Тесне ципеле

Беше једном један сељак који живеше са женом у великом сиромаштву. Обоје носаше исти пар ципела. Кад би он напоље, она је морала остати у кући. Тако једног дана сиромашак пође пешке на сеоски вашар да распрода ситне украсне рукотворине које је издељао од тополиног дрвета и исплетене и исхеклане ручне радове што их је његова љуба сачинила вредним рукама. Како је пут био далек а ципеле тесне, реши сељак да дâ себи одушка у бирцузу крај друма и да муку своју „прекрсти“ напитком од преврелих пожегача. Тамо срете друге људе, па са њима реч по реч; време брзо пролази а шљивовица суво грло и пусти језик кваси; чокањчићи се испразнише и сељани на клупе попадаше да одморе, те чврстим сном заспаше. Усред ноћи проломи се чудан крик. Ни људски, ни с овог света, па се сељак прену и скочи, кад чује глас што проговара:

– А ти, чо’че, ко да не знаш где си пош’о, па све заборави и све пропи.

– Не знаш ти муке моје, муке моје тешке.

– Не спрдај се, будало једна, него настави путем којим си пош’о.

– Е, муке моје… невесео овде лежим… жена моја, сиротица сâма, дома бдије… ‘су проклете ове ципеле што ми крваве жуљеве направише… да бар нисам у њима пош’о…

– Доста више са лелекањем. Баци ципеле кад ти нису потребне.

– Право кажеш –  те изује ципеле, остави их у кафанчету и настави пут.

Иде сељак низ прашњав друм, заболеше га леђа под тешким товаром, све му се израњаваше гола стопала о ситно камење, па крене себе проклињати што му тесне ципеле сметаше. Иде сељак, јуначи се, па проговара:

– Нека мене упорног, ја то могу, и босоног ћу стићи до вашара.

Наједном преда њ искочи нешто чудно; не беше ни човек а ни звер .

– Живо здраво да си, поштени човече. Куд си пош’о безуман босих ногу, јадан не био. Дај, да ти подарим ципеле, да се не срамотиш и не богаљиш. Дуг је пут до вашара.

– Ко си ти чуднолики и откуд знаш где идем?

– Знам ја све, добри човече, сад сам изаш’о из твог срца да се упознамо.

– Подај ми те ципеле, јес’ да могу и овако, али због пута лакше ће ми бити да не одоцним на вашар, да продам ову сиротињу и жену и себе прехраним.

– Продај мени све драгоцености, добро плаћам, добрим враћам. Кол’ко иштеш?

– Кол’ко даш, доброчинитељу мој.

– Дајем ти чудесне ципеле у којима можеш брзином светлости да преходаш брда и велике воде, и за сваку ситницу из твог торбуљака по један златан дукат да се нађе за жену и тебе, да презимите надолазећу студен, и да имате за стоку и живину.

– А јес’ ти нека несвагдашња добричина, да ме ‘ваким даровима дариваш.

– ‘Ајд’ сад, узми шта ти дајем.

Сељак узе врећу дуката, пребаци је преко рамена, назу чаробне ципеле што одједаред прелазе све врхове и даљине, па се дену у све делове света и тамо се проводаше као никада раније. И тако је то трајало неко време. А кад се засити, у трену се створи пред кућном капијом. Загрме звекиром о врата, тресну о праг врећом крцатом дуката и повиче:

– Жено моја, милоока, верна чекалице, твој чо’ек долази са далека пута! Ни мањ’ посла, ни мањ’ мука, а златом окићен се вратих у наш скромни дом!

– Мужу мој, љубљени мој, уплаши ме громак глас у те што заурла с кућног прага, те ме прену из слатког дремежа што га усних крај путника намерника што, ето, е судбине клете, дође баш кад ти не беше овде. Виде мене, јадну, босу, па ме целу дарив’о. Од главе до пете. Ја се браних, ал’ се не одбраних; што ме слатко љубљаше по телу, грешну, мужу мој, опрости, ал’ не могах бесципелна од куће да побегнем, шта ћ’ село рећ’, па се подадох чудноме бићу.

– Јесам ја будала кад поверовах оном чуднообличном да ћу ципеле што ме жуљаше и стопала ми у крваво месо направише да заменим за блага овоземаљског света.

#7 Crtice

Pojavio se niotkuda visok, crn čovek, kukastog nosa, izboranog čela, oštrog pogleda i uputio mi je pitanje: „Prsten ili puška?“ Mislila sam da se šali, mislila sam da samo koristi pesmu Prsten od Brejkersa da bi se preneseno pok(o)rio njome. Nisam htela ni prsten, ni pušku. Prsten je u meni pobuđivao sećanja na vezivanja, na život u dvoje, a ja sam se odavno odvikla od toga, ako sam se ikada i navikla. I svo prstenje, osim prstena u obliku zmije, sam pobacala i više ga ne nosim. Uglavnom, i nakit retko nosim. Ne kinđurim se. Puška mi je zvučala kao razumniji odgovor, ali ako je ja držim u ruci. A opet, ako bih je ikada držala u rukama, znam da bih i opalila iz nje. Zato je jedino mesto za pucanje koje je za mene dobro – streljana. Mada me streljana asocira i na odstrel, a svako pucanje u metu je i svojevrstan odstrel. Jer, zapravo, ko zna koja misao je strelcu u glavi kada je ispred mete. Da li vidi metu ili zamišlja nekog ili nešto drugo? Meni je drago što sad vidim samo metu. I što sam i precizna i tačna kada gađam u nju. A to je tako malo iako je nešto. Okrenula sam se oko sebe, i ja sam bila sama, oko mene nikoga nije bilo.

***

Opet sam ga srela i opet je postavio isto pitanje. Dobio je i isti odgovor. Ne. Ali i dalje tvrdim, upornost je sjajna osobina, mada, stvarno više, dokle ista pitanja?! Valjda, dok i isti odgovori.

***

Mislila sam da ću hteti da slušam operu za Novu godinu ali neću. Opera je kao i život, čist kič, a izgleda da sam se umorila od kiča. Da li bi bilo bolje da se javni WC (koji ne radi mesecima) a koji je pored Narodnog pozorišta trajno izmesti odande. Ovako, nekako se nameće da uvek povezujem kenjanje sa nazovi kulturom. A to i ima neke veze. Kako god, gledanje baleta me sve više privlači, jer je scenska umetnost lišena (suvišnih) reči, a reči su ionako pojedene, potrošene, izlizane, izrečene i stalno se ponavljaju. Ako „u početku beše reč“ da li mora da bude i na kraju ili je dovoljno što je bila na početku?!

