Žak Elil: Propaganda [formiranje ljudskih stavova]

INFORMACIJA

[prevod odlomka iz knjige na engleskom (Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes), str. 112-116]

Naravno, osnovno obrazovanje omogućava širenje ne samo propagande već i informacija u celini. Ali, ovde se srećemo sa novim uslovom za propagandu. Nasuprot pojednostavljenom razlikovanju između propagande i informacija, prikazali smo blizak odnos među njima. U stvarnosti, precizno razlikovati propagandu i informacije je nemoguće. Sem toga, informacija je osnovni element propagande; da bi propaganda uspela, mora da bude upućena u političku ili ekonomsku stvarnost. Doktrinarno ili istorijsko obrazloženje je samo usputno uspešno u propagandi; ima moć samo u povezivanju sa tumačenjem dešavanja. Ima dejstva samo kada je mišljenje već izazvano, problematično ili usmereno u određenom pravcu pod uticajem političkog ili ekonomskog događaja. Presađuje sebe na već postojeću psihološku stvarnost. Takve psihološke reakcije su uopšteno kratkotrajne, i moraju biti sistematski održavane i obnavljane. U meri u kojoj će biti produžene i obnovljene, stvoriće „informisano mišljenje“.

Ovo informisano mišljenje je neophodno za propagandu. Gde nemamo informisano mišljenje prema političkim ili ekonomskim poslovima, propaganda ne može postojati. Iz tog razloga u većini starijih zemalja propaganda je lokalizovana i ograničena na one skupine koje imaju neposredan kontakt sa političkim životom, nije osmišljena za mase ravnodušne na takva pitanja – ravnodušne, zato što su neobaveštene. Mase ne mogu biti zainteresovane za politička ili ekonomska pitanja, dok masovni komunikacioni mediji ne rašire javnosti informacije. Znamo da je najteže dopreti do seljaka, iz različitih razloga već ukazanih; ali drugi osnovni razlog je da su oni neobavešteni. Istraživanja u ruralnim sredinama su pokazala da propaganda počinje da „grize“ u tačnom trenutku kada je informacija tamo objavljena, kada činjenice postanu poznate i kada je izazvana pažnja na određena pitanja. Očigledno, ako ne znam da se vodi rat u Koreji, ili da su Severna Koreja i Kina komunističke, ili da Sjedinjene Države osvajaju Južnu Koreju i da predstavljaju Ujedinjene nacije u Koreji, bilo kakva komunistička propaganda o navodnom američkom biološkom ratovanju za mene ne znači ništa. Propaganda znači upravo ništa bez prethodnih informacija. Stoga se propaganda prema politički neukim grupama može vršiti samo ako joj je prethodio opsežan, dubok i ozbiljan obaveštajni rad.[1] Što šire i objektivnije informacije, to će biti delotvornija propaganda koja sledi.

Još jednom, propaganda se ne zasniva na greškama, već na tačnim činjenicama. Izgleda da što je javno ili privatno mišljenje više obavešteno (obratite pažnju da kažem „više“, ne „bolje“), podložnije je propagandi. Što je veće znanje osobe o političkim ili ekonomskim činjenicama, to je njena procena osetljivija i ranjivija. Intelektualci su najdostupniji propagandi, naročito ako ona upotrebljava dvosmislenost. Čitalac brojnih novina izražava različite stavove – samo zato što je bolje informisan – više je nego bilo ko drugi izložen propagandi koju ne opaža iako tvrdi da zadržava slobodan izbor u ovladavanju svim ovim informacijama. Zapravo, čak je uslovljen da primi u sebe svu propagandu koja usaglašava i objašnjava činjenice, za koje veruje da je ovladao njima. Prema tome, informacije ne pružaju samo osnovu propagande, već propagandi daju operativno značenje; informacije u stvari stvaraju probleme koje propaganda iskorišćava i za koje se pretvara da nudi rešenja. U stvari, nijedna propaganda ne može da funkcioniše do trenutka kada je skup činjenica postao problem u očima onih koji stvaraju javno mnjenje.

U trenutku kada takvi problemi počnu da se suprotstavljaju javnom mnjenju, propaganda vlade, partije ili čoveka može da počne potpuno da se razvija uveličavajući problem, s jedne strane, i obećavajući rešenja za to, s druge. Ali propaganda ne može lako da stvori ni iz čega politički ili ekonomski problem. Mora postojati neki razlog u stvarnosti. Potreba za problemom zapravo ne postoji, ali mora postojati razlog zašto bi mogao postojati. Na primer, ako širenje dnevnih informacija vodi čoveka u lavirint ekonomskih stvarnosti, biće mu teško da shvati ove složene i različite činjenice, i stoga će zaključiti da postoje određeni problemi ekonomske prirode. Ali ovo poprima potpuno drukčiji i izraženiji izgled kada je ovo mišljenje na bilo koji način povezano sa ličnim iskustvom. Ako je bio neupućen u ono što se dešavalo u narodu ili svetu, i ukoliko su jedini izvori informacija bili podjednako neinformisani susedi u tom slučaju propaganda bi bila nemoguća, čak i ako taj čovek u stvari trpi lične poteškoće kao rezultat određenih političkih ili ekonomskih zbivanja. Propaganda nije imala učinka na populaciju devetnaestog veka, čak i kad je selo opljačkala vojska, jer iz ugla ličnih iskustava ljudi su spontano odgovarali ili kroz grupne reflekse, ali u svakom slučaju samo na lokalno i ograničeno stanje. Veoma teško će generalizovati stanje, da gledaju na njega kao opšte važeću pojavu i da izgrade osoben odgovor na takvo uopštavanje – koji će zahtevati značajnu količinu dobrovoljnog intelektualnog rada. Tako propaganda postaje moguća samo kada ljudi razviju svest o opštim problemima i određenim odgovorima na njih.

