ga dobro) i zapravo nastavljaju da gaje stavove koji ne piju vodu i koji će dugoročno posmatrano društvo da odvedu u propast. Viva la Serbia! Digresija: Koliko novaca (u US dolarima) treba dati lobistima da naši ljudi izađu iz Haga kao slobodni ljudi, kao Ramuš Haradinaj i zašto mi nemamo nikakav uticajan srpski lobi i pored tolike dijaspore koja ima brdo keša? Nije bre sav keš za u se, na se i poda se, da se sliva u Srbiju za seckanje ušiju da bi se zakrpilo dupe. Zašto mi nemamo takvu mafiju kao što je albanska? Pa mi više nemamo ni držanje reči, da ne kažem besu. Eto, npr. Darko Šarić je dilovao drogu za državu, jok, nego je sam to sve radio, za svoj ćeif, pa pukao dil. Uvek pukne neki dil, i onda ispadne belaj. Do tada su to sve uzvišene namere i ozbiljni poslovi. Zašto svaki put kada se na televiziji pomene droga, npr. zaplenjena ova, ona sorta, uvek se naglasi njena tržišna vrednost? Šta je poruka toga? Mislim, alo, a nabavna vrednost, što da ne?!?!?! Marža, ljudi, marža to me zanima. Puna su svima usta priča o drogi, i šta? Još više droge, još više mladih koji se gudraju. Kao dobar dan. Razmišljam, onaj tip, Zarubica, kao fol pustili ga iz zatvora na neki vikend, a on brže-bolje otišao u svoju hi-tech (državnu) laboratoriju da nastavi sa pravljenjem sintetičke droge i oni ga uhvatili ponovo. Pa, to ne ide. Osim ako imaš naručioce koji vladaju, koji su moćni, a moć je tako seksi, zar ne?! Raditi za državu, ha, tu uvek samo država dobija. Opredeliti se za borbu, sam protiv svih, uvek gubiš, grupno protiv mnogih, praviš kompromise i opet gubiš. Iluzija. Magija. Bez belog goluba. Bez grane masline. Mi se divimo kulturnim pomacima, ahahaha, a šta smo postigli na mentalnom planu. Elem, imala sam teoriju pre više godina, a onda sam negde pročitala da je ta teorija možda ispravna. Pazi ‘vamo. Narodni muzej Beograda je zatvoren ovoliko godina koliko je zatvoren jer se tamo falsifikuju umetnička dela, da bi se raspizdila kulturna baština koju imamo. Zvuči kao teorija zavere? Znam. Treba dokazati. Kako? Ko će da progovori o tome? Ili možda napisati roman o tome i raspaliti po javnosti? Da li bi to nekoga zanimalo dok srče ceđeni đus u Delta Sitiju i pazari H&M džempere na rasprodaji? Ili dok gleda jebenog Sulejmana veličanstvenog, otomansko-imperijalističkog naslednika latino fuksi? Mi amor, te quiero mucho. A mentalna struktura čoveka? Šta je sa njom? Da li se na tom planu šta menja? Sve je tako hi i low, tako tech i tako down. Citat: „Da Meša Selimović sada nekome ponudi svoje delo da ga štampa, npr. ‘Ostrvo’, to niko ne bi objavio.“ I to je velika istina. Ko bi se danas „smarao“ sa nekomercijalnim Selimovićem. Istina, ja mislim da je on značajnija pojava i pisac od Ive Andrića, ali avaj, Ivo nam dragi je bio predobro društveno prihvatljiv i mason. Dakle, uticajan. Elem, to me vraća na pročitanu vest u prošloj godini, kada je Umberto Eko obnarodovao da će svoje delo „Ime ruže“ da uprosti da bi ga ljudi razumeli. Koliko se sećam, Englezi su već dobrano oskrnavili Šekspira. Šta ćeš, plitki roditelji, plitki naraštaji, mrzi ih da razmišljaju, pa da se to sve lepo sažvaće na izvol’te. Puškice.

