Jegor Radov: Dnevnik jednog klona

Beleška o piscu

JEGOR RADOV je rođen u Moskvi 1962. godine. Završio je moskovski književni institut. Počeo je da objavljuje kao dečak. Smatra se jednim od najskandaloznijih ruskih autora devedesetih godina. Neki ga nazivaju ruskim Barouzom, drugi pak, ruskim Uelbekom. U jednom intervjuu je izjavio da na književnost gleda kao na religioznu dužnost. „U stvari, književnost je za mene – negde na desetom mestu… Uvek sam književnost smatrao iskušenjem, u koje treba ići svesno – do kraja. Otkrivenje je neuništivo; bogohuljenje, ako je pravo, po mom mišljenju, može samo da slavi Tvorca. A, uopšte, umetnost je jedan od puteva ka Bogu (ili Njegovoj odsutnosti, što je u ovom slučaju jedno te isto). Krstio sam se pre šest godinaposle mnogo razmišljanja i sumnji. Ni u kom slučaju ne mogu sebe da nazovem čovekom crkve, ali negde u dubini duše osećam se kao Kjerkegorov ‘vitez vere‘.“
Do sada je objavio nekoliko romana, novela i zbirki priča: Usisivač zmija (1992), Jakutija (1993), Priče o svemu (2000), Suština (2003), itd. U ovoj knjizi objavljene su priče iz sledećih zbirki: Ne vadeći iz usta, Zajeldiz, Želim da postanem Jukagir, Niko ne voli nas, narkomane, Dnevnik jednog klona, kao i novela Dečaci.

________

I U DEČJEM VRTIĆU

Dečica su išla u vrtić. Vesela, suknjasta i plačljiva stvorenja, koja su vodili za ruku oni što su ih začeli, ulazila su u svet iza ograde, pun lipa i svežeg lišća pod nogama i nad glavom, gde je nebo bilo isto kao i svuda – određivalo je početak narednog dana u životu, kada je radna nedelja poput biblijske krivice visila nad stanovnicima kao Damoklova sveća nove nedelje, što su je tek upalili uređivači životnih puteva.

Kao nova igra starim igračkama – uloge mama i tata koji su živeli kao automati; kad niko ne želi da iznova ponavlja sputana bacakanja i deca predstavljaju objekt za domestikaciju, obavezan u svakom pojedinačnom slučaju, jer u svakom detetu čuči zver koja zlobno zažmirivši posmatra odvratan svet u kome treba provoditi vreme da bi se nešto radilo, da bi se nekako proživelo ono što je dato, odslužilo svoje i vratilo u prazno blaženstvo, gde se može sve, pošto nema ničega.

O, konkretna lutkica potišteno ispunjava sve te sobice beskorisnim haljinicama i mašnicama; vrpce stežu devojčicu sa svih strana i ona, našminkana čokoladom, kao ženska za izlazak, vrti glavom tamo-amo-natrag, ritmično se prilagođavajući dečjoj pesmici o veselom životu dece. Ali dečak s plastičnom puškom – pravo je središte nezadovoljstva i čvorića u gumicama i pumparicama; on je budući odrastao čovek, njegov skelet će ležati na zemlji vekovima ili će kao mladunče pronaći naredni predstavnici naših epoha; zašto, dečače, ljutito gledaš ovaj ograđeni prostor, kao da ti nije svejedno šta će biti s tobom ovog trenutka, kao da možeš sada sve da ih pobiješ? Spavaj mirno, mališa, atomska bomba je – privilegija odraslih. Ti si go – kao novorođenče – unutra ispod pantalonica; ti možeš da zbaciš svet s tužnih očiju, da se zaneseš trenutkom, da staneš, dobro razmisliš, zadeneš pušku za pojas, zagrliš mamu i budeš nežan, kao voljena žena u momentu začeća; ti možeš da naučiš ono što ti govore odrasli, psi i ptice, kao da pred tobom nije život već besmrtnost.

Dečja soba kao Buđonijev trorogi šešir na štapu, koji predstavlja konja, kao gaće od rumenih obraza, kao hlor sapuna s mirisom jagode, voda na palubi, cvet cvetova, kraj života u vrtu, zemlja zla i vrt u plavom lišću.

