Potraga

– Evo, ja sam došla (sa svetlo plavom fasciklom pod miškom, mejd in Čajna, kao i sve ostalo), popunila sam upitnik i pristupnicu (kako to birokratski zvuči!).

– Dobro, da vidim šta ste napisali u upitniku… mmm, visina, dosta ste visoki.

[Šta je to dosta? Za koga? Za šta? Da li ste vi ovde nalagerovali samo kepece različitih dobi?]

– Kako to mislite?

– Pa, znate, imamo momaka (momaka? ja nisam devojka!) koji su tako jedno 3-4-5 cm niži od vas, ali, dobro… naći će se neko i za vas (stvarno?! ma, nije valjda?! pa nisam žirafa, jebote!)

– Znate, ja imam taj „problem“ da se pored tih „malo“ nižih osećam kao dojilja, negovateljica, učiteljica, maltene majčica mila… burek masan s glave da im jedem, znate već šta hoću da kažem. Mada, koji će mi krasni visok, ako mu to ispadne glavni adut?!

– Slatko ste me nasmejali, hahahahahaha… imate čudan smisao za humor.

– Pa, nije kod mene „čudan“ samo moj smisao za humor.

– Dobro, aha, volite da čitate „ozbiljne“ stvari, pišete, imate respekt prema Vladeti Jerotiću, slušate klasičnu muziku (a tek da sam napisala duhovnu, ha, to sam namerno preskočila), narav nezgodna, temperament melanholičan… zanimljivo… (vrti, odmahuje glavom)

– O, da, to bolje zvuči nego da sam napisala da sam sklona depresiji, mada, ko jeste, zna šta je melanholija.

– A ovo mi je simpatično kako ste opisali svoj izgled (mogu misliti,  baš je filosofski…).

– Pa, nikada nisam razmišljala preterano o ambalaži, što će reći da je procena mog izgleda stvar (ne)ukusa drugih, a ono što ja mislim ja mislim i to je irelevantno. Zbog toga i jeste ona rečenica. Mada, iskrenost je odlika slabih na sebe. U svakom slučaju, laž, lažljivost i laganje su skrnavi temelji svakog sistema, odnosa. Nezameranje je prečica do pakla!

– Apolitični ste?

– Ne, nisam. Samo nisam član nijedne političke partije. A daleko od toga da sam apolitična. Samo dobijem dijareju svaki put kad krene politička diskusija i uopšte uzev sere mi se od političara i njihovih idolopoklonika, te salonskih kritičara, bezubih i bezumnih (r)evolucionara.

– Interesantno je da čovek najmanje može da utiče na najvažnije stvari u svom životu. (imam utisak da sad govori i o sebi)

– Znam, ja sam školski primer toga, mada ne izgaram od želje da uđem u udžbenik kao pokazni (ne)primer. Sve sam zasrala u svom životu. Mislim, sve oko čega sam se baš trudila. Baš sve. I šta, onda mogu da se vadim na svoju nedostojnu neuticajnost?!

– Vi ste baš detaljno popunili sve. Znate, mi nikada ne kažemo da nešto ne može (a ne može, jer nema?!), odnosno kažemo da postoje otežavajuće okolnosti.

– Dobro, da čujem, koje su to sve otežavajuće okolnosti?

– Pa, vaša visina.

– Zar zaista mislite da je uprkos svemu navedenom i izrečenom to najveći problem ili je to problem ponude generalno (kako ono beše: šta generiše šta? tražnja ponudu? valjda se dobro sećam… makro, mikro, tržište, zelena pijaca, šta određuje cenu? spremnost tražnje da plati ponudu, ako ponude ima! mala tražnja velika ponuda = niske cene i obrnuto; al’ sve to samo u teoriji, a Gifenov efekat, a Veblenov efekat… a SWOT analiza, surovo primenjiva i na običan život).

– Paaa… znate, mi ukrštamo prema nekoliko parametara, koji su ti, ti i ti…

– Samo tako, ti, ti i ti, tako suvoparno, mediokritetski. Gledajte šire, šire, šire, ja vas molim. Jer, znate, nije to pitanje iskrenosti, to je pitanje nesve(sno)sti onih koji popunjavaju upitnik. Ljudi ne poznaju sebe. A vi ste ti koji ste svakog ponaosob videli licem u lice, prozborili po koju krštenu ili nekrštenu i tu postoje brojne nepodudarnosti. Zar ne?

– Da, postoje [pa opletosmo nadugačko i naširoko, te se pošteno ismejasmo ili: neprimereno na tuđ račun mimo njihovog (ne)prisustva)]. Dobro, potrudiću se. Dođite za nedelju dana. Spremiću vam prvu ponudu.

– Vidimo se tada [prvi put je pr(a)vi put]. („Let it roll, roll, roll…“)

Advertisements