Čemu sve ovo? „Bitno je postojanje naizgled smirenih i kultivisanih ‘intelektualaca’ koji će ideju o totalitarnoj državi uvesti u svest drugih ljudi.“ Danas ljudi vape za promenom, misleći da tek reč kao takva ima pozitivno značenje i da će se to dobro odraziti na njihove male, beskorisne i sitnosopstveničke živote. No, to uopšte ne mora da bude tako, kao što najčešće i nije. Kada se narod ekonomski iscrpi (a na izdisaju je) i samog đavola će prihvatiti kao „spasioca“. To je ono što se očekuje od naroda i na čemu se radi. Pokorno klanjanje i priznavanje autoritarnosti pod maskom patriotizma. Još samo da se dogovore ko će da bude vođa. A to je može biti najveći „problem“ na već utabanom putu zbog poznate srpske „dva Srbina, tri mišljenja“. Zato vi opet pročitajte Domanovićevog „Vođu“. Satro je čovek satiru, kao niko posle njega. Nadate se boljem, odlično, spremite se za najgore.

P. S. Mrzim neurotičnu i histeričnu komšijsku decu, pas im mater jebo i njihovim prethodnicima, samo vrište kao da ih Fredi Kruger spopada. Bar da je tako. To vrištanje, to skakanje, do pucanja okana, do jurnjave krda slonova, pa i gore od toga. Jebe mi se za toleranciju. Previše je kretena i njihovih naslednika.

Ko da, kod, ko, ok, dok, ad (h)ok…

Sreli smo se na križanju, o Kristi,
Bila si tako sumorna, mračna;
Kontrakcije senki su igrale na bisti,
Skoro da si mi bila privlačna.

Jamicu ti iskopah podno lica
U paklu slobode, u carstvu nužnosti;
Ti ženo, ti kurvo, ti si veštica
U drsko-prezreno-sočnoj čulnosti.

Golden gejt se ljuljao pod nama,
Crnilo sipe prosuh po belegu dana;
Sve što ti podarih beše jad i tama;
Sad je liži strasno, to je živa rana.

U pun Mesec pucala si kažiprstom,
U gorionik i svetionik smetenih duša,
Odaljenog e(mbri)onima i ljudskom vrstom.
To te nulti poriv za nesmrću kuša.

Klate se sa neba zvezde nekretnice,
Vreme merim lučnim kretanjem,
Već se udaljih, stigoh do prekretnice;
Iz mene iščili preimućstvo za sretanjem.

R. Tagore: Himna čoveku

U ovom beskonačnom svemiru
gorostasno kolo patnje se okreće;
sunca i planete rasprskavaju se;
iskre ognjene prašine
brzinom stravičnom na sve strane odleću,
i od prapočetka okružuju sazvežđima
agoniju postojanja.
Zveče sprave za mučenje, usijane;
u oklopu od bola ječi svesni svet;
krvave rane zjape otvorene.
Slabo je telo čoveka,
– neizmerna snaga njegovog trpljenja.
U stecištu sveta i haosa,
na sablasnoj gozbi bogova
pijanih od titanske moći svoje,
zašto li čovek diže pehar plamenog pića?
O, zašto čovečije telo od blata
ispunjava crvena pomamna plima suza?
Čovek svakom trenutku daje neocenjivu vrednost svoje nepobedive volje.
Čovekovi žrtveni darovi,
njegova ljuta telesna patnja –
mogu li se s nečim porediti,
u svekolikom svemiru sunâca i zvezdâ?
Takvo obilje nesalomive snage,
takva izdržljiva neustrašivost,
takva ravnodušnost prema smrti.
Pobedonosni hod legiona
koji stupaju bosi preko žara
da stignu na rub žalosti –
ima li igde takvog pohoda, bezimena, ozarena,
takvih poklonika na putevima?
Ima li igde takvog pregalaštva
da izbija kao bistra voda ispod zažarenog stenja,
takve neizmerne ljubavi?

