#3 Uhvaćena razmišljanja

Šaltanjem TV kanala nemoguće je da na bilo kom kanalu svakog dana ne bude prikazana emisija o Hitleru ili pak Dž. F. Kenediju. Kako ono beše, tri put ponovljena laž postaje istina. Koliko puta ponovljena? Slabo verujem u zvaničnu istoriju. Ko će ga znati, da je Hitler uspeo da od bednog mazala postane nešto uspešniji slikar, da možda ne bi ličnu stravu i užas zadržao samo na platnu? Onda se setim i Kventina Tarantina. On bi garant bio serijski ubica da se nije odmetnuo u svet filma. Mislim da će sledeća godina biti opet Kenedijeva, jer će biti u znaku 50-godišnjice njegovog ubistva. Danas je Đilas od vladara iz senke postao predsednik Demokratske stranke. Uvek me je plašio taj njegov nevidljivo leden pogled i prividna a potpuno proračunata sabranost, a i njegov lik me neodoljivo podseća na natpis koji stoji na ulazu u Aušvic i kaže: „rad oslobađa“ (arbeit macht frei). Imala sam prilike da ga na živo pogledam u oči. Uplašila sam se tog leda i te beskrupuloznosti. No, imajmo u vidu, najgori od najgorih su u vrhu politike. Takav je sad raspored, i ovde i u belom svetu. Sledeće godine je 10-godišnjica streljanja premijera dr Zorana Đinđića. Imam jednu njegovu fotografiju, u vreme kada je DOS već „pobedio“ a on bio pred kapijom premijerskog mesta; tada je ustuknuo pred fotoaparatom koji sam brzometno izvadila, jer se uplašio da možda nešto drugo ne vadim. To se odigralo u deliću sekunde, ta promena mimike i strah u očima, a onda je vratio osmeh na lice. Kao što je poznato, ne za dugo.

No, da se vratimo na TV. Pritiskanjem dugmeta na daljinskom dođem do kanala pod nazivom TLC. To je američki kablovski kanal sa gomilom smeća tj. svakakvim idiotskim emisijama koje oni nazivaju obrazovnim. Elem, pogledala sam emisiju o kuponskoj opsednutosti [Extreme Couponing] američkih domaćica koje transično prenose svoja kupon šoping iskustva. One po vazda jure neke kupone i onda presabiraju koliko ovog za ono i gde može da se kupi skoro pa za DŽ. I onda na kasi (uz publiku) svi kolektivno svršavaju na gud dil. Npr. izvesna je objasnila kako 6 dana u nedelji ide u kupovine i da joj nije problem da obiđe po 3-4 radnje da bi ostvarila popuste.

Zvuči vam poznato? Pa, naravno, i kod nas već postoje kuponi, ali još ne da se štampaju preko neta. Uvertira za kupon su tzv. akcije, tako da je svima nama praktično nametnuto (prisilna kupovina) šta da kupujemo, jer su nam očajni finansijski dometi. No, doći će i kuponi, ne brinite. I tu vidimo gomilu izdegenerisanih američkih njuški, što od džank fuda, što od genetski modifikovane hrane. I GM hrana je ušla u Srbiju, još odavno. Baš danas, čovek od koga kupujem krompir dezire mi je objasnio da je počeo da pakuje krompire u džakčiće od 10 kg, jer naši ljudi više nisu finansijski u stanju da sebi priušte količinu krompira potrebnu za zimski period. Ako to nije poražavajuće, onda ne znam šta je. Pa, pojedini ljudi su u Sarajevu preživeli 4-godišnji rat jedući kojekakav krompir. Cena krompira na veliko je 50 din. Na tezgama, cena je i do 80 dinara po kilogramu. Prošle godine je cena na veliko bila 30 dinara. Ako hoćete da se igramo pretvaranja iz jedne u drugu valutu, sadašnja cena bi odgovarala kursu od 175 dinara za 1 evro, što je verovatno daleko bliže stvarnosti od ovog kursa koji se održava putem emitovanja dužničkih hartija od vrednosti sa preskupim kamatama, a to ćemo sve mi da plaćamo u narednim godinama, kao što već i plaćamo.

