#10 Crtice

Maštam da te zagrlim, da se u tvojim rukama topim, da ti prislonim dlanove na tople obraze, da te gledam kao što te vidim u sebi, da mi ni treptaj u oku ne uskrati lepotu koja je u tvojim očima. Onda me ti pitaš: „Šta?“, a ja ćutim i nemo ti govorim očima, da si ti u njima, da ti kucaš u mojim grudima, da ti živiš u mojim venama, da si ti ukrao moje ranjeno srce, da ti ga takvo dajem, uplašeno i stidljivo. I ti mi po duši ispisuješ istovremeno i snažnog i nežnog, i borca i ranjenika. I onda prislonim svoje prste na svoje usne i maštam da su to tvoji prsti koje meko i blago dodirujem usnama i mazno gladim vrhom jezika, i tada želim da priljubim usne uz tvoje, da ti gurnem jezik u usta, da se tvojim jezikom igram, preplićem, spajam, usisavam, dugo, dugo… kada svaki pojam o bilo čemu prestaje da postoji.

***

Odjednom Jozef K. istrčava iz Zlatne ulice i kaže: „Upravo umakoh iz autorovog rukopisa; da, da, baš odatle. Nema više ‘procesa’. Zeznuo sam Kafku. I neka me pusti da sâm budem svoj ‘preobražaj’. Ja ne mogu da volim na daljinu, Milenu. Ja sam stvaran.“

***

„G-dine K. ako dozvolite, ja se zovem D. Sjebalo me je kad god sam mislio o Vama. I gde baš sad da pobegnete. Baš smo se sad sreli. Slučajno? Teško. A i nisam očekivao da će biti lako. Možda baš Vi, Jozefe, znate sve tajne o kojima više ne možete da ćutite. A, eto, samo ja govorim. Vi ste samo sen, sen, nepredvidiva. Dokle ću da govorim? Zaustavite me. Da ste žena, a niste, prošaputao bih: ‘POLJUBI ME…'“

***

Sretoh ga maglovitog jutra na Margit hidu,
Dunavu je nešto nerazumno govorio,
Štap mu je kao lud trzao,
Kad na udici vidim sebe, upecao me je.
I ne batrgam se, prepustila sam mu se.
Rekoh mu da sam zlatna ribica
I da nema ograničenja u željama
A on mi priča da ni sam sebi ne priznaje koliko ih ima.
Ja, ribica od zlata i moj ribolovac, plivamo zajedno…

***

I prozvao me je svojom Đulom, ah baš tada u Muzeju marcipana u Sent Andreji i kupio mi je najlepše i najveće srce i rekao mi je: „Ružo moja, čuvaj ovo moje srce, NE DAJEM JA SVOJE SRCE SVAKOJ.“ I zakleh mu se da umem da pazim i čuvam najvrednije darove.

***

Moj Kedveš, moj ribolovac, i ja, Đula, ribica zlatna, što čuva srce junaka, eno nas kako se smejemo i mašemo sa vrha sveta svetu i uglas pevamo: „Za sreću je potrebno malo, sve što je u naša srca stalo.“

***

Mislila sam često, šta ako i kad se sretnemo? Kako ću reagovati? I odmah sam počela da plačem. Pomislila sam, ti si objavio knjigu, pristao si na truli kompromis, eno, promovišu te javno i ti se obraćaš publici, ja kao slučajno saznam, pojavim se na promociji, vidim te i opet isto, počinjem da plačem. Istrčavam napolje i stavljam naočare za sunce, a noć je. Pomislila sam, ja sam objavila knjigu, pristala sam na truli kompromis, eno, promovišu me javno i ja se obraćam publici, ti kao slučajno saznaš, pojaviš se na promociji, ja te vidim i opet isto, počinjem da plačem. Pred publikom. Patos i blam. Stavljam naočare za sunce. Sve pravdam očima vrlo osetljivim na svetlost i neonsko osvetljenje i dirljivim pasusom koji čitam. A lažem, besomučno lažem i držim na srcu rozenkvarc, da mi isceli ranjeno srce i premećem u ruci ametist da me podigne iz blata. I sanjam snove, moja podsvest mi šalje vrlo jasne poruke; ja ne vladam, ja ne upravljam, jer i moj život ima svoj tok; i veoma sam snažna i veoma sam slaba. I veoma sam tužna. To već postaje hronično stanje. U stvari, da, bilo bi mi bolno da se sretnemo. Možda ti nešto bude jasnije, jer ti ništa ne znaš očajniče sa stilom. Ništa! A ja te još uvek volim, ako je to ljubav i ako možeš na stvarnu daljinu da voliš. Na moju sreću ili nesreću, ja to mogu. Zato i nosim svoj krst, jer katkad mi on pomaže da premostim nepremostivo.

Advertisements