#1 Crtice

Da pođem od najlepšeg i najprijatnijeg uhu ugođaja danas. Radi se o mladiću koji sjajno, sjajno svira klasičnu muziku na violini u Knez Mihailovoj ulici. To je bio praznik za uši. I to me podseća na Beograd koji je nekada postojao a onda nestao pod najezdom svekolikih prethodnodecenijskih političko-ekonomskih zbivanja i nasilnih migracija.

***

U Kolarčevoj ulici se nalazi jedna banka. Ime neću da joj spominjem, kao ni oni na TV-u, jer reklama košta. Elem, ispred ulaza u banku stoji neko čudo, kao veliki cvet od mekog materijala u koji je obučen čovek koji deli balone na plastičnom štapu. Kraj tog „cveta“ je improvizovan štand na kome se nalazi pletena korpa sa bombonama. Ha, dakle, baloni i bombone. Kako je to samo naivno upakovano. Šta bi učinilo pravi i dugoročan efekat za banku? Da npr. dele gljive ludare, pa da narod kao raspomamljen ulazi u banku aplicirajući za nove i nove i nove kredite.

***

Štovani klijent je ušao da plati svoj mesečni luksuz kod internet provajdera. Ajme meni, kakva gužva i kakva neorganizacija. A tek vrućina. Podloženo kao da je napolju jovanski mraz. „Dobar dan, ko poslednji čeka u redu?“ Svi ćute. Ponovim. Jednom. Ponovim. Drugi put. Konačno, trgnem ih iz sna. Javi se jedan čovek. U redu. Prodato. Načekah se. Oko pola sata. Konačno se domogoh čega mogoh za DŽ i to – jednoportnog rutera. Posle očajnog Sagemovog modema koji je u radu sam sebe sabotirao svakodnevno, vrlo sam zadovoljna. Za sada. Glas slavuja mlade uposlenice se najzvonkije čuje kada zacvrkuće da za WiFi ruter treba da se doplati preko 2 soma dinara en krat. Tada klijentu izrastu magareće uši i dobije blagoteleći izraz lica. To be or not to be: that is the question. Nadam se da skoro neću odlaziti u njihovu poslovnicu, osim možda da popijem vodu iz aparata koja glumi izvor bistre potočne vode, kada sam u prolazu.

Od uličnih ponuđača koji te ‘vataju na ankete da dobiješ neki K kao poklončić, onih što valjaju bespotrebne kartice za popuste za kupovinu ulaznica za npr. Narodno pozorište; bespotrebne su, jer ne možeš nikakav popust da ostvariš za I kategoriju ulaznica, te onih što prodaju „Lice u Lice“ časopis, pa čestitke za napuštenu decu, pa… dug je spisak… bežim glavom bez obzira. Oni krenu da mi seku putanju, ja krenem uzduž linije, reda ili dijagonale, kao dama ili kraljica u šahu. I šah mat za mene.

***

Već neko vreme „pratim“ cenu Famisovih viršli. I to kao posmatrač UN-a, hladno, distancirano i ravnodušno. I šta mi je oku zapelo? Do skoro ta cena se kretala oko 700 dinara po kilogramu u Mini Maxiju. Sada je cena prešla 1000 dinara po kilogramu. Treba biti potpuno lud pa platiti za ta mlevena govna tolike pare. To vam je u proseku ovako: jedna prosečna viršla košta 55 dinara. Malo li je?

