#1 Crtice

Da pođem od najlepšeg i najprijatnijeg uhu ugođaja danas. Radi se o mladiću koji sjajno, sjajno svira klasičnu muziku na violini u Knez Mihailovoj ulici. To je bio praznik za uši. I to me podseća na Beograd koji je nekada postojao a onda nestao pod najezdom svekolikih prethodnodecenijskih političko-ekonomskih zbivanja i nasilnih migracija.

***

U Kolarčevoj ulici se nalazi jedna banka. Ime neću da joj spominjem, kao ni oni na TV-u, jer reklama košta. Elem, ispred ulaza u banku stoji neko čudo, kao veliki cvet od mekog materijala u koji je obučen čovek koji deli balone na plastičnom štapu. Kraj tog „cveta“ je improvizovan štand na kome se nalazi pletena korpa sa bombonama. Ha, dakle, baloni i bombone. Kako je to samo naivno upakovano. Šta bi učinilo pravi i dugoročan efekat za banku? Da npr. dele gljive ludare, pa da narod kao raspomamljen ulazi u banku aplicirajući za nove i nove i nove kredite.

***

Štovani klijent je ušao da plati svoj mesečni luksuz kod internet provajdera. Ajme meni, kakva gužva i kakva neorganizacija. A tek vrućina. Podloženo kao da je napolju jovanski mraz. „Dobar dan, ko poslednji čeka u redu?“ Svi ćute. Ponovim. Jednom. Ponovim. Drugi put. Konačno, trgnem ih iz sna. Javi se jedan čovek. U redu. Prodato. Načekah se. Oko pola sata. Konačno se domogoh čega mogoh za DŽ i to – jednoportnog rutera. Posle očajnog Sagemovog modema koji je u radu sam sebe sabotirao svakodnevno, vrlo sam zadovoljna. Za sada. Glas slavuja mlade uposlenice se najzvonkije čuje kada zacvrkuće da za WiFi ruter treba da se doplati preko 2 soma dinara en krat. Tada klijentu izrastu magareće uši i dobije blagoteleći izraz lica. To be or not to be: that is the question. Nadam se da skoro neću odlaziti u njihovu poslovnicu, osim možda da popijem vodu iz aparata koja glumi izvor bistre potočne vode, kada sam u prolazu.

Od uličnih ponuđača koji te ‘vataju na ankete da dobiješ neki K kao poklončić, onih što valjaju bespotrebne kartice za popuste za kupovinu ulaznica za npr. Narodno pozorište; bespotrebne su, jer ne možeš nikakav popust da ostvariš za I kategoriju ulaznica, te onih što prodaju „Lice u Lice“ časopis, pa čestitke za napuštenu decu, pa… dug je spisak… bežim glavom bez obzira. Oni krenu da mi seku putanju, ja krenem uzduž linije, reda ili dijagonale, kao dama ili kraljica u šahu. I šah mat za mene.

***

Već neko vreme „pratim“ cenu Famisovih viršli. I to kao posmatrač UN-a, hladno, distancirano i ravnodušno. I šta mi je oku zapelo? Do skoro ta cena se kretala oko 700 dinara po kilogramu u Mini Maxiju. Sada je cena prešla 1000 dinara po kilogramu. Treba biti potpuno lud pa platiti za ta mlevena govna tolike pare. To vam je u proseku ovako: jedna prosečna viršla košta 55 dinara. Malo li je?

***

Skoro da sam zaboravila da sam danas videla i jednog tajkuna uživo u Čika Ljubinoj ulici. Milan Beko. Eto, sâm je prošao, nema obezbeđenje. Možda mu i ne treba, ko će ga znati. Pomislila sam da je to možda prava prilika za mene da ga zaustavim i pitam: „Koliko ste spremni da platite odanog roba koji ume da grize i koji će misliti Vašom glavom, te činiti za ‘više nego pristojne’ novce ono što biznis zahteva, po svaku cenu?“ Tada mi je mahnuo Makijaveli, a odmah zatim se pojavio i Monteskje i otvorila mi se u glavi njihova debata o Demokratiji i despotizmu, a Beko je već zamakao iza ćoška. Iz daljine, gledajući mu u leđa, činio mi se lepši nego ikad.

***

Veoma su mi pojačane unutrašnje vibracije i osećam ljude veoma dobro. Zato ih se sve više klonim. Tako je za mene najbolje. Taj period će potrajati još izvesno vreme. Vreme se sve više ubrzava. Time i „udari“ postaju snažniji, ako razumete na šta mislim. Zavladala je opšta apatija. Opasno duhovno stanje nakalemljeno na materijalnu bedu. Idealan materijal za dalje miniranje i manipulaciju. Oprez.

Advertisements