#4 Uhvaćena razmišljanja

Intelektualci su istorijski posmatrano (SANU je think-thank vlasti) oni koji prvi upadnu u ideološke zamke (popuše ga dobro) i zapravo nastavljaju da gaje stavove koji ne piju vodu i koji će dugoročno posmatrano društvo da odvedu u propast. Viva la Serbia! Digresija: Koliko novaca (u US dolarima) treba dati lobistima da naši ljudi izađu iz Haga kao slobodni ljudi, kao Ramuš Haradinaj i zašto mi nemamo nikakav uticajan srpski lobi i pored tolike dijaspore koja ima brdo keša? Nije bre sav keš za u se, na se i poda se, da se sliva u Srbiju za seckanje ušiju da bi se zakrpilo dupe. Zašto mi nemamo takvu mafiju kao što je albanska? Pa mi više nemamo ni držanje reči, da ne kažem besu. Eto, npr. Darko Šarić je dilovao drogu za državu, jok, nego je sam to sve radio, za svoj ćeif, pa pukao dil. Uvek pukne neki dil, i onda ispadne belaj. Do tada su to sve uzvišene namere i ozbiljni poslovi. Zašto svaki put kada se na televiziji pomene droga, npr. zaplenjena ova, ona sorta, uvek se naglasi njena tržišna vrednost? Šta je poruka toga? Mislim, alo, a nabavna vrednost, što da ne?!?!?! Marža, ljudi, marža to me zanima. Puna su svima usta priča o drogi, i šta? Još više droge, još više mladih koji se gudraju. Kao dobar dan. Razmišljam, onaj tip, Zarubica, kao fol pustili ga iz zatvora na neki vikend, a on brže-bolje otišao u svoju hi-tech (državnu) laboratoriju da nastavi sa pravljenjem sintetičke droge i oni ga uhvatili ponovo. Pa, to ne ide. Osim ako imaš naručioce koji vladaju, koji su moćni, a moć je tako seksi, zar ne?! Raditi za državu, ha, tu uvek samo država dobija. Opredeliti se za borbu, sam protiv svih, uvek gubiš, grupno protiv mnogih, praviš kompromise i opet gubiš. Iluzija. Magija. Bez belog goluba. Bez grane masline. Mi se divimo kulturnim pomacima, ahahaha, a šta smo postigli na mentalnom planu. Elem, imala sam teoriju pre više godina, a onda sam negde pročitala da je ta teorija možda ispravna. Pazi ‘vamo. Narodni muzej Beograda je zatvoren ovoliko godina koliko je zatvoren jer se tamo falsifikuju umetnička dela, da bi se raspizdila kulturna baština koju imamo. Zvuči kao teorija zavere? Znam. Treba dokazati. Kako? Ko će da progovori o tome? Ili možda napisati roman o tome i raspaliti po javnosti? Da li bi to nekoga zanimalo dok srče ceđeni đus u Delta Sitiju i pazari H&M džempere na rasprodaji? Ili dok gleda jebenog Sulejmana veličanstvenog, otomansko-imperijalističkog naslednika latino fuksi? Mi amor, te quiero mucho. A mentalna struktura čoveka? Šta je sa njom? Da li se na tom planu šta menja? Sve je tako hi i low, tako tech i tako down. Citat: „Da Meša Selimović sada nekome ponudi svoje delo da ga štampa, npr. ‘Ostrvo’, to niko ne bi objavio.“ I to je velika istina. Ko bi se danas „smarao“ sa nekomercijalnim Selimovićem. Istina, ja mislim da je on značajnija pojava i pisac od Ive Andrića, ali avaj, Ivo nam dragi je bio predobro društveno prihvatljiv i mason. Dakle, uticajan. Elem, to me vraća na pročitanu vest u prošloj godini, kada je Umberto Eko obnarodovao da će svoje delo „Ime ruže“ da uprosti da bi ga ljudi razumeli. Koliko se sećam, Englezi su već dobrano oskrnavili Šekspira. Šta ćeš, plitki roditelji, plitki naraštaji, mrzi ih da razmišljaju, pa da se to sve lepo sažvaće na izvol’te. Puškice.

Čemu sve ovo? „Bitno je postojanje naizgled smirenih i kultivisanih ‘intelektualaca’ koji će ideju o totalitarnoj državi uvesti u svest drugih ljudi.“ Danas ljudi vape za promenom, misleći da tek reč kao takva ima pozitivno značenje i da će se to dobro odraziti na njihove male, beskorisne i sitnosopstveničke živote. No, to uopšte ne mora da bude tako, kao što najčešće i nije. Kada se narod ekonomski iscrpi (a na izdisaju je) i samog đavola će prihvatiti kao „spasioca“. To je ono što se očekuje od naroda i na čemu se radi. Pokorno klanjanje i priznavanje autoritarnosti pod maskom patriotizma. Još samo da se dogovore ko će da bude vođa. A to je može biti najveći „problem“ na već utabanom putu zbog poznate srpske „dva Srbina, tri mišljenja“. Zato vi opet pročitajte Domanovićevog „Vođu“. Satro je čovek satiru, kao niko posle njega. Nadate se boljem, odlično, spremite se za najgore.

P. S. Mrzim neurotičnu i histeričnu komšijsku decu, pas im mater jebo i njihovim prethodnicima, samo vrište kao da ih Fredi Kruger spopada. Bar da je tako. To vrištanje, to skakanje, do pucanja okana, do jurnjave krda slonova, pa i gore od toga. Jebe mi se za toleranciju. Previše je kretena i njihovih naslednika.

Advertisements