***

Skoro da sam zaboravila da sam danas videla i jednog tajkuna uživo u Čika Ljubinoj ulici. Milan Beko. Eto, sâm je prošao, nema obezbeđenje. Možda mu i ne treba, ko će ga znati. Pomislila sam da je to možda prava prilika za mene da ga zaustavim i pitam: „Koliko ste spremni da platite odanog roba koji ume da grize i koji će misliti Vašom glavom, te činiti za ‘više nego pristojne’ novce ono što biznis zahteva, po svaku cenu?“ Tada mi je mahnuo Makijaveli, a odmah zatim se pojavio i Monteskje i otvorila mi se u glavi njihova debata o Demokratiji i despotizmu, a Beko je već zamakao iza ćoška. Iz daljine, gledajući mu u leđa, činio mi se lepši nego ikad.

***

Veoma su mi pojačane unutrašnje vibracije i osećam ljude veoma dobro. Zato ih se sve više klonim. Tako je za mene najbolje. Taj period će potrajati još izvesno vreme. Vreme se sve više ubrzava. Time i „udari“ postaju snažniji, ako razumete na šta mislim. Zavladala je opšta apatija. Opasno duhovno stanje nakalemljeno na materijalnu bedu. Idealan materijal za dalje miniranje i manipulaciju. Oprez.

#3 Uhvaćena razmišljanja

Šaltanjem TV kanala nemoguće je da na bilo kom kanalu svakog dana ne bude prikazana emisija o Hitleru ili pak Dž. F. Kenediju. Kako ono beše, tri put ponovljena laž postaje istina. Koliko puta ponovljena? Slabo verujem u zvaničnu istoriju. Ko će ga znati, da je Hitler uspeo da od bednog mazala postane nešto uspešniji slikar, da možda ne bi ličnu stravu i užas zadržao samo na platnu? Onda se setim i Kventina Tarantina. On bi garant bio serijski ubica da se nije odmetnuo u svet filma. Mislim da će sledeća godina biti opet Kenedijeva, jer će biti u znaku 50-godišnjice njegovog ubistva. Danas je Đilas od vladara iz senke postao predsednik Demokratske stranke. Uvek me je plašio taj njegov nevidljivo leden pogled i prividna a potpuno proračunata sabranost, a i njegov lik me neodoljivo podseća na natpis koji stoji na ulazu u Aušvic i kaže: „rad oslobađa“ (arbeit macht frei). Imala sam prilike da ga na živo pogledam u oči. Uplašila sam se tog leda i te beskrupuloznosti. No, imajmo u vidu, najgori od najgorih su u vrhu politike. Takav je sad raspored, i ovde i u belom svetu. Sledeće godine je 10-godišnjica streljanja premijera dr Zorana Đinđića. Imam jednu njegovu fotografiju, u vreme kada je DOS već „pobedio“ a on bio pred kapijom premijerskog mesta; tada je ustuknuo pred fotoaparatom koji sam brzometno izvadila, jer se uplašio da možda nešto drugo ne vadim. To se odigralo u deliću sekunde, ta promena mimike i strah u očima, a onda je vratio osmeh na lice. Kao što je poznato, ne za dugo.

No, da se vratimo na TV. Pritiskanjem dugmeta na daljinskom dođem do kanala pod nazivom TLC. To je američki kablovski kanal sa gomilom smeća tj. svakakvim idiotskim emisijama koje oni nazivaju obrazovnim. Elem, pogledala sam emisiju o kuponskoj opsednutosti [Extreme Couponing] američkih domaćica koje transično prenose svoja kupon šoping iskustva. One po vazda jure neke kupone i onda presabiraju koliko ovog za ono i gde može da se kupi skoro pa za DŽ. I onda na kasi (uz publiku) svi kolektivno svršavaju na gud dil. Npr. izvesna je objasnila kako 6 dana u nedelji ide u kupovine i da joj nije problem da obiđe po 3-4 radnje da bi ostvarila popuste.

