Novu godinu nisam čekala, kao što je inače ne čekam, jer ona uvek dođe, a sem toga, a na tu temu sam već pisala, ne volim svu tu histeriju, kao što je i inače ne volim.
***
Jutros, relativno rano, upalim mobilni i tamo mi stigne samo jedna SMS tzv. novogodišnja čestitka, i to od jednog psihopate koji ne odustaje da mi šalje poruke. Odmah sam pozpizdila. Ja nikom nisam slala SMS novogodišnje poruke ili daleko bilo cirkulare, jer to ne volim.
***
Odmah potom imam šta da vidim, TA peć mi napola napunjena i nemam svetla u stanu. Cvrc. Pomislim, aha, mora da je riknula faza na banderi, pošto se to često dešava u zimskom periodu. Proverim glavnu tablu sa osiguračima, komada tri, kad ono ima struje u totalu. Jedan osigurač od 25A mi je bio sumnjiv, zamenim ga. Posle sat i po, kao svaki pošten paranoik rešim da ispišem svoje inicijale na osiguračima, jerbo znam da onaj koji sam zamenila nije moj, kad imam šta da vidim, osigurač usijan, kao iz rerne da je izašao. Lepo. Vratim se u stan, kad tamo jedan osigurač od TA peći usijan skroz naskroz. Ja ga odvrnem. Proverim, je l’ de glimericom, gde je šta od faza i strefi me blagi užas, jer nije dobro raspoređeno opterećenje. Da skratim priču, sad više ne znam, da li mi je vrsni „stručnjak“ koji mi je u proleće prošle godine, menjamo sve kablove u peći i stavio silikonske, plus ventilatore, plus utičnicu, plus viljušku, to uopšte uradio kako treb… Jer, na jednom osiguračnu imam dve faze… itd., na onom što se pregrejao, kad sam ga odvrnula, naravno, pećka ne puni, ventilatori ne rade, ali i dalje imam sve tri faze u štekeru. Sve u svemu, žderem se ko mlad Mesec (iako je još uvek pun) jer danas je misaona imenica naći čoveka koji zna svoj zanat i koji je pri tom SAVESTAN da posao uradi kako valja. Sad se grejem na mali radijator koji sam nabila na šuko utikač, da mi ne otpadne nos dok spavam.
***
Pošto mi svi majstori idu na krasni, a pogotovo električari i vodovodžije, razmišljam da upišem kurs za električara. Jedino što me koleba je to što tu može samo jednom da se pogreši.
***
Pošto sam ispizdela od jutra, rešim da se provozam malo kolima i prošetam. I tu ugazim u govno i to govno unesem u kola (a to kasno spazim), razmažem ga po patosnici (desna noga) i još usput po kočnici i gasu. Odem do Zemuna, parkiram se pored keja i kao sad ću ja da očistim sve to. Vidim jednu gomilu (od onda s početka decembra neotopljenog) snega, hoćeš, kako da ne, ono santa leda, plus sva štrokava. Izvadima destilovanu vodu iz gepeka, polivaj, kvasi, briši, nabila plastičnu kesu na ruku, šizim, ona razmazana govna se uvukla, neće da izađu. Došlo mi je da uzmem onu patosnicu i da je zafrljačim u prvi kontejener. Ipak nisam. Nekako očistim. Istimarim i čizme. Sve u svemu, divota. Izađem na kej, a tamo mravinjak, jebote. Smučilo mi se. Protegnem noge, oko 45 minuta i brže-bolje zbrišem odatle. Sere mi se od čobanskih faca kojih ima previše.
***
A u gradu, isto ludilo. Mislim da će sledeće godine ceo Beograd da proglase za grad otvorenog srca. Jaoj što mrzim grupna okupljanja. Uostalom, oni sinoć na Trgu su i dobro prošli. Mislim, samo je pitanje vremena kada će neki psiho da istrči na ulicu sa kalašnjikovim u rukama tj. uspomenom na ratničke dana i oživljavanjem sećanja na bivšu raspalu domovinu. I onda, lepo, eto ti alibija za još više kamera, i za još bolje opremljen elektronski logor. Lepo je u jednom filmu rečeno da će jednog dana jedina sloboda biti sloboda misli (a kojom se ionako i ovako manipuliše iz svih snaga).
