Umro je, šta je tu je

Umro je, da, umro je. Ubila sam ga, nehotice. Oduvek sam maštala o tome kako ću biti zanosna udovica, skrivena iza crnog vela, crne čipke, šala od nojevog perja, para stilski savršenih crnih antilop salonki i pismo tašnicom pod rukom. A kakva inače mogu da budem, kad već jesam takva. I vidim kako oko mene obleću njegovi prijatelji, kopci sa isplaženim jezičinima i svi bi da me „uteše“ svojim raspalim kitama. A kako inače pomoći ucveljenoj ženi? Kako joj udahnuti život posle smrti? Kako oživeti pokojnika u njoj i ko će to da učini ako ne njegovi najbolji drugovi? Kakav mrakački grupnjak na parodiju života?! I ostade samo prah i pepeo.

Udovice veoma dugo žive. I lepo žive. Naročito kada u najboljim godinama (a sve godine su takve) postanu udovice. I ja sam uvek bila pomalo ljubomorna na njih, ne znajući da takva nenadana sreća može i mene da snađe. Dok me nije snašla. Skočila sam do plafona od sreće i kao konsternirana mačka se zakačila za plafon. Uf, sjajna je ptičja perspektiva, oduvek me je opterećivala žablja. Da, moj pokojnik je doživeo narodski rečeno „slatku smrt“. Ah, mogu vam reći da i nije baš slatko kad je smrt u vama, ali sve je bolje nego da se čovek muči. Po njegovoj izričitoj i davno izrečenoj želji napravila sam odlivak njegovog i u smrti ukrućenog pozamašnog uda, pozlatila ga sa 24 K, postavila na pepeljastu mermernu ploču iznad kamina, na centralno mesto i usula njegov pepeo u njega. Ne volim portrete, fotografije, samo konkretne uspomene. A šta konkretnije od toga?!

Mogla sam i gore da prođem. Da mu menjam katetere, da praznim iz nokšira njegov ispišan urin, da mu menjam usrane gaće, da slušam lamente o nikada proživljenoj švalerskoj prošlosti i uopšte uzev prošlosti, da mu štucujem olinjalu bradu i brkove, da mu pušim smežuran kurac, da me juri sa tim istim kurcem non-stop po kući, da mu dopustim da me ubedi (da me u bedi) da je on moj „spasitelj“, a da mu se fakat faka za mene (a od faka, samo fakanje u zdrav mozak, osim onog prvonavedenog), da me „čereči“ kao pokusnog kunića, da me „operiše“ bez anestezije, kao u snaf filmovima, da me jebe dok me ne sjebe a zatim i odjebe.

Eto, baš zato sam i rešila da stanem u odbranu komšinice i svake žene na sudu kada bude/u zviznula/e muža sekirom po sred tintare ili mu nabije/u glogov kolac u srce, ako ikad skupi/e hrabrost da to učini/e ili dok ih smrt ne rastavi. Mene je ipak snašao čudan splet životnih okolnosti crne udovice, ne smem da se žalim.

* * *

Ne znate (a može biti i da znate) kako žena može da bude naivna, lakoverna i namamljena. Možda si i ti (ako si žena koja ovo čitaš) nekada u životu, da bi ti život dokazao da je svaka istinska vrlina rezervisana za budale i lude, imala nešto sa psihopatom. A mnogo ih ima. I veoma su dopadljivi i šarmantni, sve dok, sve dok… te ne slomiju, sve dok, sve dok… ne ubiju u tebi svaki pojam o tebi… sve dok… ne odustaneš od sebe… sve dok… ne budeš lutka na koncu u rukama veštog lutkara-manipulatora. Sve dok, ti si svedok. Svedok, sve dok. Ubij ga u sebi, pre nego što on to učini tebi! I ne osvrći se za sobom, jer je to najbolje što možeš da učiniš za sebe. Kaputt! Obriši suze, krv i znoj i nastavi dalje. Najvrednije lekcije u životu se skupo plaćaju. A kad platiš, onda nauči da ih vrednuješ. Babe govore: „jedan se oteg’o, drugi se proteg’o“ i vrlo, vrlo su u pravu.

Advertisements