Modra kocka stoji u ćošku – modri trougao leži pod stolom; zgrčivši se uvređeno, dete je obuzeto svojom nemogućnošću da živi po starom; ono čeka slobodu; ono je u tamnici ubogog tela koje nije u stanju da sebe zaštiti; ono je maltene kao starac koji veruje u Boga i u to da će on biti sve i da će steći pravo da potpuno uranja u blato i da ubija sebi slična bića koja su sada pred njim, poput oživelih figurica kojima se ne sme naškoditi, saznavši šta imaju unutra.

Dečače-sirotane! Muči te predodređenost tvojih stanja pod suncem; ti si rđav musliman i đavo uzima tvoju dušu bez muke; on ti nudi slboodu da koristiš tvoje telašce kako god ti poželiš, ali znaš li ti nastavak života?

Devojčica, kao leptirić leprša u kratkoj suknjici unaokolo, plače kao ljubavnica koju si odbacio, ali ne voli nikoga; ona je osuđena – udaće se kad dođe vreme, zato što je ona mali čovek sa svim smešnim atributima; ona je nesrećna, i dečji vrtić će, kao ludnica, sakriti njeno ludilo i nesreću; ostavili su je ovde zajedno sa svima u usamljenosti, ona viče kao da na neko vreme umire; njen egzistencijalizam je čist i neporočan, kao nebo iza koga je – kosmos, njena igračka – započeti život sa svojim krajem; možeš li da sastaviš kraj i početak, malena?

Svi su oni kao raspadnuti organizam – ta deca koja puze unutar dečjeg vrtića koji se gasi kao lampica u vreme spavanja, da bi se mogao pripremiti engleski čaj ili mleko; svi su osuđeni, užasni su – treba li ih voleti?! U očima jednog je zamrlo ubistvo, i može biti, on će ubiti svoju devojčicu, može biti, biće dobar starac s jednom nogom i pomilovaće unuka po glavi kad ovaj više ne bude hteo da bude niko. Ubićete – ubijaćete, pljačkati i paliti, i dobrota vam neće pomoći; vi vidite plavetnilo čuda, plastiku igračaka modre boje i suza, ali uzalud – jer, neko će uzeti vašu slabašnu ruku i odvesti vas tamo gde treba, da bi vas vratio na početak života ili na kraj slobode, što nije sasvim jedno te isto, kao što vam se sada čini; i vi gledate besnim pogledom sve, i dečji vrtić, i spremni ste da rastrgnete ono što vas okružuje misleći da postoji još nešto, ali pogled vaspitačice je dobar i saosećajan, i ja bi da ridam iz sveg glasa, pavši glavom na njenu nadgrobnu ploču.

***

ZAJELDIZ

Hek je kod učitelja Sofrona proveo četiri godine učeći veštinu moralnosti – še. Budio se s izlaskom sunca, zajedno s učiteljem izlazio na vazduh bez obzira na vreme, slušao njegove pouke i ponavljao ih. Krajem četvrte zime znao je sve što je znao učitelj. Pokupio je svoje stvari, kleknuo, dotakao nosom nogu učiteljeve stolice, kao što je zahtevao obred i rekao:

– Sada vas napuštam. Nema reči kojima bih izrazio svoju zahvalnost i ushićenje.

– Ne govori tako – smešeći se reče Sofron i dade Heku znak da ustane. – Še se nalazi u svemu. I ako sva bića ovladaju njime, svet će ostati bez svojih rđavih osobina. Ja tebi treba da zahvalim za marljivost i napredak. Nadam se da ćeš za sva vremena zapamtiti moje pouke i da ćeš preneti svoju veštinu drugome dostojnom. A sada želim da ti kažem nešto pre nego što me zauvek napustiš. Sećaš li se, na samom početku učenja obećao sam ti da ću ti u momentu našeg rastanka saopštiti nešto najvažnije?

– Da, učitelju – odgovori Hek obamirući.