***

Kupila sam 2 kg Bonita banana (ekvadorskih), što je minimum, u Maksiju, uredno ispunila kupon za nagradu, ubacila u kutiju i sačuvala fiskalni račun. A nagrada je putovanje na Galapagos, 7 dana, za 2 osobe. Bila bih sasvim zadovoljna i sa avionskom kartom u jednom pravcu. Mogu da zamislim koliko će banana da se proda, ima da isplate sto puta nagradu. Inače, za zainteresovane, do Badnjeg dana mogu da kupe 2 kg banana (u Maksi i Tempo objektima) i da učestvuju u nagradnoj igri. Cena je 89,99 dinara / kg.

***

Stari dobri kratki dokumentarac Aleksandra Ilića – Malj iz 1977. koji je potvrdio pošast industrijalizacije i različitosti, pa ko ga nije pogledao neka ga pogleda.

***

Danas, u stvari, teško mislim i boli me glava, što ne znači da u njoj nečeg ima, jer što više „znam da ništa ne znam“ sve se bolje osećam.

Dnevnik jednog profesora

28.12.2012.
Dovukao pečene krmetine i čvaraka za novaka (ne za Novaka). Pet plastičnih flajki od 2l pivčuge i Bog da me vidi. Doneo i kilo jeftinih posnih kolača iz Maksija, što su ih prodavali pred sv. Nikolu, sa dobrim rokom „dospeća“ i par narodnih ‘lebova Sava, što su ukusni kao mutni Dunav. Pustio ček na poček.

31.12.2012.
Da jebe oca i „moje pravo da znam sve“ i novogodišnji program. Sabio sam svo pivo očas posla, a onda sam sabio i svu plastiku. Ekološki. Gledao filmove sa DVD-a, neke i po peti put. Čitao Kanta i slušao Malera. Mrzim novogodišnje praznike. Još više novogodišnje odluke. Koja budala li je to smislila?!

01.01.2013.
Gledao bečki Novogodišnji koncert. Kao i svake godine. Postaje dosadno. Na kurac mi se popeo Radecki marš. I novogodišnja skakaonica.

07.01.2013.
Hristos se rodi! Vaistinu se rodi! Nisam izvukao novčić iz pogače. Nisam sinoć ni ložio badnjak na sred trpezarije. A nisam ni partizan petokolonaš da čupam i ložim parket, iako je prohladno u stanu. Jebiga.

13.01.2013.
Imam neke varijante za srpsku Novu. Do moga. Cirkanje sa alkosima, inače mojim dobrim pajtosima. Možda se i očešem za čkupi. Mada, ko će da kara klimakterične pijane tetke. Plava pilula. Ubilo se za ubijenu jetru.

14.01.2013.
Karao sam neku cupi sinoć. Otkinuo sam je od kurca. Al’ za malo. ‘Bem li ga kako se zove i od koje side se raspada. Uostalom, sa HIV-om se dugo živi. Kako, to je drugo pitanje.

20.01.2013.
Smarao se na slavi. Mislim, slavi. Kum napravio slavu u kafani. Danas se sve pravi u kafanama, i svadbe, i daće, i slave. Bio je dobar has i smorena atmosfera. Kao na sahrani. Sve je bilo snimano digitalnom kamerom. I fotografisano. Ne, nisam kupio ni jednu fotografiju. Bio janpi ko letva.

28.01.2013.
Otišao na posao, da proslavimo školsku slavu sa popovima i učenicima. Bolje da su se držali kalendara i da ga nisu pomerali za ponedeljak. Džaba, kažem, džaba, usklikćemo sv. Savi.

15.02.2013.
Hvala Bogu, neradan dan. Koji? A, da, veliko srbovanje na delu.

04-31.03.2013.
Uzeo godišnji odmor od prošle godine u sred drugog polugođa. Pre toga našao zamenu. Mladog i nadobudnog tek svršenog studenta. Bio – nigde. Jeo govna i sanjario. Čitao, čitao, čitao, hodao, hodao, hodao, ćutao, ćutao, ćutao. Uglavnom. Ponešto sam i zapisao, mnogo toga zapišao.

Mara i dva drugara

Upravo sam uzeo iz frižidera i ispio poslednju flašu piva, taj alkoholni derivat svih gubitnika, kad čuh zvono na vratima kuće. Prvo što sam pomislio je da je to opet moj stari drugar Raja pandur. Ne mogu više da slušam njegove žalopojke o gospođama sa penisom i mužjacima bez istog. Večeras je na televiziji utakmica, engleska liga, a navijači smo suprotnih tabora, pa bi mogao da okrenem priču u tom smeru i da uz podgrejane navijačke strasti napravimo dobro zezanje.

Lenjo sam se jedva pomerio sa fotelje i uputio ka vratima, pomalo namestio ljubazan domaćinski osmeh i otvorio. Kad tamo – iznenađenje. Na vratima stoji jedna meni nepoznata žena, onako sasvim solidnog izgleda. Da l’ je gospođa sa ili bez, to ne mogu da zaključim na prvi pogled. Onako, simpa lice, skladno, ženstveno, malo punačkija, lep osmeh. Ne čujem ni šta me pita, jer mi je uključen „skener“.

– Molim, šta ste rekli?

– Da li ste vi Čarls Bukovski?

– Je l’ ovo skrivena kamera?

– Ne, stvarno vas pitam.

– Pa, dobro. Onoliko sam Bukovski koliko i Kinaski.

– Gospodine, budite ozbiljni, molim vas.

– Pobogu ženo, kako da budem ozbiljan, kad mi postavljate glupa pitanja. Pa vidite valjda da nisam ni jedan ni drugi. Ovaj prvi sigurno nisam, mada napišem pokoji grafit u WC-u, a šta je i ko je moj alter ego to je druga priča.

– Pa tako vas volim. U tome je caka. Vi niste prvi na čija vrata sam pozvonila, ali ste prvi koji je dao PRAVI odgovor.

– Volim? Caka? Pravi?

– Aha.

– Ne razumem, pravi, krivi, u čemu je štos?

– Ovako, da vam objasnim…

– Ja sam ovde ispred jedne nevladine organizacije koja sprovodi anketu otvorenog tipa i cilj mi je da stupim u razgovor sa što više muškaraca nasumice odabranih kako bih ispitala njihov stav o feminizmu.

– A to li je?! Nemojte sa tim, molim vas. Muka mi je od vas nedojebanih feministkinja. Ne mogu da učestvujem u tome.

– Ali gospodine, ja nisam feministkinja, ja samo radim anketu. Za pare. Razumete. Nema tu nikakve ideologije.

– A, da. Za pare. Razume se, sve može, hihihi.

– Baš ste prosti, ali dobro, ni u tome niste prvi, hehehe. (…)

01.04.2013.
Niti sam prodao, niti sam kupio prvoaprilsku šalu. Jebote, mrtvi smo ljudi, nema više zajebancije. Navuk’o se svima postmodernistički mrak na face a iz očiju im plazi očaj i praznina. Moderna vremena, protiv kojih sam, razume se. Čitam viceve na netu. Majmunišem se sa sobom. Čitam Njegoša.

