Тесне ципеле

Беше једном један сељак који живеше са женом у великом сиромаштву. Обоје носаше исти пар ципела. Кад би он напоље, она је морала остати у кући. Тако једног дана сиромашак пође пешке на сеоски вашар да распрода ситне украсне рукотворине које је издељао од тополиног дрвета и исплетене и исхеклане ручне радове што их је његова љуба сачинила вредним рукама. Како је пут био далек а ципеле тесне, реши сељак да дâ себи одушка у бирцузу крај друма и да муку своју „прекрсти“ напитком од преврелих пожегача. Тамо срете друге људе, па са њима реч по реч; време брзо пролази а шљивовица суво грло и пусти језик кваси; чокањчићи се испразнише и сељани на клупе попадаше да одморе, те чврстим сном заспаше. Усред ноћи проломи се чудан крик. Ни људски, ни с овог света, па се сељак прену и скочи, кад чује глас што проговара:

– А ти, чо’че, ко да не знаш где си пош’о, па све заборави и све пропи.

– Не знаш ти муке моје, муке моје тешке.

– Не спрдај се, будало једна, него настави путем којим си пош’о.

– Е, муке моје… невесео овде лежим… жена моја, сиротица сâма, дома бдије… ‘су проклете ове ципеле што ми крваве жуљеве направише… да бар нисам у њима пош’о…

– Доста више са лелекањем. Баци ципеле кад ти нису потребне.

– Право кажеш –  те изује ципеле, остави их у кафанчету и настави пут.

Иде сељак низ прашњав друм, заболеше га леђа под тешким товаром, све му се израњаваше гола стопала о ситно камење, па крене себе проклињати што му тесне ципеле сметаше. Иде сељак, јуначи се, па проговара:

– Нека мене упорног, ја то могу, и босоног ћу стићи до вашара.

Наједном преда њ искочи нешто чудно; не беше ни човек а ни звер .

– Живо здраво да си, поштени човече. Куд си пош’о безуман босих ногу, јадан не био. Дај, да ти подарим ципеле, да се не срамотиш и не богаљиш. Дуг је пут до вашара.

– Ко си ти чуднолики и откуд знаш где идем?

– Знам ја све, добри човече, сад сам изаш’о из твог срца да се упознамо.

– Подај ми те ципеле, јес’ да могу и овако, али због пута лакше ће ми бити да не одоцним на вашар, да продам ову сиротињу и жену и себе прехраним.

– Продај мени све драгоцености, добро плаћам, добрим враћам. Кол’ко иштеш?

– Кол’ко даш, доброчинитељу мој.

– Дајем ти чудесне ципеле у којима можеш брзином светлости да преходаш брда и велике воде, и за сваку ситницу из твог торбуљака по један златан дукат да се нађе за жену и тебе, да презимите надолазећу студен, и да имате за стоку и живину.

– А јес’ ти нека несвагдашња добричина, да ме ‘ваким даровима дариваш.

– ‘Ајд’ сад, узми шта ти дајем.

Сељак узе врећу дуката, пребаци је преко рамена, назу чаробне ципеле што одједаред прелазе све врхове и даљине, па се дену у све делове света и тамо се проводаше као никада раније. И тако је то трајало неко време. А кад се засити, у трену се створи пред кућном капијом. Загрме звекиром о врата, тресну о праг врећом крцатом дуката и повиче:

– Жено моја, милоока, верна чекалице, твој чо’ек долази са далека пута! Ни мањ’ посла, ни мањ’ мука, а златом окићен се вратих у наш скромни дом!

– Мужу мој, љубљени мој, уплаши ме громак глас у те што заурла с кућног прага, те ме прену из слатког дремежа што га усних крај путника намерника што, ето, е судбине клете, дође баш кад ти не беше овде. Виде мене, јадну, босу, па ме целу дарив’о. Од главе до пете. Ја се браних, ал’ се не одбраних; што ме слатко љубљаше по телу, грешну, мужу мој, опрости, ал’ не могах бесципелна од куће да побегнем, шта ћ’ село рећ’, па се подадох чудноме бићу.

– Јесам ја будала кад поверовах оном чуднообличном да ћу ципеле што ме жуљаше и стопала ми у крваво месо направише да заменим за блага овоземаљског света.

Advertisements