R. Tagore: Himna čoveku

U ovom beskonačnom svemiru
gorostasno kolo patnje se okreće;
sunca i planete rasprskavaju se;
iskre ognjene prašine
brzinom stravičnom na sve strane odleću,
i od prapočetka okružuju sazvežđima
agoniju postojanja.
Zveče sprave za mučenje, usijane;
u oklopu od bola ječi svesni svet;
krvave rane zjape otvorene.
Slabo je telo čoveka,
– neizmerna snaga njegovog trpljenja.
U stecištu sveta i haosa,
na sablasnoj gozbi bogova
pijanih od titanske moći svoje,
zašto li čovek diže pehar plamenog pića?
O, zašto čovečije telo od blata
ispunjava crvena pomamna plima suza?
Čovek svakom trenutku daje neocenjivu vrednost svoje nepobedive volje.
Čovekovi žrtveni darovi,
njegova ljuta telesna patnja –
mogu li se s nečim porediti,
u svekolikom svemiru sunâca i zvezdâ?
Takvo obilje nesalomive snage,
takva izdržljiva neustrašivost,
takva ravnodušnost prema smrti.
Pobedonosni hod legiona
koji stupaju bosi preko žara
da stignu na rub žalosti –
ima li igde takvog pohoda, bezimena, ozarena,
takvih poklonika na putevima?
Ima li igde takvog pregalaštva
da izbija kao bistra voda ispod zažarenog stenja,
takve neizmerne ljubavi?

Advertisements