Zvuči vam poznato? Pa, naravno, i kod nas već postoje kuponi, ali još ne da se štampaju preko neta. Uvertira za kupon su tzv. akcije, tako da je svima nama praktično nametnuto (prisilna kupovina) šta da kupujemo, jer su nam očajni finansijski dometi. No, doći će i kuponi, ne brinite. I tu vidimo gomilu izdegenerisanih američkih njuški, što od džank fuda, što od genetski modifikovane hrane. I GM hrana je ušla u Srbiju, još odavno. Baš danas, čovek od koga kupujem krompir dezire mi je objasnio da je počeo da pakuje krompire u džakčiće od 10 kg, jer naši ljudi više nisu finansijski u stanju da sebi priušte količinu krompira potrebnu za zimski period. Ako to nije poražavajuće, onda ne znam šta je. Pa, pojedini ljudi su u Sarajevu preživeli 4-godišnji rat jedući kojekakav krompir. Cena krompira na veliko je 50 din. Na tezgama, cena je i do 80 dinara po kilogramu. Prošle godine je cena na veliko bila 30 dinara. Ako hoćete da se igramo pretvaranja iz jedne u drugu valutu, sadašnja cena bi odgovarala kursu od 175 dinara za 1 evro, što je verovatno daleko bliže stvarnosti od ovog kursa koji se održava putem emitovanja dužničkih hartija od vrednosti sa preskupim kamatama, a to ćemo sve mi da plaćamo u narednim godinama, kao što već i plaćamo.

To me neodoljivo podseća na socijalne karte (koje su ovi naši najavljivali i dok je ćopavi bio živ) i bonove za osnovne životne namirnice ili narodski rečeno, u eri računara, još jedan aspekt totalne kontrole. Da li znate da više ne možete da kupite antibiotik u apoteci, bez čak i provizornog recepta, gde potpis i pečat može da stavi čak i stomatolog. Dakle, imate pare, nemate makar fiktivni recept, niko vam neće prodati antibiotik. Ljudi, a takvih je mnogo, koji u ovoj našoj napaćenoj zemlji piju lekove za smirenje, pa vidite, svaka kupovina koja je moguća u privatnim apotekama (ako npr. imate nalaz od kardiologa) se beleži u svesku, a u državnim se to isto vezuje za JMBG osiguranika, tako da se ima potpuni uvid i za lekove za smirenje koji se kupuju. Na recept može samo ako ste išli kod neuro/psihijatra i taj njegov nalaz važi najviše 3 meseca. Onda mi se kao logično nameće da je verovatno urađena solidna analiza izdatih lekova za smirenje (koji nisu skupi, ali igra velikih brojeva je tu) u npr. prošloj godini i da su farmaceuti u sprezi sa državnim aparatom skontali da treba izmisliti prepreke dovoljne da se ljudima smuči život i da se oni odluče za kupovinu istih. Da ne širim dalje priču za ne daj bože ozbiljnije lekove i tragičnu situaciju na tržištu, kao što je propadanje lekova u skladištu namerno uništene Jugoremedije, gde je nedavno isključena struja. Deo tih lekova se tretirao kao robne rezerve, a deo je pod ručnom zalogom (hipoteka na pokretnu imovinu) banaka zbog uzetih kredita. Da radim kao bankar, nema teorije da bih kao obezbeđenje kredita stavila ručnu zalogu na kvarljive i visokoosetljive zalihe. Tu nešto nije okej. To od samog početka miriše na moguće nenaplativo potraživanje.