01-02.05.2013.
Praznik nerada. Konačno. A i bliži se kraj školske godine, hvala Bogu. Smučile su mi se kolege, đaci a pogotovo njihovi neurotični roditelji. Ima sve da ih pustim, nemam nameru da se cimam u avgustu sa nedojebanim kretenčićima koji nikada neće ukapirati funkcije.

05.05.2013.
Uskrs. Nisam farbao jaja na Veliki petak, a ni posle toga. Niti se tucao, ni bukvalno, ni figurativno. Manje-više prespavao svo vreme. Ove godine je dobro zapalo, Uskrs se nadovezao na praznik nerada.

15.05.2013.
Stigao mi na naplatu ček od novogodišnjeg „luksuza“. Grickam muda do kraja meseca. Nežno. Detaljno. Polako. Strpljivo. Nisam karao od srpske Nove. A i ono se ne računa.

01.06.2013.
Još malo, pa je kraj školske godine. Svima sam dao prolazne ocene, a to sam već i rekao da ću da uradim. Nisam ja dobar čovek, ja sam sebičnjak koji ne veruje u školski sistem ali je uživalac sistema i još ponečeg.

27.06.2013.
I ja ću se valjda oženiti. Samo da nađem ženu. Da mi je neko nađe. Da me ona nađe.

29-30.06.2013.
Bila mi je jedna žena da čisti stan koji nisam čistio više od pola godine. Izneo tonu govana iz stana. I sebe sa njima. Na kraju, nisam mogao da verujem da moj stan i nije toliko gadan kada se očisti. Brdo love me je koštalo, ali šta ćeš, lenjost ima svoju cenu.

06.07.2013.
Raspust je uveliko. I ja sam se raspustio, opustio i zapustio. Otišao nekoliko puta na nudističku plažu na Adu. Tamo sve neke čiče mlataraju smežuranim kurčevima i prolaznici koji se uporno trude da nadgvire lozu koja izrasta preko konc ograde golaćkog dela Ade. Dobre ribe se ne skidaju. Ostalo vreme sam proveo u klimatizovanom stanu, besomučno čitao i drkao prlično redovno. Fašističke (ultradesničarske) struje jačaju u svim zemljama. One najjednostavnije i mobilišu mlade i isprane mozgove tipičnom psihološkom demagogijom – činjenica, činjenica, sugestija. Mitovima, a i tehnološka brzina im ide u korist. Inače, mislim da je umetnost oduvek bila u službi politike. Intelektualci su ti koji se najčešće stavljaju u službu sistema, čak iako to ne utiče na kvalitet njihovih dela. Definitivno pate od kokošijeg slepila, i to ne samo u suton. Mentalna struktura naroda je nešto što se najsporije menja ako uopšte postoji interes za promenom. Taj interes može da ima samo pojedinac. Važno je raditi, ne misliti, raditi, raditi i samo raditi i onda padati u najdublji samozaborav, do iscrpljivanja svakog dana, meseca, godine, godina, života.

14.07.2013.
Bio na kosidbi na Rajcu sa planinarima, zbog troškova prevoza. Kurčio se i zavitlao kosom prvi put u životu. Umalo što nisam sebi odsekao noge. Jurio se sa skakavcima do vrha Rajca i brao lekovite travke. Najeo se ko čovek domaće ‘rane u domaćinskoj kafani posle ko zna koliko vremena. Kupio sira i kajmaka. Pio izvorsku vodu. Šetao po šumi i brao listove kupine.

11-18.08.2013.
Proveo sedam dana na Tari u pešačenju, krkanluku i spavanju. Milina. Odmorio sam dušu. Strčao par puta do Bajine Bašte i najkraće rečice od 365 metara i krkao pastrmku. Nisam se kupao kraj hidrocentrale, nekako imam averziju prema tim mestima gde su izvlačeni svojevremeno leševi. Inače, lep je pogled odatle na Bosnu, tj. inostranstvo.

02.09.2013.
Štrajkujemo, kao i svake godine, da bi nam povećali plate za nekoliko mizernih procenata koje je inflacija odavno pojela. Uostalom, šta me zabole za inflaciju, kad znam koje su cene u prodavnici.

16.09.2013.
Prvi roditeljski sastanak. Ove godine sam i razredni starešina. Ne baš svojom voljom. Takva su mi karte zapale. Tek sad mi je jasnije da su deca zapravo divna, kad vidim kakvi su im roditelji. Bože, kakav raspad koji kao da nikada neće proći. Školstvo ovakvo kakvo je odavno je izgubilo svaku vezu sa mozgom. Mrzi ih bre i tablicu množenja da nauče napamet. Dobio sam ponude da držim privatne časove, što nema šanse zbog „sukoba interesa“.

14.10.2013.
Bacio sam se na časovima na vedsku matematiku, mislim da će i deci biti korisnija. Malo diskursa od „plana i programa“ nije naodmet. Klincima se sviđa. Kažu, pa to je bre lako. Pa, jeste, ali zašto da bude lako kad je bolje da bude teško.

27.10.2013.
Proslavio slavu. Simbolično. Gradski. Bez cirkusa, prežderavanja i gostiju koji se u današnje vreme zovu na slavu zbog poslovnih odnosa. U najužem krugu, da uži ne može biti.

29.11.2013.
Žao mi je što više nema Dana Republike. Oduvek mi je dobro bilo da taj jedan dan ne radim, jer se smorim čekajući neradne dane do Nove Godine.

15.12.2013.
Razmišljam da odem u Atinu za Novu godinu. Tamo sam bio prvi put pre 20 godina u vreme hiperinflacije. Sada sam se više nego ikada uželeo demonstracija i suzavca (sa nervnim otrovima). Ovde u Srbiji je tako dosadno i sve je već viđeno. Svi ćute i trpe. A ne znam šta će biti kad presuše sve tanje gastarbajterske donacije i kada seljačka populacija i njeni naslednici ne budu više ništa imali da donose sa sela u gradove u kojima su se odomaćili i koje su odavno uništili. Pametni vlastodršci bi stavili moratorijum na prodaju zemlje strancima i naravno, najurili bitange. Ali, to je bajka, jer pouke nema.

28.12.2013.
Dovukao pečene krmetine i čvaraka za novaka (ne za Novaka). Pet plastičnih flajki od 2l pivčuge i Bog da me vidi. Doneo i kilo jeftinih posnih kolača iz Maksija, što su ih prodavali pred sv. Nikolu, sa dobrim rokom „dospeća“ i par narodnih ‘lebova Sava, što su ukusni kao mutni Dunav. Pustio ček na poček.

