Kad porastem želim da budem kreten

Pisala sam vam već o komšiluku. Govna. Gola govna. Ih, da sam muško, pa da zavitlam kurčinom kao topuzom (figurativno, je li). Ovako, samo jezičinom. I naravno, ja sam luda žena, samo zato što sam žena. Ali, šta ću, moram biti sve luđa. I biću. „Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje“. Ja ću zadnja da se smejem.

Pre dva dana podigla sam roletnu, otvorila sobni prozor i zaurlala:

– Komšija, utišaj taj radio u garaži.

– Ja ne razgovoram sa vama – reče govno, i držaću pojačan radio još dva sata.

– Bravo, komšija, samo napred. Možemo mi ovako da se preganjamo još 10 godina, ali… to znači opet zovem policiju i sve redom…

– Dobro, ugasiću radio. Ma, ne možete vi da budete glavni u ovoj zgradi.

– Pa, ja i nisam. Evo, komšija, ja ti priznajem: ti si glavni. Da, da, ti si glavni.

– Nije da ja hoću da budem glavni. Ja sam ovde kao i svi drugi. (d’ ‘mrem ako lažem, ccccc)

– Ne, ne, ti si ovde glavni. Kad ćeš da prestaneš da treskaš vratima od zgrade, od garaže, da turiraš kao da voziš formulu 1, da me špijuniraš, da mi gasiš svetlo kad ulazim u zgradu?

– Pa, vi, vi, šta vi mislite? Šta ste vi uložili u ovu zgradu? Ma, mene ne zanima ni kako se vi zovete.

– Ni mene ne zanima što te to ne zanima. Čim kupim sve stanove u zgradi, i kada zgrada bude moja, onda ću i da ulažem u nju. Kapiraš? Šta ti kao penzioner imaš da tražiš u garaži u 6 ujutru, da te ja pitam?

– Valjda ja imam pravo da idem u garažu kad ja hoću.

– Imaš, ali nemaš pravo da treskaš svim vratima na koje naiđeš, tako da me budiš od sabajle.

– Pa, ja vodim računa.

– Ti ne vodiš računa. Ti zajebavaš i iživljavaš se. Šta ćeš da uradiš sa ovom vinovom lozom što si je obesio ispod mog prozora? Da ja trpim celo leto da mi dolaze ose, pčele, da ne mogu da otvorim prozor. To više tako ne može.

– Pa, mogu ja da se sečem grožđe da ne dolaze na njega. Pa, ja sam to posadio da mi pravi hlad.

– Što ga nisi sekao do sada? Tebi hlad, je l’ da, a meni haos.

– Drugo, zaklanjaš mi vidik ispred prozora. Ni to više ne može. To mora da se skloni odatle.

– Ja mogu ispred moje garaže da radim šta hoću.

– Ne možeš. Pod 1), garaža nije tvoja, ti si zakupac, pod 2) moj stan je iznad garaže i ja sam vlasnik stana. Pod 3), taj orah što si posadio, nisi smeo da sadiš.

– Sad vam i to smeta.

– Ne, ne radi se o meni. Posadio si ga na takvo mesto da će da uništi čitav kanalizacioni sistem.

– Pa, ja ću da ga sečem ako treba.

– Aha, da, da… kad se razgrana koliko iznad zemlje, toliko i ispod.

– Vi, mlada gospođice, što gajite mačku, bolje bi vam bilo da se bavite drugim stvarima.

– Pa, je l’ tebe treba da pitam čime ću da se bavim i šta ću da gajim?

I tako je to išlo tim blagougodnim tonovima, je l’ de. Više ne persiram. Svakako, dugoročno posmatrano od svega toga nema ništa, ali, ja ću pokušati da uradim šta je u mojoj moći, a što je u zakonskim okvirima.

Onda sam drugom komšiji rekla da očisti planinu snega koji mi je  nabacao tamo gde treba da izađem kolima iz garaže, da bi njegov sinčić mogao da se parkira na trotoaru. On meni: „Pozovite gradsko komunalno, pa nek’ vam oni očiste.“ Kažem: „Važi, važi, komšija.“ Doći ćeš mi na zicer, sačekaću te ja, ne brini ništa. Smisliću. Već skupljam materijal. Pun mi je kurac koga nemam tvojih razularenih gostujućih unuka što mi jure nad glavom kao sumanute i tvog sina pastuva što nema ni pristojan krevet za jebanje koji ne škripi ali je zato važno da vozi ljutu makinu. Tako se namiče mlada jebljiva pičetina.

Biće lepo kada uskoro krene da im prokišnjava krov nad glavom. Cenim. 40 godina je star. A, oni, obojica pomenutih ispod tog krova. A, ja, pa, šta da radim, kako seju (a to je već mnogo godina i mnogo loših priča) tako (će i da) žanju.

Mnogo sam se opustila, mnogo sam dopustila. Ovog puta, a u procesu sam donošenja odluke, najverovatnije, jer je neminovno, ulazim u rat, samo da napravim odmor između bitaka. Onda do istrebljenja. Hoću da ih sateram u mišju rupu. Dosta mi je polusveta koji caruje. Jer, kao što reče Gete: umri, ali budi. Nekada se problemi reše i sami od sebe. Sticajem okolnosti. Ne mislim da umrem ja, naravno, a ko će, to se nikada ne zna. Uostalom, svašta može da se desi. Dovoljno je da mi ljudi čine nažao, i sve im se vraća. Iskustveno dokazano.

Znam da nemam ničiju podršku, ali… istina, nikada je nisam ni imala. Sada sam bar svesna toga. Ranije sam imala iluziju da je imam. Sad znam, u se i u svoje kljuse. Pa dokle stignem.

P. S. Manje verovatna opcija je da se nekim čudom obogatim, što je uvek moguće, kada napišem bestseler i prodam ga preko bare za dobru lovu. Onda imam paklen plan. Prodajem pošto-poto stan Ciganima, a uslov je da imaju što veću familiju i da neguju svoj autentičan „stil“ života. Ili još bolje, iskoristim stan (u stvari) za ličnu promociju, hahahaha, i dam ga na besplatno korišćenje Ciganima sa veeeeeeliiiiiikooooom familijom. Picnem se, slatko se ismeškam i islikam za medije i izljubim sa na televiziji sa gradonačelnikom i predsednikom opštine, sve kao veleborac za prava integrisanja ugroženih manjina u društvo, ličnim primerom.

Logično bi bilo otići odmah i ne jesti govna sa govnima, ali ja zapravo ne znam šta bi me sačekalo na nekom drugom mestu, a i ne odlazim podvijenog repa. Za sada je tako.

Advertisements