No, da se vratim kuponima, jer priča ode u drugom smeru. Kako se zabavlja narod popijenog mozga u SAD? Kuponska groznica je uvedena i kao svojevrsni alat za novu vrstu „druženja“ gde se oni okupljaju u nečijoj kući i onda ta neka iskusna kuponska korisnica pruža „zanimljive“ instrukcije prisutnima na tu temu. Neopisivo glupo zaista. Kao dilovanje one glupe preskupe Curver plastike, gde se od obične plastike napravilo svetsko čudo broj 1. A kad su krenule da prikazuju svoje kuće prenatrpane (nemaš gde da sedneš) kojekakvim nepotrebnim namirnicama, pa toga nije bilo u toj količini ni u Hitlerovom ni u Titovom bunkeru za slučaj nuklearne katastrofe. Jedan od bisera je bio komentar jedne klinke, deteta jedne od iskusnih kuponskih domaćica, kako u šteku imaju torte za narednih 10 godina. Mislim, torte? Kakve crne torte u celofanu koje mogu toliko da traju? Najjača je bila jedna mlađa žena koja sve te pizdarije u vidu slatkiša koje kupi za bagatelu preko kupona seli u svoj ofis i to joj služi za podmićivanje kolega i koleginica. I to ona mrtvo ‘ladno priča u kameru. Nije loša fora, a? Pogotovo kada se zna da „ljubav na usta ulazi“. I sad, saveti iskusnih, obratite pažnju, jer samo je pitanje vremena kada će ta degenerizacija i ovde da uzme maha. Kad se štampa sa neta, kopča se IP adresa. Zato ta neka lepo koristi razne kompove sa posla i štampa li štampa. Za menjanje IP adrese postoje programčići koji uopšte nisu skupi, tako da može da se naštampa brdo kupona. Druga stvar je da se učepite kompaniji koja nešto proizvodi, i to paz’ ‘vamo, pišete im pismo rukom (da bude baš onako, onako lično) i kažete im kako ste ne znam ti ni ja šta kupili i kako ste oduševljeni njihovim proizvodom a onda oni vama zauzvrat pošalju kupone, da bi vas pretvorili i održali kao lojalnog kupca. Čist seljački marketing. Šta je jedna od motivacija za sve te kuponske opsesivne manije? Hipoteka na kuću, ljudi moji. Dakle, preživeti, samo preživeti, da bi se otplaćivao do groba jebeni stambeni kredit. Kaže žena: imam na raspolaganju 50 dolara za nedelju dana za ishranu 6 članova porodice i troškove od 1400 dolara mesečno. Eto. Time je njena (nametnuta) opsednutost kuponima prikazana i iz drugog ugla.

Gledala sam još dve emisije: „Neveste sa Beverli Hilsa“ i „Najgora mama na svetu“. Ko je sklon promatranju propasti zapadne civilizacije i toga što ona prenosi decenijama na čitav svet, i ovaj naši vrlo mali, može da pogleda, ali i ne mora. Uz Koka-kolu najbolje. I kokice.

Ko hoće da sagleda stvari iz ozbiljnijih uglova, neka pročita Propast Zapada, Osvalda Špenglera. Iziskuje da odvojite vreme, veliku pažnju i napor, ali vredi.

Umro je, šta je tu je

Umro je, da, umro je. Ubila sam ga, nehotice. Oduvek sam maštala o tome kako ću biti zanosna udovica, skrivena iza crnog vela, crne čipke, šala od nojevog perja, para stilski savršenih crnih antilop salonki i pismo tašnicom pod rukom. A kakva inače mogu da budem, kad već jesam takva. I vidim kako oko mene obleću njegovi prijatelji, kopci sa isplaženim jezičinima i svi bi da me „uteše“ svojim raspalim kitama. A kako inače pomoći ucveljenoj ženi? Kako joj udahnuti život posle smrti? Kako oživeti pokojnika u njoj i ko će to da učini ako ne njegovi najbolji drugovi? Kakav mrakački grupnjak na parodiju života?! I ostade samo prah i pepeo.

Udovice veoma dugo žive. I lepo žive. Naročito kada u najboljim godinama (a sve godine su takve) postanu udovice. I ja sam uvek bila pomalo ljubomorna na njih, ne znajući da takva nenadana sreća može i mene da snađe. Dok me nije snašla. Skočila sam do plafona od sreće i kao konsternirana mačka se zakačila za plafon. Uf, sjajna je ptičja perspektiva, oduvek me je opterećivala žablja. Da, moj pokojnik je doživeo narodski rečeno „slatku smrt“. Ah, mogu vam reći da i nije baš slatko kad je smrt u vama, ali sve je bolje nego da se čovek muči. Po njegovoj izričitoj i davno izrečenoj želji napravila sam odlivak njegovog i u smrti ukrućenog pozamašnog uda, pozlatila ga sa 24 K, postavila na pepeljastu mermernu ploču iznad kamina, na centralno mesto i usula njegov pepeo u njega. Ne volim portrete, fotografije, samo konkretne uspomene. A šta konkretnije od toga?!