Žak Elil: Propaganda [formiranje ljudskih stavova]

INFORMACIJA

[prevod odlomka iz knjige na engleskom (Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes), str. 112-116]

Naravno, osnovno obrazovanje omogućava širenje ne samo propagande već i informacija u celini. Ali, ovde se srećemo sa novim uslovom za propagandu. Nasuprot pojednostavljenom razlikovanju između propagande i informacija, prikazali smo blizak odnos među njima. U stvarnosti, precizno razlikovati propagandu i informacije je nemoguće. Sem toga, informacija je osnovni element propagande; da bi propaganda uspela, mora da bude upućena u političku ili ekonomsku stvarnost. Doktrinarno ili istorijsko obrazloženje je samo usputno uspešno u propagandi; ima moć samo u povezivanju sa tumačenjem dešavanja. Ima dejstva samo kada je mišljenje već izazvano, problematično ili usmereno u određenom pravcu pod uticajem političkog ili ekonomskog događaja. Presađuje sebe na već postojeću psihološku stvarnost. Takve psihološke reakcije su uopšteno kratkotrajne, i moraju biti sistematski održavane i obnavljane. U meri u kojoj će biti produžene i obnovljene, stvoriće „informisano mišljenje“.

Ovo informisano mišljenje je neophodno za propagandu. Gde nemamo informisano mišljenje prema političkim ili ekonomskim poslovima, propaganda ne može postojati. Iz tog razloga u većini starijih zemalja propaganda je lokalizovana i ograničena na one skupine koje imaju neposredan kontakt sa političkim životom, nije osmišljena za mase ravnodušne na takva pitanja – ravnodušne, zato što su neobaveštene. Mase ne mogu biti zainteresovane za politička ili ekonomska pitanja, dok masovni komunikacioni mediji ne rašire javnosti informacije. Znamo da je najteže dopreti do seljaka, iz različitih razloga već ukazanih; ali drugi osnovni razlog je da su oni neobavešteni. Istraživanja u ruralnim sredinama su pokazala da propaganda počinje da „grize“ u tačnom trenutku kada je informacija tamo objavljena, kada činjenice postanu poznate i kada je izazvana pažnja na određena pitanja. Očigledno, ako ne znam da se vodi rat u Koreji, ili da su Severna Koreja i Kina komunističke, ili da Sjedinjene Države osvajaju Južnu Koreju i da predstavljaju Ujedinjene nacije u Koreji, bilo kakva komunistička propaganda o navodnom američkom biološkom ratovanju za mene ne znači ništa. Propaganda znači upravo ništa bez prethodnih informacija. Stoga se propaganda prema politički neukim grupama može vršiti samo ako joj je prethodio opsežan, dubok i ozbiljan obaveštajni rad.[1] Što šire i objektivnije informacije, to će biti delotvornija propaganda koja sledi.

Još jednom, propaganda se ne zasniva na greškama, već na tačnim činjenicama. Izgleda da što je javno ili privatno mišljenje više obavešteno (obratite pažnju da kažem „više“, ne „bolje“), podložnije je propagandi. Što je veće znanje osobe o političkim ili ekonomskim činjenicama, to je njena procena osetljivija i ranjivija. Intelektualci su najdostupniji propagandi, naročito ako ona upotrebljava dvosmislenost. Čitalac brojnih novina izražava različite stavove – samo zato što je bolje informisan – više je nego bilo ko drugi izložen propagandi koju ne opaža iako tvrdi da zadržava slobodan izbor u ovladavanju svim ovim informacijama. Zapravo, čak je uslovljen da primi u sebe svu propagandu koja usaglašava i objašnjava činjenice, za koje veruje da je ovladao njima. Prema tome, informacije ne pružaju samo osnovu propagande, već propagandi daju operativno značenje; informacije u stvari stvaraju probleme koje propaganda iskorišćava i za koje se pretvara da nudi rešenja. U stvari, nijedna propaganda ne može da funkcioniše do trenutka kada je skup činjenica postao problem u očima onih koji stvaraju javno mnjenje.

U trenutku kada takvi problemi počnu da se suprotstavljaju javnom mnjenju, propaganda vlade, partije ili čoveka može da počne potpuno da se razvija uveličavajući problem, s jedne strane, i obećavajući rešenja za to, s druge. Ali propaganda ne može lako da stvori ni iz čega politički ili ekonomski problem. Mora postojati neki razlog u stvarnosti. Potreba za problemom zapravo ne postoji, ali mora postojati razlog zašto bi mogao postojati. Na primer, ako širenje dnevnih informacija vodi čoveka u lavirint ekonomskih stvarnosti, biće mu teško da shvati ove složene i različite činjenice, i stoga će zaključiti da postoje određeni problemi ekonomske prirode. Ali ovo poprima potpuno drukčiji i izraženiji izgled kada je ovo mišljenje na bilo koji način povezano sa ličnim iskustvom. Ako je bio neupućen u ono što se dešavalo u narodu ili svetu, i ukoliko su jedini izvori informacija bili podjednako neinformisani susedi u tom slučaju propaganda bi bila nemoguća, čak i ako taj čovek u stvari trpi lične poteškoće kao rezultat određenih političkih ili ekonomskih zbivanja. Propaganda nije imala učinka na populaciju devetnaestog veka, čak i kad je selo opljačkala vojska, jer iz ugla ličnih iskustava ljudi su spontano odgovarali ili kroz grupne reflekse, ali u svakom slučaju samo na lokalno i ograničeno stanje. Veoma teško će generalizovati stanje, da gledaju na njega kao opšte važeću pojavu i da izgrade osoben odgovor na takvo uopštavanje – koji će zahtevati značajnu količinu dobrovoljnog intelektualnog rada. Tako propaganda postaje moguća samo kada ljudi razviju svest o opštim problemima i određenim odgovorima na njih.

Formiranje takvih odgovora je upravo ono što proglašavanje informacija stvara kod pojedinaca koji imaju samo ograničen lični kontakt sa društvenom stvarnošću. Kroz informacije pojedinac je smešten u kontekst i uči da razume stvarnost sopstvenog stanja s obzirom na društvo u celini. To će ga onda namamiti na političko i društveno delovanje. Uzmimo, na primer, problem životnog standarda: radnik koji ništa ne zna o cenama i zaradama, izuzev iz ličnog iskustva (ili onog od svojih suseda), može u slučaju oštrog nezadovoljstva iskusiti osećanja pobune, i može se konačno pobuniti protiv neposrednih pretpostavljenih. A dobro je poznato da takva pobuna ne vodi nigde; to je bilo veliko otkriće devetnaestog veka. Ali informacija će naučiti ovog radnika da on deli sudbinu sa milionima drugih, i da među njima može postojati zajednica interesa i delovanja. Informacije mu omogućavaju da stavi svoj položaj u opšti ekonomski smisao i da shvati opštu situaciju upravljanja. Konačno, informacije će ga naučiti da proceni svoje lično stanje. To je ono što je dovelo do klasne svesti radnika u devetnaestom veku, proces koji – socijalisti s pravom održavaju – je bio mnogo više jedan od informacija nego jedan od propagande. U tom trenutku (kada je informacija primljena) duh pobune se pretvara u duh revolucije. Kao rezultat informacija, pojedinci počinju da osećaju da se u njihove lične probleme ulaže sa dostojanstvom opšteg društvenog problema.

