#11 Crtice

Hvala ti što postojiš. Postojiš oduvek a kada smo se sreli to je bio trenutak teži od večnosti. Lutajuće duše u hologramu vremena. Ne znam da li si bio, jesi, ćeš ili si sve to odjednom i zajedno bio, jesi, ćeš. Znam da se nekome desi nikada, nekome jednom, a retko kome dva puta. Prema tome, ja sam srećnica, dva puta u ovom kratkom životu. Tako da nemam alibi da kukumavčim, a to činim. A, da, jesam umalo umrla zbog duševne patnje za tobom. Ali nisam. Nije bio moj red. Ipak treba duže da živim, bez obzira što mi to duže ne znači ništa, jer ne gledam na dužinu vremena kao na merenje vremena u fizičkom smislu. I strašno patim od nezaborava, strašno. U stvari, retko zaboravljam, tako da sve nosim u sebi, stalno, bez prekida. I onoga što nema na javi, ima u snovima. Tako je sve stalno prisutno. Oprosti što sam te ubila, to je bila nužna odbrana. Sada sam ubica i sa tim saznanjem moram da živim. Dok sam stajala sa mačem u ruci, razmišljala sam da ga zarijem u svoje srce, ali nisam, slaba sam i nedostojna. I jadna. I patetična. A tako sam htela da ti se napijem krvi, tako sam htela da ti zadam bol, da osetiš moj bol. Nedostojna sam. Nezahvalna sam. Nisam uspela da osvetlim tvoj mrak, nisam uspela, jer i u meni je puno mraka iako sam trenirala svetlost da izlazi napolje, ali bez mraka nisam ni videla svetlost. I to doživljavam kao svoj pad. A zanosila sam se da imam snage za oboje. A slaba sam. I nedostojna. Pa, ako sam videla boga u tebi, a nikada do sada nisam videla boga u drugom ljudskom biću, pa jesam li onda ubila i boga? Jesam li mu konačno pokazala da ga ne prihvatam, da ga odbacujem, da sam nedostojna. Pa, šta, iako jesam?! I kome se više ja svetim? Kome? Zašto? Dokle? Šta prizivam? I dokle ću da slutim i da prizivam ono što nije dobro? Kada sam osetila tvoj teret, a težak si ko crna zemlja, to kao da mi se udvostručio teret koji stalno nosim. I znam samo jedno (i ništa drugo ne znam) da neću da ostavim ništa nedorečeno i neučinjeno. To je moja dužnost i obaveza prema sebi samoj. A ni ti mi nisi usputan. Ne znam šta si, jer i ne moram da znam to, a znam samo da si pokidao već postojeću rupu u mom srcu do kraja. Krvava pesnica me sada netremice promatra (i ne smatra) i pita: „Koliko još možeš da izdržiš?!“, a ja uzvraćam osmehom i kažem: „Do kraja, pa čak iako te budem nosila na rukama, ako mi iskočiš iz grudi, do kraja sveta i preko njega“. Ne znam da li sam ti nekada pre odrubila glavu i iščupala srce ili si ti meni? Zašto se neprestano kajem? Zašto sam čas dželat, čas žrtva?! Bože, pomozi meni, nedostojnoj, slaboj, paloj, zalutaloj.

Advertisements