Mogla sam i gore da prođem. Da mu menjam katetere, da praznim iz nokšira njegov ispišan urin, da mu menjam usrane gaće, da slušam lamente o nikada proživljenoj švalerskoj prošlosti i uopšte uzev prošlosti, da mu štucujem olinjalu bradu i brkove, da mu pušim smežuran kurac, da me juri sa tim istim kurcem non-stop po kući, da mu dopustim da me ubedi (da me u bedi) da je on moj „spasitelj“, a da mu se fakat faka za mene (a od faka, samo fakanje u zdrav mozak, osim onog prvonavedenog), da me „čereči“ kao pokusnog kunića, da me „operiše“ bez anestezije, kao u snaf filmovima, da me jebe dok me ne sjebe a zatim i odjebe.

Eto, baš zato sam i rešila da stanem u odbranu komšinice i svake žene na sudu kada bude/u zviznula/e muža sekirom po sred tintare ili mu nabije/u glogov kolac u srce, ako ikad skupi/e hrabrost da to učini/e ili dok ih smrt ne rastavi. Mene je ipak snašao čudan splet životnih okolnosti crne udovice, ne smem da se žalim.

* * *

Ne znate (a može biti i da znate) kako žena može da bude naivna, lakoverna i namamljena. Možda si i ti (ako si žena koja ovo čitaš) nekada u životu, da bi ti život dokazao da je svaka istinska vrlina rezervisana za budale i lude, imala nešto sa psihopatom. A mnogo ih ima. I veoma su dopadljivi i šarmantni, sve dok, sve dok… te ne slomiju, sve dok, sve dok… ne ubiju u tebi svaki pojam o tebi… sve dok… ne odustaneš od sebe… sve dok… ne budeš lutka na koncu u rukama veštog lutkara-manipulatora. Sve dok, ti si svedok. Svedok, sve dok. Ubij ga u sebi, pre nego što on to učini tebi! I ne osvrći se za sobom, jer je to najbolje što možeš da učiniš za sebe. Kaputt! Obriši suze, krv i znoj i nastavi dalje. Najvrednije lekcije u životu se skupo plaćaju. A kad platiš, onda nauči da ih vrednuješ. Babe govore: „jedan se oteg’o, drugi se proteg’o“ i vrlo, vrlo su u pravu.

Zlatni presek

Tokom predigre rekla mu je: „Žedna sam, suva su mi usta“, na šta joj je on sa užarenim šeretskim sjajem u očima uvek spremnog bludnika dubokim glasom šapnuo da može da se osveži i „dole“, izdaleka posredno je navodeći na svoj nabrekli i ogromni polni organ koji nagoveštava mogućnost uriniranja u njena od dahtanja osušena usta. Ćutala je i mislila u sebi da je ranije čitala o tome i da joj je ta radnja poznata pod nazivom – zlatni tuš. Šta je tu lepo za jednu ženu? Taj muškarac je tražio žrtve kojima će iskonskim bludom da pomeri seksualne granice, da ih oslobodi od svake lepote erotskog uživanja i postavi ih na njegovo mesto – mesto onog koji mrzi žene i žene koje u biti mrze sebe.