***
Kultura jednog društva se najbolje vidi kroz kulturu vožnje. Saobraćajna policija ne radi svoj posao. Da se kojim slučajem nađem na mestu načelnika saobraćajne policija, a što me nikako ne privlači, mislim da bih usledilo brzo prepolovljavanje broja vozila na ulicama, iz razloga što je bar pola onih koji su za volanom do te mere bahati, da je jedina lekcija dugotrajno oduzimanje vozačke dozvole. Inače, a pošto ne verujem u društveni angažman da bih pisala nekakvim nadležnim službama o tome, mogu ovde da pomenem da je tzv. obilaznica koja vodi na Pančevački most katastrofalno urađena. U tehničkom smislu. Prilikom silaska sa mosta u ulicu 29. novembar, osim starog znaka STOP koji ukazuje da treba propustiti sva vozila koja dolaze iz pravca Karaburme, sad je tu i semafor za koga mi nije jasno koju svrhu ima osim što pravi saobraćajni haos. Drugo, prilikom idenja iz pravca grada ka Pančevu, osim veoma neprirodnog ugla sečenja pravca kretanja udesno, nakon raskrsnice 29. novembra i Dragoslava Srejovića, postoji semafor (paralelan sa onim već pomenutim iz suprotnog smera) gde je praktično nemoguće prestrojiti se u desno (za uspon na obilaznicu), jer je žuta linija (za gradski prevoz i taksi vozila) do semafora, a posle toga, ako si na semaforu u levoj traci (koja vodi ka Karaburmi) vrlo je teško prestrojiti se u desno, jer svi jure kao sumanuti. Prva crna tačka kod penjanja obilaznicom je susret sa vozilima koja dolaze sa Bogoslovije i jure kao sumanuti (s leve strane), a odmah potom sledi i druga gde se penju vozila na most (sad isključivo iz pravca Karaburme) sa desne strane. Veoma, veoma loše rešenje. A neki su očito maznuli debelu lovu, što za projekte, što za izvođenje, a neko je tu i debelo podmazan. Na kraju krajeva, sve to smo isfinansirali mi kao poreski obveznici.
***
Kad smo već kod opširne priče o vožnji, opet sam imala bliski susret sa potencijalnim samoubicom, idiotom sa kapuljačom na glavi koji samo što mi nije pao pod gume. A kad sam mu videla facu (čitaj: pogled), smrzla sam se. Kombinacija drogiranog i ludog. Znači, lepo je krenuo namenski da istrčava (na crveno za pešake) ispred vozila. Bukvalno je trčao, to nije bilo brzo hodanje. Pošto ne vozim brzo, ukočila sam praktično u mestu. Al’ da mi je zlo već od takvih, jeste. Vožnja po Beogradu je neviđeno mrcvarenje. Ko kaže drugačije taj je težak mazohista. Inače, samo bahatost prolazi, to je naša kultura. To je naš narod u vožnji. I vozači i pešaci. Bez obzira i bez razlike.
***
Konačno, čula sam komentar da je sreća kad ugaziš u govno. Pogotovo ovako od početka godine. Iz’em ti takvu sreću. A kad sam uoči Nove godine na TV-u videla mortus pijanog premijera kome u prigodnom obraćanju plebsu nedostaje samo skivi i pljuga i koji lamentira o rađanju dece (jerbo to će nas nacionalno spasiti; mi smo sami sebi najveći neprijatelji ako se ne množimo i ne delimo), jer to nam je perspektiva, bacila sam peglu. Važno je da se Žikina dinastija reprizira po 1001 jubilarni put.
Aleksandra Perić 