#9 Crtice

Večeras mi se udvarao jedan muškarac 20 godina stariji od mene. Uživo. Posredno se udvarao, birajući reči, kao da smo u nekakvim pregovorima. Kada mi čovek u razgovoru pomene da je ono što govori – iskreno, jednom, u redu, drugi put, treći put, počinjem da premeravam iskrenost koja se tu vešto migolji. Jer, ako je nešto iskreno rečeno, onda je to tako, to se prepozna i oseti, ne mora se naglašavati. I sve to možda i ne bi bilo važno da uvek ne postoje neke podudarnosti. U istom danu, (najmanje) dva muškarca, istih godina, koja se međusobno ne poznaju zapravo pričaju jedno te isto. Žele da u životu dožive pravu (moja ispravka je da je težište na reči stvarna) ljubav. I ovaj koji mi se udvarao kaže da sada kada bi se vratio dvadeset, trideset godina unazad, to je sve što hoće u životu i od života. Međusobnu ljubav. A ima li ikoga od svih nas da to isto ne želi?! Ovaj drugi muškarac je još uvek samodopadljiv i plače iznutra, ali se ne da i nikako da omekša i zaobli krutu i otvrdlu žilu kucavicu, bit svoju. A najedosmo se ispraznih reči, svi redom. Jer, negde, nekada, možemo da se setimo jedni drugih po onome što smo učinili i što nismo učinili jedni drugima. Naše su snage u našim delima, ne u našim rečima, koje nekada mogu prijatno da zvuče, a nekada i ne. Nekada se i plašimo reči koje nismo rekli, a bili smo obav(e)z(a)ni da ih izgovorimo.

Advertisements