#4 Crtice

Danas ja u samoposluzi, slučajno se natovarila stvarima koje nisam ni mislila da kupim, ali kako kao i većina drugih kupujem skoro samo ono što je na sniženju, a procenim da mi treba, kad iskoči ispred mene komšija (nisu ovi iz zgrade) i kaže:

– Ej, čekaj me, odoh da uzmem par kutija, pa se vraćam.

Sačekam ga par minuta, dok sam pakovala robu, kad viđu junaka:

– Ja ću da nosim tvoje stvari.

Oooooo, komšija, svaka čast, vrlo ljubEzno od tebe i u’valim mu svu robu u ruke. I tako mi idemo, pa sve ona pitanja od toga šta se dešava kod mene, rekoh, nešto sam sjebana bila u poslednje vreme, ali evo me DIŽEM SE, opet, ima takvih faza, je li.

– Da, da – reče on, ni ja baš nešto nisam bio u fazonu, ne bih baš mogao da izdvojim nešto bitno u poslednje vreme.

Pa, poče da priča o mešenju bele pogače (čitaj: pogače od belog brašna). Ja ga gledam. Rekoh: „Ti bi vruću pogaču, a?“ Smeje se on. Smejem se i ja. ‘Bem ti šabansko udvaranje. Al’ rekoh, ‘ajd’ se zabavim malo, ionako se slabo zabavljam. To mi baš nedostaje.

I tako, tegli on robu, tegle mu se muda i kaže:

– Pa ovo je najmanje što mogu da učinim za tebe.

Rekoh:

– A ti bi da mi činiš, a?, pa se smejuljim kao mlada čobanica što ovce na ispašu tera. Smejulji se i on. I tako, idemo mi, on usput otpozdravlja lokalne šabane, vidim, i oni se smejulje. Će me bije dobar glas, kao što me već i bije. Ako, ako, važan je marketing, kakav god da je.

Kad će ti on:

– Mogao bih da dođem kod tebe da popijemo kafu.

– Pa, ne mogu, idem sad kod mame (ili što bi narod rekao: poštena sam žena).

– Zvao bih te ja kod mene, ali imam neku gužvu tamo, ne možemo da budemo sami.

– A ti bi da budemo sami, a?

– Paaaaa….

– Ma, vidim ja, zapalo ti oko za mene, nikako ne odustaješ. Sviđa mi se što si uporan, to je dobra osobina.

– Ispratiću te ja do vrata.

– Važi, super, znači mi to. Nego, ono nekada si rekao da možemo da popijemo piće i u kafiću.

– Hm, da, pa jesam.

– Pa, onda me zovi na piće u kafić.

I isprati me do vrata maminih, pozdravi se kao pravi sa g-đom mi majkom i ode. I tako, do sledećeg susreta. Ili kako narod kaže: „Ne jebe lep, nego uporan.“ 😉

Advertisements