Od trenutka kada je prikupljena ta vrsta informacija, propagandi su vrata otvorena. Osnovni oblik propagande u kome nekoliko vođa upućuje nekoliko pobuna se onda zamenjuje sa složenom modernom propagandom zasnovanoj na masovnim pokretima, na poznavanju velike političko-ekonomske stvarnosti i na učestvovanju u određenim širim strujama koje su svuda podržane potpuno istim informacijama.[2]

Tako informacija postavlja temelj propagandi. U meri u kojoj veliki broj pojedinaca primi iste informacije, njihove reakcije će biti slične. Kao rezultat, proizvešće se istovetni „centri interesa“ i zatim postati značajna pitanja našeg vremena stvorena javno putem štampe ili radija, i grupna mišljenja će biti stvorena, tako što će uspostaviti kontakte jednih sa drugima – jedan od osnovnih procesa u formiranju javnog mnjenja. Povrh toga, to vodi u stvaranje uzajamnih refleksa i zajedničkih predrasuda. Prirodno, postoje oni koji odstupaju od uobičajenog – pojedinci koji ne dele iste odgovore na iste informacije, zato što već imaju druge predrasude, zato što su „jake ličnosti“, ili jednostavno zbog uobičajene samovolje. Ali njihov broj je mnogo manji nego što se uopšteno veruje. Oni su nevažni, i polarizacija pažnje na određena pitanja i pojedina gledišta ovih pitanja izdvojenih informacijom ubrzano stvara ono što se naziva masovnom psihologijom – jednu od neophodnih uslova za postojanje propagande.

_______________

vrati se na tekst[1]  Zbog toga u Sovjetskom savezu pojedinac ne pravi razliku između zadataka informacija i propagande. Agitator je, pre svega, dispenzer informacija; radio i štampa su, pre svega, propagandni mediji. Gospodin Palgounov, direktor agencije Tas, je 1956. rekao: „Informacije treba da budu poučne i obrazovne“. Da ne pominjemo činjenicu da je čista informacija odličan propagandni medij; ogoljena informacija bez komentara može odvesti u prihvatanje celokupne propagandne informacije.
vrati se na tekst[2]  Štaviše, što noviji problem iskrsne, ljudi će biti ranjiviji. Uloga informacija je da uvede pojedinca u poznavanje novih činjenica i problema. Stručnjaci u istraživanju javnog mnjenja su veoma svesni da je lakše uticati propagandom na pojedinca kada se nađe u novoj situaciji, kada nije upoznat sa mogućim rešenjima, kada ne može da ih poveže sa prethodnim šablonima – kada je, ukratko, mišljenje „nestrukturisano“. Zadatak informacija je da stavi pojedinca u situaciju nestrukturisanog mišljenja i tako ga učini podložnijim uticaju.

 

#6 Crtice

Sticajem (običnih) okolnosti danas sam se obrela u Sava Centru (SC) i pomislih, hajde iz čiste radoznalosti da pogledam kako se kreću cene ulaznica za različite predstojeće koncerte. Zapazila sam da se klasična muzika, tj. opersko izvođenje cenovno najniže kotira. Inače, za pop pevače i pevačice koji će nastupati uskoro u SC-u cene su u 4 kategorije, s tim da je najniža 1.600, a najviša 2.500 dinara. Solidne cene sasvim. I onda vidim ponovo ono što sam prethodno čula u medijima a to je Novogodišnji celovečernji koncerti klasične i ne samo klasične muzike u Sava Centru. Ulaz je gratis. Besplatne ulaznice se mogu podići na blagajni SC-a. Program je dobar, odnosno naći će se za svačiji ukus nešto zanimljivo. Tako uzeh ulaznice. Mesta koja sam dobila su prilično nikakva, parter je odavno podeljen, ali poklonjenom konju ne vredi gledati u zube. Eto predloga za one koji vole nešto „drugo“ za Novu godinu i što ne liči na uobičajene dočeke Nove godine. Mislim da je predlog dobar i za one koji ne vole dočeke Nove godine i svu tu ni zbog čega potrebnu prazničnu euforiju.

***

Nušićeva Gospođa ministarka koja se danas delila uz Blic je odštampana u najbednijoj mogućoj varijanti. Kao npr. ljubavni vikend roman. Nažalost, i kao takva je štampana u Italiji, a ne u Srbiji. Tiraž je 175.000 primeraka. Ali, ipak, gledajmo sadržaj, a ne ambalažu. I to je poklonjen konj. Od inostrane firme.

***

Pročitala sam i o daljem osipanju broja zaposlenih. Milojko Arsić reče: Privredni rast će biti koncentrisan na automobilskoj industriji, poljoprivredi i proizvodnji naftnih derivata i biće postignut bez nekog dodatnog zapošljavanja„. Na to se nadovezao vispren komentator:

Privredni rast će biti fokusiran na dve firme – Fiat i Gasprom i tajkunski otkupljenu poljoprivredu. Za sve ostale stanovnike Srbije posao je uslovljen partijskim knjižicama.
(mile, 20. decembar 2012 21:25)

# Link komentara

***

Juče sam slušala Jorgovanku Tabaković u OkuJoš uvek ne mogu da se otmem utisku da novinarka koja je vodila emisiju (a već dugo je u tome), nažalost, verovatno nikada neće biti dovoljno ekonomski potkovana da „reže“ sa pravim pitanjima, jer prava pitanja bi uspela da svedu političko (te time i demagoško) izlaganje dotične na minimum. Možda i ne treba da „reže“, jer RTS je uvek bio i ostaće režimska televizija. Za pola sata, koliko traje emisija, Jorgovanka Tabaković ništa nije rekla, osim što je hvalila sebe, pre svega svoje poštenje (kao i svaki pošten lopov) i predstavljala se maltene kao nekada srpska majka Dafina Milanović. Znamo šta je usledilo posle. Ono što sam zapazila je da je promenila frizuru, pa sad izgleda kao isfenirani koker španijel, a i razume se, novi okvir naočara je tu. Toliko o monetarnoj politici.

