#2 Crtice

Lek za suprotstavljanje kretenizmu je biti veći kreten od kretena, dakle biti velekreten. Verujte, sve ostalo je iscrpljivanje svih snaga u čoveku. Jer, jednom je pisano na ovom blogu o tome da uslovno rečeno normalnim ljudima ne vredi ni spominjati ono što oni kao takvi ne čine. Varate se ako mislite da sa ljudima može lepo i da možete da se dogovorite. Onda vas smatraju budalom i slabićem. Samo sila i snaga postupaka može da ih delimično postavi na mesto. Ponašala sam se ljudski, uvek prilazila prva, pokušavala da rešim probleme razgovorom i dogovorom, ali digla sam ruke od toga. Stoku treba saterati šibom o obor. Tamo joj je mesto.

***

Dok sam spokojno šetkala zemunskim kejom, moja praistorijska veš mašina smeštena u garažu tj. utikač u produžnom je stigao do tačke paljenja i propisno zadimio zgradu a komšije su se dobro uspaničile. Zvonili, tražili me, ali ja nisam bila tu. Ono što je dobro je da se ništa nije zapalilo, no otvoriše se novi troškovi, jer je vreme da krntija ode u penziju a meni predstoji kupovina nove veš mašine, a to za sobom vuče nove troškove, jer sam postala konformista kome ne odgovara da se cima da nosi veš na pranje u garažu, pa mora da osmisli njeno useljenje u kuhinju, jer u kupatilu nema mesta, osim ako ne mislim da žrtvujem lavabo. Ono što je još bolje je to je da je komšijama preseo nedeljni ručak. Žao mi je što to moram da kažem, ali to je najmanje što sam mogla da učinim za njih, glede istorijata međusobnih poremećenih odnosa. A opet, to nisam učinila namerno, tako je trebalo da bude.

***

Isto tako, komšije iznad mene ima da slušaju glasnu muziku, svaki put kada puštaju neurotičnu decu da histerišu, urlaju, skaču, jure (čak i u rolerima) nad mojom glavom. To su inače ženska deca (da li ih hrane steroidima?!), unuke, koje i ne žive ovde nego ih matorci dadiljaju a oni očigledno nisu sposobni da izađu sa tom decom na kraj, a i pitanje je komfora „srati“ po tuđoj glavi, jer zašto bi se cimali da izvode decu napolje, kad je ovako jednostavnije. U nekoj od sledećih faza razmatram da puštam glasno porniće, mada pre toga treba da iscrpim recimo muziku Riharda Vagnera koja gazi fino po živcima. Tehno isto „povoljno“ deluje na mental.

***

Izbegla sam saobraćajku danas za koju ne bih bila kriva, ali bi ista prouzrokovala materijalnu štetu na kolima. Na raskrsnici na kojoj imam prvenstvo prolaza na pola skretanja, na uzbrdici, mi je izleteo auto (sa desne strane, ali…) kome stoji trougao kao avion. Da sam uopšte i koristila deliće sekunde da nagazim na sirenu (koja bi mi odvukla dragocenu pažnju), izbegla bih mogućnost da izmanevrišem volanom, sa sve škripanjem guma (kao u filmovima) i sudar bi bio kao dobar dan. A iza mene auto. Kasnije vidim da je to bilo vozilo saobraćajne policije. Šta su uradili? Samo su produžili dalje. Jebalo im se.

***

Nikad sve nije sivo, osim današnjeg neba koje je sivilom obojilo i Dunav koji se mutno nazirao iz jedne kafanice na keju. Prostor je odisao zastalim vremenom i prohladnošću, ili je to moje sve češće subjektivno stanje?! Za dobar štimung gazda se opredelio da pusti Zvonka Bogdana i seta se lagano i nevino razlegla po nevelikom i zapuštenom prostoru. Odlučih se da ugasim svoju metafizičku žeđ u čaši mladog, belog, pomalo reskog vina. Pitah domaćina šta je sveže danas na meniju. I on mi uzvrati pitanjem da li hoću meso ili ribu. Ma kakvo meso, gre’ota bi to bila, samo riba me zanima. I reče, imam šarana. Divljaka? Da, divljaka. Na moju veliku radost. Riba pliva tri puta. U vodi, u ulju i u vinu. A ovo mlado šaranče se sada kupa u svom konačnom odredištu – mom stomaku. Tako je bilo slatko pažljivo odvajati meko meso prstima i komadić po komadić kao kolačić stavljati u usta u kojima se ono topi, kao što je okorelim čokoladarima poznat osećaj uživanja u najslasnijim čokoladama. Tako se topio. I lepio i odvajao od prstiju. Valjda se negde osećaš dobro kada te slast ponese da svaku kosku poližeš i prste sa njima. I sve je tu. I miris Dunava i ukus zime pod nepcima koja mi dahće za nedovoljno pokrivenim zadnjim delom vrata i golom glavom. Dunav teče, a ja hoću da zaustavim (nezaustavljivo) vreme, kao fotoaparatom taj jedan trenutak u vremenu – kadar potpunog spokoja i neprolaza koji dušu preplavljuje lepotom i divotom. I ne beše to zbog mladog belog vina, to je zbog prkosa i iz inata topotu prolaznosti koja nestrpljivo čeka da zaskoči i moju gušu. Ali, ne dadoh se.

Advertisements