Formiranje takvih odgovora je upravo ono što proglašavanje informacija stvara kod pojedinaca koji imaju samo ograničen lični kontakt sa društvenom stvarnošću. Kroz informacije pojedinac je smešten u kontekst i uči da razume stvarnost sopstvenog stanja s obzirom na društvo u celini. To će ga onda namamiti na političko i društveno delovanje. Uzmimo, na primer, problem životnog standarda: radnik koji ništa ne zna o cenama i zaradama, izuzev iz ličnog iskustva (ili onog od svojih suseda), može u slučaju oštrog nezadovoljstva iskusiti osećanja pobune, i može se konačno pobuniti protiv neposrednih pretpostavljenih. A dobro je poznato da takva pobuna ne vodi nigde; to je bilo veliko otkriće devetnaestog veka. Ali informacija će naučiti ovog radnika da on deli sudbinu sa milionima drugih, i da među njima može postojati zajednica interesa i delovanja. Informacije mu omogućavaju da stavi svoj položaj u opšti ekonomski smisao i da shvati opštu situaciju upravljanja. Konačno, informacije će ga naučiti da proceni svoje lično stanje. To je ono što je dovelo do klasne svesti radnika u devetnaestom veku, proces koji – socijalisti s pravom održavaju – je bio mnogo više jedan od informacija nego jedan od propagande. U tom trenutku (kada je informacija primljena) duh pobune se pretvara u duh revolucije. Kao rezultat informacija, pojedinci počinju da osećaju da se u njihove lične probleme ulaže sa dostojanstvom opšteg društvenog problema.

Od trenutka kada je prikupljena ta vrsta informacija, propagandi su vrata otvorena. Osnovni oblik propagande u kome nekoliko vođa upućuje nekoliko pobuna se onda zamenjuje sa složenom modernom propagandom zasnovanoj na masovnim pokretima, na poznavanju velike političko-ekonomske stvarnosti i na učestvovanju u određenim širim strujama koje su svuda podržane potpuno istim informacijama.[2]

Tako informacija postavlja temelj propagandi. U meri u kojoj veliki broj pojedinaca primi iste informacije, njihove reakcije će biti slične. Kao rezultat, proizvešće se istovetni „centri interesa“ i zatim postati značajna pitanja našeg vremena stvorena javno putem štampe ili radija, i grupna mišljenja će biti stvorena, tako što će uspostaviti kontakte jednih sa drugima – jedan od osnovnih procesa u formiranju javnog mnjenja. Povrh toga, to vodi u stvaranje uzajamnih refleksa i zajedničkih predrasuda. Prirodno, postoje oni koji odstupaju od uobičajenog – pojedinci koji ne dele iste odgovore na iste informacije, zato što već imaju druge predrasude, zato što su „jake ličnosti“, ili jednostavno zbog uobičajene samovolje. Ali njihov broj je mnogo manji nego što se uopšteno veruje. Oni su nevažni, i polarizacija pažnje na određena pitanja i pojedina gledišta ovih pitanja izdvojenih informacijom ubrzano stvara ono što se naziva masovnom psihologijom – jednu od neophodnih uslova za postojanje propagande.

_______________

vrati se na tekst[1]  Zbog toga u Sovjetskom savezu pojedinac ne pravi razliku između zadataka informacija i propagande. Agitator je, pre svega, dispenzer informacija; radio i štampa su, pre svega, propagandni mediji. Gospodin Palgounov, direktor agencije Tas, je 1956. rekao: „Informacije treba da budu poučne i obrazovne“. Da ne pominjemo činjenicu da je čista informacija odličan propagandni medij; ogoljena informacija bez komentara može odvesti u prihvatanje celokupne propagandne informacije.
vrati se na tekst[2]  Štaviše, što noviji problem iskrsne, ljudi će biti ranjiviji. Uloga informacija je da uvede pojedinca u poznavanje novih činjenica i problema. Stručnjaci u istraživanju javnog mnjenja su veoma svesni da je lakše uticati propagandom na pojedinca kada se nađe u novoj situaciji, kada nije upoznat sa mogućim rešenjima, kada ne može da ih poveže sa prethodnim šablonima – kada je, ukratko, mišljenje „nestrukturisano“. Zadatak informacija je da stavi pojedinca u situaciju nestrukturisanog mišljenja i tako ga učini podložnijim uticaju.

 

Advertisements