***

Danas, u privatnoj apoteci, u razgovoru, nekako smo došli do istih zaključaka, da će država verovatno primorati sve njih da lekovi na recept mogu i tamo da se podižu. Ništa tu neće biti dobrovoljno. Čak i da ne bude tako, nameću se pojedina pitanja: „Ako vlasnik apoteke X daje antibiotike na recept, a vlasnik apoteke Y te iste antibiotike prodaje, kod koga će da idu pacijenti?“ Pitanje broj 2 je: „Šta će da se desi kada vlasnik apoteke X ne bude mogao od države da naplati svoja potraživanja (kad i po kom kursu dinara prema evru?!)? Pitanje broj 3: Da li bilo šta bilo kome nagoveštava da će samo privatne apoteke koje su zapravo lanci apoteka (monopoli) moći sa tom „poslovnom politikom“ da opstanu na tržištu, jer će država zapravo da favorizuje isplate pojedinima, a pojedinima da odlaže do njihovog bankrota. Istovremeno počinju da se ispredaju priče o propasti Galenike. Potrebna otpuštanja (ali uz isplatu otpremnina koje treba da finansiramo mi kao poreski obveznici). Da li je to šminkanje mrtve babe pred prodaju? Ako ikad Milan Panić umre, moguće je da će je prodati nekom drugom. Galenika (kao konzorcijum preduzeća) je u prethodnoj godini zabeležila gubitak od preko 130 miliona evra (i to je značajno negativno odstupanje u pogledu visine iznosa gubitka u odnosu na 2010.). Šta je vrednost jednog preduzeća glede bilansa? Mnogi bi rekli imovina njena, a zaboravili bi obaveze. Dakle, preduzeće vredi: imovina minus obaveze. Kada je to negativan rezultat, onda može da se proda i za 1 evro, ako je neko dovoljno lud da ulaže pre svega u pokrivanje gubitaka. Galenika je, kao i mnoga druga preduzeća, namerno uništena. Partijska (SPS-ovska) krava muzara. Izmuzena. Sada može na klanje. Za to niko neće odgovarati. Kao i ni za šta do sada. A mnogi su tu lepo zaradili.

#5 Crtice

Danas sam testirala pristup „kako odobrovoljiti drkadžiju u jednoj rečenici?“ i uspelo je odmah. Šta hoću da kažem? Drkadžije se obično najlakše „slomiju“, čim im daš na važnosti (koju nemaju u sebi), jer zašto bi gromoglasno vapili za pažnjom (pod maskom „ja sam ovde gazda i svi ima da me slušate“) ako im ne treba ista. Samo se prividno pospete pepelom i odmah preuzimate „kontrolu“, uz osmeh i blag ton.

***

Posle 1993. godine kada se kupovao i pušio duvan, danas sam opet prešla na isti. Virdžinija gold. I kupila tabakeru. Jedina razlika od pre takoreći 20 godina je što sad postoje papirići sa filterom, tj. „prazna cigareta“, pa se to filuje duvanom. Pre sam motala u rizle i pušila na muštiklu koju sam svaki dan pirkala od katrana. Rekoh već, sledeća godina je 1993. Samo u drugačijem ruhu.

***

Dobila „udarničku značku“ kupca u najavi koji je postavio najveći mogući broj pitanja vezano za tehničke i ostale karakteristike veš mašine, pa se usijao i telefon predstavništva Gorenja koji su non-stop zivkali prodavci jednog od našeg najvećeg lanca prodavnica tehnike. Jesam namučila čopor prodavaca, nenamerno, ali imajmo u vidu da proizvođač priznaje garanciju (od 5 godina) samo ako se poštuju „pravila igre“. Prodavcima je ipak uloga da prodaju robu. I to je razumljivo. I još me jedan od prodavaca ispratio, kao iz kuće, s komentarom: „Svi ostali dolaze kao zombiji, ništa i ne znaju da pitaju.“

***

U Sarajevskoj ulici (u Beogradu) ima dosta zanimljivih radnjica. Npr. ima jedna gde smrznuta roba (čak i knedle sa šljivama i kajsijama), kao i razno voće i povrće, te proizvodi od lisnatog testa i ribe razne morske mogu da se kupe na meru. Mada, to je istovremeno i patetično. Zamislite kako ljudi kupuju 200 gr smrznutog graška da sprčkaju ručak. Kažem vam, dolaze još teža vremena. Ima jedna radnja, isto na uglu Višegradske i Sarajevske gde sam videla sjajne muške plitke i poluduboke cipele iz arsenala HTZ opreme za oko 2.700 dinara. Da sam muško, kupila bih ih odmah. Ovako, samo sam kupila lepak Sintelan, da se zanimam sa lepljenjem poluodlepljenih vinas pločica u kuhinji.

***

Pročitala sam da Blic po regularnoj ceni koštanja novina poklanja knjige Branislava Nušića od petka. Eto, pa ko nema Nušica u svojim zbirkama, pravi je trenutak za to. Ali, za to treba imati poznatog prodavca novina i rezervisati svoj primerak novina na vreme, koliko već – odmah, jer kod nas je uvek upitno da li će broj isporučenih knjiga biti jednak broju isporučenih primeraka novina. U petak poklanjaju Gospođu ministarku a vredi je pogledati u Narodnom pozorištu, kada pozorište proradi.

#4 Crtice

Danas ja u samoposluzi, slučajno se natovarila stvarima koje nisam ni mislila da kupim, ali kako kao i većina drugih kupujem skoro samo ono što je na sniženju, a procenim da mi treba, kad iskoči ispred mene komšija (nisu ovi iz zgrade) i kaže:

– Ej, čekaj me, odoh da uzmem par kutija, pa se vraćam.

Sačekam ga par minuta, dok sam pakovala robu, kad viđu junaka:

– Ja ću da nosim tvoje stvari.

Oooooo, komšija, svaka čast, vrlo ljubEzno od tebe i u’valim mu svu robu u ruke. I tako mi idemo, pa sve ona pitanja od toga šta se dešava kod mene, rekoh, nešto sam sjebana bila u poslednje vreme, ali evo me DIŽEM SE, opet, ima takvih faza, je li.

– Da, da – reče on, ni ja baš nešto nisam bio u fazonu, ne bih baš mogao da izdvojim nešto bitno u poslednje vreme.

Pa, poče da priča o mešenju bele pogače (čitaj: pogače od belog brašna). Ja ga gledam. Rekoh: „Ti bi vruću pogaču, a?“ Smeje se on. Smejem se i ja. ‘Bem ti šabansko udvaranje. Al’ rekoh, ‘ajd’ se zabavim malo, ionako se slabo zabavljam. To mi baš nedostaje.

I tako, tegli on robu, tegle mu se muda i kaže:

– Pa ovo je najmanje što mogu da učinim za tebe.

Rekoh:

– A ti bi da mi činiš, a?, pa se smejuljim kao mlada čobanica što ovce na ispašu tera. Smejulji se i on. I tako, idemo mi, on usput otpozdravlja lokalne šabane, vidim, i oni se smejulje. Će me bije dobar glas, kao što me već i bije. Ako, ako, važan je marketing, kakav god da je.

Kad će ti on:

– Mogao bih da dođem kod tebe da popijemo kafu.

– Pa, ne mogu, idem sad kod mame (ili što bi narod rekao: poštena sam žena).