Sada pred njom leži Vitruvijanski čovek zlatnog uda koji iako je prilikom upoznavanja pružio ruku uistinu radije bi ženki upriličio svoju raskošnu alatku kao predujam za nagovešten „odlazak u raj“, ispitivajući njenu spremnost da iskaže svoju nametnutu seksualnu slobodu koja poništava svaki milimetar njene divotne unutrašnje i spoljašnje ženskosti. Šaleći se neprimereno sirovo i ogavno prema ženskom biću započeo je samo njemu zanimljiv kontrapunkt o tome kako on svoju zlatnu „opremu“ propira u ovalnoj činiji u kojoj se brčka njegova zlatna ribica. „Možda bi njoj prijao zlatni tuš?!“, pomislila je, uzvraćajući mu brutalnost u mislima.

Bilo bi očaravajuće da je u toj staklenoj kugli jato amazonskih pirana kojima bi njegov obdareni ud (te time i on sâm kao izdanak svog uda) bio vrhunska poslastica smazana namah. Pomislila je da bi volela da bude pirana-matica-predvodnica koja bi ga proždrala celog i time mu ispunila želju da poništi svoje postojanje koje je odavno izlišno i suvišno. Mesožderka i bogomoljka. Žena kakva mu treba, da ga poništi pre nego što on poništi nju. Hoće Herminu a žudi za Mesalinom. Hoće Evu a Lilit mu je pandan. Svoj unutrašnji tamni Mesec je zakačio za njenu tešku Lilit. A udvarao joj se… ud je svoj varao savršeno vešto naučeno, iskustveno, svedeno, bez davanja, uzimao, upijao, krao, krv sisao, podmlađivao se, dok žena ne postane bleda, bez kapi krvi i bez senke koja je njegova senka. Jurio je kao Prometej da ukrade vatru svakoj koju bi uzvisio i proglasio je boginjom. A onda je kao prožidrač plamena i žena, koje ga užasavaju, vatru gasio u hladnoći i otupelosti mračne strane svog srca. Zatim bi glumio Pigmaliona, nalazivši da je upravo u spoljnom sjaju „statue“ najveća unutrašnja ruina, podatna za klesanje po meri njegove svedene datosti.

„Ubij me, draga, nevoljena, ubij me, kad ja to ne smem da učinim!“

„Znaš da ne volim brutalnosti, volim nežnosti, davanje, pripadanje, radost, smeh, lepotu…“

„Ubij me, ne oklevaj, vesnice i glasnice!“

„Neću da te ubijem, neću da ti prekratim muke. Hoću da te mučim životom do njegove poslednje kapi.“

„O, zašto, zašto, ja sam dovoljno umoran od sebe, od ponavljanja i ne više tako mlad…“

„Hoću da te vodim u vrt sazdan od gvozdeno-šimširnog lavirinta, da te tamo bacim i ostavim da te hodi i goni Minotaur. Tebi treba stvarna opasnost. Ti si besnov bez razloga i očajnik sa stilom.“

„Ja, ja sam samo tražio da budem karverovski voljen. Šteta što i ja nisam umro od hektolitara alkohola koji sam godina utapao u sebe, grleći i odbacujući svoju metafizičku prazninu, a ponor, ponor, ponor je grotlo iz koga još ejakulira samo moja sperma.“

„Napravila sam ti krila. Da li prepoznaješ šta ćeš da radiš sa njima i da te još uvek ima?!“

„Ti si moja vila zlatokrila.“

„Ja sam stara veštica koja se preobukla u mladu, zgodnu i zavodljivu devojku i imam čarobni napitak za tebe.“

„Sada bih popio i otrov, bilo šta da prekratim sebi muke.“

„A, ne, neću te otrovati. To je suviše jednostavno i oslobađajuće za tebe. Popij magične sokove i odmah ćeš početi da se menjaš…“

„Šta si mi to uradila? Ženom si me napravila.“

„Ne brini, to je samo privremeno dok ne proživiš sve što su tvoje slučajne i namerne izabranice preživljavale. Moraš da osetiš kakvo je žensko biće da bi zavoleo i prihvatio sebe.“