Kompas i baterijska lampa

Jednog hladnog novembarskog dana kada smo zajedno bili i išli ulicama grada zastala si ispred izloga radnje a ja sam te upitao šta tražiš. Rekla si mi da gledaš kompase i da želiš da imaš jedan. Rekao sam da ću ti pokloniti kompas, bolji od onih koje si ne trepćući proučavala.

Kompas koji sam kupio za tebe, za tvoj rođendan, sada stalno nosim sa sobom, podsmešljivo gledajući u strane spoljnog sveta koje mi pokazuje a ne govori mi ništa. Jer, sever, na koji je naštelovan, daleki, mračni, hladni sever je oduvek bio moje unutrašnje odredište. To znam i bez kompasa. I kompas bi ti uvek nepogrešivo pokazivao gde sam ja. A gde si ti? Hteo sam da ti poklonim kompas, da uvek simbolično imaš orijentir u svom životu, jer mnogo lutaš i saplićeš se. Ali ja ne mogu da ti pokažem put do mene, a još manje do tebe same. Samo ti to možeš. Kao i ja.

Ona mala baterijska lampa koju si mi darovala, uključim je ponekad, u mraku svom i svoje sobe, i posmatram snop svetlosti koji si nekada zračila iz sebe meni. Upalim je, pa je ugasim, i sve tako. Kao što se u meni smenjuju svetlost i tama. Češća, sve češća je tama.

U jednoj ruci držim kompas, u drugoj upaljenu baterijsku lampu, i opet mi je maglovit put, nejasan, a nazirem ga, pa se gubi, pa se vraća, pa se udaljava, pa se približava, pa je krivudav, pa je strm, pa vidim brisani prostor, pa opet gustu maglu i zatim samo obrise i senke. Smenjuju se kontrasti u meni kao boje koje se nalaze na suprotnim mestima u spektru.

Jednog dana uručiću ti kompas, mada više nisam siguran da li je potrebniji tebi ili meni. Do tada posmatram belu svetlost lampe u kojoj su sabrane sve boje i tonovi naših postojanja, trajanja, propadanja i ponovnih rađanja.

Advertisements