– Zvao bih te ja kod mene, ali imam neku gužvu tamo, ne možemo da budemo sami.

– A ti bi da budemo sami, a?

– Paaaaa….

– Ma, vidim ja, zapalo ti oko za mene, nikako ne odustaješ. Sviđa mi se što si uporan, to je dobra osobina.

– Ispratiću te ja do vrata.

– Važi, super, znači mi to. Nego, ono nekada si rekao da možemo da popijemo piće i u kafiću.

– Hm, da, pa jesam.

– Pa, onda me zovi na piće u kafić.

I isprati me do vrata maminih, pozdravi se kao pravi sa g-đom mi majkom i ode. I tako, do sledećeg susreta. Ili kako narod kaže: „Ne jebe lep, nego uporan.“ 😉

Kad porastem želim da budem kreten

Pisala sam vam već o komšiluku. Govna. Gola govna. Ih, da sam muško, pa da zavitlam kurčinom kao topuzom (figurativno, je li). Ovako, samo jezičinom. I naravno, ja sam luda žena, samo zato što sam žena. Ali, šta ću, moram biti sve luđa. I biću. „Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje“. Ja ću zadnja da se smejem.

Pre dva dana podigla sam roletnu, otvorila sobni prozor i zaurlala:

– Komšija, utišaj taj radio u garaži.

– Ja ne razgovoram sa vama – reče govno, i držaću pojačan radio još dva sata.

– Bravo, komšija, samo napred. Možemo mi ovako da se preganjamo još 10 godina, ali… to znači opet zovem policiju i sve redom…

– Dobro, ugasiću radio. Ma, ne možete vi da budete glavni u ovoj zgradi.

– Pa, ja i nisam. Evo, komšija, ja ti priznajem: ti si glavni. Da, da, ti si glavni.

– Nije da ja hoću da budem glavni. Ja sam ovde kao i svi drugi. (d’ ‘mrem ako lažem, ccccc)

– Ne, ne, ti si ovde glavni. Kad ćeš da prestaneš da treskaš vratima od zgrade, od garaže, da turiraš kao da voziš formulu 1, da me špijuniraš, da mi gasiš svetlo kad ulazim u zgradu?

– Pa, vi, vi, šta vi mislite? Šta ste vi uložili u ovu zgradu? Ma, mene ne zanima ni kako se vi zovete.

– Ni mene ne zanima što te to ne zanima. Čim kupim sve stanove u zgradi, i kada zgrada bude moja, onda ću i da ulažem u nju. Kapiraš? Šta ti kao penzioner imaš da tražiš u garaži u 6 ujutru, da te ja pitam?

– Valjda ja imam pravo da idem u garažu kad ja hoću.

– Imaš, ali nemaš pravo da treskaš svim vratima na koje naiđeš, tako da me budiš od sabajle.

– Pa, ja vodim računa.

– Ti ne vodiš računa. Ti zajebavaš i iživljavaš se. Šta ćeš da uradiš sa ovom vinovom lozom što si je obesio ispod mog prozora? Da ja trpim celo leto da mi dolaze ose, pčele, da ne mogu da otvorim prozor. To više tako ne može.

– Pa, mogu ja da se sečem grožđe da ne dolaze na njega. Pa, ja sam to posadio da mi pravi hlad.

– Što ga nisi sekao do sada? Tebi hlad, je l’ da, a meni haos.

– Drugo, zaklanjaš mi vidik ispred prozora. Ni to više ne može. To mora da se skloni odatle.

– Ja mogu ispred moje garaže da radim šta hoću.

– Ne možeš. Pod 1), garaža nije tvoja, ti si zakupac, pod 2) moj stan je iznad garaže i ja sam vlasnik stana. Pod 3), taj orah što si posadio, nisi smeo da sadiš.

– Sad vam i to smeta.

– Ne, ne radi se o meni. Posadio si ga na takvo mesto da će da uništi čitav kanalizacioni sistem.

– Pa, ja ću da ga sečem ako treba.

– Aha, da, da… kad se razgrana koliko iznad zemlje, toliko i ispod.

– Vi, mlada gospođice, što gajite mačku, bolje bi vam bilo da se bavite drugim stvarima.

– Pa, je l’ tebe treba da pitam čime ću da se bavim i šta ću da gajim?

I tako je to išlo tim blagougodnim tonovima, je l’ de. Više ne persiram. Svakako, dugoročno posmatrano od svega toga nema ništa, ali, ja ću pokušati da uradim šta je u mojoj moći, a što je u zakonskim okvirima.

Onda sam drugom komšiji rekla da očisti planinu snega koji mi je  nabacao tamo gde treba da izađem kolima iz garaže, da bi njegov sinčić mogao da se parkira na trotoaru. On meni: „Pozovite gradsko komunalno, pa nek’ vam oni očiste.“ Kažem: „Važi, važi, komšija.“ Doći ćeš mi na zicer, sačekaću te ja, ne brini ništa. Smisliću. Već skupljam materijal. Pun mi je kurac koga nemam tvojih razularenih gostujućih unuka što mi jure nad glavom kao sumanute i tvog sina pastuva što nema ni pristojan krevet za jebanje koji ne škripi ali je zato važno da vozi ljutu makinu. Tako se namiče mlada jebljiva pičetina.

Biće lepo kada uskoro krene da im prokišnjava krov nad glavom. Cenim. 40 godina je star. A, oni, obojica pomenutih ispod tog krova. A, ja, pa, šta da radim, kako seju (a to je već mnogo godina i mnogo loših priča) tako (će i da) žanju.

Mnogo sam se opustila, mnogo sam dopustila. Ovog puta, a u procesu sam donošenja odluke, najverovatnije, jer je neminovno, ulazim u rat, samo da napravim odmor između bitaka. Onda do istrebljenja. Hoću da ih sateram u mišju rupu. Dosta mi je polusveta koji caruje. Jer, kao što reče Gete: umri, ali budi. Nekada se problemi reše i sami od sebe. Sticajem okolnosti. Ne mislim da umrem ja, naravno, a ko će, to se nikada ne zna. Uostalom, svašta može da se desi. Dovoljno je da mi ljudi čine nažao, i sve im se vraća. Iskustveno dokazano.

Znam da nemam ničiju podršku, ali… istina, nikada je nisam ni imala. Sada sam bar svesna toga. Ranije sam imala iluziju da je imam. Sad znam, u se i u svoje kljuse. Pa dokle stignem.

P. S. Manje verovatna opcija je da se nekim čudom obogatim, što je uvek moguće, kada napišem bestseler i prodam ga preko bare za dobru lovu. Onda imam paklen plan. Prodajem pošto-poto stan Ciganima, a uslov je da imaju što veću familiju i da neguju svoj autentičan „stil“ života. Ili još bolje, iskoristim stan (u stvari) za ličnu promociju, hahahaha, i dam ga na besplatno korišćenje Ciganima sa veeeeeeliiiiiikooooom familijom. Picnem se, slatko se ismeškam i islikam za medije i izljubim sa na televiziji sa gradonačelnikom i predsednikom opštine, sve kao veleborac za prava integrisanja ugroženih manjina u društvo, ličnim primerom.