– Dakle, evo. Slušaj. Četiri godine učio sam te veštini moralnosti; i tokom te četiri godine raspravljali smo o velikom principu „zajeldiza“ – „ne ubij“. Sada si, verovatno, u stanju da bolje od mene govoriš o raznim ljudskim mukama i problemima koji se, kako se pokazalo, zahvaljujući tom principu rešavaju lako, kao pomoću čarobnog štapića. Ali ja želim da ti kažem nešto drugo. Želim sada da ti pružim objašnjenje „zajeldiza“. Štaviše, kažem ti: „zajeldiz“ – nije cela istina. I čak ću ti reći: možeš da ubiješ.

Nastade pauza. Hek podiže izbezumljeni pogled:

– Nisam li pogrešno čuo, učitelju?

– Ne! – svečano reče Sofron. – Znao sam da ćeš biti zaprepašćen. Ponavljam: možeš da ubiješ. I evo kada. Možeš da ubiješ kada si apsolutno siguran da je moralna suština tog ubistva iznad vrednosti života bića koje ubijaš i iznad svih posledica tog ubistva. Kao majstor šea, moraš to nepogrešivo da proceniš. To je objašnjenje „zajeldiza“.

– Ja… Ja nisam sasvim razumeo, učitelju – promrlja Hek. – Govorili ste da „zajeldiz“ ne zahteva objašnjenje.

– Sada sam ti otkrio poslednju suštinu šea. Na drugi način ona se ne može objasniti. Ako uspeš da povežeš sve naše lekcije s ovim što sam ti sada rekao, postaćeš majstor. A sada idi.

Začuđen, Hek napusti učitelja Sofrona.

Osam godina kasnije Hek je bio jedan od najpoznatijih majstora šea u zemlji. Čak su i državnici dolazili k njemu. Oženio se divnom devojkom i ona mu je rodila sina. Kada je sin napunio tri godine iznenada se veoma razboleo. Mali i nemoćan, ležao je u svom krevetu i gotovo da nije disao. Bolest se ničim nije mogla izlečiti. Pavši u očajanje, Hek pozva vidara.

– Ova bolest je povezana s vama – reče vidar pošto pregleda dete. – Ali ja znam šta može da mu pomogne. Izlečiće ga srce crvene zmije koja živi kraj vodopada. Ako naredite, ja ću vam je doneti.

– Ne – reče Hek. – Ako iz nekog razloga treba da uništim živo biće, ne mogu da skidam sa sebe odgovornost za to. Moram lično da je pronađem.

– Kad budete tamo lako ćete je naći – reče vidar poklonivši se.

Već sutradan, Hek krenu na put. Pošto stiže do vodopada poče da traži zmiju, ali se potom zamisli.

„Da li je ovo onaj slučaj o kome je govorio učitelj Sofron? Možeš da ubiješ kada si sasvim siguran da je moralna suština tog ubistva iznad bića koje ubijaš i svih posledica tog postupka. Čini mi se da imam pravo da ubijem zmiju. Zar život mog sina nije iznad života zmije? Da, ali zašto je onda Sofron rekao da je to – dokaz „zajeldiza“, glavnog prinicpa šea, „ne ubij“? A, shvatio sam! Upravo kada sam sasvim siguran u opravdanost ubistva, upravo tada ne smem da ubijem, naprosto zato što je – „zajeldiz!“ i gotovo. Pa, to je zaista veoma mudro i u duhu šea. Izgleda da sam najzad povezao poslednje Sofronove reči s njegovim prethodnim lekcijama. Ali nije valjda da život mog sina nije vredan života nekakve smrdljive zmije?! Ipak ću je ubiti.“

Pošto je doneo odluku, Hek se nasmeši, izvadi omanji nož i radosno poče da osmatra vodopad. Ali uto ispod kamena izađe crvena zmija i ugrize Heka za nogu. Veoma jak otrov poče da deluje. Četiri minuta kasnije Hek beše mrtav.

***

ISKUŠENJA

Ispunjem božanskom hrabrošću i milošću krenuh i odmah uđoh.