To me neodoljivo podseća na socijalne karte (koje su ovi naši najavljivali i dok je ćopavi bio živ) i bonove za osnovne životne namirnice ili narodski rečeno, u eri računara, još jedan aspekt totalne kontrole. Da li znate da više ne možete da kupite antibiotik u apoteci, bez čak i provizornog recepta, gde potpis i pečat može da stavi čak i stomatolog. Dakle, imate pare, nemate makar fiktivni recept, niko vam neće prodati antibiotik. Ljudi, a takvih je mnogo, koji u ovoj našoj napaćenoj zemlji piju lekove za smirenje, pa vidite, svaka kupovina koja je moguća u privatnim apotekama (ako npr. imate nalaz od kardiologa) se beleži u svesku, a u državnim se to isto vezuje za JMBG osiguranika, tako da se ima potpuni uvid i za lekove za smirenje koji se kupuju. Na recept može samo ako ste išli kod neuro/psihijatra i taj njegov nalaz važi najviše 3 meseca. Onda mi se kao logično nameće da je verovatno urađena solidna analiza izdatih lekova za smirenje (koji nisu skupi, ali igra velikih brojeva je tu) u npr. prošloj godini i da su farmaceuti u sprezi sa državnim aparatom skontali da treba izmisliti prepreke dovoljne da se ljudima smuči život i da se oni odluče za kupovinu istih. Da ne širim dalje priču za ne daj bože ozbiljnije lekove i tragičnu situaciju na tržištu, kao što je propadanje lekova u skladištu namerno uništene Jugoremedije, gde je nedavno isključena struja. Deo tih lekova se tretirao kao robne rezerve, a deo je pod ručnom zalogom (hipoteka na pokretnu imovinu) banaka zbog uzetih kredita. Da radim kao bankar, nema teorije da bih kao obezbeđenje kredita stavila ručnu zalogu na kvarljive i visokoosetljive zalihe. Tu nešto nije okej. To od samog početka miriše na moguće nenaplativo potraživanje.

No, da se vratim kuponima, jer priča ode u drugom smeru. Kako se zabavlja narod popijenog mozga u SAD? Kuponska groznica je uvedena i kao svojevrsni alat za novu vrstu „druženja“ gde se oni okupljaju u nečijoj kući i onda ta neka iskusna kuponska korisnica pruža „zanimljive“ instrukcije prisutnima na tu temu. Neopisivo glupo zaista. Kao dilovanje one glupe preskupe Curver plastike, gde se od obične plastike napravilo svetsko čudo broj 1. A kad su krenule da prikazuju svoje kuće prenatrpane (nemaš gde da sedneš) kojekakvim nepotrebnim namirnicama, pa toga nije bilo u toj količini ni u Hitlerovom ni u Titovom bunkeru za slučaj nuklearne katastrofe. Jedan od bisera je bio komentar jedne klinke, deteta jedne od iskusnih kuponskih domaćica, kako u šteku imaju torte za narednih 10 godina. Mislim, torte? Kakve crne torte u celofanu koje mogu toliko da traju? Najjača je bila jedna mlađa žena koja sve te pizdarije u vidu slatkiša koje kupi za bagatelu preko kupona seli u svoj ofis i to joj služi za podmićivanje kolega i koleginica. I to ona mrtvo ‘ladno priča u kameru. Nije loša fora, a? Pogotovo kada se zna da „ljubav na usta ulazi“. I sad, saveti iskusnih, obratite pažnju, jer samo je pitanje vremena kada će ta degenerizacija i ovde da uzme maha. Kad se štampa sa neta, kopča se IP adresa. Zato ta neka lepo koristi razne kompove sa posla i štampa li štampa. Za menjanje IP adrese postoje programčići koji uopšte nisu skupi, tako da može da se naštampa brdo kupona. Druga stvar je da se učepite kompaniji koja nešto proizvodi, i to paz’ ‘vamo, pišete im pismo rukom (da bude baš onako, onako lično) i kažete im kako ste ne znam ti ni ja šta kupili i kako ste oduševljeni njihovim proizvodom a onda oni vama zauzvrat pošalju kupone, da bi vas pretvorili i održali kao lojalnog kupca. Čist seljački marketing. Šta je jedna od motivacija za sve te kuponske opsesivne manije? Hipoteka na kuću, ljudi moji. Dakle, preživeti, samo preživeti, da bi se otplaćivao do groba jebeni stambeni kredit. Kaže žena: imam na raspolaganju 50 dolara za nedelju dana za ishranu 6 članova porodice i troškove od 1400 dolara mesečno. Eto. Time je njena (nametnuta) opsednutost kuponima prikazana i iz drugog ugla.

Gledala sam još dve emisije: „Neveste sa Beverli Hilsa“ i „Najgora mama na svetu“. Ko je sklon promatranju propasti zapadne civilizacije i toga što ona prenosi decenijama na čitav svet, i ovaj naši vrlo mali, može da pogleda, ali i ne mora. Uz Koka-kolu najbolje. I kokice.

Ko hoće da sagleda stvari iz ozbiljnijih uglova, neka pročita Propast Zapada, Osvalda Špenglera. Iziskuje da odvojite vreme, veliku pažnju i napor, ali vredi.

Advertisements