Logično bi bilo otići odmah i ne jesti govna sa govnima, ali ja zapravo ne znam šta bi me sačekalo na nekom drugom mestu, a i ne odlazim podvijenog repa. Za sada je tako.

Pametnica

Na benzinskoj pumpi radnik gorivo mi toči,
Kad će da mi predoči:
„Kol’ko para, tolk’o bara!“
Misleći na pumpanje.

***

– ‘Ćeš da mi proveriš koliko su napumpane?
– Si, bella, pređi tamo.
– Čak tamo?
Pređem tamo, kolima.
– Jel’ sam ga dobro namestila?
– Pa nisam ja baš mali da se tu zavlačim.
– A ja mislila da treba tako, do crte.
– I šta sad? Za svaku gumu ćeš da trčiš da gledaš? Aaaaaa, zeleno dugme? Šta, da ga stisnem? Evo, stiskam ga. I?
– Pa, drži ga.
– Pa, držim ga. Aaaaaaaa, evo sad radi. Super, aj’mo sad zajedno.
– Kol’ko je?
– 2 bara.
– Super, puštaj.
I tako još tri minuta po tri puta.

– Eto, sad znaš i sama da dopumpaš gume, mislim, ako je gužva i tako to.

Zbun.

***

Nikada od mene neće biti žensko. Ja sam kastrirani muškarac koji se odmah ortači sa muškarcima. Onostrano, možda sam i peder.

Odoh da pretovarim par tona cementa, da se uvežbam. Posle mogu da se zavučem ispod haube. Ili da izlijem veštačke nokte? Možda dopumpam neke druge delove tela, a neke da smanjim? Da skratim jezik, za početak? Jaoj, to stvarno neću. Ipak, moram najozbiljnije da razmotrim da postanem glupa, simpatična i pristupačna.

Potraga

– Evo, ja sam došla (sa svetlo plavom fasciklom pod miškom, mejd in Čajna, kao i sve ostalo), popunila sam upitnik i pristupnicu (kako to birokratski zvuči!).

– Dobro, da vidim šta ste napisali u upitniku… mmm, visina, dosta ste visoki.

[Šta je to dosta? Za koga? Za šta? Da li ste vi ovde nalagerovali samo kepece različitih dobi?]

– Kako to mislite?

– Pa, znate, imamo momaka (momaka? ja nisam devojka!) koji su tako jedno 3-4-5 cm niži od vas, ali, dobro… naći će se neko i za vas (stvarno?! ma, nije valjda?! pa nisam žirafa, jebote!)

– Znate, ja imam taj „problem“ da se pored tih „malo“ nižih osećam kao dojilja, negovateljica, učiteljica, maltene majčica mila… burek masan s glave da im jedem, znate već šta hoću da kažem. Mada, koji će mi krasni visok, ako mu to ispadne glavni adut?!

– Slatko ste me nasmejali, hahahahahaha… imate čudan smisao za humor.

– Pa, nije kod mene „čudan“ samo moj smisao za humor.

– Dobro, aha, volite da čitate „ozbiljne“ stvari, pišete, imate respekt prema Vladeti Jerotiću, slušate klasičnu muziku (a tek da sam napisala duhovnu, ha, to sam namerno preskočila), narav nezgodna, temperament melanholičan… zanimljivo… (vrti, odmahuje glavom)

– O, da, to bolje zvuči nego da sam napisala da sam sklona depresiji, mada, ko jeste, zna šta je melanholija.

– A ovo mi je simpatično kako ste opisali svoj izgled (mogu misliti,  baš je filosofski…).

– Pa, nikada nisam razmišljala preterano o ambalaži, što će reći da je procena mog izgleda stvar (ne)ukusa drugih, a ono što ja mislim ja mislim i to je irelevantno. Zbog toga i jeste ona rečenica. Mada, iskrenost je odlika slabih na sebe. U svakom slučaju, laž, lažljivost i laganje su skrnavi temelji svakog sistema, odnosa. Nezameranje je prečica do pakla!

– Apolitični ste?

– Ne, nisam. Samo nisam član nijedne političke partije. A daleko od toga da sam apolitična. Samo dobijem dijareju svaki put kad krene politička diskusija i uopšte uzev sere mi se od političara i njihovih idolopoklonika, te salonskih kritičara, bezubih i bezumnih (r)evolucionara.

– Interesantno je da čovek najmanje može da utiče na najvažnije stvari u svom životu. (imam utisak da sad govori i o sebi)

– Znam, ja sam školski primer toga, mada ne izgaram od želje da uđem u udžbenik kao pokazni (ne)primer. Sve sam zasrala u svom životu. Mislim, sve oko čega sam se baš trudila. Baš sve. I šta, onda mogu da se vadim na svoju nedostojnu neuticajnost?!

– Vi ste baš detaljno popunili sve. Znate, mi nikada ne kažemo da nešto ne može (a ne može, jer nema?!), odnosno kažemo da postoje otežavajuće okolnosti.

– Dobro, da čujem, koje su to sve otežavajuće okolnosti?

– Pa, vaša visina.

– Zar zaista mislite da je uprkos svemu navedenom i izrečenom to najveći problem ili je to problem ponude generalno (kako ono beše: šta generiše šta? tražnja ponudu? valjda se dobro sećam… makro, mikro, tržište, zelena pijaca, šta određuje cenu? spremnost tražnje da plati ponudu, ako ponude ima! mala tražnja velika ponuda = niske cene i obrnuto; al’ sve to samo u teoriji, a Gifenov efekat, a Veblenov efekat… a SWOT analiza, surovo primenjiva i na običan život).

– Paaa… znate, mi ukrštamo prema nekoliko parametara, koji su ti, ti i ti…

– Samo tako, ti, ti i ti, tako suvoparno, mediokritetski. Gledajte šire, šire, šire, ja vas molim. Jer, znate, nije to pitanje iskrenosti, to je pitanje nesve(sno)sti onih koji popunjavaju upitnik. Ljudi ne poznaju sebe. A vi ste ti koji ste svakog ponaosob videli licem u lice, prozborili po koju krštenu ili nekrštenu i tu postoje brojne nepodudarnosti. Zar ne?

– Da, postoje [pa opletosmo nadugačko i naširoko, te se pošteno ismejasmo ili: neprimereno na tuđ račun mimo njihovog (ne)prisustva)]. Dobro, potrudiću se. Dođite za nedelju dana. Spremiću vam prvu ponudu.

– Vidimo se tada [prvi put je pr(a)vi put]. („Let it roll, roll, roll…“)