Najpre beše nekakav polumrak, nekakav blag smrad, gotovo neosetan – tako se oseća iz kuhinje malčice prokisla čorba koja je provrela na šporetu, zatim se pojaviše svodovi velikog blistavog hrama, gde su stajali ljudi, i sveštenik u crvenoj rizi pevao nešto na nerazumljivom jeziku podižući uvis velike bele šake. Ugledah oltar – granao se, mrsio se preda mnom, cvetao nekakvim cvetovima, zlatom, likovima, slikama devojaka, trava, svetaca, ne… Šta je to?… U oltaru, u svemu tome, odjednom mi se pričini ogroman medved njuške podignute uvis. I sve je rikalo unaokolo, i svi ljudi su mu se molili, i sveštenik je pevao, i pevao, i pevao. „Crkni!“ – prošaptah, stisnuvši ispod pazuha krst.

Ukaza se nebo; oltar, kao sveća, pružao se naniže, dimeći se, rasplinjavajući se, nestajući. Stajao sam na vrhu i bio sam srećan i veliki.

Poda mnom je žuborila reka, nada mnom su sijali sunce i snegovi. Bio sam sâm, bio sam apsolutno sâm! Sedoh.

Prođoše milenijumi, večnosti, magnovenja. Sedeo sam, sve je nestajalo, bio sam nedohvatljiv, sve je bilo u meni i sve je bilo ja. Najveće čudo nalazilo se u meni jedinom – i veliki smisao, i lepota ništavila, i blagost bića. Sve je nestalo – planine, reke i doline. Samo jedan trenutak koji se zatvara u samom sebi, samo jedno blaženstvo bez blaženstva, ja bez ja, sve bez svega. „Crkni!“, prošaptah, stisnuvši ispod pazuha krst.

Odmah postadoh mišićav, krupan, star, lep. Sedeo sam kraj kamina, nad mene su se nadvijali prijatelji. Trebalo je da ih otrujem – u njihovim čašama bio je otrov – a zatim i sâm da umrem s osmehom zahvalnosti za svoj život. Moji pravi naslednici već su se bavili procvatom naše zemlje, ratom, srećom, avanturama. Podigao sam svoje naborano lice. Neopisiva lagodnost prožela me je celog. „Crkni!“ – prošaptah. I stisnuh krst pod pazuhom.

Opet sam bio mlad i zanesen! Toliko mi je svega predstojalo… Koliko? Ništa mi nije predstojalo. Bio sam nepoznat muzičar u ludoj zemlji, pušio sam narkotik i želeo da jedem. Svratila mi je poznanica.

– Zdravo! – rekla je. Zvala se Sofija. – Daj malo?

– Crkni! – rekao sam i stegao krst ispod pazuha.

Ona je nestala, a ja sam ostao sam u svojoj užasnoj samoći, u svojoj kuhinji usred praznih ormarića, šerpi, flaša. Usred hiljadu problema i pitanja, zavisti i nezadovoljstva. „Crkni“ – prošaptah.

Padao sam u provaliju, plivao sam nagore, pucao iz revolvera, pekao mekike i davao se mornarima u gradu na slovo O. Tukli su me lancima i pesnicama, čerečili i stavljali na presto. Skupljao sam prazne flaše ujutru ispred prodavnice i sedeo u kancelariji, i – molio se, molio se, molio se svim bogovima koji postoje, u svim manastirima. „Crkni!“ – rekao sam i stisnuo krst.

I jednog dana svet kao da se prelomi na pola i moja usta se otvoriše. Planinski vrhunci čekali su me i dođe čas iskupljenja. Ja se uznesoh i stadoh pred najuzvišenije oči. Hristos se naginjao nada mnom, ozarujući me poslednjom i najvećom blagodaću.

– Odbacio si celokupan Moj svet! – Dođi k Meni, u Moje carstvo, najdostojniji!

– Crkni! – rekoh.

– Šta hoćeš? Nekakvo apsolutno ništa?

Izvukoh krst ispod pazuha, isturih ga ispred Hrista, i evo čekam, čekam, nestrpljivo čekam kad će On da nestane.

________

[Jegor Radov: Dnevnik jednog klona, izdavač LOGOS, Beograd, 2008. Prevela s ruskog Mirjana Grbić]

Advertisements